Apstrakt: Ovaj tekst1 ima za cilj da istraži odnos između društveno konstruisanih značenja shvatanja procesa starenja žena i razbijanja tih obrazaca mišljenja u književnom narativu. U fokusu teksta su radovi književnica Margaret Atvud /Margaret Atwood/, Ani Erno /Annie Ernaux/ i Suzan Sontag /Susan Sontag/.
U radu se analizira kako Margaret Atvud prilazi ovoj temi u kratkoj priči Trijumf nepristojne komedije /”The Victory Burlesk”/, pokazujući na koje sve načine žena može biti ućutkana i obuzdana; potom, kako o starenju piše Ani Erno u kratoj priči Povratak /”Returns”/, opisujući susret majke i ćerke i subjektivni ćerkin doživljaj svoje ostarele majke; kao i kako Suzan Sontag u eseju Dvostruki standard starenja /”The Double Standard of Aging”/ posmatra starenje kod muškarca i žene u konvencijama seksualnog osećanja, ukazujući da starenje različito utiče na njih, delujući uvek na štetu žene.
„Stari ljudi imaju neverovatan osećaj inferiornosti. Njima je neprijatno što su stari”, zapisala je Sontag. Ideologija i odnosi moći; jezik, reči i fraze o „određenom dobu“; društveno prihvaćen pogled na proces starenja ljudi, koji je brutalno različit prema ženi; društvena konvencija da starenje oplemenjuje muškarca, a progresivno uništava ženu; stid i sramota duboko utisnuti u svesti starije žene i ljudi oko nje – sve su to razni modeli i funkcije koji oblikuju politiku i estetiku starenja žena u svetu.
Ključne reči: starenje, predrasude, tradicija, feminizam, književnost, Margaret Atwood, Annie Ernaux, Susan Sontag, fragmentacija (kao proces menjanja normi mišljenja, ponašanja ili društvenih odnosa), fokalizacija (kao perspektiva kroz koju je predstavljen narativ)
- Uvod – Starenje ili „tajna sramota društva“
„Iako je starost, posmatrana kao biološka sudbina, stvarnost koja prevazilazi stvarnost, ne može se poreći istina da varira doživljavaj te sudbine i da on zavisi od društvenog konteksta: i obrnuto, značenje nedostatka smisla koji starost dobija u bilo kom društvu stavlja celo društvo na test“ (Beauvoir 10),2 zapisala je Simon de Bovoar /Simone de Beauvoir/ u svojoj, po mnogo čemu subverzivnoj i emancipatorskoj, knjizi Starost /fr. “La Vieillesse”; eng. „The Coming of Age“/.3
U njoj ova francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma i teoretičarka proučava odnos raznih zajednica i kultura prema svojoj starijoj populaciji, i to kroz stoleća. Bovoar je fokusirana na istraživanje načina na koji zapadne kulture konstruišu starenje kao negativno iskustvo (što dovodi do marginalizacije i izolacije starijih osoba), kao i na analiziranje procesa u kojima društvene norme i očekivanja bude osećaj stida i stvaraju distancu (umesto da svi priznaju starenje kao prirodni deo života).
Afirmišući ideju da starost nije samo biološki pad, već i društveno stvorena stvarnost na koju utiče način na koji zajednica tretira i doživljava svoje starije žitelje, Bovoar kritikuje tendenciju i tradicionalnog patrijarhalnog društva, i savremenog zapadnog kapitalističkog društva da se žene i starije osobe posmatraju kao nešto nebitno, neistorijsko, slučajno, “Drugo” /fr. “l’autre”; eng. “the Other”/.
Svojim konceptom drugosti4 Bovoar je osvetlila društveno konstruisane uloge žena i muškaraca. Društvo ne posmatra pojedinca i njeno/njegovo nezavisno postojanje, ističe autorka; društvo generalizuje uloge oba roda. Tako je muškarac uvek viđen kao subjekt, norma i standard, „prava priroda“ /fr. “soi”; eng. “self”/.5 Žena je suprotnost, odstupanje od ove norme, stalno sekundarna u odnosu na primarnu mušku figuru, „drugačija”.
I društvena konstrukcija prema starijima počiva na kulturnim razlikama, u ovom slučaju to je razlika između mlađe i starije populacije. Društvo vidi starije osobe kao nešto nepotrebno, neprimereno, problematično, „drugačije”. Stariji su neproduktivni, time su i nepoželjna radna snaga. Stvorena je klima u kojoj se stariji minorizuju i isključuju iz društvenih tokova, što utiče na samopercepciju starijih osoba i dovodi do njihovog osećaja otuđenosti, izolacije i apatije.
U slojevitoj analizi starosti i osećaja sebe kao “bića-u-svetu/-s-Drugima”, oslanjajući se pritom na egzistencijalističku filozofiju Sartra (posebno na koncepte “biti u samom sebi”/fr. “être-en-soi”; eng. “being-in-itself”/ i „biti za sebe“/fr- “être-pour-soi”; eng. “being-for-itself”/), Bovoar je ukazala da se stariji često svode na status „po-sebi“ (objekat) a da im se uskraćuje status „za-sebe“ (subjekt), koji je ključan za autentično biće. Prisiljeni da vode repetitivan i nekreativan život, u starijima se uobličava shvatanje neautentičnosti sopstvene egzistencije i bića, zaključuje Bovoar.
Starenje je tajna sramota društva, smatra autorka. Dovodeći u pitanje raširene predrasude prema starijima, naročito prema procesu njihovog odstranjivanja (eng. “othering”)6 iz društvenih tokova, Bovoar afirmiše stav da je čovek društveno konstruisan pojam. „Čovek se ne rađa, već postaje, star – i postati star, baš kao što se postaje žena, znači da postaješ «Drugost». Stari su odbačeni: ‹mimo ljudskog roda’“ (504), naglašava autorka.
1a. Uticaj ideja Bovoar na savremenu humanistiku
Kompleksno i višeznačno, nadasve intrigantno proučavanje društvenog tretmana starosti Simon de Bovoar i dalje vrši veliki uticaj na teorijsku misao. Slažući se, kritikujući ili opovrgavajući neke od njenih tvrdnji, mnoge autorke i autori nastavili su da kritički preisputuju i tumače ovu društvenu pojavu. Pri tome, oni pozivaju na suptilnije razumevanje starenja, ukazujući na izazove, ali i na potencijalne prednosti tog fenomena.
Raširen je stav da su ideje, dalekosežne zamisli i vizija de Bovoar trajno promenili našu percepciju o mestu i ulozi starije populacije u društvu. Tako Ketlin Vudvord /Kathleen Woodward/, američka akademkinja, profesorica humanizma na University of Washington, ranije i direktorica Simpson Center for Humanities, poznata po radovima koji govore o statusu nevidljivosti starijih žena i po zalaganju za njihovu vidljivost u društvu, ističe u svojoj studiji Ponovno čitanje knjige Starost Simon de Bovoar da je knjiga Starost bila „prva i neponovljiva studija o skandaloznom tretmanu starenja i starijih u današnjim kapitalističkim društvima“ (Woodward 2016). Po ovoj teoretičarki, Simon de Bovoar je ispitala i sjedinila ono što je pronašla u više oblasti, od biologije i antropologije, preko filozofije do istorijskih i kulturnih zapisa, „kako bi otvoreno iznela stav da stariji nisu samo marginalizovani u savremenim kapitalističkim društvima, već su i dehumanizovani“ (Ibid.).
Na važnost knjige Starost de Bovoar ukazala je i Džej Bruks Busan /J. Brooks Bouson/, profesorica emerita na Loyola University Chicago, koja je u svom radu fokusirana na književnost koju stvaraju žene u 20. i 21. veku i na modernu literaturu. Njena pažnja je posebno okrenuta analizi mesta i uloge srama u književnosti i narativa o traumi.
Zasluge za otkriće stida zbog starenja – te „neizrecive tajne, skrivene na vidnom mestu u savremenom zapadnom društvu” (Bouson V) – pripadaju Simon de Bovoar, beleži Busan. Bovoar je “prva identifikovala taj ozbiljan društveni problem 1970. godine: stravičan danak koji seksistička diskriminacija na osnovu starosti i ono što ja nazivam ‘ukorenjeni stid’ – odnosno stid zbog starenja ženskog tela – uzimaju od starijih i ostarelih žena” (Ibid.), naglašava Busan u svojoj knjizi Sramota i starenje žene /”Shame and the Aging Woman”/, koja istražuje presek ejdžizma, stida i roda.
Razvijajući Bovoarinu ideju o stidu zbog starenja u sopstvenu teoriju srama, Busan u ovoj knjizi propituje kulturnu patnju nastalu zbog starenja tela (žene s prvim znacima starenja osećaju pritisak od društvenih očekivanja da se prilagode standardima lepote orijentisanim na mlade), kao i seksističku diskriminaciju u društvu na osnovu starosti. Kombinujući ideje, elemente i aspekte feminističke teorije, književne analize, teorije afekta, feminističke gerontologije i studije starosti, autorka u knjizi Sramota i starenje žene istražuje kako ejdžizam obezvređuje i šteti identitetu starijih žena, kao i zašto je tako duboko ukorenjen u kulturi zapadnog društva.
