Kad je stigla na seosko groblje, Tara je zastala na ulazu. Popodnevnu usporenost i tišinu jedino je narušavalo jednoliko cvrčanje cvrčaka. Duboko je udahnula i, s napetim izrazom lica, produžila je ka porodičnoj grobnici. U njenim nozdrvama mešao se miris borova s mirisom divljeg pelina. Uočila je žbun pelina duž uske staze kojom je koračala, bilo ga je i među zapuštenim pločama.
Široka krošnja moćnog bora kao kišobran je natkrilila večno počivalište Albertinija. Ustežući se, kao da bi, i ne bi dotakla nadgrobnu ploču, uspela je da natera sebe da položi dlan uz uklesano ime, Anto Albertini. Vreo granit oprljio je njene prste. Smračenih očiju, trgla je ruku nazad.
− Pripreka je danas nesnosna – samo je tiho rekla i ućutala.
Stajala je malo povijena u ramenima. Bleda i utonula u misli, osetljive i blago crvene prste bez plikova stezala je drugom rukom. Nije bila svesna grča oko usana, niti lelujanja senki na potiljku… Dašak laganog vetra okrznuo je njen obraz i ona se prenula. Na čas joj se učinilo da su, s maestralom, do nje doprli neočekivani glasovi meštana, oni ponavljaju: Smrt! Smrt? Ti umišljeni glasovi zasipaju je sumornom težinom, jer mnogi iz obližnje varošice upravo tako su reagovali na vest o smrti njenog oca. Pod teretom tog prisećanja, ona se stresla. Sve to zajedno (i spomen zbog kog je zadrhtala, i mukli bol od gubitka, i blago strujanje vetrića koji pomera grančice borika rasutog po padini) podsetilo je Taru na neki prastari ritam. Hoda ljudi kroz vreme? Drevnih stihova? Ili, smene bola i nade u svakom od nas? Nije bila sigurna.
Njen pogled je počivao na slici na porcelanskoj pločici. Bilo joj je teško da poveže očevo lice – vedro, puno života, bistrog pogleda – s ovalnim portretom pred sobom. Još je slika bila uokvirena zlatnom crtom uz rub porcelana! Iz nekog razloga, to joj je naročito smetalo.
Pogled joj se zadržao na očevoj neurednoj kosi, tek mestimično prošaranoj sedim vlasima. Samo je na temenu bila tamno-žuta, gotovo zlatna. „Da li je to svetlost dodala zlatne tonove?“, zapitala se. Nije mogla da se seti nekog ubedljivog objašnjenja, pa je slegla ramenima.
− Sve je to bilo, pa nestalo – jedva čujno je izustila. Njen šapat je uronio u okolni mirni sjaj i spokoj.
U neko doba, umorna od sparine i hodanja uzbrdo, od stana na obali do groblja pri vrhu krševitog masiva, Tara je pogledala oko sebe. Poveći kamen, mestimično prekriven žutim lišajem, bio je dobar izbor. Prišla je i uklonila opale iglice, pa je sela. Desnu nogu je podigla na isturenu žilu, to se vremenom jaki koren primorskog bora razgranao i po površini zemlje. Pod šakama je osetila meki dodir lišaja, što je podsetilo na predanje da, duž Mediterana, mnogi na žuti lišaj gledaju kao na pokazatelj čistog vazduha.
Čim je podigla glavu, postala je svesna da kamenu terasu na kojoj sedi od ambisa deli samo par koraka. Sa te visine kraške strmine širio se pogled na pučinu i, u priobalju, na prostranu kotlinu. To razuđeno polje u zaleđu su opasavali robusni visovi. Ona je oduvek volela taj „oštar sudar, ali i zapanjujući sklad“ (baš te reči je koristila) između otvorenog mora i stenovitih litica.
Sve te boje i nijanse, položene i ka-nebu-propete linije, sva ta nema lepota krša i mora koje se giba, mreška i talàsa, sva ta pritajena a moćna snaga kamena i valova, semena u zemlji i huka vetra, toplog širokog ili osvežavajućeg maestrala, iznenadne i žestoke fortune ili vlažnog i hladnog levanta, bez razlike, duboko su se utisnuli u njoj, u njenom dahu, u žilama, u srcu, u krvotoku, u njenom osećaju strasti i pripadnosti, u njenim vizijama koje zrače obećanjem stvaranja (novih kipova punih zanosa ili nadahnutih instalacija), ali i vizuelnih podviga, sve to što je bilo duboko usađeno u njoj, u njenom pamćenju i u njenom unutrašnjem životu nalik je (bar je njoj tako izgledalo) kakvom živom, tajnovitom, a zatomnjenom telu koje pulsira.
