Dragana Kršenković Brković: Pobuna
Suton se polako spuštao nad gradom. Kiša je konačno prestala da pada, ali nebo je i dalje bilo prekriveno teškim sivim oblacima.
Bio je petak, poslednji dan u novembru.
Hladnoća nije smetala Maji da luta unaokolo. Neko vreme se šetala stazom pored reke Izer. Njen pogled je rasejano lutao po suvoj trsci u mutnoj vodi, po potopljenim oranicama na drugoj obali, i po silueti vetrenjače na obzorju… U nekom trenutku odlučila je da krene ka starom gradskom jezgru. Zemljani bedem, podignut oko grada pre sedamsto i više godina, ona će obići nekog drugog dana.
Dunuvši u šake da ih malo zagreje, Maja se prisetila reči stanodavke Christine.
„U ovom kraju oduvek je tako. U poznu jesen kiše padaju danima. Tada vlaga počne podmuklo da navire, imaš utisak… sa svih strana. I memla… Zbog nje ti se čini da svako jelo ima neki čudan ‘metalan’ ukus, kao da se hrana sprema u posudi od lima“, ne jednom se požalila gospođa Christina. Pritom bi i nezadovoljno zavrtela glavom.
Bila je to krupna žena neodređenih godina, širokih bokova i isturene brade, uz to i vlasnica trospratne kuće na obali. Majina mama od nje je iznajmila studio na mansardi, malen i skroman, od tridesetak kvadrata. „Studio je svetao, uz to ima balkon i čaroban pogled na okoliš i reku Izer. Takav pogled je retkost u našem gradu“, tako je Christina hvalila pred Jasminom taj skučeni prostor pod krovom. Jasmina se samo nasmešila i uzela ključ. Njoj je jedino bilo važno da ona i ćerka tu mogu pristojno da žive.
Maja je zašla u krivudavi splet ulica najstarijeg naselja u gradu. Primetila je da su ceste popločane kaldrmom. I svaka kuća je bila dobro očuvana, iako su ploče na fasadama ukazivale da su sagrađene davno, neka u doba renesanse, druge u vreme baroka ili neoklasicizma. Maji se dopao starinski šarm tih kuća. Poput divnog trospratnog zdanja na uglu jedne od mnogih raskrsnica. Na njoj nije bilo ploče s podacima o imenu prvog vlasnika, stilu i godini gradnje. Razgledajući je, promrmljala je:
− To mora da je taj flamanski renesansni stil o kome nam je pričala profesorica Madeline…
Ona je tog septembra krenula u srednju medicinsku školu u želji da, poput njene mame Jasmine, postane medicinska sestra. Pored stručnih, izabrala je i izborni predmet Kreativna radionica kao odstupnica. Privukla je rečenica, koju je pročitala u programu škole: „Nije potrebno da budete umetnik da biste bili kreativni“. Ubrzo se pokazalo da nije pogrešila. Puna poleta i dobre volje, Madeline je svojim učenicima zanimljivo pričala o umetnosti, između ostalog i o arhitekturi u njihovom gradu.
Fasade starih zgrada su bile obojene toplim i svetlim bojama. Sa sutonom, one su Maji izgledale nekako strogo, čak i setno. I bogato! Sve je odisalo obiljem i blagostanjem. Maji nije bilo jasno zašto se onda gospođa Christina neprestano žali. Na sve, najviše na svoju gorku sudbu.
Jadala se ona i tog dana, u samo svitanje, u njihovom kratkom susretu u predvorju.
Maja i njena mama rano su tog jutra izašle iz stana na mansardi. Maja je krenula u školu, Jasmina u bolnicu. U holu su naletele na vlasnicu kuće i, u mimohodu, razmenile par reči o hladnom vremenu i dosadnim kišama. Glas te žene, posebno njene lokne i haljina koja se njihala, ili – možda još više – bose noge u papučama s roze mašnom, nagonili su Maju na smeh. Ona je uspevala, istina s naporom, da smeh obuzda i sačuva pomirljiv izraz lica.