- Feminističke teorije o starenju
U 20. veku, teorije o starenju kod žena karakteriše uticaj bioloških i društvenih koncepcija. Biološke teorije uglavnom su bile fokusirane na opadanje fizičkih funkcija i na ulogu hormona u starenju dok su društvene teorije proučavale metode u oblikovanju rodnih uloga, kao i razne oblike diskriminacije na osnovu starosti i društvenih predrasuda vezanih za iskustvo starenja žena. S pojavom feminističkih teorija u istraživanje je uključeno kritičko preispitivanje složenih načina preplitanja segregacije (na temelju pola) i neravnopravnosti (na osnovu starosti) u marginalizovanju starije žene.
U prvom talasu feminizma /od sredine 19. do početka 20. veka/ feministkinje su se borile za pravo glasa (sufražizam), jednakost u obrazovanju, u imovinskim pravima, itd. Do sredine 20. stoleća mnogi od tih ciljeva postali su deo zakonodavstva – žene su stekle pravo na glasanje, na raspolaganje i nasleđivanje imovine, na sklapanje poslova… Žene su de jure postale ravnopravne. Pripadnice drugog talasa feminizma /od 1960-ih do 1980-ih godina/ počele su da se zalažu za ekonomsku i društvenu, de facto, jednakost muškaraca i žena. Naglasak je bio na seksualnim pravima, na pravu na abortus, pristupu obrazovanju, zaposlenju i razvodima, kao i na širim društvenim promenama. Treći talas feminizma /započet početkom 1990-ih i traje do danas/ karakteriše podizanje svesti o rodu i rodnim razlikama a vidan je uticaj na kvir teoriju, postmodernizam i druge teorijske oblasti. Važna tema je i preispitivanje odnosa društva prema starenju i starijim osobama.
2a. Spektar feminističkih kritika i tumačenja starenja
U širokoj lepezi feminističkih kritika i tumačenja starenja proučavaju se teme vezane za:
kulturnu istoriju starenja
javne dijaloge o smislu i značenju poznog života
društvene sisteme stereotipa, predrasuda i diskriminacije žene u procesu starenja
Tu su i brojni tekstovi koji tumače odnos između:
starenja i seksualnosti
starosti i siromaštva
starosti i rase
ličnog i političkog.
Težište brojnih istraživanja stavljeno je i na analiziranje uticaja razlika i Drugosti na identitet žena (ostarele lezbejke ili ostarele Afroamerikanke). Pored toga, u ponovom čitanju bajki, narodnih legendi, priča, saga, predanja i gatki, autorke/autori prepoznaju ulogu arhetipskog sloja: a) u profilisanju politike odvajanja po polu i b) u formiranju kulturnih stereotipa prema starenju žena.
Otvoreno se stupilo i u dijalog s New Ageism-om u Americi, poput istraživanja rodonačelnice studija starenja Margaret Galet /Margaret Gullette/ u knjizi Kraj starenja, ili Kako da ne ubijemo stare ljude /’’Ending Ageism or How Not to Shoot Old People’’/. Galet je u ovoj originalnoj i jedinstvenoj knjizi razotkrila široko rasprostranjenu okrutnost prema starijima, kao i opšte prihvaćeno degradiranje starijih u modernom društvu. Osećaj starosnog poniženja, tvrdi Galet, može da se pojavi na svakom mestu: pri mimoilaženju na pešačkom prelazu, na zabavi, u ignorisanju na poslovnom sastanku, u otpuštanju od strane kadrovske službe ili u neupadljivoj ravnodušnosti vlade. Povodom toga, autorka je zapisala:
Hajde da osmislimo novu univerzalnu definiciju “starenja” koja će se čvršće ukoreniti u kulturi. Šta god da je, starenje je proces koji služi kao okidač za diskriminaciju na osnovu životnog doba (Gullette 188).7
Pretvarajući lični bol u javni protest, Margaret Galet nam je u knjizi Kraj starenja, ili Kako da ne ubijemo stare ljude veoma sugestivno sugerisala da je prevazilaženje starosti sledeći važan društveni pokret našeg doba.
Sumirajući dosadašnje prilaze izučavanju starenja, Džejkob Jevušak /Jewusiak, Jacob/, predavač viktorijanske književnosti na Newcastle University, kao gost urednik je pripremio i uredio zbornik radova Oblici starenja /’’Forms of Ageing’’/. Ovaj temat je objavljen u međunarodnom časopisu za teoriju i analizu književnosti i komunikacije Poetics Today 2023. U uvodu zbornika koji je naslovljen „Oblici starenja“, Jevušek ukazuje na tri važne monografije koje su oblikovale stavove savremene američke kulture o starenju. To su:
Starenje po kulturi /’’Aged by Culture/ Margaret Galet (2004), Naučite da budete stari /”Learning to Be Old”/ Margaret Krukšenk /Cruikshank, Margaret/ (2003) i Putovanje života: kulturna istorija starenja u Americi /”The Journey of Life: A Cultural History of Ageing in America”/ Tomasa R. Kola /Cole, Thomas R./ (1992). Analizom uloge kulture u oblikovanju naših shvatanja o starenju, ove tri monografije su dovele u pitanje biološki esencijalizam projektovan na starost – da će čovek neminovno stariti ka slabosti, demenciji i usamljenosti” (Jewusiak 2023).
Jevušak u istom tekstu skreće pažnju i na bogato polje istraživanja starenja iz psihoanalitičke perspektive. Povodom studije Ketlin Vudvord Starenje i njegova nezadovoljstva /”Aging and Its Discontents”/, u kome autorka propituje sveprisutnu represiju starenja u zapadnoj kulturi, Jevušak primećuje:
Knjiga Aging and Its Discontents (1991) autorke Ketlin Vudvord, na primer, objedinjuje kulturnu kritiku i psihoanalizu s ciljem da propita rasprostranjenu represiju starenja širom zapadnih kultura. Vudvordova uočava psihoanalitičku “slepu tačku” u pogledu starosti, gde teorijska usmerenost na mladost i zrelo doba ostavlja biološko starenje kao “Drugost” u životnom ciklusu” (Ibid).
2a. Društveno konstruisanje starenja kroz epohe
Kulturna istorija starenja ispituje na koje načine kulturne vrednosti, verovanja i prakse utiču na poimanje starenja, društvenu ulogu ostarelih i kvalitet života starijih osoba. Društva često imaju suprotstavljene stavove o starenju, ukazuju nam literatura i brojna istraživanja.
Pomenimo ovde istraživanje različitih koncepata i definicija starosti Thomasa Nicolaj Iversena, Larsa Larsen & Per Erika Solema. U tekstu Konceptualna analiza ejdžizma /”A conceptual analysis of ageism”/ oni su ponudili konceptualno objašnjenje starosti zasnovano na suštini, ideji i/ili konceptu. Na osnovu revizije postojeće književnosti, ovi autori su došli do nove definicija starosne zajednice:
“Ejdžizam se može definisati kao stereotipizacija (pozitivna ili negativna) i diskriminacija prema starijim osobama na osnovu njihovih godina. Ova definicija ima dve svrhe. Prvo, njena jasnoća predstavlja temelj za veću pouzdanost i valjanost u budućim istraživanjima o starenju. Drugo, njena složenost nudi novi način sistematizacije teorija o starosti“, ističu skandinavski autori. Tekst je objavljen u časopisu Nordic Psychology 2009.
2b. Kulturne razlike u ejdžizmu
Tu je i istraživanje među-kulturnih autorki i autora CM Vauclair, Hanke, Huang i Abrams, koji su zainteresovani za kulturne razlike u pogledu ejdžizma i stereotipa o starenju. Njihova studija Da li su azijske kulture zaista manje ejdžističke od zapadnih? Zavisi od postavljenih pitanja. /”Are Asian cultures really less ageist than Western ones? It depends on the questions asked.”/ objavljena je u časopisu International Journal of Psychology 2017.
Istraživanje starosti obeleženo različitim društvenim gledištima koja utiču na to kako se postupa sa starijima u svakom od tih društava ukazuje, smatraju Vauclair, Hanke, Huang i Abrams, da su kulturne razlike u ejdžizmu nijansiranije nego što sugerišu prethodna istraživanja. Tako u društvima koja veruju u koncepte taoizma, konfučionizma i budizma (u zemljama Dalekog Istoka) tradicija nalaže poštovanje starijih osoba i njihovog životnog iskustva. Takav stav dovodi do veće integracije starijih u društveni život. Starije osobe su uključene i u donošenje porodičnih odluka, što stvara veći osećaj svrhe i pripadnosti u starijima.
Nasuprot tome, zapadne kulture su opsednute mladošću. U njima je prednost data mladima i njihovoj konkuretnosti, efikasnosti, radnoj sposobnosti i produktivnosti. Neke zapadne kulture daju prioritet nezavisnosti i autonomiji u starijoj dobi. Kako nisu integrisani u porodični ili društveni život, uprkos toj autonomiji, u starijima se stvara osećaj socijalne izolacije.