Tarin puls i puls zavičaja bȉli su u istom ritmu.
Odvaljen komad stene pod njom bio je hrapav, malo su je mučili i oštri rubovi, ali Tara se nije pomerala. Samo je žudno sve upijala. Nije mogla znati da su joj oči u tom času tirkizno-modre. To se more, kao u ogledalu, odražavalo u njenim očima.
Najednom se začula sirena. Tim gromoglasnim zvukom, nepoznati brod je najavio da je prošao kroz tesnac i da ulazi u zaleđe Bokokotorskog zaliva. Tara je pogledom potražila vinovnika neočekivane pometnje. U opštem plavetnilu, plovilo se isticalo belinom.
Pogled joj se oteo ka obzorju i, u dnu rumenog neba, ona je ugledala sunčevu kuglu, vidljivu samo do pola. Taj blistav prizor oživeo je u njoj jednu davnu uspomenu. Puštajući sećanjima na volju, prisetila se jutra kada je, sedeći u barci, daleko od obale, prvi put posmatrala kako zora rùdi a sunce se pomalja iza linije na kojoj se spajaju more i nebo… U tom času, sa slatkim uskusom ružinog meda u ustima od kolača koji je upravo pojela, dvanaestogodišnja Tara nije ni slutila koliko će taj doživljaj, zarobljen u njenoj mašti, ostaviti dubok trag na nju…
***
Miris iz kuhinje zagolicao je Tarine nozdrve. To se na tihoj vatri kuvao brodet. Radujući se skoroj večeri, podigla je pogled sa sveske u kojoj je nastojala da dovrši domaći iz fizike. U uskom lučnom otvoru, koji je delio malenu kuhinju od dnevne sobe, ugledala je mamu. Pognuta nad radnom pločom, Lucija je žustro sekla vezu svežeg peršuna. Tara je primetila promenu na maminom licu, koje je sačuvalo crte rane mladosti. „Kakva razlika!“, pomislila je. „Jutros, dok mi je pripremala doručak, mamino vedro i nasmejano lice blistalo je toplinom i nežnošću.“
Najednom je Tara postala svesna da sedi mirno, uspravnih ramena spram naslona stolice. Naglo je preplavio nemir, što je navelo da počne da preispituje mamino novo raspoloženje. „Da li se danas nešto desilo u školi?“, jurile su njene misli. „To je moguće. Nije lako predavati prvacima, zar to mama nije toliko puta rekla?“ Ovo pojašnjenje nije ublažilo Tarinu nelagodu. I dalje se kolebala, čak se i nijansa podozrenja javila u njoj. Da nije ona, Tara, nešto skrivila? I time izazvala maminu mrzovolju? Možda, i ljutinu? Nije mogla ničeg da se seti, pa je odmahnula glavom.
Skrenula je pogled ka ocu. Sedeo je na tronošcu nedaleko od nje, pokušavajući da razmrsi čvor na ribarskoj mreži. (Tara je znala da je očev posao mašinskog tehničara na održavanju brodova i opreme u marini jako zahtevan; zato se u njihovoj kući išlo u ribolov subotom, kad je otac bio u posebnom raspoloženju i nedeljom.) Očev pogled je bio zamagljen, obrve blago namrštene. Kako su ruke, vrat i lice, upijajući jako majsko sunce, već dobili zagasito smeđu boju, prigušeno svetlo stone lampe sa regala dodalo je njegovoj koži novu blistavost i zdravu svežinu… Ćutljiv i zamišljen, Anto je u tom času bio na nekom drugom mestu. I jedva primetna grimasa se pojavila oko usana… Tari nije promaklo da njen tata, zanet mislima i radom, očito ne primećuje šta se dešava u kući.
U želji da prekine muklu tišinu, ali i da se oslobodi svog naraslog podozrenja, iz nje je naprasno izletelo:
− Da li mogu u zoru da pođem s tobom? – pa se odmah skupila u stolici. Njoj do tada nije bilo dozvoljeno da po mraku plovi morem. „Jer, deci je potreban san“, jetko je pomislila, prisetivši se reči koje je najčešće čula kao obrazloženje zašto joj je uskraćivano to neviđeno zadovoljstvo.
