Dragana Kršenković Brković: Sapfo u egzilu
Dragana Kršenković Brković: Sapfo u egzilu
Nina je otvorila ulazna vrata, spustila kofer i objavila: − Stigla sam! – U kući je vladala tišina. Gde je njen otac pošao? Možda u šetnju? Ili u ribolov?, nagađala je. Od kada je pošao u penziju, ima od tada šest godina, on je često lovio ribu. U čistim, brzim i bistrim vodama obližnje reke bilo je dosta pastrmki. Ipak, posle kraćeg dvoumljenja, Nina je odlučila da potraži oca u njegovom Utočištu iza kuće.
Bila je nestrpljiva da ga vidi. Ona nije dolazila kući od početka semestra i toliko toga je imala da mu kaže. Da se njene doktorske studije klasičnih jezika bliže kraju. Da je njen esej o poeziji Sapfo, pisan na eolskom dijalektu (što je bio nameran Ninin izbor jer je rano otkrila da je jezik Sapfinih pesama eolski dijalekat starogrčkog jezika) nagrađen kao najbolji na Univerzitetu. Da je dobila stipendiju, koja će joj pomoći da u biblioteci Archiginnasio, i u onoj u Palazzo Poggi, u Bolonji istraži građu za doktorski rad… Sve se promenilo u njenom životu. Balkanom su protutnjali ratovi, nestala je država u kojoj je rođena, raspadom Jugoslavije stvoren je nov državni okvir. Nešto je ipak ostalo isto. Bila je to ljubav, njena i njenih roditelja Dunje i Marka, prema starim jezicima i drevnom kulturnom nasleđu.
Bila je subota, početak decembra. Sunčeva svetlost je počela da trne već oko četiri popodne. Nina to nije primećivala. Hodala je od kuće ka očevom Utočištu, pogleda uprtog u baštensku stazu. Možda zbog mirisa vlage koji je nadirao iz pravca reke, možda i zbog čežnje za svim što je bilo, pa nestalo, u Nini su navrla sećanja.
⸛ ⸛ ⸛
Iz škole u kuću je obično upadala zadihana. Dočekalo bi je majčino pitanje: − I danas si trčala? − Tu bi majka prekorno zavrtela glavom, iako bi osmeh titrao na njenom licu. Ozarena i vedra, Nina bi joj prišla i bez reči bi je zagrlila.
Ona je volela da propituje mamu o njenim časovima francuskog jezika. Da li je svojim učenicima tih dana pričala o Viktoru Igou? Ili, možda, o poète maudits, ukletom pesniku, Šarlu Bodleru? Nini je bio poznat taj „najtajanstveniji među ukletim pesnicima„, tim rečima ga je opisala Dunja. Od majke je čula i za njegovu pesmu Albatros.
− Malo je rano da je čuješ, ali… Neka… Kad je u pitanju dobra poezija svaki trenutak je pravi − Dunja je rekla ubeđenim glasom. Pritom je pogledala ćerku s vernim predavanjem i to se Nini veoma dopalo. Tek tada je Dunja otvorila knjigu. Pesmu je govorila s neskrivenim zanosom. Podstaknuta maminim ushićenjem, Nina se potrudila da upamti svaki stih te pesme.
U tom svom dobu, Nina je volela da se igra u bašti iza kuće, posebno oko kolibe. Taj drveni kućerak, natrkiljen širokom krošnjom crnog duda, samovao je u pozadini vrta, sasvim uz ogradu. Bila je to vinska soba, uz to i radionica, delom i depo za odlaganje stvari. Nina je tu otkrila nešto novo i zanimljivo: njen otac je počeo da pravi brodove u boci!
Tog jutra, Nina je prvo pošla do duda. Pod njim je sakupila sa tla, pa pojela pregršt murvi. Zasladivši se sočnim bobicama, zaputila se ka zlatnim suncokretima. Tumarala je između visokih stabljika suncokreta i, tu i tamo, rukom bi dotakla cvet ili tamne latice. Nije ni primetila kako vreme neosetno teče. Najednom, do nje je doprlo lagano kuckanje čekića. Radoznala, prišla je kolibi i otvorila vrata. Na drugom kraju odaje ugledala je oca. Pognut nad stolom, Marko je nešto radio… U dugoj prostoriji je bilo tiho… U uglovima su mirovale seni… Iako pretrpana stvarima, koliba je bila topla i prijatna, i naprosto je pozivala da se u njoj provodi vreme. „Verovatno zato otac o njoj priča kao o svom Utočištu„, prostrujalo je u Nini.