Predsoblje je osvetljavala prigušena, mlečnobela svetlost s tavanice. Maja je pogledala uvis. Tek tog jutra je, prvi put, primetila da na rukom oslikanom plafonu visi luksuzan luster od pozlaćene bronze. Spustila je pogled u času kad je gospođa Christina uskliknula:
− Na jug! Treba bežati na jug! Tamo je Mediteran… Tamo je sunce i toplo more!
Pritom je i obrve podigla, poluuzbuđeno, poluživčano.
Na mutnoj jutarnjoj svetlosti, ta britka i robusna žena najednom je počela da korača u mestu. Valjda, i to je pomislila Maja, u nameri da oponaša beg ka toplom jugu. Predvorje je u momentu postalo velika pozornica gospođe Christine, na kojoj je ona igrala svoju novu pantomimu.
Zbunjena nečim agresivnim u ponašanju sredovečne vlasnice zgrade, u Maji je sinula nova misao – pa mama i ona su došle s juga! Iz gradića na reci Bojani, koja se uliva u Jadransko more, koje je opet deo Sredozemnog mora. S juga su njih dve pošle u potragu za posebnim mestom iz maminih priča… U nadi da to mesto postoji. S uzdanjem da će to mesto i pronaći…
Maja je prvi put čula za to imaginarno mesto kad je bila mala. Imala je tada… osam? Ili devet godina? Nije bila sigurna.
„Često sanjam da živim u gradu u kome se dobro osećam“, priznala je Maji njena mama. Bilo je leto i njih dve su se spremale na počinak. U utihloj sobi, mir predvečerja remetio je jedva čujni žubor potoka iz obližnjeg šumarka.
Jasmina je nastavila.
− Zatvorim oči i… sanjam. Da sam slobodna! I da nema predrasuda, posebno prema ženi. Nema ni zabrana! Postoje samo otvorene mogućnosti… U mom snu, ja znam da takav život postoji, samo ga treba naći… I taj osećaj dok sve to snivam! On tako opija! Ma, sve je to nalik prekrasnoj tajni! − s nekim posebnim nadahnućem je izgovorila mama, pa je ućutala.
Nije pomenula zašto je tužna, niti zbog čega pati. Nije pomenula ni dan kad su Luku, njenog supruga, pronašli kraj magistrale, u smrskanim kolima… Teške godine posle Lukine smrti… Ona nije spomenula ni da se posle tragedije najednom našla u središtu pažnje. Svako je smatrao da ima pravo da je prati, procenjuje, da glasno komentariše, često i osuđuje, njeno ponašanje… Jasmina se teško borila sa saznanjem da su oči svih u gradu uprte u nju.
Letnja noćna svežina je i dalje nadirala kroz otvoren prozor. S nečujnim povetarcem pokretale su se i okolne senke. Zamišljena Jasmina je dodala prigušenim glasom:
− Volela bih da dočekam dan kad neću morati da se pravdam rečima: „Bio je to samo san.“
Izgovorivši to, duboko je uzdahnula i time odala svoj strah. Možda od sivog beskraja vremena. Možda od zle kobi, koja ima moć da svaki san pretvori u iluziju. Uprkos obrazovanju, u Jasmini je opstajala – pritajena i dobro zapretena – vera u moć neobjašnjivih sila.
Vreme je prolazilo. Jasmina nikada više nije pomenula to veče. Maja to letnje veče ipak nije zaboravila. U svojim detinjim sanjarenjima, ona je videla svoju mamu kako počinje da živi životom o kome je snivala… Kad su njih dve, šest godina kasnije, stigle u gradić na obali reke Izer, Majina prva misao je bila: „Dobro je… Pronašle smo ono mesto.“
Tog poslednjeg novembarskog jutra, dok je s mamom stajala u holu, Maja je shvatila da je pogrešila. Gradić na obali reke Izer ipak nije bio mesto za kojim su tragale. Bio je to obrt sudbine, koji je rastužio. Okrenula se ka mami da vidi kako se oseća. Mamino bledo lica je izgledalo kao da je upravo zagrizla kiselu jabuku. Jasmina je uvek tako reagovala kad bi se suočila s nekom velikom neugodnošću… „To je to“, zaključila je Maja. „Kakav tužan preokret.“
Gospođa Christina ništa od toga nije primetila, ni Jasminino bledilo, ni da je Maja – najednom ozbiljna i puna neke zapanjenosti – malo uzmakla. Podigla je punačku ruku u znak pozdrava i brzim koracima, neočekivanim za njenu težinu, krenula je ka svojim odajama.