Očev pogled se malo smračio, ali on ništa nije rekao. Majka je zastala, zagledala se na čas u Taru, ali – za divno čudo! – pomirljivo je slegla ramenima. Tako su se, ćuteći, i bez ikakvog objašnjenja, njih dvoje naprasno dogovorili. Pogledajući čas u oca, čas u mamu, Tara nije krila koliko je začuđena.
Posle kraće pauze, zabavljen provlačenjem konca kroz iglu, kako bi zakrpio rupu na poderanoj mreži, nastaloj od bodlji na glavi jedne škarpine, Anto je nehajno kazao:
− Krećemo rano, pre svitanja… – što je bilo dovoljno da Tara poskoči od sreće. I detinjasti, razoružavajući osmeh zatitrao je oko njenih usana. Sve što je do maločas osećala, u trenu je nestalo.
***
Kad je Lucija ušla u Tarinu sobu, iz daljine se začuo mukli udar velikog sata sa tornja koji dominira trgom, oglašavajući da je pola tri. Prigušeni otkucaj je ubrzo zamukao a noćni mir je ponovo zavladao. Lucija je prišla krevetu, malo se pognula nad ćerkom i izgovorila: − Vreme je da ustaneš… – Meki ton tih reči imao je neki nedorečen prizvuk. Kao da je Lucija htela, pa odustala još nešto da kaže.
Tara je otvorila oči. Onako snenoj, u nekom polusnu, učinilo joj se da su mamine trepavice guste a kapci malo spušteni usled nedovoljno sna. Krajičkom oka spazila je i zavesu kraj kreveta. Nošena noćnim vetrićem, laka tkanina se nadula, pa splasnula… Kroz prozor je spolja, sa svežom arijom, nadirao opojni miris jasmina… Naglo budna, s nekom mešavinom radosti i ljubopitljivosti, pomislila je: „Ovaj dan će biti poseban!“ Hitro je ustala, navukla je bluzu i suknju i, sada sa svečanim osećanjem u grudima, kao da se sprema na gradsku feštu ili, još bolje, na karneval koji je toliko volela i u njemu uživala, pridružila se ocu.
Čim je Tara kročila napolje, nešto je dodirnulo po ramenu. Odskočila je u stranu i… odmah se smirila. To se bogumila, oslonjena na zid i krov njihove kuće od kamena, uz to otežala od mnogih rumenih cvetova, povijala na sve strane. Okrenula se ka moru i pogledom potražila oca. Na mesečini se isticala njegova silueta. Koračao je preko ponte u pravcu mandraća, malenog porodičnog pristaništa. Porodica Albertini je odvajkada vezivala svoje barke u toj zaklonjenoj i kamenom ograđenoj lučici, Tara je to znala. Anto je s ponosom ne jednom to pomenuo. U par koraka je prešla cestu i, više trčeći nego koračajući, pridružila se ocu.
***
Posle veštog manevrisanja, Anto je uspeo da izađe iz mandraća. Šum motora bio je jedini zvuk u tami. Visoko na nebu, iza tankih oblaka, oko Meseca je svetlucala svetlosna korona. Talasi su se presijavali u daljini.
Raširivši ruke i čvrsto se držeći, Tara je budno pratila kako oštri vrh pramca seče vodu. Njeni prsti delimično su prekrili slova, njih je Anto ispisao u svojoj mladosti. Ta malo iskrivljena pisana slova otkrivala su ime čamca, Bèleca, Lepota. Za Anta je to bilo pravo ime za tek kupljenu pasaru na dva vesla.
Zaustavili su se na otvorenom moru i otac je spustio sidro. Ustao je, rasporedio udice, bacio je i mrežu koju je prethodne noći zakrpio u dnevnoj sobi, pa je seo do motora na krmi. Povremeno bi pogledao ćerku, proveravajući da li joj smeta malo jače talasanje vode.
Kabanica kojom je bila ogrnuta slabo je štitila Taru. Lice joj je bilo mokro od raspršenih kapi. Uprkos hladnom dodiru vode, opijena srećom, zaneseno je u sebi ponavljala: „Biti na moru u osvit zore! Prava milina!!“ Njoj je taj prvi noćni izlazak značio mnogo više od bilo koje pustolovine.