Prišla je i stala pored oca. Na stolu je ugledala neobične stvari: jednu ogromnu staklenu bocu s kratkim i uskim vratom; tri klupka kanapa; komadiće svile i papira; parčad drveta, sve delovi jedrilice, koji su bili toliko sitni da su mogli da prođu kroz usko grlo boce… Na dohvat očeve ruke ležao je alat, minijaturan, ne veći od njenog prsta. Prepoznala je pincetu i nožić, pa žice od kišobrana, turpiju… Jedino hvataljku s tri kraka ona nije do tada videla…
Malo se pognula i ljubopitljivo posmatrala očeve ruke. Držeći izvan boce skoro pola metra duge makazice, Marko je pažljivo kroz usko grlo unosio u bocu platno. Kad je u tome uspeo, na minijaturnoj palubi budućeg jedrenjaka odvio je platno. Pogledu se ukazalo četvrtasto jedro. Koristeći lepak na vrhu pincete, otac je jedro pričvrstio za jarbol.
− Sve je tako sitno – jedva čujno je rekla začuđena Nina, iako nije bilo razloga da šapuće.
Pogledom je klizila po gustoj mreži užadi unutar boce od stakla, razapetih od vrha svakog od tri jarbola do palube; zaustavila se na tegu, ne većem od čiode; pogledom je okrznula i drvenu ogradu na pramcu, ograda je manja od drvca šibice i bogato izrezbarena. Koliko ukrasa je na njoj bilo! Razni rombovi, pa majušni listovi, pri vrhu još i četvorlist… „Da li je tata sam ovo rezbario?„, pomislila je. „Izgleda da jeste„, odmah je samoj sebi odgovorila. Začuđeno je podigla obrve. Ona nije znala za tu očevu veštinu. Iz tih misli je trgao očev glas.
− Sve je sitno zbog otvora boce – kazao je on nekako nehajno, ali vedro. Pritom je maramicom obrisao graške znoja iznad obrva. Nina je tek u tom času primetila da su očeve guste obrve prošarane pokojom sedom.
Očeva neočekivana vedrina iznenadila je Ninu. Jednako kao i novo raspoloženje na licu, za nju tajanstveno i obećavajuće. Obradovala je ta promena. Njen otac, profesor klasičnih jezika – uvek ozbiljan i staložen; stalno povučen, nenametljiv, gotovo stidljiv; često utonuo u misli; suzdržan u svakom razgovoru – sada je bio neki drugi čovek. Potpuno osvojena onim što vidi, Nina je privukla stolicu i sela.
A Marko se raspričao. O tome kako je potrebno mnogo mašte i strpljenja da bi brod unutar boce krenuo na svoja putovanja, istina zamišljena, ali ništa manje uzbudljiva od onih na moru… I o tome kako planira da napravi svoju flotu, u njoj će biti par Škuna sa dva i tri jedra, pa Goleta sa sedam jedara, još i ogromni Bark korišćen za prekookeanska putovanja, možda će on dodati i slavni Mayflower, videće on još. Dok je to govorio, Nini se učinilo da je očev pogled obojila neka plava izmaglica. „Možda je zato dubok, i zanesen, i tajanstven… Kao neka začarana zemlja„, pomislila je.
– Biće to flota jedrenjaka za moju Ninu! – rekao je Marko svečanim glasom.
Nina je pogledala oca. Svojim pričama nalik na bajke, otac je pozivao da mu se pridruži u odgonetanje noćnog neba, i u osluškivanje šapata, i u… Ustreptala i razdragana, tu je zastala.
Prošlo je dvadesetak godina između ushićenog lica te sedmogodišnje devojčice i sabranog lica nje danas, koja se priseća. Uprkos svemu, ta sećanja su bila tako živa.
⸛ ⸛ ⸛
Nina je bila ponosna na roditelje, oni su se toliko razlikovali od ostalih u gradu.