Gledajući za njom, puna nemira i nespokojstva, Maja je uvukla ruku u džep jakne. Tu je potražila komadiće iz svog izgubljenog doma (bili su to fragmenti prošlosti, koje je ona ljubomorno čuvala):
Mali kip sirene od farbane pečene gline, veoma izbledele od starosti i dodira tokom igre.
Majušne klompe, rukom izdeljane, Maja ih je dobila na poklon od oca za šesti rođendan.
Sedefnu školjku, koju je Maja pronašla u pesku, na obali reke Bojane.
Narukvicu od žada, dar bake Maše za njeno rođenje.
Čim je dodirnula svoje dragoceno blago iz detinjstva, Maja je odahnula.
Maja je zastala. Da li da se vrati? Ne, odlučila je. Čekao je prazan stan. I mamina smena se završavala za par sati. Iako je bila umorna od časova u školi, nastavila je da hoda.
Bila je razdražljiva i napeta. Mučio je nemir. Tu je bila i stara, večna gorčina (što je još uvek vide kao devojčicu, uprkos tome što je imala četrnaest godina i pet meseci, i još koji dan). Kad tome doda ravnodušnost odraslih, i nerazumevanje vršnjaka… Bila je tako tužna da je osetila kako je nešto boli oko srca.
Ulice u tom kvartu čuvale su uspomene na život koji se tu vodio. Do maločas, to je jako zanimalo Maju. U tom trenutku, bezvoljna i tmurna, ona je gledala ispred sebe.
Kod pekare je skrenula na desno, u neveliku strmu ulicu. Svetlo s uličnih fenjera odbijalo se od oblog kamenja kaldrme, još uvek mokrog od kiše. Osvetljeni prozori nizali su se duž puta. Tamo gore, na obodu blage okuke, nazirala se kontura crkve.
U Majino vidno polje najednom je ušlo obilje svetlosti. Podigla je glavu. To se po kaldrmi rasula svetlost iz obližnjeg lokala. Ona je sa sredine ceste mogla kroz veliki panoramski prozor da vidi unutrašnjost kafića. Na tabli iznad prozora pisalo je Majestic Café.
Bez nekog povoda, više iz želje da joj vreme brže prođe nego iz znatiželje, Maja je prišla kafiću. Njen dah je odmah zamaglio prozor. Rukavom je obrisala staklo, pa je ruke uvukla u džepove jakne. Neki strog izraz se pojavio na njenom licu.
Počela je da razgleda dugu odaju. Nameštaj je bio star, ali očuvan. Posebno se izdvajao kamin od belog mermera, jako kitnjast i razmetljiv, s cvetnim šarama. Maju ne bi začudilo da je napravljen još u doba poznatih flamanskih slikara, Jan van Eyck, Jan van Ajk-a, i ostalih, o kojima im je predavala profesorica Madeline u školi. Iako je bilo hladno, u kaminu nije gorela vatra.
Bio je petak, veče za izlaske i zabavu, ali u Majestic Café-u je bilo malo posetilaca.
Muškarac i žena, u ranim tridesetim godinama, tiho su razgovarali pognuti jedno prema drugom. Glave su im se skoro dodirivale. I njegov dlan je bio na njenom dlanu. Njene bujne ženstvene grudi, u uskoj haljini safirno plave boje, ubrzano su se nadimale i spuštale. Maja je intuitivno osetila. Žena je zbog nečeg bila nezadovoljna… U dnu sale, prosedi muškarac s brkovima čitao je Het Laatste Nieuws, Najnovije vesti. Pred njim je, u senci novina, bila čaša rakije… Dežmekasti barmen laktovima se oslonio na šank. Tako pognut u pasu, on je rešavao ukrštene reči. Povremeno, mučen nedoumicom kako da popuni prazne kvadrate u ukrštenici, poigravao se olovkom. „Možda mu se čini da će… dok prevrće drvenu olovku među prstima… lakše doći do reči koju traži“, pretpostavila je Maja.