– Ovako se oseća samo onaj ko zakorači u carstvo bajki – nerazgovetno je promrmljala. Šum talasa je prigušio njene reči tako da ih Anto, u zadnjem delu čamca, nije čuo.
Uskoro je Tara zaboravila na studen. Sklonila je mokri pramen kose sa čela, osluškujući kako more, pri odbijanju od borove ȍplate, ispušta neki naročit, gotovo melodičan, uz to i ritmičan zvuk. „Kao da grgolji!“, palo joj je na pamet. Već sama mogućnost da valovi međusobno pričaju ispunila je tihim ushićenjem… Tarine vizije, maštarije i priviđenja oduvek su bili njeni najbolji saveznici… Zaneseno je posmatrala kako svetlost nadolazi i osvaja ogromni prostor, upijala je sve boje, prelive i postepene prelaze jedne nijanse u drugu. Samo povremeno bi joj senka zebnje preletela preko očiju, i to iz straha da nešto ne propusti. Kad je pomislila da „rumeni sjaj putuje da osvetli svaki kutak na zemlji“ njena strepnja i strah su nestali. (Iako su Tari uobičajeno nedostajale reči da opiše ono što vidi, ovaj slikovit opis kojim je označila trijumf svetla nad noćnom tminom spontano se javio u njoj. Moguće zbog obilja priča koje je mama često pripovedala; moguće i zbog knjiga koje je čitala i o kojima se pričalo u njihovom domu.)
U neko doba, odnekud se pojavila lagana izmaglica, tu i tamo prošarana zlatom, i sve što je bilo u Tarinom vidokrugu poprimilo je novu auru. Upravo u tom času, u Tarinoj svesti se prvi put javila misao da je mala (jako mala!) u poređenju sa svime. Posebno s neopisivom golemošću sred koje se našla. Ma, šta mala… Sićušna je! I krhka! I čamac u kome sedi liči na slabašnu ljusku oraha… Nije znala zašto, ali taj duboki osećaj u njoj – da je majušna, i nebitna, i beznačajna (to posebno!), verovatno i neprimetna – zasmetao je Tari.
A onda se pojavilo Sunce. Samo je izronilo i počelo lagano da se podiže.
Tiho i neupadljivo, kao neka sila koja sve privlači i na sve utiče, svetlost je prožela Taru. I njena krv stala je jače da šumi… puls snažnije da búči… Puna neverice, pomalo nesigurno je izustila:
– Da li se to meni čini ili sam i ja… deo ove širine?
Na tren je čak imala misli neke graciozne dame: u magnovenju joj se pričinilo da je jaka, da poseduje moć da prihvata rizike, da ima snage da bira, štaviše, da je dovoljna sama sebi!
Tako se plavi beskraj nečujno uvukao u Taru i tu se trajno nastanio.
***
Kao eho njenog unutrašnjeg glasa, do Tare je dopro očev glas. Zagledan u obzorje, i on je imao slične misli. „Izgleda da otvoreno more tako utiče na ljude”, palo joj je na pamet. A onda je, gledajući u očevo lice okrenuto daljini, stekla utisak. On to ne priča njoj. Otac samo razmišlja naglas.
– Horizont se ne može dostići – bilo je prvo što je Tara razabrala. – To je samo razmeđe neba i zemlje. A, opet, koliko čežnje u nama budi ta nevidljiva granica! Koliko silno žudimo za onim što je s druge strane! – Izgovarajući ‘koliko čežnje’ i ‘s druge strane’, napravio je jedva primetnu grimasu.
Pažljivo slušajući, Tara je pokušavala da razume o čemu to otac govori.
– Čudan je taj naš osećaj! Da tamo… iza one crte koja skriva nepoznato… – tu je Anto i glavom pokazao na horizont – postoje mesta u kojima je vredno živeti… Svi veruju da je život s one strane vedar i tih. Tamo su i jutarnje misli mirne. A nemirna prošlost, puna lutanja i stradanja, je bez težine. – Zamišljen, naglo je ućutao. U neko doba očeve oči, pune svetlosti, dobrodušne i iskrene, kratko su je pogledale. Tada je Anto, obraćajući se njoj, pomirljivo dodao: – Horizont je varljivo iskušenje. Nekad izazov, nekad avantura.
Tara je mirno sedela, zatečena spoznajom da čuje (Prvi put!) svog oca da pred njom priča o svojim mislima. Novi talas je na čas jače zaljuljao čamac.