Večni buntovnici! Neuništivi sanjari! Deo talasa studenske pobune u svetu! Učesnici studenskog pokreta u Jugoslaviji 1968. godine… Demonstracije. Blokada univerziteta. Ulične borbe s organima reda… Ispitivani od islednika. Okrivljeni od svih u rodnom gradu za nedolično ponašanje. Voljeni od saboraca s kojima su se borili za veća prava građana i više slobode u zemlji… Tim rečima su Dunja i Marko evocirali uspomene. Držeći se ozbiljno, kao velika, Nina ih je slušala i sve žudno upijala.
Što su burni dani studenske pobune bili dalji, to su prisećanja češće navirala.
Obično bi sve počelo u smiraj dana. Dunja bi u neko doba pomenula da joj nedostaje uzbuđenje, polet i entuzijazam iz tih dana. I Marko bi priznao da bi voleo da ponovo oseti onaj zanos, iskren i pun žara. Potom bi oboje prepričavali razne dogodovštine. Vižljasta i tanušna, tek devojčurak, naglo izrasla Nina bi po navici sedela s druge strane stola, potpuno očarana pričama.
⸛ ⸛ ⸛
Kako je Nina rasla, tako je ona na bolniji način učila da se njen zavičaj, utonuo u nasleđenu praksu i tradiciju, sporo menja. Baš kao i sve ostalo na Balkanu.
U usnulom gradiću podno moćnog planinskog masiva teško su prihvatane novìne. Čak i skromne promene koje su Dunja i Marko uveli u radu s učenicima stvarale su neugodan, s vremena na vreme zategnut, na kraju i napet odnos između meštana i njene porodice.
Nina je primetila da kolektivna okupljanja – sindikalne večere, radnički uranci ili druženja na obali obližnje reke, gde bi se pola grada okupilo – nisu privlačila oca i majku. Bilo im je draže da svoje slobodno vreme posvete učenicima. Dunja je uvela kviz s pitanjima iz francuske književnosti, kasnije, uz kviz, i takmičenje u pisanju eseja na tom jeziku. I Marko je svake godine pripremao pojedinačna i timska takmičenja u recitovanju Horacija, Vergilija i drugih pesnika iz starog Rima, i to na latinskom jeziku. Nini je bilo prirodno da uzme učešće u svim tim događajima.
Svi u gradu su znali koliko su to bili zahtevni projekti. Svi su bili svesni i koliko truda, poleta i energije je bilo potrebno Dunji i Marku da probude ono najbolje što leži u njihovoj deci. I pored toga, neko tiho nezadovoljstvo je strujalo kroz tihu varošicu.
Iako se u njenom domu nije pričalo o tome, Nina je primetila da se majka i otac, svako na svoj način, odupiru nerazumevanju okoline.
Dunja je postala neuobičajeno tiha. Uvek spremna da odgovori, tih dana je birala osamu, rad u bašti ili u potkrovlju, na koji se mesecima pre toga nije popela. Uz to, u radnoj sobi je čitala Position Jacques Derrida. To prvo izdanje na francuskom jeziku iz 1972. godine pronašla je u jednoj pariskoj antikvarnici. Privodeći čitanje knjige kraju, Dunja je najednom odlučila. Prošla je jedna decenija od izlaska Position, to je pravi trenutak da ona knjigu uključi u svoj rad s učenicima. Odmah je to ispričala Nini.
Više od te divne ideje, Nini se dopao mamin glas. Bio je topao, uz to i uznesen. Ljupka i blaga, puna mašte, njena mama je po običaju hrlila svojim vizijama u susret. Razmišljajući tako o svemu tome, Ninu je preplavila neka neodređena, a umirujuća sigurnost sreće.
I Marko je počeo učestalije da odlazi do Utočišta u dnu bašte. Ćutljiv i zanet radom, tu je strpljivo, u staklenoj boci u obliku zvona, pravio maketu jedrenjaka poznatog kao Flor de la Mar. Taj raskošan jedrenjak je imao čvrst trup, visoke bokove s dvadeset četiri otvora za topove i tri palube. Posmatrajući oca kako radi, Nina se prisetila njegovih priča o dečaštvu.
− Kao dečak, najčešće sam maštao da lutam morima. Taj glas je bio tako snažan u meni – pričao je on jednom Nini. − Ponekad mi se činilo da u mojim venama teku različite krvi: jedna me je podsticala da čitam, učim jezike i istražujem, druga mi nije davala mira i stalno me je terala da zaplovim.