Do sličnih zaključaka je došla i Eirini Potamianou, s University of West Attica u Atini: “U istočnim kulturama, diskriminacija na osnovu starosti je manje izražena nego u zapadnim kulturama zbog kulturnih vrednosti koje nalažu veće poštovanje starijih. Istočne kulture su pod uticajem konfučijanskih vrednosti […] a one promovišu pozitivne stavove prema starenju i uče mlađe generacije da poštuju, slušaju i brinu o starijima. S druge strane, zapadna društva se doživljavaju kao da su orijentisana na mlade, što dovodi do negativnijih stavova prema starenju i starijima” (Potamianou 5), navodi ona u svom tekstu „Interkulturne perspektive o starenju” /”Inter-cultural perspectives on aging”/.
2c. Novi i stari načini razgovora o starenju
Teoretičarke/teoretičari ispituju, pored međukulturnih varijacija, i druge aspekte:
na koje načine je starenje društveno konstruisano
kako društvene predrasude dovode do diskriminacije i socijalne isključenosti starijih
njih, dalje, upoređuju s pozitivnim stavovima o starenju, koji podstiču veću društvenu inkluziju i osećaj svrhe kod starijih osoba.
Margery Vibe Skagen /Margery Vibe Skagen/, vanredna profesorica francuske književnosti i ekspertkinja za Bodlera na Univerzitetu Bergen, koja radi na granici književnosti i drugih oblasti znanja, upozorava u svojoj knjizi Kulturna istorija starenja: Mitovi, priče i metafore senzacionalnog “Ja” /”Cultural Histories of Ageing: Myths, Plots and Metaphors of the Senescent Self”/: „Posledica trenutne zapadne kulture koja veliča individualnu mladost, blagostanje i uspeh, a tabuizira starost i smrt, može dovesti do toga da intersubjektivna komunikacija postane površna. Fokus na sreći kao sopstvenoj odgovornosti čini nesreću manje prihvatljivom. Poricanje ljudske ranjivosti može dovesti, s jedne strane, do gubitka empatije i manje dubokog osećaja postojanja, a, s druge strane, do kolektivnog straha od bolesti, starenja i smrti” (Skagen 14).
Skagen sugeriše i da je neophodno stalno preispitivati nove i stare načine razgovora o starenju. Tek u tom kontekstu može se doći do dinamične interakcije između individualnih iskustava starenja i šireg kulturnog konteksta u kojem se ta iskustva dešavaju. Ova naučnica naglašava da je jako važno razumeti kulturne perspektive da bi se promovisalo pozitivno starenje i stvorila inkluzivnija društva. U svom radu, Skagen analizira kulturnu istoriju starenja i pritom se fokusira na književne i filozofske tekstove od 16. do 21. veka. Nju posebno zanima kako ti tekstovi reflektuju, ali i kreiraju ideje o starosti i identitetu. Proučavanjem tih tekstova, tvrdi autorka, mi otkrivamo kulturne osobenosti i subjektivna iskustva iz prošlosti, što može pomoći da se prevaziđu stereotipi o starosti i promoviše svestranije razumevanje starenja.
Polazište Kristofera Gilrda /Christopher Gilleard/, akademskog istraživača na University College London, i Pol Higsa /Paul Higgs/, profesora sociologije starenja na University College London, prevazilazi tradicionalne strukturalističke analize starenja koje su usmerene na činioce kao što su zdravlje i politička ekonomija. U svom delu Kulture starenja: Sopstvo, građanin i telo /”Cultures of Ageing: Self, Citizen, and the Body”/ oni primećuju da rastuće interesovanje za ‘treće doba’ kao života ‘nakon rada’ predstavlja „značajnu promenu u našem pristupu kasnijem životu i mogućnostima za slobodno vreme koje ono pruža“ (Gilleard & Higgs IX).
Njihova koncepcija naglašava individualne narative i razlike, pri čemu priznaju da postoje razni načini na koje ljudi doživljavaju proces starenja. Oni iznose stav da je „starenje ‘kulturološki proces’: manje ‘nešto što se dešava ljudima’, a više ‘nešto s čime pojedinci moraju da se suoče’ ” (15). Ovim citatom Gilrd i Higs afirmišu ideju da društvena verovanja, vrednosti i očekivanja o starenju višestruko utiču na to kako pojedinci percipiraju i doživljavaju sopstveno starenje. Uprkos siromaštvu i oslabljenom telu, navode autori, „mnogi penzioneri sada doživljavaju beskonačno bogatiji način života od onog koji je predviđen u raznim zakonima o penzijama za starost koje su donele zapadne vlade krajem 19. i početkom 20. veka” (IX).
- Tri književnice i njihova revizija kulturnih stereotipa
Važan doprinos u rasvetljavanju identifikacije žene dale su književnice Margaret Atvud /Margaret Atwood/, Ani Erno /Annie Ernaux/ i Suzan Sontag /Susan Sontag/. One su u svojim romanima, pričama i esejima osporile i rasvetlile tradicionalni društveni model, pokazujući da su rodne uloge i rodna nejednakost postale društvene norme za održavanje kontrole nad ženama.
Revizija kulturnih stereotipa u društvu, koje su u svom stvaralaštvu izvršile Atvud, Erno i Sontag, uključila je i predrasude vezane za iskustvo starenja žena.
1a. Margaret Atvud – Moć, nadzor i predstavljanje ženskog tela
Dejvi Frenk /Davey Frank/, kanadski pesnik i književni i kulturni kritičar poznat po svojim tumačenjima ženskih likova i njihovih sukoba u delima fikcije, takođe i profesor emeritus na Western University u Kanadi, razmatra u knjizi Margaret Atvud: Feministička poetika /”Margaret Atwood: A Feminist Poetics”/ razvoj feminističke poetike ove autorke.
Važna strana poetike Margaret Atvud, smatra Dejvi, jeste problematizovanje brojnih tema. Atvud se bavila traumom, kompleksnošću pojma žrtve, telom žene, kao i pitanjem suočavanja žena s muškom moći, društvenim strukturama, represivnim ideologijama i ekološkim zlostavljanjem. U središtu stvaranja Atvud, obrazlaže dalje Dejvi, nalazi se:
[…] žena i konflikti koji obuhvataju žene (žena protiv muškarca, žena protiv ideologije kapitalizma /Jestiva žena/, žena protiv patrijarhalne mitologije /Politika moći/, žena suočena s ‘ekološkom zloupotrebom’ /Izranjanje/, žena kao arhetipska žrtva totalitarističke vlade /Istinite priče i Služavkina priča/) (Davey 69).
I Madlen Dejvis /Madeleine Davies/, docentkinja na katedri engleske književnosti na the University of Reading, u okrugu Berkshire u Velikoj Britaniji, je istraživala bogati opus Atvud, posebno temu “ženskog tela”. U svojoj studiji Ženska tela Margaret Atvud /”Margaret Atwood’s Female Bodies”/ ona ističe:
Tela žena u delu Margaret Atvud neizbežno su kodirana tela. Ona pričaju priču o subjektovom iskustvu unutar političke ekonomije koja nastoji da ih konzumira, pretvori u potrošače, smanji, neutrališe, ućutka – fizički ili metaforički (Davies 60).
Dejvis je istraživala koju metodologiju je Atvud koristila kako bi dovela u pitanje vladajuće društvene odnose koji počivaju na moći muškaraca i nadzoru žena. Ženski likovi često su izloženi kontroli i raztelešnjenju, ukazuje Dejvis, pa dodaje: „Jedan od brojnih oblika društvene kontrole nad ženama su i ‘društvena očekivanja’ “ (57).
Iščekivanje/nada/uverenje društvene zajednice da žena mora, i treba, da se ponaša onako kako se od nje očekuje daje društvu moć nad ženom. Većina žena tome ne može da se suprotstavi. Upravo su društvena očekivanja obrazac kako telo žene „postaje platno za tuđe poruke i perspektive“ (58), dokazuje Dejvis. Individua je uverena da mora svoje aktivnosti i stavove da prilagodi aktivnostima i stavovima drugih ljudi. Kako je takav stav prerastao u opšte prihvaćenu društvenu normu, ženska osoba je ubeđena da je, kao žena, u obavezi da tako čini. „Žene počinju da vide sebe i druge žene očima onih koji ih kontrolišu“ (70), obrazlaže Dejvis i navodi: “Ženska tela su oblikovana i ukrašena da bi se uklopila u društvene ideale, često na račun njihove individualnosti” (Ibid.). Umesto da su viđena kao individualna i jedinstvena, “tela žena se tretiraju kao površine na kojima su ispisane društvene norme i očekivanja” (58).
