Dragana Kršenković Brković: Mesec na dlanu
„Noćna vožnja može da zavara“, pomislila je Nađa. Putovala je tri sata, a u tom času njoj je izgledalo da je prošlo mnogo više vremena. Bila je pospana. I umor od napornog dana je učinio svoje. Njene misli su se lagano smenjivale. „Tako se vreme poigrava s nama. Krivi sliku o onom što se događa“, i to se začelo u njenoj glavi, pa nestalo. Uzdahnula je, prateći uzdah njene grudi su se podigle, pa spustile. Potom se protegla, tek toliko da istezanjem pomogne utrnulom telu. Srećom da je sedište do nje bilo prazno. Te noći je bilo malo putnika u autobusu.
Podstaknuta više umorom nego znatiželjom, ulažući i dodatni napor da ostane budna, Nađa je posmatrala krajolik kroz koji je prolazila. Modro nebo, vedro, bez oblačka, osuto zvezdama. Šumu duž puta, tek mestimično razređenu, šuma je bila mračna i budila je tamne slutnje. Reku iza drveća. Nađa je uhvatila sebe kako lovi trenutke kad će kroz ogolelo granje ugledati vodu. Razigrane iskre po mirnom toku prizivale su dobro raspoloženje i utehu.
Pri pomisli na sestrin poziv tog dana, senka je preletela preko Nađinog čela.
Bilo je podne, telefon je zazvonio i ona se javila. Zbunio je glas njene sestre. Bio je nekako smeten, na čas i nesiguran. Julija je samo kratko saopštila da su njena deca dobro, i sneg je napadao, skoro je do kolena, što je novost, godinama ga nije bilo u njihovom kraju, onda je zastala, i nemajući, reklo bi se, hrabrosti, ipak je izustila: − Bilo bi dobro da požuriš. Mama… Ona želi da te vidi… – pa je naglo prekinula vezu.
U nastaloj tišini, zatečena vešću i, mnogo više, onim što nije rečeno, Nađa se nije pomerala. I dalje držeći slušalicu u ruci, netremice je kroz prozor posmatrala jednu tačku – izduženu magleno-sivu zavesu, gotovo prozirnu, koja se rastegla od oblaka do tla. „Biće kiše, možda i snega“, pomislila je, dok je, zapravo, bila obuzeta svojim naglim nemirom koji je gonio da pozove sestru i da joj kaže: „Zakuni se da nije istina to što si prećutala!“, ali se nije usudila da to učini, plašilo je da bi Julija odbila da se zakune, pa ona više ne bi mogla da sumnja, i da preispituje svoj predosećaj, i da se nada da će majci biti dobro, čim ova kriza prođe, kao što se toliko puta desilo u poslednje dve godine, mamina borba s obolelim plućima imala je uspone i padove.
Tu se Nađa trgla. I njene krupne bademaste oči su se smračile.
Na mestu gde se šuma završavala, autobus je ušao u krivinu. Na kraju zavoja se ukazao otvoren prostor i, sred te panorame, retko viđen prizor. Nad dolinom, koja se širila od puta do zaobljenih brda na horizontu, lebdeo je pun Mesec. Bio je raskošno velik, uz to i tako blizu tla da je Nađa zatvorila oči, u želji da proveri da li je to što je ugledala java ili tamo neka fantazmagorija poznih noćnih sati. Jer, dešava se, boja snova ume da nanese sloj čudesnih tvari na sve oko nas, pa nam se učini da vidimo i ono čega nema, tako je Nađa razmišljala u času kad je otvorila oči… Prizor pred njom je bio isti… Ogromna blistava kugla i dalje je lebdela nad smrznutom zemljom, a, pod njom, sve se kupalo u mesečini. Tanki sloj poledice. Kuće rasute na sve strane, sve tamo do šumarka. Zaleđeni trag kola na šljunkovitoj cesti, taj uzani putić presecao je polje i gubio se u daljini. Izmaglica koja je polagano strujila unokolo.
Prisna scena, uokvirena prozorom do koga je sedela kao slika ramom, ostavila je na Nađu začuđujuće snažan utisak. Osetivši nejasni impuls, ispružila je ruku… U njenom plavom oku odrazila se slika Lune na ispruženom dlanu.