Zagledana u očeve ruke koje su vešto kačile bočno jedro na maketu Flor de la Mar-a, Nina se zapitala. Da li je njen otac i u tom času – u želji da se skloni od pogleda drugih – u mašti plovio ka nekom dalekom nebu?
⸛ ⸛ ⸛
Uprkos negodovanju, Marko nije odustao od takmičenja, što je Ninu obradovalo. Posebno joj se svideo novi zadatak: ‘’Napisati esej o poeziji pesnikinje Sapfo na klasičnom grčkom jeziku’’. Za Ninu je to postao silan izazov. Odmah je krenula s pripremama. Ono što je pročitala u knjigama o Sapfo, osvojilo je. Naročito joj se dopalo što se ta, prema legendi, nežna i zagonetna žena usudila da bude poetesa.
− Prva pesnikinja! Prva žena koja je završila studije umetnosti! Divno!! – prošapula je Nina. Ona buntovna crta u njenom karakteru namah se probudila.
Nina je s osmehom na licu zamišljala i storije o toj umetnici… Sunce i Mediteran koji se ljeska… Zlatne sandale u kojima Sapfo hoda po ostrvu… Stara maslina ispod koje Sapfo predaje devojčicama, svojim učenicama… Čitajući sva ta predanja, Nina je disala punim plućima.
A onda se gradom proneo glas. Neki roditelji su negodovali.
Zašto bi bilo ko prisiljavao, i mučio, i zagorčavao život deci? I to čime? Pisanjem eseja na tamo nekom starom jeziku! Kojim, naravno, niko više ne govori! Ko je još za tako nešto čuo? Niko! Školski program je obiman, to svi znaju… Čemu onda ti dodatni zahtevi? Da li neko, bilo ko, misli na njihovu decu? I, dalje. Zašto dva profesora filologa, uz to i bračni par, ne traže da se piše o savremenoj poeziji? Što bi bilo lakše. I primerenije duhu našeg doba. Zar nove pesme ne spajaju – tu bi obično neko zastao, tražeći birane reče – „ljubav, žitna polja i šume u kojima su se naši očevi borili u prošlom ratu„?
Pred takvim argumentima, svi u školi su se odmah povukli. Kad je našao pogodan trenutak, direktor škole je prišao Marku. Tiho je zamolio kolegu da još jednom razmisli, i razmotri, i odloži takmičenje. – Kad je već takva situacija – dodao je skrušenim glasom… Ili se Marku samo učinila nelagoda u glasu direktora…
Nešto kasnije, Marko se vratio kući. Otvorio je ulazna vrata i zastao. Nije ni primetio da rukom i dalje drži kvaku. Crven u licu, tiho je objavio: − Od danas nema takmičenja! Nema ni Sapfo!! – što je nateralo Dunju da rukom pokrije usta kako bi prigušila uzvik iznenađenja. Dva supružnika su nemo gledala jedno u drugo.
Sedeći na drugom kraju prostorije, s rukom na knjizi koju je čitala, Nina je ćutala. Imala je sedamanaest godina, a opet je zbunilo to što je čula. „Pa… poezija Sapfo budi našu pažnju i posle toliko stoleća„, jurile su njene misli. „Sem divljenja, šta drugo neko može da kaže o toj ženi bujne mašte i raskošnog dara?„ … U neko doba, samo je čvrsto stegla obe šake u krilu.
⸛ ⸛ ⸛
Markov odgovor je brzo stigao. Na jednom od svojih časova on je, umesto da obradi lekciju predviđenu školskim programom, pričao o nečem što je nazvao „važnom životnom poukom„. Sedeći u redu do prozora, Nina je iznenađeno gledala u očevu visoku figuru na sredini učionice. Tog jutra, u kući, on ničim nije nagovestio svoj naum.
− Oduvek je tako − započeo je Marko, glasom bliskim i toplim. – Na jezik se gleda kao na prirodan oblik saopštavanja misli i osećanja. Sav taj spoj reči, glasova, gramatike… Sve to nam je obično. A, opet… Samo malo treba da se spozna istina. Da su reči silne! I moćne! Ravne čudu… Uistinu, jezik nam se otkriva kao nemerljiv dar!