Dejvis razmatra i pitanje predstavljanja ženskog tela u književnosti. „Atvud prikazuje žensko telo kao mesto društvenog i kulturnog zapisa, često oblikovano i kontrolisano spoljnim silama“ (59). Takve upisane poruke na telu žene, smatra ona, „postaju sočivo kroz koje žene tumače svet, dodatno pojačavajući ciklus ugnjetavanja“ (71).
Ovaj opisan proces je u ženama, i to iz generacije u generaciju, oblikovao potrebu da čuvaju/brane/štite/gaje perspektive onih koji ih ugnjetavaju. Upravo su žene te koje su voljno prihvatale – čine to i danas – ulogu „ ‘slučajnih policajaca’ struktura moći koje ih isključuju” (Ibid.), zaključuje Dejvis. Margaret Atvud je jasno na to ukazala u svojoj poeziji i prozi, opisujući delovanje žena kroz vreme.
4a. Zbirka kratkih priča Ubistvo u mraku – Zamišljanje nezamislivog
Margaret Atvud je u svom delu pokrenula ključna pitanja vezana za telo žene. Ona je propitivala:
politiku moći
političku kontrolu
zlostavljanje ženskih tela.
Pod pritiskom ugnjetačkog društvenog mehanizma, mnogi ženski likovi u delu Atvud koriste svoja tela i glasove da bi se oduprli represivnim silama i dekonstruisali društvene norme koje pokušavaju da ih ućutkaju. Takve karaktere srećemo i u knjizi Ubistvo u mraku /”Murder in the dark”/ (1983).
Ovu zbirku kratkih priča Margaret Atvud objavila je izdavačka kuća Coach House Books, nezavisna kompanija iz Toronta okrenuta pisanju koje je na granici konvencije, kao i eksperimentalnoj poeziji, fikciji i drami. Knjiga je doživela drugo izdanje, zajedno s knjigom Dobre kosti /”Good Bones”/ (1992), kao deo proširene kolekcije Dobre kosti i jednostavna ubistva /”Good Bones and Simple Murders”/ (1994).
Dvadeset sedam kratkih priča u knjizi Ubistvo u mraku javljaju se kao fiktivne autobiografije, parabole, putopisi, satire i pesme u prozi. Ovu razuđenu građu spaja nekoliko glavnih tema: a) nesigurnost, tumačenje i konstrukcija značenja; b) gubitak, pretnje i teror; c) zloupotreba moći od strane muškaraca.
Zbirka Ubistvo u mraku je fokusirana na istraživanje odnosa između autorke, čitateljki/čitalaca i kritičara, pri čemu Atvud obično koristi igru kao metaforu. Te kratke, često i dvosmislene priče, poigravaju se s percepcijom čitalaca. One ih izazivaju, podstiču i motivišu da prepoznaju/vide/sagledaju stvarnost i njene dublje slojeve. U knjizi je objavljena i kratka priča Trijumf nepristojne komedije (“The Victory Burlesk”).
4b. Priča Trijumf nepristojne komedije – Telo ostarele žene i stid
Kritika savremene civilizacije i uglavnom muške kulture, kao i proučavanje složenih odnosa između identiteta, tradicije, savremenih društvenih normi, tela žene i starenja tema je priče Trijumf nepristojne komedije.
U ovoj priči, neimenovana mlada žena, naratorka priče, priseća se burleskne predstave, kojoj je prisustvovala. Ona je uživala u spektaklu, teatralnosti izvođenja i u svakoj tački na sceni.
Imaš stand-up komediju, film, pevanje muškarca i njegovo žongliranje tanjirima, kao i izvođenje striptiza. Puno se koristilo obojeno svetlo, crveno i plavo i purpurno. Svaka devojka je imala lažno ime: G-đica koja očarava /eng. Miss Take/, G-đica koja se dobro ponaša / eng. Miss Behave/, Plamena LeRu /eng. Flame LeRewu/. Dopala su mi se imena i kostimi zbog njihove domišljatosti […] Svideo mi se i način kako one plutaju u obilju obojene svetlosti, pokrećući se kao da plivaju, sirene iza stakla (Atwood 23-4), seća se detalja mlada žena-naratorka priče.
U neko doba, na sceni se pojavila nova plesačica. Ona je započela nastup leđima okrenuta publici. „Nosila je duge bele rukavice i crnu večernju haljinu s crnim providnim rukavima koji su izgledali, kad je ispružila ruke, kao opnasta krila“ (24). Plesačica je lagano plesala, i dalje leđima okrenuta publici, pritom se „ mnogo njihala rukama i leđima“ (Ibid.).
Ženino telo je obećavalo uzbuđenje i izlaganje.
A onda je telo počelo da se okreće ka sali. Tek tada su mlada žena-naratorka i ostali u publici otkrili istinu: „Kada se konačno okrenula, bila je stara“ (Ibid.). Lice plesačice je bilo ulepšano šminkom, ali „napuderisano belim finim prahom, izgledalo je kao lice preminule osobe, usta su bila nakarminisana jarkom crvenkasto-ljubičastom bojom, ali ona je bila stara“ (Ibid.), ponavljala je u sebi naratorka. Najednom je mlada žena osetila stid: „Osećala sam kao da sam ja, a ne žena na sceni, razotkrivena i ponižena“ (Ibid.), priznala je sebi. Ta uznemirujuća i, očito, neželjena identifikacija s plesačicom nastala je u momentu kada je zamislila svoje ostarelo i oronulo telo na sceni. Vizija sebe u skoroj budućnosti srušila je u mladoj naratorki distancu između nje i druge osobe, u ovom slučaju, plesačice na sceni.
Ja nisam želela da žena skine svoju odeću. Nisam želela ni da gledam. Osećala sam da sam ja, a ne žena na sceni, izložena i ponižena. Sigurno bi se publika i meni rugala i vikala, sigurno bi se svi osećali kao da su prevareni (Ibid.), tako je mlada naratorka razmišljala, boreći se s iznenadnom navalom pomešanih osećanja zbunjenosti, sramote, poniženja.
Kako plesačica nije prestala s izvođenjem svoje plesne tačke, čitav prizor – otkopčovanje haljine, lagan pad crne tkanine na pod, njihanje bedra, širok osmeh i svetlucanje zuba u procepu usana koje su i dalje bile crveno-ljubičaste – u očima mlade žene postao je groteskan. Učinilo joj se kao da se neko izruguje i s njom, i s publikom u dvorani. Samo što naratorka nije znala ko se to poigrava i podsmeva s njima, što je bilo gore. Mlada osoba je iznenada zaključila:
Trik je bio da nije bilo trika: telo na sceni je bilo stvarno, bilo je ostarelo; nije lebdelo u svetlosti reflektora, tamo negde, odvojeno od nas; poput svih nas u sali, bilo je zarobljeno u vremenu. Dvorana teatra Victory Burlesk je zamrla. Niko nije ispustio ni glas (25), tim rečima se priča završava.
U ovoj priči, ostarelo telo plesačice, s nesvakidašnje „belim napuderisanim licem”, u očima publike je nepristojno. I čitava ta scena je nepristojna. Toliko je mladoj ženi-naratorki, ali i svima u sali, neobično/čudno/smešno/karikaturalno/čak i otužno da plesačica u tim godinama javno izlaže oronulo telo pogledima svih; i ne samo to, da izvođenjem striptiza nastoji da probudi erotske misli u onima koji je posmatraju da se to vidi kao nešto bizarno i neprirodno.
Mlada žena, ali i publika u dvorani, osećaju da prisustvuju nepristojnom spektaklu.
U slučaju naratorke to ima i negativnu konotaciju. Žena u godinama koja izvodi erotsku scenu budi strah u mladoj osobi-naratorki. Uzrok tog straha leži u jednostavnoj činjenici: telo žene u zrelim godinama pod jakom svetlošću reflektora razorilo je iluziju scenskog izvođenja.
Mlada žena je u teatar došla da bi uživala u zanimljivim prizorima – za nju, ono što se dešavalo na sceni bila je tek vesela zabava. Sva zbivanja su bila na distanci, daleko od nje, daleko od stvarnog života, prijatna za gledanje. S pojavom plesačice u crnoj dugoj haljini, desilo se nešto neočekivano: striptizeta nije pružila očekivanu laku zabavu; ona je mladu ženu suočila s nečim neželjenim – sa slikom sebe u budućim danima, sa sopstvenim starenjem i neizbežnom smrću.
Da paradoks bude veći, to je došlo od nekog ko je bez samopoštovanja; tek nemi, nejasni, u velikoj meri i zagonetni, objekat. Tako mlada žena gleda na ostarelu ženu na sceni i na njen pokušaj da senzualnim i zavodljivim skidanjem odeće sa sebe priuštiti publici nezaboravno veče.
Poput Bovoar, koja smatra da ‘biti star’ zapravo znači ‘biti viđen drugačijim’ i „‘mimo ljudskog roda’“, (Beauvoir 1977, 504), i Margaret Atvud smatra da mi istrajavamo u zabludi da se starost dešava samo drugim ljudima. Zapadna kultura oblikuje u nama osećaj da nam je bliža ideja smrti nego starosti. U smrti, mi nestajemo, ali zadržavamo svoj osnovni identitet; razmišljanje o starosti, umesto toga, dovodi nas u situaciju da mislimo o sebi kao o nekom drugom. Otuda nelagoda, nemir i odbojnost u mladoj ženi-naratorki priče – to je prirodna reakcija na neprihvatljivu realnost starosti.