Nađa je zastala. Taj prizor joj se učinio poznatim… „Pa, da! Tako je“, pomislila je dok je spuštala ruku u krilo. „Ta letnja noć.“ Jedan lelujav prizor namah je iskrsnuo ispred nje. U toj bludećoj viziji ona je razaznala siluetu, bila je to ona, samo iz nekih prošlih vremena.
Ta Nađa, tek vižljasti curetak, stoji na obodu planinskog proplanka. Noć je topla, letnja. Mesec je nalik srebrnjaku. Mršavo telo curice propinje se uvis. I ruke je podigla. Ispruženi dlanovi nastoje da učine nemoguće – da zahvate nešto od mesečine… „Škakljivo razdoblje, jedanaest i dvanaest godina. Ostaviš igračke a, opet, žališ za njima“, tako je uz osmeh opisala baka njeno, Nađino, ćudljivo ponašanje tog davnog leta… Današnja Nađa se nasmešila i tom prisećanju. Bili su to dragi glasovi iz davnine.
Dok se autobus brzo kretao napred, u Nađi su oživeli ostali detalji.
Bio je početak avgusta, doba godine kada je njena porodica obično lutala planinom u potrazi za lekovitim biljem. Pre ponoći, uoči polaska, Nađa i njen otac su odustali. U nadi da će oboje promeniti mišljenje, njena mama Irena je kazala: „Starim Grcima su sitni grimizni cvetovi gorskog čaja služili kao miris nakon kupanja“, glasom malo šaljivim, malo izazovnim, pa se zagledala u njih dvoje s nestrpljenjem iščekujući šta će reći.
Ivan je raširio ruke u znak odbrane i izjavio malo šaljivo, malo ozbiljno da ga više ne privlače ta „noćna tumaranja po kamenjaru i nekošenim poljima, vlažnim od rose“, što je bilo dovoljno da on ostane kući. Javila se i Nađa. „Prerano se ustaje“, kazala je, iako je znala da je najbolje vreme za branje gorskog čaja pre svitanja. Niko nije reagovao. „Posle pet godina koliko idemo… sve je to déjà vu”, namerno je Nađa i to rekla, poručivši da je ona velika, kad već zna za taj francuski izraz… Nisu je ozbiljno shvatili.
Zato se ona, više uvređena nego ljuta, izdvojila čim su stigle na odredište. Ne obraćajući nešto posebno pažnju na mamu i mlađu sestru, zaputila se do ivice čistine. Pred njom se ukazao kanjon, dubok i krivudav, ispod njenih nogu strma, kamenita i teško prohodna padina.
Noćnu tišinu je jedino remetio prigušeni razgovor između Irene i Julije.
Podarivši notu prezira, ali i otmene smirenosti svom držanju, Nađa je pažnju usmerila na noćni svod. Dopao joj se pun Mesec, još više laka i prozirna mesečina. Nakrivila je malo glavu u stranu i sve ponovo pogledala kroz poluspuštene kapke… Luna joj se učinila nežnom, posrebrena mesečina je podsetila na veo satkan od najfinijeg tkanja, što je pojačalo u njoj osećanje naročite miline i razdraganosti. I toplina je stala da struji kroz njeno telo.
Nešto neodređeno je podstaklo Nađu da ispruži ruke.
„Zaroniti prste u mesečinu! Pa to bi bilo ravno…“, birala je reči, „nekoj pustolovini iz romana!“ Tako je sanjarila Nađa, očito zaboravivši da je pre kratkog vremena tvrdoglavo, svi u kući bi dodali: i hirovito, odbijala da pođe na planinu. „Dobro je što sam pošla“, konačno je priznala samoj sebi.
Do nje je dopro mamin glas. Nije čula reči, ali po prelivima u glasu rekla bi da pripoveda novu storiju. Okrenula se. Irena je hodala lagano. Gomilice gorskog čaja je pronalazila neku u procepu stene, neku u uzdužnoj brazdi na zemlji, neku kraj panja. Na Nađin ispitivački pogled odgovorila je spontanim osmehom. To je Nađu pokrenulo i ona je prišla sestri.
Upala je usred priče, tako da nije čula svoj omiljeni deo: „Pre mnogo godina, nije važno koliko davno…“, tako je Irena odvajkada započinjala svoja kazivanja. U ovoj novoj priči heroina je bila jedna ruža. Mamine priče, pune čari, opsena i čuda, ne jednom su je iznenadile.