U nastaloj tišini jedini zvuk je dopirao spolja. To je snažni vetar, povijajući granje i vitlajući prašinu, nagoveštavao nevreme. Ne obraćajući pažnju na taj šum, Nina se smešila, gotovo saučesnički, kao neko ko razume u kom pravcu ide očeva priča. Ono što je slušala kući, sada je čula i u učionici… U tihosti senovite odaje, udubljena u svoje misli, Nina nije primećivala neosetni protok vremena…
Podstaknut nekim unutrašnjim impulsom, uz to govorljiv i domišljat, Marko je nastavio.
– Kad okrećemo listove knjige mi… kroz reči zapisane i reči prećutane… uranjamo u neko kazivanje. To o čemu se pripoveda ukazuje nam se kao opipljivo i stvarno, ali to nije zbilja. Uprkos tome, to ‘nešto’ uspeva da pokrene u nama misli… razne slike i doživljaje… Snažne impresije. Tako priče zažive u nama. Uz njih, život nam se ukazuje kao… – zastao je na čas, tražeći prave reči: – Kao čudesna priča.
S podignutim kažiprstom uvis, još je samouvereno izjavio:
– Kad otvorimo knjigu i uronimo u priču, to nije tek tamo neki čin… To je čarolija!
Nekoliko trenutaka je bilo tiho. Privid nekog zasebnog sveta punog tajni ukazao se pred očima prisutnih. A onda je profesorov bodar i poletan glas ponovo ispunio tišinu.
– Dok pogledom klizimo preko beline s odštampanim rečima, mi zajedno s likovima tugujemo ili se radujemo. Mi trpimo tuđi bol kao da je naš… I ne primetimo, a postajemo drugačiji. Onakvi kakvi smo oduvek želeli da budemo… Priče tako deluju na nas.
Odnekud iz daljine začuo se udar grom i Nina se trgla. Odmah se zastidela svog detinjastog straha. Kad je jeka uminula, Marko je tihim glasom dodao:
– Kako onda da ne čitamo divnu Sapfo? Svi antički pesnici premošćuju vreme. Uz njihovo zaveštanje, i mi postajemo dugovečni u svojoj prolaznosti.
Ispunjena nekim posebnim osećajem, Nina je pogledala napolje. Sred niskih oblaka sevnula je munja. Još jedna, moćnija, jače je osvetlila tamno-sivo nebo. Tada su kišne kapi počele da dobuju po prozoru. Osetivši iz nekog razloga olakšanje, Nina je spustila ruke u krilo. Ono što je maločas bilo izgovoreno, i ono što je ostalo nerečeno, njoj je zvučalo kao nešto posebno. I pre nego što se snašla, sasvim neočekivano, poželela je da i ona krene na put. Možda upravo jedrenjakom Flor de la Mar koji je njen otac pravio tih dana.
⸛ ⸛ ⸛
Tog istog dana – bio je četvrtak, treći po redu u martu, Nina je to upamtila – nepoznati ljudi su došli po njenog oca. (Nesvesna svog gesta, Nina je odmah po njihovom ulasku zaštitnički prišla mami. I desnu ruku je spustila na mamino rame.) U dnevnoj sobi je bilo tiho. Ljubazni proćelavi muškarac lagano je šetao i sve zagledao, posebno uramljene porodične slike u vitrini. Tankim usnama je napravio i nekakvu zgađenu grimasu. („Valjda nam stavlja do znanja koliki prezir oseća„, tako je taj izraz na licu izgledao Nini.) Konačno, proćelavi moćnik maslinaste puti se zaustavio i učtivim glasom izjavio „da se radi o informativnom razgovoru, da niko ne treba da brine, sve će biti u redu.„ („Uglađene reči i prezriv govor tela… Ovo ne sluti na dobro„, pomislila je Nina dok je, naizgled ravnodušna, pratila odlazak oca i nepoznatih.)
Otac se vratio kući tri dana kasnije. Vidno umoran, samo se sručio u fotelju. Kad je Nina čučnula kraj njegovih nogu, on je nekim rasejanim pokretom pomilovao po glavi. Majka je u tom času izašla iz kupatila. Čim je ugledala oca, potrčala mu je u susret. Trag od njenih, još uvek vlažnih, stopala ostao je za njom na parketu. Nešto kasnije, Nina je iz očevog izraza lica shvatila da se protivi da ona ostane u sobi. Verovatno u strahu, pomislila je, od priče koju je nameravao da ispriča. – Za dva meseca naša Nina puni osamnaest godina – majka je rekla malo prekorno, malo molećivo, na šta je otac, posle kraćeg dvoumljenja, pomirljivo slegao ramenima. I Nina je ostala.