Spustila je pogled na izlog. Koliko nesvakidašnjih ukrasa je tu bilo! Crvena zavesa od pliša pokrivala je levi zid izloga. U dnu zavese su požuteli notni zapisi, razbacani bez reda. Neko je po zapisanim melodijama prosuo suve latice ruža. Izloženo je i par lutaka od porcelana, njihova odeća je od satena i čipke… Tu su i starinske drvene kutije za čokoladu. Napregnuvši se, Maja je uspela da na poklopcu najveće kutije pročita Antique Boisselier’s Chocolate Box… U desnom uglu izloga, bliže vratima, stajao je mali drveni štafelaj s pločicom. Na pločici je zlatnim slova pisalo: „Osetite delić istorije u najstarijem kafiću u gradu“.
Maja se nasmešila, njoj je to bio zanimljiv podatak.
A onda se Maja vidno trgla. Iskosa, s desne strane, bliže zidu, ugledala je sovu. Ona nije očekivala da u istorijskoj gradskoj četvrti vidi divlju pticu, koju neko gaji kao kućnog ljubimca.
Ugledavši Maju, sova je zastala u čišćenju krila. Malo je i glavu nakrivila u stranu. Upadljiv pernati okvir oko očiju još više je isticao ukočen pogled kojim je gledala u Maju.
Bila je to malena ptica s velikom i okruglom glavom, ne viša od dva dlana. Telo joj je bilo prekriveno paperjasto mekim perjem, kestenjasto-smeđe boje, prošarano tamnim pegama. Sova se dugim i oštrim kandžama držala za tanku palicu. Na jednoj nozi je bio lančić. Tim lančićem je sova bila vezana za palicu. Na podu, oko šipke koja je pridržavala palicu, ležali su ostaci nesvarene hrane, bilo je tu kostiju, perja i krljušti ribe.
Sova je nastavila vrhom kljuna da kljuca po krilu. Tek u tom trenutku Maja je primetila da ta ptica, tako nežna i krhka, nalik baršunasto-mekom oblaku, ne čisti perje. Sova je uporno kljunom sebe povređivala.
Krvavi trag je zapanjio Maju. I dlanom je prekrila usne.
Njen pogled je počivao na ozleđenom krilu. Ona je pratila kako se nova kap krvi pojavljuje na obodu rane, pa kako klizi niz krilo, i leti ka podu. Tu, na daskama, kap se raspršila u mnoštvo rumenih mrlja.
I neki nemir je obuzeo sivu sovu. Veče je palo i ona je, po ko zna koji put od kada je vezana, pokušala da se otkači od lanca i poleti. Kad u tome nije uspela, uznemireno je počela da hoda, gore-dole, i dole-gore, od jednog do drugog kraja palice.
Maja je pogledala goste. Niko nije obraćao pažnju na malu divlju pticu u uglu sale.
Odlučila je da pođe kući. Još jednom je preko ramena bacila pogled na sovu. Ona se vratila svojoj rani. I dalje je kljunom čačkala po krvavom tkivu. Maja se naglo otrgla od izloga Majestic Café-a. Koračala je gipkim brzim hodom, osećajući sve snažnije iskušenje da potrči… Trkom je produžila dalje...
Teško dišući, Maja se penjala stepenicama ka potkrovlju. U studiju je dočekala tišina. Bila je uzrujana. Sve je razdraživalo. Mogla je samo da leži na krevetu i posmatra senke na tavanici.
Kad je ugledala mamu, obradovala se. Skočila je i odmah počela da priča o svojoj šetnji i nenadanom otkriću.