4c. Priča Trijumf nepristojne komedije – Višeslojnost kratke priče
U kratkoj priči Trijumf nepristojne komedije autorka ukazuje na nekoliko momenata:
ostarelo telo žene u našoj kulturi se doživljava kao tragikomično.
javno izloženo ostarelo telo žene izaziva mešavinu osećanja – u očima svih to je:
tužan / potresan / neočekivan / poražavajući prizor;
karikaturalna / intrigantna / provokativna scena;
nelogična / odbojna / groteskna / jeziva slika.
ostarelo telo žene i erotski kontekst plesa se vidi kao nešto:
neprimereno / uznemirujuće / sramotno / šokantno / bizarno.
javnim izlaganjem svog ostarelog tela plesačica je dozvolila da bude:
ponižena / prezrena / unižena / ismejana / osramoćena.
erotski uzbudljivi pokreti ostarelog tela plesačice izazivaju u svima snažnu negativnu emociju: stid / sram / strah / nelagodu.
pred ostarelom osobom u mladoj osobi se javlja:
osećaj moći / snage / samouverenosti.
subjektivnost podjednako obeležava i žensko iskustvo, i različitost starosti.
- Ani Erno – Pisanje protiv vremena, protiv starosti
„Taj, uvek, strašni osećaj traganja za “nepoznatim” pisanjem, kao što mi se dešava da želim nepoznatu hranu. I vidim vreme kako prolazi, potrebu da pišem protiv vremena, protiv starosti“, zapisala je književnica Ani Erno 3. avgusta 1990.
Ovaj zapis o intimnom doživljaju protoka vremena i starosti, koji Erno oseća kao kob i ograničenje, pa zato ona piše kako bi se suprotstavila takvoj stvarnosti, deo je kratkog opisa /eng. “a book blurb”/ na koricama antologije Napiši život /”Écrire la Vie”/ ove autorke. Knjigu je objavila izdavačka kuća Gallimard 2011.8
U antologiji Napiši život uvrštena je i kratka priča Povratak /fr.”Retours”; eng. “Returns”/. Sa francuskog na engleski jezik je prevela Debora Trejsmen /Deborah Treisman/, urednica fikcije u časopisu The New Yorker. Priča je objavljena u Njujorku, jedanaest godina posle francuskog izdanja, i to u The New Yorker za 2022. godinu.
5a. Priča Povratak – Patrijarhat, začarani krug potlačenosti, otpor
Povratak je kratka priča, u prevodu na engleski jezik ima manje od dve hiljade reči. Ona opisuje susret majke i ćerke. Ćerka vozom dolazi u posetu svojoj ostareloj majci, koja živi sama u francuskoj provinciji. Već prve rečenice u priči sugerišu ton pripovadanja, pun prigušene tuge i tihe sete. Nedeljno je pre podne, letnja vrućina sve pritiska. U vozu i, tokom zaustavljanja, na železničkoj stanici Motteville malo je putnika. Ćerka teško podnosi sparinu, ali okolni spokoj i opuštenost prigušuju nervozu koju oseća.
Poslednji put kada sam videla majku u njenoj kući, bio je jul, nedelja. Tamo sam putovala vozom. Bilo je vruće. Bilo je tiho, i u kupeu i napolju. Pogledala sam kroz otvoren prozor; peron je bio prazan. S druge strane rampe na pružnom prelazu francuske nacionalne železničke mreže (S.N.C.F.), visoka trava je skoro dodirivala najniže grane jabuka (Ernaux 2022),9 tim rečima je Erno započela priču.
Voz je konačno stigao u gradić C. U njemu je ćerka odrasla i iz njega je rano otišla. Majka i dalje tu živi. Ćerka je došla do centra grada. „U prvoj poslastičarnici kupila sam kolače, eklere i pite od jabuka — one koje mi je govorila da donesem kući posle podnevne mise. Kupila sam i cveće, gladiole, koje dugo traju” (Ibid.), saznajemo od ćerke.
Susret s majkom je ljubazan, ali ne i srdačan. Na ćerkino pitanje kako je, majka je ponavljala: „Dobro mi je ovde. Ne može bolje” i “Nemam pritužbi”. Poput ćerke, i mi dok čitamo priču osećamo da to nije tačno. Ćerka na to nije imala nikakav komentar.
Majušni stan u kome majka živi bio je u polumraku. U njemu je vladala tišina, usamljenost i neki osobeni teški miris. Taj vonj je u ćerki probudio sećanje na dane kad je bila dete. Majka je nju nedeljom vodila u posete kod nekih starih dama. Obično bi, napuštajući njihove kuće, majka prokomentarisala da se u „domovima starih ljudi uvek u vazduhu oseća nešto plesnivo – nikada ne otvaraju prozore” (Ibid.). Sedeći u polutami, iznenađena ćerka je zaključila da se, posle toliko godina, i njena osedela majka ponaša poput svojih poznanica iz prošlosti.
5b. Priča Povratak – Tri pripovedne celine
U priči Povratak autorka koristi pripovedanje u prvom licu. Taj oblik pripovedanja, gde je naglasak pomeren s ‘onog koji pripoveda’ na ‘’ja’’ ‘onog koji doživljava’, karakteriše ‘uklanjanje’ sveznajućeg, nepoznatog pripovedača. Dok čitamo, mi verujemo u iluziju da svet koji se opisuje posmatramo očima junakinje priče. Sve to doprinosi utisku neposrednosti u prikazivanju onog što se dešava.
Strukutru ovog kratkog narativnog teksta čine tri dela /ili tri čina/.
I deo – Nelagoda
Od prvog trenutka njihovog susreta, majka i ćerka osećaju neku neodređenu napetost i nelagodu. Dubinu njihovog napuklog odnosa sugeriše svaki njihov pokret. To se prepoznaje u nizu scena i detalja.
Scena susreta: U času kada je ćerka-naratorka, u znak pažnje, predala majci kolače i buket cveća, u majci se probudilo nezadovoljstvo.
Uzela je gladiole, pomalo nelagodno, i zahvalila mi se veštačkim tonom u glasu. Zaboravila sam: to što sam joj darivala cveća od cvećara njoj je uvek izgledalo kao naklonost ili saosećaj, previše formalno; to je vređalo njena osećanja. Kao da sam se gnjavila oko nje kako to činimo prema strancu, a ne da je porodica (Ibid.).
Scena s mačkom: Kad se pojavila na prozoru, majka se veoma obradovala mački. Ta prekomerna radost uvredila je ćerku. Pomislila je da se majka više raduje svojoj mezimici, nego njoj, ćerki koja je došla da je poseti.
Scena odmeravanja: Dok pričaju o vremenu i poznanicama/cima koji su preminuli, ćerka pažljivo
prati majčine pokrete. Ona uočava svaku, i onu najmanju, promenu na majčinom ostarelom licu, rukama, telu. Primećuje tvrdoću majčinog lica, krutost u pokretima, uzdržano ponašanje. Ćerka čak naslućuje i da majka ne dopušta sebi da napravi neki slobodniji pokret.
II deo – Sećanja
Savim iznenada, ton pripovedanja se menja. U gošći su navrla sećanja na vreme kada je majčino postupanje i izražavanje bilo drugačije. U to doba, majka joj se učestalo obraćala oštro, ne retko i grubo, na momente i agresivno:
[…] Ton posete bio je razigran i ljubazan. Drugi ton, nasilje iz moje petnaeste godine, nije se vraćao. „Krava, kučka, ubijam se zbog nje.” „Odjebi odavde.” „Prvo ćeš u zatvor, beskorisni idiote.“ (Ibid.), najednom se prisetila ćerka teških majčinih reči osude, kritike i sumnjičenja.
Kroz šture opise mi naslućujemo istinu: senka pasivno-agresivnog odnosa majke prema ćerci obeležila je mladalačke dane junakinje priče. U kući je stalno vladao sukob, praćen svađama, nerazumevanjem i vikom. To je u ćerci probudilo oštar otpor.
Ipak, kako doba puberteta prati napetost, nesigurnost i zbunjenost pred onim što nadolazi, izvesno je da su se u ćerci – pored ozlojeđenosti i snažnog bunta – javljala i drugačija osećanja: strah, verovatno i kolebanje, sasvim izvesno i nemir ili osećaj bespomoćnosti.
