Žana Ognjenović: Smirenost u nemirima
(Bosiljka Pušić: Privid sunca, OKF, Cetinje, 2015.)
Od prvih knjiga poezije «Krila iste ptice» (1970), «Privid igre» (1972), do najnovije desete po redu «Privid sunca» (OKF, Podgorica, 2015) Bosiljka Pušić je izgradila ogroman pesnički luk u čije su svodove ugrađene neke od najboljih stihova na bivšem jugoslovenskom prostoru.
Pesnička zbirka «Privid sunca» otkriva iskusan, pesnički glas sa prizvukom umora, glas koji kazuje i upozorava na prolaznost života, nasilnu destrukciju, nemogućnost kreiranja sopstvene sudbine, razaranje i agresiju u koju je zemlja gurnuta tokom devedesetih godina prošlog veka.
«Koliko je još grobova do osvita čistog dana?» pita se pesnikinja u iščekivanju boljih dana. Ovi stihovi, planetarno aktuelni duboko su doživljeni, ukazuju ne samo na određeni trenutak već imaju eho koji odzvanja i u našim danima. Respektabilna misaonost krasi mnoge od ovih pesama. Teme svakodnevnice isplivavaju katkad u svojoj čudesnosti, opominjući nas na prolaznost i večito rađanje istog. Poneke pesme Bosiljke Pušić izgledaju kao ispovest i molitva, te kao takve imaju ton jeremijada, a autoreferencijalnost je najbolje izražena u pesmama «Mogla sam» i «Rentgenski snimak glave». Zapravo, pesma «Mogla sam» je istovremeno i autopoetska, jer se u njoj objašnjava razlog pisanja, slikanja i bavljenja umetnošću, opravdavanje tog trnovitog puta koga je pesnikinja svesno i namerno izabrala, znajući kakve lepote i nevolje taj poziv donosi.
Zbirkom, pesama «Privid sunca» Bosiljka Pušić nam se predstavlja u svojoj zreloj punoći, prenoseći impulse zebnje, kao i originalnu smirenost u nemirima koja prožima gotovo svaki od njenih stihova. Teško je tumačiti i nagoveštavati šta je pesnikinja htela reći ili koju misiju sprovesti ovim stihovima. To, uostalom, i nije cilj ovog teksta, već ukazivanje na konstantnu i trajnu vrednost zbirke «Privid sunca», koja se najviše ogleda u skladu pesničkog nadahnuća, umeća stvaranja sthova i prikazivanju specifičnog mikrokosmosa koji postaje univerzalan.
