Dragana Kršenković Brković: Pučini u metro stanici
(Putevi – Večnost – Stare utopije)
Sunčev sjaj je najednom upao u Sarino oko i ona se trgla. Zastala je i zažmurila. I okomita bora se pojavila između njenih obrva. Tek posle par sekundi otvorila je oči. Pred njom je bila nevelika zaleđena lokva. To se samo snop svetlosti odbio od tankog sloja leda, pomislila je vitka devojka i produžila dalje.
Staza je vodila kroz natkriven prolaz, pa kroz šumu. Među ogolelim drvećem vladala je tišina. Tek tu i tamo čuo bi se šum udaljenog saobraćaja. Odnekud se oglasila i brodska sirena.
Hodajući brzo, Sara je pogledala preko ramena. Kroz golo granje u daljini se nazirala reka. I jedna sova je mirovala u obližnjoj krošnji. Njeno meko sivo perje imalo je na grudima nekoliko crnih pruga. Zaneta čišćenjem krila, a možda i zato što je navikla na ljude, usamljena ptica je nije ni pogledala.
Iako je podne davno prošlo, i iako je dan bio sunčan i vedar, u parku je malo šetača. Mart je nepredvidiv. I jako… jako leden, ljutito je pomislila Sara, i to u času kad je na licu osetila hladnu kap. Podigla je pogled i ugledala ledenicu kako visi s grane. Svetlucajući na Suncu, ta prozirna naslaga od leda lagano se otapala. Namrgođena Sara samo je rezignirano slegla ramenima. Drhteći od zime, jače je vezala kaiš na kaputu. Bio je to topao zeleni kaput s dezenom riblje kosti i širokim reverima. I vuneni šal u duginim bojama je bolje namestila oko vrata.
Njene misli su krenule u drugom pravcu.
− Jedna od divnih stvari vezanih za ovaj grad je da nikada ne možeš da otkriješ previše… Toliko toga ima još… – to su bile prve reči njene urednice kad je juče pozvala u svoju kancelariju. Trebalo je da se Olivia i ona dogovore o temi za novu reportažu.
Sarin pogled je privukao prizor iza urednice. U prozoru se ogledalo staro zdanje prekriveno popodnevnim senkama. Sara nije bila sigurna da li je ta zgrada podignuta krajem devetnaestog ili početkom dvadesetog veka. Suton se lagano spuštao nad gradom na ušću dve reke.
− Opatija je svima poznata – produžila je žena iza širokog stola. − Ali, čar leži baš u tome… Otkriti novo u nečem čuvenom. Tako je, i popularnom – Olivia je prstom pokazala na Saru kao da potvrđuje Sarine reči, iako je Sara ćutala.
Olivia je po navici pričala brzo, na momente žustro, mnogi u redakciji bi rekli i oštro. Pritom se puno služila rukama. Kao da je na pozornici… Pravi teatar!, pomislila je Sara jetko. Uprkos tome, njoj je bila draga ta riđokosa žena. Sara je cenila njenu iskrenost. Dopadao joj se i ritam koji je nametnula u poslu. Energija kojom je zračila. Saru je posebno privlačilo njeno viđenje časopisa.
– Čitaocima uvek treba nuditi nešto novo, nešto sveže – uporno je ponavljala Olivia. – Naši tekstovi moraju biti drugačiji od svega što se može pročitati u bilo kojoj reviji širom zemlje.
Sve to je bilo uzbudljivo. Mnoge u časopisu je i nadahnjivalo.
− Tačno je. Toliko toga je već pisano o tom muzeju-opatiji. – Tu je Olivia ponovo raširila ruke kao da se pravda što pominje svima poznate stvari. – Istražen je svaki segment blaga koji se tu čuva: kolekcije, arhitektura, knjige… – Tu je najednom podigla kažiprst: – I bašta! Zamislite, u toj bašti se gaje iste biljke… Iste!… kao u manastirima u Evropi u dvanaestom ili petnaestom veku!
Tu su se Sarine oči zlatno-braon boje malo suzile. Ako se sve zna, jurile su njene misli, o čemu onda ona da piše?
Kao da je to čula, Olivia je svečano izjavila: − Znam da ćeš biti kreativna… Pronaći ćeš već nešto… – pa je obe ruke spustila na sto. Razgovor je bio završen.
Izlazeći iz parka i hodajući ka metro stanici, Sara se prisećala šta je sve uspela da vidi tog jutra u opatijskom zdanju. Pretražila je izložene predmete, pa kolekcije u depou. Zavirila je i u rukopisne knjige s iluminacijama… Svi u tom kompleksu su bili ljubazni i svesrdno su joj pomagali u potrazi, ali ona temu za reportažu nije pronašla.
Nezadovoljna, šumno je udahnula.
Sarin pogled je pobegao u visinu. Na dnu njenog oka odrazile su se brojne žice i kablovi. Najednom joj je sinulo. Sve ovo što je razapeto nad nama; sve te čiste linije i pruge ukrštaju se i prepliću. One su razigrane. S plavim svodom u pozadini, one izgledaju kao umetnost na platnu. Zaista, ovako se slika po nebu!