Išla sam najkraćim putem do voza, onim koji ide pored stanice Šel. Tamo bih, u stara vremena, stala da se pripremim za njen (majčin) upitni pogled kada bih se vratila iz bioskopa, pripremajući se, brišući i ono malo što je ostalo od karmina. „Šta će ljudi misliti o tebi?“ (Ibid.), to su reči koje su se urezale u ćerkinom sećanju. Razmišljajući o tim dalekim danima dok sedi nasuprot ostarele majke, ćerka se prisetila i koliko je bila nesrećna u roditeljskom domu… Kako silno je žudela da ode…
III deo – Odlazak, brzi povratak
I dok ćerka i majka, sedeći u utihlom stanu, pokušavaju da se iskupe – majka nudeći bobice i pokušavajući da produži zajedničke trenutke, ćerka premišljajući da li još neko vreme da ostane u stanu ili da krene – ćerka-naratorka priče priznaje sebi da majka više nema moć nad njom. U tom momentu, čini se da bi njih dve mogle da se povežu.
Ovi redovi su obojeni prigušenom setom i tugom. U tom času, povezanost dve žene nije opterećena gorčinom, ali nije ni topla ili bliska. To je trenutak kada obe veruju da će biti još susreta, i još mnogo nedelja u kojima mogu da nadoknade izgubljeno vreme. One ništa direktno ne kažu, jer obe sve podrazumevaju. U tim času njih dve se ne mrze… Sve to ubrzo prolazi. Ćerka je prelomila u sebi odluku i ona odlazi. Dok voz napušta njen rodni grad, sve iza ćerke lagano nestaje u daljini.
Mesec dana kasnije, vratila sam se da vidim majku. Doživela je sunčanicu posle mise i primljena je u bolnicu u C. Provetrila sam joj stan, uzela papire iz njenog švedskog stola, izbacila kvarljivu robu iz frižidera. U fioci za povrće, u plastičnoj kesi koja je bila zavezana na vrhu, bili su ogrozdi koje sam zaboravila da uzmem prethodni put, sada samo smeđa, tečna gomila (Ibid.), tom slikom uvelih ribizli, kao simbolom prolaznosti, autorka je završila priču.
5b. Priča Povratak – Tri plana pripovedanja
U zgusnutoj atmosferi ove kratke priče, Ani Erno nam pripoveda slojevitu priču o složenom odnosu dve žene, majke i ćerke. I, pokazuje nam da su obe žrtve krutih tradicionalnih odnosa društva prema ženi.
Traume su naterale ćerku da napusti rodni grad, oslobodile su je i pritiska, i stege društvenih stereotipa, ali ožiljci su ostali u njoj. S druge strane, duboko ukorijenjene predrasude formile su i majku, samo što je ona ostala zarobljenica tih shvatanja.
Najveći čuvari patrijarhata i tradicije upravo su žene, sugeriše nam autorka.
Utisnuvši u pripovedni tok tri plana pripovedanja10, autorka uspeva da proširi značenjski okvir priče.
U prednjem planu pratimo odnos majke i ćerke. U tom okviru mi prepoznajemo razne valere njihovog napuklog odnosa. Procep između njih negde je prigušen, na drugim mestima je suptilno i gotovo neosetno naznačen, tu i tamo jače je istaknut.
U srenjem planu prepoznajemo društveni okvir u kome žive junakinje priče.
Reč je o patrijarhatu i tradicionalnim odnosima, koji su vekovima oblikovali identitet žena.
U krutom patrijarhalnom okviru žena je viđena kao pasivna projekcija lepote i majčinstva.
Slaveći ženu koju krasi oreol čistote, čednosti i pokoravanja društvenim normama, glorifikujući pasivnost žene kojoj je uskraćen javni prostor da u njemu deluje, tradicionalno društvo nije zainteresovano niti da dâ ženi glas, niti da dozvoli ženama da se iskažu u svoj svojoj slojevitosti i kompleksnosti. To se dešava zato što je u očima države, verskih organizacija i porodice žena nevažna.
U patrijarhatu žene su po pravilu obespravljene.
Ali, zanimljiva pojava je da su u tim društvenim odnosima /ključnu ulogu za njihovo oblikovanje imaju država i crkva/ upravo žene najbolji čuvari patrijarhata. Priča Povratak nam pripoveda i o tome. Majka je rasla i vremenom se ‘utopila’ u okruženje, s jasnom predstavom šta se očekuje od nje kao žene. Ona, i sve druge žene oko nje, prihvatile su rodne uloge žene u francuskom društvu.
Ćerka se usprotstavila. Ustala je protiv tradicionalnih vrednosti koje je majka tražila od nje da poštuje. Rigidno definisan model ženstva, viđen u matrici:
homoseksualka / katolkinja / majka / supruga
koji su crkva i država stolećima nametale ženama, ćerka je odbacila. Sukob s majkom proistekao je iz njenog odbijanja da prihvati duboko uvrežene i stolećima uobličavane predrasude. Ćerka je krenula novim putem, koji je za majku, ali i za žene iz ranijih generacija, bio nezamisliv.
U opštem planu, autorka širi značenjski okvir priče. Povratak je i priča o prolaznosti.
Posle mesec dana, ćerka se ponovo vratila. Razlog je bio majčin boravak u bolnici u koju je smeštena zbog sunčanog udara. Mogućnost da majka ne uspe da se oporavi, kao i kesa s pokvarenim voćem koju je ćerka otkrila u frižideru, pripremljena za nju pre mesec dana, pa zaboravljena, suptilno nam sugeriše autorkin stav.
Sve prolazi i nestaje. I naše trajanje je poput daha kratko. Tužno je, koliko i tragično da ljudi svoje dane provode u sukobima i podelama, ne trudeći se da razumemo jedni druge.
- Suzan Sontag i diskurs starenja: Razobličavanje društvenih predrasuda
„Ništa jasnije ne pokazuje ranjivost žena kao način na koji doživljavaju starenje – to je poseban bol, zbunjenost i odbijanje da se suoče s činjenicama“, zapisala je američka književnica i kritičarka Suzan Sontag u svom provokativnom i pronicljivom eseju Dvostruki standard starenja (“The Double Standard of Aging”) (Sontag 293). U ovoj studiji, autorka propituje društveno konstruisana značenja shvatanja procesa starenja žena. Pritom, ona osvetljava uvrežena mišljenja, uverenja i stavove, kao i tradicionalno prenošenje kulturnih vrednosti, verovanja i prakse s jedne na drugu generaciju, koje vodi do segregacije po polu.
Suzan Sontag, opisana od strane The New York Review of Books kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“10, u svom tekstu direktno i otvoreno razobličava društvene predrasude. Kada je u pitanju starenje, podvlači Sontag, društvo u kome živimo ima dupla merila. To potvrđuje, objašnjava dalje ona, tipičano gledište da starenje muškarcu daje poseban šarm, čini ga dopadljivim, čak i privlačnim a da, nasuprot tome, starenje ženu postepeno razara i uništava. Žena je prihvaćena dok je u ranoj mladosti. Senka starenja na nju pada rano, od njene tridesetpete do pedesete godine. Ljudi već od tog perioda počinju da vide u njoj ‘staru’ osobu.
Svaka bora, svaka linija, svaka seda vlas u kosi je poraz. Nije čudno što nijednom dečaku ne smeta da postane muškarac, dok mnoge žene doživljavaju čak i prelazak iz detinjstva u ranu ženstvenost kao svoju propast, pošto su sve istrenirane da žele da i dalje izgledaju kao devojčice, (292), beleži autorka.
6a. (Ne)sloboda starenja – apsurd zapadne kulture
Zapadna kultura muškarcima dozvoljava starenje, a ženama nameće mladost kao jedinu opciju. U narcisističkoj kulturi u kojoj živimo, takav široko rasprostranjeni stav protivi se racionalnom promišljanju i zaključivanju. Činjenica je da i muškarci pate zbog starenja, puni strepnje od neizvesnog kraja i smrti, ali njima je „dozvoljeno da stare, od dečaka do muškarca“ (291), tumači Sontag. Za ženu, starenje nije samo njen usud. Pošto je definisana „kao niža vrsta ljudskog bića, kao žena“ (289), upravo se to može videti kao njena ranjiva tačka. Tako u društvu imamo dva merila za isto stanje ostarelosti kod muškaraca i žena:
trošno i oronulo telo muškarca u očima drugih zrači aurom prijatnosti, šarma i atraktivnosti
trošno i oronulo telo žene drugi vide kao krhko i ružno, i to budi odbojnost i prezir prema njoj.
Zato se „telo jedne starice, za razliku od jednog starca, uvek shvata kao telo koje se više ne može pokazati, ponuditi, otkriti“ (292), primećuje Sontag i ističe:
Predrasude koje rastu prema ženama kako stare važan su deo muške privilegije. To je sadašnja nejednaka podela uloga odraslih između dva pola koja muškarcima daje slobodu starenja, a koja je uskraćena ženama. Muškarci aktivno primenjuju dvostruke standarde u pogledu starenja jer im ‘muška’ uloga daje inicijativu u udvaranju. Muškarci biraju; žene su birane. Dakle, muškarci biraju mlađe žene (Ibid.)
6b. Ukorenjeni ambigvitet merila starenja
Sontag ukazuje i na druge važne anomalije do kojih dovode vekovima negovana i duboko u društvu ukorenjena dvoznačna merila starenja:
Žena viđena kao objekat: Patrijarhat vidi žene „kao vlasništvo, kao objekte“. Vrednost žena se „brzo obezvređuje s protokom vremena“ (293).