Pripremajući večeru, Jasmina je pažljivo slušala priču o sivoj sovi i lančiću kojim je bila vezana. Poznavala je ona svoju ćerku. Maja je odmalena donosila kući povređene životinje. Jednom je to bila veverica uhvaćena u zamku. Drugi put vrabac sa slomljenim krilom. Našla je Maja i ježa s trnom u šapi, pa kunu kojoj je metak odneo deo uha. Njih dve bi izlečile i, potom, pustile povređene da pođu svojim putem. Maja jeste ušla u četrnaestu godinu, počela je da se menja i postaje zrelija, ali ona je i dalje u sebi čuvala onu divnu, gotovo detinjasto iskrenu privrženost prema svemu i svima, koji su u nevolji.
U neko doba Maja je zatražila pomoć „u oslobađanju jadne ptice“, tako je ona rekla. Razdraženost u njenom glasu je odavala koliko je uzrujana i ljuta. Jasmina je pogledala ćerku pogledom, koji kao da je odavao da ona priznaje zakone sudbine.
− Ovda je sve drugačije – tiho je saopštila Jasmina. − Sova iz Majestic Café-a ima svog vlasnika. Nekog ko se o njoj brine… Upamti! Ne upada se na tuđi posed… Ne dele se saveti o uzgoju… Poštuju se tuđe odluke…
− Ali, taj vlasnik joj ne dopušta da leti – usprotivila se Maja. – Ptice to rade, zar ne? One lete.
− Bojim se da mi tu ništa ne možemo da učinimo – rekla je Jasmina sa žaljenjem. Njen glas je dobio neki mekan prizvuk. I naročita nežnost joj je osvetlila lice.
Maja je iznenađeno, potom upitno pogledala mamu. I rumenilo je prekrilo njeno lice. Spustila je pogled. Ona nije želela da pokaže koliko je ljuta, još manje koliko žarko želi da se pobuni i protestuje… Da pruži otpor. Želela je i da vikne, i to snažno i otresito.
Dok je na stolu postavljala tanjire, Jasmina se kretala kao izgubljena. Na dnu njenih očiju je bilo iznenađenosti, ali i blagog straha – kako od sutrašnjeg dana, tako i od mogućih iskušenja ili nezasluženih patnji.
− Pokušaj da shvatiš, mila… – molećivo je Jasmina pokušala da dopre do ćerke. Kad se Maja okrenula i prišla prozoru, ućutala je. I ruka u kojoj je držala kašiku na čas je ostala u vazduhu.
Oslonjena ramenom na zid, Maja je posmatrala predeo pred sobom.
Preko ravnice je duvao ledeni vetar. Već sam pogled na tu silinu naterao je Maju da zadrhti od neizvesnosti… Na obližnjem trgu, između pomahnitalih grana vrbe, nazirala se bista slavnog pesnika. Maja u tom času nikako nije mogla da se seti pesnikovog imena… Vetar je rasterao i oblake. Posle trodnevnih kiša, modri svod se razvedrio. Sijale su zvezde. Blistao je mladi Mesec. Odsjaj mesečevog srpa se ljuljuškao na površini reke Izer.
Sav taj metež, i komešanje, i kovitlanje u prirodi odgovaralo je njenom raspoloženju. Uzdahnula je. Toliko joj je u tom času nedostajao njen otac da je osetila bol u grudima.
Nastupili su teški trenuci za Maju.
Tokom te noći nemirno je spavala. Budila se, padala je u san, neprestano se prevrtala. Negde pred zoru dobila je visoku tempraturu. S groznicom su došle i razne vizije. U prvoj, ona je bila u sobi koju nije poznavala. Tu je bila i sova vezana lancem za zid. Sve je u tom prizoru bilo zamagljeno… Sve je brzo i nestalo…
U drugoj viziji ona je bila na ulici. Barmen iz Majestic Café-a je trčao za njom. Maja nije bila sigurna šta on želi od nje… Kaldrma po kojoj je trčala bila je klizava i Maja je strahovala da će pasti… Vetar je odnekud doneo oblak sitne prašine. Prašina je zamračila Majin pogled. Najednom, ona se okliznila i počela da pada, sve dublje, i dublje… Maji je tada došlo da povrati… Probudila se i povratila je…
Nakon toga utonula je u san bez snova… Kad je s teškom mukom otvorila oči, Maja je nad sobom ugledala mamino zabrinuto lice.