Ta misao se dopala Sari.
Nad našim glavama je, razmišljala je ona dalje prelazeći ulicu, jedan svet različit od svega na zemlji. On neodoljivo podseća na apstraktnu umetnost. Neko bi u ovom spletu linija nad nama mogao prepoznati i metafore.
− Iznad našeg grada visi ogromno slikarsko platno. A ljudi to i ne primećuju – tiho je kazala.
Njene poslednje reči su se izgubile u buci voza, koji je ulazio u metro stanicu. Sara je podigla pogled i na prvom vagonu ugledala slovo D, svima znana oznaka najduže linije u gradu.
* * *
Sara je ušla u voz. Sela je i sklonila šal s lica. Ukazao se njen divan ten. Tek tu i tamo, ispod očiju i u podnožju obraza, mogla se nazreti pokoja pega. Dok je nameštala šal da joj visi oko vrata, osmotrila je putnike koji su nezinteresovano posmatrali užurbana lica na peronu. Zatim je skrenula pogled ka prozoru.
Sara je posmatra svoj odraz u staklu. Pomislila je. Moj lik je u istom staklu kao i odrazi tolikih ljudi koji su sedeli na ovoj stolici. Da li se u svakom od tih odraza reflektovalo i ono što je bilo unutar tih ljudi? Njihove uspomene? Radosni događaji? Ili tuga? Usamljenost njihova? Ako je tako, da li to znači da će se tu, u ovom odrazu mog lica na staklu, utisnuti i moj nemir? Teskoba koja me guši… ? Namrštila se, sučena s tolikom neizvesnošću.
Oštar pisak je najavio ulazak voza u stanicu. Škripa kočenja… Vrata se otvaraju… Vreva…
Iz žamora se izdvojio zvonki ženski glas. Operska arija se razlegala nad glavama putnika.
Sara je kroz prozor u daljini ugledala vinovnicu. Solo deonicu pevačice u operskom kostimu pratila je melodija s kasetofona.
Čim je čula prve tonove divne melodije, Sara se trgla. Opera u metro stanici! Bila je iskreno začuđena… Neki unutrašnji impuls je naterao da ustane i pođe u susret operskoj pevačici.
Vrata su se zatvorila i voz je krenuo.
Sara se probijala kroz gužvu na peronu, potom je zastala ispred pevačice. Zadivljena bojom njenog glasa i tehnikom pevanja, slušala je pažljivo.
Već u sledećem času, voz je ušao u tunel.
* * *
− Da, u pravu ste, ovo je Pučini. Arija iz opere Turandot − rekla je Sari devojka u dugoj svilenoj haljini, s rukavima širokim i dugim skoro do stopala. I tijara je svetlucala u njenoj kosi. Privlačna devojka se prestavila Sari kao Violeta, dodala je da je ime dobila po junakinji La Traviata a da je prijatelji zovu Letta ili Vee. Njeni roditelji su bili treća generacija doseljenika iz Napulja, devojka u operskom kostimu je imala potrebu i to da pomene.
Sa suncem, i senke su se pomerale. Violeta se stresla od hladnoće. Uzela je svoj kaput sa klupe, obukla se, i kaiš je jače stegla.
Sve je počelo pre tri nedelje, nastavila je Violeta. Bila je sreda, rano jutro. Svoj čas pevanja je imala već u osam sati. Ona se sećala i detalja: dok je vežbala, sunčevi zraci su se probijali kroz krošnju i u studio su upadali u obliku lepeze. Pamtila je i svoj zanos tokom pevanja; tog jutra sve joj je polazilo za rukom. Bio je to dobar dan!
Violeta je na trenutak zastala, i čelo je dotakla rukom. Nastavila je nekako žurno, kao da želi što pre da završi razgovor s novinarkom viđenog magazina, koja se pred njom nenadano stvorila.
Tog jutra, nastavila je, po završetku časa u hodniku je čekalo iznenađenje. Kraj ograde je ugledala jednu ženu. Proseda kosa. Skromna odeća. Ramena malo pogrbljena. Izgledala je kao neko ko ne može više da nosi svoj teret, to je Violeta prvo pomislila dok je osmatrala tuđinku. Procenila je da žena ima pedeset i neku godinu, ne više. Ipak, na ženinom licu su bore već vidljive.
Nepoznata žena je prišla Violeti. Izvinjavajući se, predstavila se. Njeno ime je Lena, skraćeno od Milena. Ona na kratko zamenjuje glavnog nosioca obuke dok je na lečenju u bolnici; Lena ne zna tačno o čemu se radi, nije previše zapitkivala. Tu je nepoznata zastala i, kolebajući se da li da nastavi ili da pobegne, ipak je produžila. Ona je morala da se zahvali Violeti za sve što joj je pružila svojim glasom i muzikom. Zna ona da ne bi smela da bude blizu studija dok se u njemu radi, to nije dopušteno i ona to poštuje, ali… Ali! Te pesme! I divno osećanje u njoj dok ih je slušala! Za nju je to bilo pravo otkrovenje.