(Ne)sloboda žene i prevazilaženje tradicionalne rodne uloge i stereotipa. Društvene strukture, posebno u patrijarhalnom i kapitalističkom sistemu, održavaju rodnu nejednakost i ograničavaju ženski potencijal. Oslobođenje žena zahteva fundamentalnu promenu u načinu na koji društvo gleda i vrednuje uloge i doprinose žena (292). To se ne odnosi samo na borbu za jednake plate i pristup profesijama. Moraju se prevazići tradicionalne rodne uloge i stereotipi.
Negativan uticaj opšteprihvaćenog modela lepote na samopoštovanje žene: Ženama nije dozvoljeno da stare. Za žene postoji samo jedno doba kada je prihvaćena, i to kada je ‘devojčica’, ‘curica’, ‘devojka’, ‘mlada dama’, ‘the girl’, dok je muškarcima dozvoljeno da stare od dečaka do muškarca“ (291). Takvi standardi lepote, podstaknuti patrijarhatom i kapitalizmom, postaju oruđe ugnjetavanja žena, pre svega zato što mogu negativno da utiču na samopoštovanje i osećaj sopstvene vrednosti žena, jer je ona zavisna od potvrde društva.
Sujeta žena ili pritisak nad ženama: Opterećenost žena telom i licem ne potiče iz ’sujete’ žena, podvlači autorka, dakle – iz taštine i urođene površnosti ženskog bića, što je opšte uverenje. Žene više od muškaraca brinu o svom telu zato što trpe „surov i nemilosrdan pritisak da održe svoj izgled na određenom visokom nivou” (289/290). U tome leži smisao oblačenja žena.
Starenje žene i stid: Žene se suočavaju s osećajem stida zbog svog ostarelog tela. Taj osećaj u njima je nametnut od strane društva. „Društvo ne dopušta da postoji u našoj mašti mesto za prelepu staricu koja izgleda kao starica“ (292).
Starenje i ženska seksualnost: Starenje za veći deo žena „znači ponižavajući proces postepene“ eliminacije iz seksualnog života. „One su stare čim više nisu baš mlade” (287). Ukorenjeno shvatanje da se ženska seksualnost izjednačava s reproduktivnom moći uobličilo je predrasude vezane i za taj aspekt života žena. Starosna diskriminacija gleda na seksualnost srednjovečnih i starijih žena s podsmehom, dok je u društvu prihvaćena pojava da su stariji muškarci i dalje seksualno aktivni i da imaju mlađe partnerke. Obrnuta situacija se čini još uvek gotovo nemogućom.
Žene zarobljene u očuvanju patrijarhalne politike i prakse: Muškarci upravljaju sistemskom nejednakošću. Ali, važno je istaći da oni ne bi mogli da „funkcionišu da same žene nisu pristale na to” (291). Patrijarhat je i danas tako snažan zato što su upravo žene najveći čuvari postojećih odnosa. Prakse koje diskriminišu starije osobe, posebno starije žene, kao i institucionalne prakse i politike koje produbljuju stereotipe o starijim osobama i starijim ženama uporno i dalje traju zato što su ti pogledi duboko ukorenjeni u ženama.
Starenje i izazovi konvencionalnih uloga žena: Da bi se oslobodile, žene moraju da se suprotstave i „ne poštuju društvenu konvenciju da starenje poboljšava muškarca, ali progresivno uništava ženu“ (293/4), zalaže se Sontag. Svaka žena treba da je svesna da je to zapravo „instrument ugnjetavanja“ žena (Ibid.). Odbijanjem da internalizuju takva društvena očekivanja, svaka žena treba da prihvati svoj proces starenja. „Aktivno protestujući“, žene tek tada mogu da „stare prirodno i bez stida“ (293), insistira Sontag.
6c. Raskid s društvenim kanonima
Polazeći od teorije kapitala, sociologije tela, potrošačke kulture i feminističke gerontologije, Sontag je 1972. godine progovorila o stereotipima vezanim za starenje. Njena javna osuda uobičajene pojave – da su muškarci u starijoj dobi predstavljeni kao simpatični, često prefinjeni, ne retko i harizmatični, dok se za žene proces starenja percepira kao neprijatan i sraman, po pravilu degutantan, uvredljiv i odbijajući proces koji je povezan sa slabošću, nemoći i ružnoćom – izvršila je veliki uticaj na jačanje društvene svesti žena.
Eseji o ženama11 koje je Sontag pisala pre pola veka sugerišu nam da je autorka imala pred sobom jasan cilj: artikulisati politiku i estetiku ženstvenosti – ‘biti žena’ – u SAD-u i svetu.
Kulturna kritika je opozicija stanju status quo, smatrala je autorka. Samo kritika koja se suprotstavlja dominatnim odnosima ima smisla. Zato analiza određene teme ne može – niti sme – da se prilagođava vladajućim društvenim normama, isticala je Suzan Sontag.
- Zaključak
Posmatrane danas u sociokulturnom kontekstu, ideje utisnute u priče, romane, poeziju i eseje Margaret Atvud, Ani Erno i Suzan Sontag – da su žene bile, i da još uvek jesu, pod nečijim pokroviteljstvom (porodice, bračnog partnera, društvene zajednice), idolizovane i romantizovane ali odbačene na osnovu godina i starosnog doba – ne čine se kao relikt daleke prošlosti. Naprotiv, fikcija ovih autorki i danas je veoma aktuelna.
Odbacujući u pisanju konvencionalna mišljenja i ono što je poznato i lako uočljivo, ove književnice u svojim delima:
ukazuju na široku lepezu društvenih normi, dogmi, ustaljene prakse, modela razmišljanja, običaja, rutine, opšteprihvaćenih kanona i obrazaca ponašanja pomoću kojih patrijarhalne i kapitalističke strukture moći potčinjavaju žene
ističu različite oblike ugnjetavanja žena, i to kako u vladajućim društveno-političkim, klasnim, socijalnim i religijskim odnosima, tako i u estetskoj, psihološkoj, kulturnoj i narativnoj sferi
propituju identitet žene: poput žena u prošlosti, i savremene žene ne mogu lako da prihvate mudrost, ambiciju i snagu za svoj životni credo; još teže mogu da odbace poslušnost /koja se od njih očekuje/ i pokroviteljstvo /porodice, bračne zajednice i društva/
analiziraju kompleksan odnos između oslobođenja žena i klasne borbe
skreću pažnju na mesto lepote u društvu (i danas je lepota „pozorišna scena za porobljavanje žena“)
istražuju estetiku (različitog) viđenja ženske i muške lepote
naglašavaju da proučavanje estetike tela žene ima poseban značaj
pišu kako žene, u prošlosti i danas, teško mogu da se nose sa stidom zbog starenja svoga tela
osvetljavaju brojne izazove i poniženja s kojima se žene suočene dok stare.
Iako ove književnice imaju svoje osobene i autentične poetike, jedno im je zajedničko: njihovi narativi imaju za cilj da, istovremeno, neguju i podstiču empatiju, razumevanje i transformaciju društva u kome su svi, posebno žene, zarobljene kulturnim stereotipima o starenju žena.
Zabeleške:
1 Kraća verzija ovog rada predstavljena je na Međunarodnom naučnom simpozijumu „Žene i starenje“, u organizaciji Crnogorske asocijacije za američke studije „Dr Biljana Milatović“, koji je održan 1. novembra 2024. godine u JU Muzeji i galerije Podgorice|Kuslevova kuća, Podgorica.
2 Knjiga Starost prvo je objavljena na francuskom jeziku pod imenom La Vieillesse (Éditions Gallimard, Pariz, 1970). U ovoj knjizi autorka istražuje percepciju starijih osoba i iskustvo starenja u raznim kulturama u periodu od hiljadu godina. Knjigu je na engleski jezik preveo André Deutsch pod imenom The Coming of Age (Weidenfeld and Nicolson and G. P., London, 1972).
3 Sve citate sa engleskog jezika je prevela autorka.
4 Koncept drugosti ima korene u radovima brojnih filozofkinja/filozofa: Hegela (koji je tvrdio da je priroda drugobitak, negacija ideje; time je u prirodi ideja izvan sebe, otuđena je sama sebi); psihoanalitičara Jacques Lacan-a; Edward Said-a, jednog od osnivača kritičko-teoretske oblasti postkolonijalizma; Gayatri Spivak, indijske filozofkinje, autorke, teoretičarke i profesorice, između ostalih.
5 Istražujući rodni identitet žene, kao i složen odnos između individualne svesti, slobode i društvenih ograničenja, posebno u kontekstu pola i identiteta, autorka je koncept drugosti svestrano istražila u knjizi Drugi pol /fr. “Le Deuxième Sexe”; eng. “The Second Sex”/. Proučavajući društvene i filozofske implikacije starenja, autorka je ovaj koncept razmatrala u delu Starost.