Prešli su u kuhinju i seli za sto od starog oraha. U tišini su ispijali neko kafu, neko sok. Ninin pogled je kružio od oca do majke. Očevo karirano odelo, ono isto, zimsko, uvek ispeglano i bez nabora, sada je bilo izgužvano. I umorno lice je bilo bledo pod svetlom lustera. Majka je ocu nudila kompot od višanja, pa sitne kolače s bademima i cimetom… Nina je u tonu njenog glasa nazrela prigušeni strah. Ma koliko se trudila, Dunja nije mogla da sakrije svoj nemir.
Spolja nije dopirao nikakav šum. Te večeri, oštar mraz je pao po utihloj varošici. Na praznim ulicama mogao se videti tek poneki prolaznik.
U neko doba otac je počeo da priča. Slušajući ga, onako sklupčana na stolici, nesvesna grča u vilici, Nini se pričinilo da očev glas ima neki opor i nedorečen prizvuk. Kao da je želeo, a opet se uzdržavao, da njoj i majci sve potanko kaže.
S ocem je pričao inspektor Filip, onaj isti proćelavi muškarac koji je pre tri dana bio u kući. Inspektor ga je ispitivao o koječemu… Da li Marko prihvata ideju o zajedničkom vlasništvu? Ili je Marku važniji pojedinac od kolektiva? I, dalje. Odgovornost intelektualca za opšte dobro, kako Marko na to gleda? Kako on, Marko, vidi istinski slobodnu ličnost? Slobodnu volju? Da li Marko smatra da ljudi nisu slobodni? U Jugoslaviji?! Našoj maloj zemlji s tako velikim međunarodnim priznanjem!? Tu bi zapanjeni inspektor ustao i krenuo da šeta po sobi.
Marka je odnos inspektora prema njemu podsetio na ponašanje inspektora Porfirija Petroviča prema Raskoljnikovu. Poput Porfirija, i Filip je nastojao da domišljatim intelektualnim primedbama „vešto stegne obruč oko zločinca„, Marko se setio tih reči iz čuvenog romana. Krišom se tome nasmejao.
I tako tri dana i noći. U majušnoj sobi bez dnevnog svetla, ne hajući za ustajali vazduh, inspektor je postavljao sve čudnija pitanja. Na šta je profesor mislio u učionici za vreme oluje? O pravu svake osobe na slobodu? Zar to pravo već ne poseduju svi u našoj zemlji?! I, uopšte, odakle se stvorila ta priča? Da li se to u profesoru probudio bunt iz studenskih dana? Pa se udružio sa saborcima? Da li oni imaju planove? I razrađene akcije? … I sve tako u krug.
Marko je sve negirao. Zapanjen koliko i zbunjen, pokušao je da objasni na šta je mislio u učionici. Pričao je žustro i naprasito, na momente agresivno, katkad i srčano… Oniži dežmekasti moćnik samo se prezrivo osmehivao… To bi Marka nateralo da ućuti. Odbojan i ljutit, on bi se zagledao u podbulo lice pred sobom. „Ovi retki pramenovi premazani uljem su groteskni„, zajedljivo bi u sebi procenio.
Sve se naglo okončalo. Vrata sobe u kojoj je Marko boravio najednom su se otvorila. Dežurni je rekao: − Slobodan si… – I to je bilo sve. Pustili su ga bez reči objašnjenja. Šarke na vratima su zaškripale i on se našao vani… Pusta ulica… Led po cesti… I mukla tišina.
Drhteći od studeni, Marko je dugo stajao. Iz nekog, njemu nepoznatog, razloga nije mogao da krene. A onda mu se učinilo nešto neobično: kao, to jeste, ali i nije ulica koju je poznavao! Nestao je grad, sa gradom i svi žitelji. Postojala je samo ta ulica, zaleđena i prazna, s visokim električnim stubom, i treperavom sijalicom na vrhu stuba, i maglom koja je nadolazila, sve gušća, preteći da zatomi svaki šum, svaki pokret, svaki znak života… Da li je to magla sve prigušila? Ili je on nabasao na neki sivi koridor vremena? Pa on, sred tog sivila, ne može da razazna šta je zbilja a šta varka?