Dok se oporavljala, Maja je donela odluku. Ona neće ostaviti sivu sovu da i dalje bude vezana. Njena mama je upozorila, to je tačno, ali… U Maji se sve pobunilo.
Što je naumila, to je počela da sprovodi u delo. Prvo je počela s izviđanjem oko kafića. Trebalo je da otkrije kako da uđe u kafić, a da ne bude primećena. Imala je sreće. Brzo je u zadnjem delu kafea otkrila još jedna vrata. To otkriće je obradovalo. Vraćala se kući iz izviđanja kao neki lopov, kao da se priprema da obije lokal, ili, bolje, neku banku, posle čega će se kriti od zakona. Bilo je to uzbudljivo osećanje.
Za skidanje lančića sa noge zarobljene sove bio je potreban alat. Pokušaće kod gospođe Christine, bilo je prvo što je Maja pomislila. Pošla je do njenog stana u prizemlju, zakucala je na vrata spremna da kaže kako je njoj potreban alat za izradu makete, i da je to školski zadatak… Umesto toga, kad se gospođa Christina pojavila, samo je kazala da je njenoj mami potreban alat za sečenje metala. Začudo, gospođa Christina nije postavljala suvišna pitanja. Donela je torbicu s alatom i promrljala: „Vratite alat brzo.“ Stojeći i gledajući kako se vrata apartmana zatvaraju, Maja je iza gospođe Christine spazila veliku vatru u kaminu.
Tog jutra Maja se rano probudila. Pretvarajući se da spava, sačekala je da se mama spremi i pođe na posao. Kad su se Jasminini koraci izgubili u hodniku i kad je zavladala tišina, Maja je ustala. Brzo se spremila i, tiho, na vrhovima prstiju, spustila se u prizemlje. Na ulici je potrčala. Makaze za sečenje metala čvrsto je držala uz sebe.
Na ulicama je bilo malo ljudi. Maja je do starog gradskog jezgra i Majestic Café-a stigla brzo. Oprezno je prišla zadnjim vratima i stala je iza stuba. Očekivala je da se neko pojavi… Ubrzo je radnik iz kuhinje otključao vrata i izašao napolje da zapali cigaretu. Kad je cigaretu dovršio, vratio se unutra. Vrata su ostala otključana. Maja je tiho ušla u kafić.
Velika sala sa stolovima i dalje je bila u mraku. Svetlo je gorelo jedino u kuhinji.
Maja je brzo prišla sovi u dnu sale, stavila je preko sovine glave tkaninu i oprezno, da ne povredi sovu, isekla je lančić. Neki sladunjav i kiselkast miris ispunio je Majine nozdrve. Ona je zastala, omirisala vazduh, tada je pogledala hranu na podu. Neprijatni miris se širio iz hrane, koju je sova ispljunula prethodne večeri.
Maja je uzela sovu i brzo je napustila lokal.
Maja se zaustavila kod obližnjeg parka.
Osetila je čudnu želju da, bar jednom, pomiluje sovu. Ali, sova se odmah nakostrešila, tako da joj je desna ruka ostala na dovoljnoj udaljenosti od oštrog kljuna. Pokušala je ponovo i ipak je uspela da je pomiluje. Pod dlanom je osetila divnu mekoću.
− Beži… – prigušenim glasom je rekla Maja.
Sova se i dalje držala za Majinu ruku. Gledala je u Maju zbunjeno… Ili se Maji tako učinilo…
− Hajde, leti! Nađi šumu i svoje drvo – kazala je Maja nešto oštrijim tonom.
Ptica nije reagovala.
Naoružana nežnošću i silovitošću, Maja je odvojila oštre kandže od svoje leve ruke. Kapi krvi su se pojavile na njenoj koži, ali Maja nije obratila pažnju na to.
Sova kao da je razumela taj pokret. Otvorila je krila i poletela.
Gledajući za njom, Maja je brzo disala. Siva sova je postajala sve manja… Ubrzo je bila tek tačka… Pa je i ta tamna mrlja na plavom nebu nestala. Maja se tiho nasmejala.