Violeta je stajala s notnim zapisima u naručju. Ništa nije rekla. Ničim nije pokazala svoju zbunjenost. U njenim očima boje lešnika prelamala se igra stakla, svetlosti i boja s obližnjeg vitraža. Divni vitraži, nastali pre jednog stoleća, krasili su i druge prostorije Konzervatorijuma.
* * *
– Ne poznajem ja operu, to moram da priznam – nastavila je Lena. – Ali, ta muzika… – tu je ona u neverici zavrtela glavom. – Kad sam je čula, nešto se u meni zbilo. Stajala sam pred tim vratima – Lena je rukom pokazala na studio iz koga je Violeta maločas izašala – i krišom sam slušala kako vežbate. Muzika raste i pada, kao u nekoj igri… Pomislila sam. Pa ovo je poput poezije! Ona izbavlja… Ona leči… Ona krepi nadu…
Lena je zastala, rekla: – I uspomene… Samo su nagrnule… – pa se ispravila i produžila vedrijim glasom. – Svi oni dani provedeni s Lukom… Naše šetnje… Kupanje u jezeru. Kako je divno prepustiti se blagim jezerskim strujama! Ležiš u vodi, nad tobom otvoren prostor, oko tebe krš i golet.
I njihov zajednički bunt. Protiv svih. Protiv svega „što naš um drži zarobljenim“, tako je pričao Luka. „Istrgni svoje misli iz stega, Lena! Pusti ih da slobodno jure!“, i to je on ponavljao dok bi sedeli na pločniku, ispijali pivo u šolji za kafu, sanjali… Kad si tinejdžer u neugledoj varošici, pobunu i tako iskazuješ…
Pa pokloni! Jednog dana, Luka je stao ispred nje i pružio joj kutijicu vezanu kanapom. Otvorila je i ugledala vilinog konjica! Imao je dva prozirna krila, koja su se prelivala u duginim bojama. Kao da je išetao iz neke bajke s vilama i vilenjacima.
– A mog Luke više nema – najednom je tiho kazala Lena. – Jednog zimskog dana je sklopio oči i otišao… Kad sati i minuti stanu, i kad ne postoji tačka u telu na koji gubitak nije ostavio trag… Da li znate šta znači trenutak kad… Najednom!… osetiš kako muzika koju slušaš doziva u tebi onu nekadašnju ‘Ja’? Punu snage i poleta?
Izgovorivši to, Lena je zastala. Očito zbunjena, i usne je stisla. A onda je, bez najave, naklonila glavu i zahvalila se na vremenu koje je Violeta odvojila za nju. Niz mermerne stepenice je sišla brzo. Kao da beži, pomislila je Violeta, gledajući za njom.
* * *
Vreme je prolazilo. Vozovi su dolazili i odlazili. Peron se punio i praznio. Sara i Violeta su i dalje tiho pričale u dnu perona.
− Posle tog susreta, Lena je nestala − produžila je Violeta.
Sara je s pažnjom slušala, ne prekidajući je.
Želeći da je još jednom vidi, Violeta se raspitala i, u agenciji u kojoj je Lena bila angažovana kao nosilac treninga, saznala je par detalja. Lena je došla u grad sa suprugom Lukom početkom 1993. Oboje su imali devetnaest godina. Kao razlog su naveli rat na Balkanu, svoje neslaganje s razaranjem. Živeli su mirno. Radili su puno. Da, suprug je preminuo. Kremiran je, po želji supruge. Ne, Lena nije više s njima. U agenciji jedino znaju da je angažovana u okrugu. Ne, oni ne znaju ni broj zgrade, ni kada Lena završava sa smenom. U njihovoj službi se rano počinje s radom, moguće da Lena završava u suton.
− Tada mi je sinulo – rekla je Violeta. – Pevaću Pučinijeve arije u to vreme, i to na nekoj stanici metro linije D. Ako je Lena u metrou, znaće da je to za nju.
− Kako je to primljeno u školi? – zbunjeno je upitala Sara.
− Burno − odgovorila je Violeta. − Počelo je pričom po hodnicima, prebacilo se na društvene mreže, to su čuli u Upravi i odmah su naložili da se komentari brišu, i profesori su se podelili, većini je smetao moj izbor, samo par mlađih nije video ništa loše u tome… Sve je došlo do dekana. „Tvoj talenat. I tvoj raskošan glas. Sve to može biti dovedeno u pitanje“, sklon drami, rekao mi je dekan u svojoj kancelariji. U neko doba je zastao i upitao me: „Zašto? Šta je poenta svega toga?“ Gledajući u njegove negovane ruke na divnom stolu od mahagonija, iz mene je izletelo: „Neko ko sanja o vilinom konjicu na svom dlanu to zaslužuje.“ Začudo, dobila sam dozvolu da danas još jednom nastupim na ovoj stanici.
Posle pozdrava, Violeta je krenula ka izlazu iz metro stanice.
Gledajući za njom, Sara je znala da je našla svoju priču. Recepti iz dvanestog veka, koji se čuvaju u opatiji-muzeju, mogu sačekati. Smešeći se, prošaputala je:
− Izgleda da je tačno… Priča pronalazi onog ko će je ispričati.