− Jesenja ruža… Tako svi zovu taj cvet, iako to nije ruža kakvu poznajemo… − imala je Irena potrebu i to da kaže, pa je produžila. – Jesenja ruža raste kao grm sa stotinu cvetova. Svaki cvet je u obliku zvona. Kad bi vetar dunuo i svojom silinom sve uskovitlao, ljudi bi čuli kako, pri njihanju, svaki od stotinu cvetova zvoni. Legenda o toj zanosnoj pojavi i danas je živa − ubedljivim glasom je rekla, očito i sama uživajući u svojoj storiji.
Kao i uvek, mamin glas je bio blag i melodičan, priča umirujuća. Ne znajući zašto, Nađa je s mešavinom radosti i radoznalosti pogledala preko ramena u daljinu. Zora je rudila. Već sam pogled na rumeni sjaj visina ispunio je Nađu zadovoljstvom. Poželela je da taj trenutak što duže traje.
A onda se sve promenilo. Nađa je čula nešto neočekivano.
− Ti krupni raznobojni cvetovi su divni, ali oni traju jedan dan − Irena je hitala da okonča priču. – Cvet propupi, blista tokom dana i već narednog jutra…
− … on uvene − prekinula je Nađa. Bila je zbunjena, koliko i zapanjena tim otkrićem.
− Lepota koja traje samo jedan dan – dodala je Irena i ućutala.
Na proplanku je zavladala tišina. Odnekud se oglasio ćuk. I lišće je zašuštalo. Zanemela Nađa sve to nije primećivala. „Trajati jedan dan! I nestati!!“, ponavljala je u sebi.
Tako je Nađa tog dana, u praskozorje, na pragu dvanaestog rođendana, imala svoj prvi susret s ‘večnim snom’. (Odrasli su obično pred njom tako govorili, u strahu da je ne uplaše izrazima ‘prestanak života’, ‘onaj svet’, ‘samrtni čas’ ili ‘zagrobni život’.) Ranije su to bile tek reči, i ona se na njih nije osvrtala. U tom času, u njoj je nastalo komešanje.
Neka čudna nelagoda se uvukla u Nađu. Prikrao joj se i strah. Javila su se tolika pitanja. Hoće li i ona u nekom trenutku klonuti? I, potom, upasti u ‘večni san’? Ako upadne u taj san (iz nekog razloga, ona nije više mogla da ponovi reč: ‘večni’, zvučala joj je zloslutno) hoće li moći da se vrati nazad? U svoju sobu? I u svoj dom?… Nađa nije znala šta da misli o svemu tome…
Ireni se nije dopala nagla promena na licu starije ćerke. Nenadano Nađino bledilo, praćeno belom crtom oko usana, uznemirilo je. Uzevši Nađu za ruku, nastavila je.
– Glas o divnom cvetu koji traje tek jedan dan proširio se po svetu. Mnoge je ta sudba dirnula, pa su poželeli nešto da učine. „Podariti jednom cvetu nemerljivo dugo trajanje… Sačuvati njegov sjaj od propadanja… E, to bi bilo nešto posebno!“ – tu je Irenin glas, imitirajući nepoznatog kreatora buduće rozete, postao za nijansu tamniji i dublji. Irena je nesvesno malo jače stegla Nađinu šaku. Kao odgovor, u uglu Nađinih usana zatitrao je bledi osmeh.
– Neko se dosetio, ostali su prihvatili i… Rozeta od kamena je ugledala svetlo dana. –Irena je prihvatila i Julijinu ruku. Pogledom je kružila od jedne do druge kćeri. – Ljudima se kameni prozor s rascvetalom ružom jako dopao, što ne treba da čudi. Okamenjeni cvet, sred okruglog prozora, bio je lagan, bio je i tanan, gotovo prozračan. Neodoljivo je podsećao na čipku od paučine!
– Jesenja ruža i danas traje – jedva čujno je prošaputala vidno obradovana Nađa. Ona je bila uverena da je na rozeti od kamena upravo jesenja ruža iz mamine priče.
Da li zbog topline maminog dlana ili, možda, zbog čudesno treperavog utiska koji je na nju ostavila slika ružinog prozora, iz Nađe je nestala nelagoda. Iščileo je i strah. Posle svega, u nju se ponovo vratilo osećanje spokoja i vedrine.
Minuti su prolazili. Motor autobusa je monotono brujao. Nađa je u mislima već bila kući, nagađajući šta se dešava u maminoj sobi s ogledalima. U neko doba, iznenada je prošaputala:
– Samo da stignem na vreme…