− I granice! – nastavio je Anto. – One su, poput našeg daha, nevidljive oku. – Izgovorene bez okolišenja, očeve reči nisu ostavljale mesta sumnji. − Međe, obodi, živice, barijere… Granice uzgajališta ostriga i mušulja u moru… Ivice poljskih puteva, dolova, podzidova… Donja granica, gornja granica… Granica strpljivosti, granica pristojnosti… Državna granica, teritorijalne vode… Sve te linije su u našim glavama. I ljudi jedni drugima… Zbog iluzije! I privida!!… bol i štetu nanose… Čudo. Pravo čudo! – pričao je sve tiše i ućutao.
Tari je najednom sve bilo jasno. Dok su svi koje poznaje zaokupljeni jednostavnim stvarima, neko se sprema za početak dana, neko peva svojoj bebi, neko kupuje na pjaci, nju (ona sada zna: i oca) privlači horizont i tajnovita mesta ‘s druge strane’… Tara je oduvek volela priču o Alisinom prolasku kroz ogledalo. Alisa je svoj izokrenuti svet našla. Ona svoj svet tek treba da nađe.
Miris kolača od ružinog meda trgao je Taru. To je Anto izvadio iz ruksaga vintidž posudu ukrašenu cvetnim ornamentima i ponudio ćerci medene kolače. Ona je sa zadovoljstvom pojela majčinu poslasticu.
***
Tara je osetila laki dodir sasušene vlati trave i brzo je privukla nogu. – Trebalo bi da krenem – tiho je kazala. Čekalo je pakovanje, aerodrom, putovanje… Nešto u njoj nije joj dalo da se pomeri…
Pogled joj se zaustavio na međi kod koje se završavalo seosko groblje. Po tom omanjem potpornom zidu od lomljenog krečnjaka lelujale su seni. Ispod zida počinjala je prisojna padina okrenuta moru. Malo se pognuvši napred, osmotrila je strminu pod sobom. Bio je to suvi kamenjar prošaran makijom.
U podnožju se ocrtavalo kućište, bez krova, s rupom umesto vrata. „Ko su bili ljudi koji su tu živeli?“, pomislila je, iako rasejano. „Da li su bili osorni i ćutljivi? Podozrivi na sve i svakog? Ili su voleli razgovore s drugim porodicama? Kakve tajne krije ovo pusto kućište?“ To nije mogla ni da nasluti.
– Kraške vrleti i njeni zaboravljeni glasovi… – rezignirano je prošaputala dok joj je pogled, preko desnog ramena, odlutao na obližnji masiv s dva tumula na vrhu.
Po predanju, na okolnim kraškim vrletima su u pradavnim vremenima postojale zajednice, savremenici žitelja drevnog Knososa na Kritu.
Zaokupljena posmatarnjem dve nevelike kamene grude, Tara se prepustila novim mislima. Ko su bili ljudi položeni u ove dve gradine? Kakvim životom su živeli? Za čim su žudeli? O čemu su sanjali? Jedva čujno je izustila, tonom muklim i odmerenim, kao da se nekom obraća u poverljivom razgovoru:
– Najčudnija stvar s prohujalim vremenom je to što se brani od nas, ljudi, kao od kakvog neželjenog gosta na balu s maskama.
A onda se Tara trgla. Odmerivši još jednom vidik pred sobom, dodade:
– Vreme je. Ustani i kreni.
Najzad je ustala. Prišla je nadgrobnoj ploči i položila dlan na porcelan s očevom slikom… Više se otrgla, nego okrenula ka stazi i izlazu. Tek povremeno bi pod sandalom kvrcnula suva četina… Uronula u misli, Tara je skrenula ka puteljku koji se spuštao niz planinski masiv do obale…. Volela je što su je učili da bude svoja, odvažna i smela, da preispituje prirodu, svet, moćnike. Zato, valjda, ona ima snage da sutra, pre zore, krene na dalek put. Poći će u susret Mediteranu, njegovim morskim strujama, retkim pojavama koja liče na čudesa, mestima koja zazivaju nedokučivim tajnama… svemu onom što je s druge strane horizonta… I, ko zna? Možda će je svo to izobilje nadahnuti, pa će uspeti da za svoju novu izložbu stvori ono nešto za čim već dugo traga.
Iz daljine su doprli prigušeni otkucaji sata na gradskom trgu. Osam udara je obznanilo da je osam časova. Topla majska noć lagano se spuštala nad zalivom.