6 Ideja razlikovanja ili marginalizacije nekoga na osnovu uočenih razlika u društvenom statusu, poreklu ili drugim karakteristikama može se izraziti kroz različite fraze i koncepte: napraviti razliku (eng. “to make a difference”), marginalizovati (eng. “marginalize”), razdvajanje (eng. “separation”), odbaciti (eng. “reject”).
7 “Aging, ageism – two slippery concepts are often confused. The difference between them needs to become rudimentary. Let us devise a new consensual definition of ‘’ageing’’ that fixes it more squarely in culture. Whatever else it may be, ageing is the process that serves as the trigger for ageism.”
8 Knjiga Écrire la Vie Ani Erno prvo je objavljena na francuskom jeziku, u izdavačkoj kući Éditions GALLIMARD iz Pariza (20. oktobar 2011). U engleskom prevodu, knjiga je naslovljena Writing Life. Reč je o antologiji glavnih dela Ani Erno, uključujući neka od njenih najpoznatijih dela poput Une Femme i La Place. Istražujući složene odnose između ličnih narativa, fotografije i konstrukcije sećanja, autorka je u strukturi knjige dodala i poseban odeljak, „fotodnevnik“, u kome predstavlja slike sebe, svoje porodice, kao i odlomke iz svog dnevnika.
9 Ovde treba dodati da je pojam plana preuzet iz filmskog jezika, u cilju ilustrovanja različitih perspektiva iz kojih možemo čitati ovu priču. U filmskom jeziku, značenja su dubinski raspoređena u odnosu na tačku posmatranja, pa govorimo o totalu, srednjem i srednjekrupnom planu, krupnom planu i detalju. Pri analizi književnog teksta, značenja su dubinski raspoređena u odnosu na tačku posmatranja čitateljke/ čitaoca. (Filmska enciklopedija: Planovi) Source: https://filmska.lzmk.hr/clanak/planovi
10 “Susan Sontag”, The New York Review of Books, accessed December 19, 2012. Source: https://www.nybooks.com/contributors/susan-sontag/
11 Sontag, Susan. On Women. Published by: Picador (US), Hamish Hamilton (UK), 2023. U knjizi su zastupljeni eseji: Dvostruku standard starenja /”The Double Standard of Aging”/; Treći svet žena /”The Third World of Women”/; Ženska lepota: poniženje ili izvor moći? /”A Woman’s Beauty: Put-Down or Power Source?”/; Lepota: Kako će se sledeće promeniti? /”Beauty: How Will it Change Next?”/; Fascinantni fašizam /”Fascinating Fascism”/; Feminizam i fašizam: Razmena između Adrijen Rič i Suzan Sontag /”Feminism and Fascism: An Exchange Between Adrienne Rich and Susan Sontag»/; Intervju za Salmagundi /”The Salmagundi Interview»/.
Literatura
Primarna:
Atwood, Margaret. Murder in the Dark. 1983. London: Virago, 1994.
Ernaux, Annie. „Returns“. New York City: The New Yorker. November 7, 2022
Source: https://www.newyorker.com/magazine/2022/11/14/returns
Sontag, Susan. „The Double Standard Of Aging“. In: The Saturday Review, September 23, 1972, pp. 29-38 Source: https://archive.org/details/the-double-standard-of-aging
Sekundarna:
Bair, Deirdre. Simone de Beauvoir: A Biography. New York: Simon and Schuster, 1990.
Barry, Elizabeth & Skagen, Margery Vibe. “Introduction: The Difference That Time Makes.” In:
Literature and Ageing, edited by Barry, Elizabeth and Skagen, Margery Vibe, 1–16. Cambridge: Boydell and Brewer.
Bouson, J. Brooks. Shame and the Aging Woman : Confronting and Resisting Ageism in Contemporary Women’s Writings. Palgrave Studies in Affect Theory and Literary Criticism. Series Editors. Adam Frank. Vancouver, British Columbia : University of British Columbia, 2016.
Bovoar, Simone de. Old Age. [La Vieillesse, 1970.] Trans. Patrick O’Brian. Harmondsworth: Penguin, 1977.
Bovoar, Simone de. The Second Sex. (Tran. by Constance Borde and Sheila Malovany Chevallier) (Introd. by Judith Thurman). New York: Vintage Books, Inc., a division of Random House, Inc., New York, 2010. —eBooks. Source: https://uberty.org/wp-content/uploads/2015/09/1949_simone-de-beauvoir-the-second-sex.pdf
Chase, Karen. 2009. The Victorians and Old Age. Oxford: Oxford University Press.
Christopher Gilleard & Paul Higgs. Cultures of Aging: Self, Citizen, and the Body. New York : Routledge, 2001.
Cole, Thomas. The Journey of Life: A Cultural History of Aging in America. Cambridge: Cambridge University Press, 1992.
Davey, Frank, Margaret Atwood: A Feminist Poetics. Vancouver: Talonbooks, 1984.
Davis, Oliver. “A Walk through the Land of Old Age” (Promenade au pays de la vieillesse). Simone de Beauvoir: Political Writings. Ed. Margaret A. Simons, Marybeth Timmermann, and Sylvie Le Bon de Beauvoir. Champaign: U of Illinois P, 2014. 329-64.
Davies, Madeleine, “Margaret Atwood’s Female Bodies” (Chapter IV), in: The Cambridge Companion to Margaret Atwood. (ed.) Coral Ann Howells. Cambridge: Cambridge UP, 2006. 58-71.
Emre, Merve. “What Susan Sontag Wanted for Women”. New York City : The New Yorker. May 23, 2023. Source: https://www.newyorker.com/books/page-turner/what-susan-sontag-wanted-for-women
Gibert, Teresa, “The Aesthetics of Ageing in Margaret Atwood’s Fiction”, in Women Ageing Through Literature and Experience, ed. Brian J. Worsfold. DEDAL-LIT 4. Lleida, Catalunya: U of Lleida, 2005. 31-42.
Gullette, Margaret. “Against ‘Aging’: How to Talk about Growing Older.” Theory, Culture, and
Society, December21, 2017. Source:www.theoryculturesociety.org/blog/margaret-morganroth-gullette-aging-talk-growing-older.
Gullette, Margaret Morganroth, Ending ageism : or, how not to shoot old people. New Brunswick : Rutgers University Press, [2017] | Series: Global perspectives on aging. Sources: De Gruyter Brill https://www.degruyterbrill.com/document/doi/10.36019/9780813589312-fm/pdf?srsltid=AfmBOoqddBO4rtrxl7BwOP4RXwjtBxNSprNQ09yeEBJE8mJrussqwsVk Iversen,
Thomas Nicolaj & Larsen, Lars & Solem, Per Erik (2009). “A conceptual analysis of ageism.” In: Nordic Psychology, Volume 61, Issue 3 (2009) 4–22. Source: https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1027/1901-2276.61.3.4
Jewusiak, Jacob. »Introduction: Forms of Aging« (Guest Editor: Jewusiak, J.). In: Poetics Today: International Journal for Theory and Analyses of Literature and Communication. Published by Duke University Press, (2023) 44 (1-2): 1–14. Source: https://read.dukeupress.edu/poetics-today/article/44/1-2/1/365612/Introduction-Forms-of-Aging
Potamianou, Eirini. „Inter-cultural perspectives on aging.” World Journal of Advanced Research and Reviews, 2024, 23(02), 281–286. Source: https://wjarr.com/sites/default/files/WJARR-2024-2348.pdf
Rich, Adrienne. (1987) „Notes toward a Politics of Location (1984)“, Blood, Bread, and Poetry, Virago Press, London, str. 225. Snitow, Ann (1990). „A Gender Diary“, Conflicts in Feminism, ur. Hirsch M. I Evelyn Fox Keller, Routlegde, New York, str. 9.
Rose, Marilyn J. Review of Brutal Choreographies: Oppositional Strategies and Narrative Design in the Novels of Margaret Atwood, The University of Massachusetts Press, Amherst, by J. Brooks Bouson (1993). University of Toronto Quarterly, vol. 64 no. 1, 1994, p. 216-218. Source: Project MUSE https://muse.jhu.edu/article/511719.
Skagen, Margery Vibe. “Cultural Histories of Ageing: Myths, Plots and Metaphors of the Senescent Self”. New Brunswick: Rutgers University Press, 2023.
Sontag, Susan. “On Women“. Published by: Picador (US), Hamish Hamilton (UK), 2023.
Vauclair CM, Hanke K, Huang LL, Abrams D. “Are Asian cultures really less ageist than Western ones? It depends on the questions asked.” International Journal of Psychology. 2017; 52(2):136-144.
Woodward, Kathleen. “Rereading Simone de Beauvoir’s The Coming of Age.” Published in: Age, Culture, Humanities, an interdisciplinary journal. – Category: Forum: Rereading Beauvoir. Issue 3, 2016. Published by The Athenaeum Press at Coastal Carolina University. Website and design © 2024 – Age Culture Humanities Source: https://ageculturehumanities.org/WP/rereading-simone-de-beauvoirs-the-coming-of-age/#_edn11