Vidno umoran, Marko je ućutao. Dunja se pognula ka njemu. Nežno je spustila svoj na njegov dlan. Posmatrajući ih tako blede i uznemirene, Nina se zapitala: „Ko je javio inspektoru Filipu o dešavanju u učionici u četvrtak pre podne?„, ali nije znala odgovor… Prošle su godine. I pored velikog truda, i uprkos brižljivog traganja za istinom, Nina to nije uspela da otkrije.
⸛ ⸛ ⸛
Čim je Nina otvorila vrata, u kolibu je uletela hrpa suvog lišća. Napeta i u strahu šta će videti, ušla je polako. Dočekali su je ustajali vazduh i muzika. Odmah je prepoznala pesmu Feeling Good u izvođenju Nine Simon. Podigla je pogled s prašnjavog poda. Iza gomile bačenih stvari, na dnu prolaza ugledala je nesvakidašnji prizor. Njišući se u ritmu muzike, njen otac je plesao! I dugmad na košulji je lagano otkopčavao. „Zašto želi da skine košulju?„, pomislila je začuđena, pa je krenula.
Prišla je ocu i blago dotakla njegovo rame. Prema njoj se okrenulo izborano lice, s gustim sedim obrvama i čekinjastom bradom, što je vidno trglo. Ipak, najviše je zaboleo očev rasejan, na trenutke mutan pogled. Kao da se oblak pun lelujavih slika spustio na oca, pa je on živeo u tom oblačku, skriven od sveta i ljudi.
– Stigla si… – kazao je Marko vidno obradovan. Prihvatio je Ninine ruke i nastavio s njom da pleše. – Kad smo se tvoja mama i ja upoznali, plesali smo uz ovu pesmu i glas Nine Simon – rekao je poverljivim glasom. On je očito zaboravio da je Nina već čula tu priču o njihovom susretu u letnjem kampu. – Tih dana smo odlučili… Ako dobijemo devojčicu, daćemo joj ime Nina… Naš hommage jednom nezaboravnom trenutku – dodao je i nasmešio se. Te reči je potvrdio i blagim stiskom ruke.
Oko njih su na policama mirovali modeli starih brodova. Svaki od trideset šest jedrenjaka unutar boca od stakla bio je bočno osvetljen. „Kao da sam u nekom muzeju„, pomislila je Nina. Pored veštine u pravljenju jedrilica, otac je očito umeo i da osvetli svoju galeriju. I dalje su plesali, u uskom prostoru između stola i polica s izloženim jedrenjacima, pravih leđa, gordog držanja.
Da li po pokretima ili po tuzi, Nina je naslutila da je otac i tog jutra odneo cveće svojoj Dunji. Znala je da on to radi često, par puta u nedelji. Kao da nije mogao da se pomiri s činjenicom da Dunja već dve godine leži tamo, u porodičnoj grobnici. Razumela je Nina svog oca. I nju je pritiskala ta ista „gorka i turobna, katkad bljutava, neretko i otužna lakrdija od bola.„ Puna gorčine, tako je ona o tome često mislila.
A gorčina se nastanila u Nini onog istog dana kad je Dunja izdahnula. Mama se nije oporavila od onih događaja vezanih za pesnikinju Sapfo, govorila je Nina sebi, zato ih je prerano napustila. Posle očevog povratka kući u onoj maglovitoj martovskoj noći, u njihovom domu se više nije pričalo ni o tom slučaju, ni o njihovom usnulom gradiću, niti o meštanima koji su sve započeli. Ćuteći i krijući svako svoj bol i patnju, njih troje su štitili jedni druge.
Iz tih misli trgao je očev glas. On je pevušio, prateći duboki kontraalt Nine Simon pun čežnje, zanosa i strasti. Smešeći se, Nina mu se pridružila. U uskom prostoru Utočišta, koji je bio ispunjen neodređenim mirisom vlage, memle i jesenje truleži, par je plesao i ispod glasa tiho pevao:
– I’m feeling good!
