Dragana Kršenković Brković: Poetika suštine Mirka Banjevića
Pobune uma, prva poetska zbirka Mirka Banjevića, objavljena je u Nikšiću, u čuvenoj knjižari i izdavačkoj kući Povlašćena knjižara braće Kavaja, u ediciji „Djela i ljudi“, 1930. godine. Od njene pojave do prvog meritornog pisanja Radomira Konstantinovića o knjizi i poetici ovog crnogorskog književnika (na Trećem programu Radio Beograda 1966. godine) prošlo je trideset šest godina. Toliko je bilo potrebno da se ta – za crnogorsku književnu scenu – neuobičajena knjiga pravovaljano ‘pročita’ i približi kritici i čitateljkama/čitaocima.
Zanimljiv podatak je da je knjiga Pobune uma bila skoro zaboravljena u drugoj polovini dvadesetog stoleća. Angažovanjem članova Književne zajednice „Mirko Banjević“, osnovane u Nikšiću 1979. godine, primerak ove knjige je pronađen u JU Muzeji i galerije Nikšić.
Ponovljeno izdanje Pobune uma Književna zajednica „Mirko Banjević“ je objavila u istoimenoj ediciji 2005. godine, obeležavajući time sto godina od rođenja autora i sedamdeset pet godina od prvog izdanja ove knjige.
Konstantinović i ontološko u stihovima Banjevića
Radomir Konstantinović, kosmopolita i intelektualac evropskog profila, posebno je ime na regionalnoj književnoj sceni. Po istaknutom hrvatskom dramskom piscu, prozaisti, teoretičaru i publicisti Slobodanu Šnajderu, Miroslav Krleža i Radomir Konstantinović predstavljaju dva svetionika u južnoslovenskom prostoru. (Šnajder je ovo izjavio u Tuzli, na Manifestaciji Cum grano salis, tokom promocije knjige Radivoja Cvetićanina Konstantinović. Hronika.)
Tako su Konstantinovićovo ime i ugled koji je uživao, posebno njegova analiza Banjevićevog opusa, po prvi put mapirali poeziju Mirka Banjevića kao stvaralaštvo od posebnog značaja kako za crnogorsku, tako i za regionalnu književnost.
Konstantinović se vratio Banjeviću i u svojoj kapitalnoj knjizi Biće i jezik I. U studiji koju je naslovio Mirko Banjević on je zapisao da je suština Banjevićevog pisanja
iskonsko-arhaična, prožeta tamnim plamsanjem prapostanja. To je pretnja magle prastanja […] kao magle presvesnog i prejezičkog (Konstantinović 136).
Konstantinović dalje navodi.
Banjevićeva poezija, ispevana po narodski, od krika do jecaja […] između kletve i psovke [zvuči kao] huka praznine, [kao] hujanje bezdana u kome kao da jedino još postoji neka neizreciva kob (121).
Za Konstantinovića, Banjević je bio i ostao najizvorniji praiskonac poezije od 1930. do najnovijeg vremena, kao nekakav prvi čovek zalutao […] tu, među nas, ali uvek ozaren (121). Konstantinović o Banjeviću ističe i da on progovara: rečju iskonskog crnogorskoga govora brđanina sa kamena; to je bezdan arhaičnosti, čija je fraza suštinski deseteračka iako nije u desetercu (122).
Možda najvažnija konstatacija Konstantinovića o Banjeviću je ova:
Bitni, suštastveni Banjević, onaj najznačajniji (i sasvim sigurno nezamenljiv), nije Banjević u vremenu, nego Banjević u vanvremenosti. To nije Banjević artikulacije nego Banjević suočen sa prazninom koja izmiče artikulaciji, a koja je praznina vanvremeno-arhaičnog, pre-vremenog: ne samo pre-epskog, nego na mahove i pre-logičkog, pre-mitskog (133-134).
Ova tvrdnja Radomira Konstantinovića projektuje Mirka Banjevića u red stvaralaca poezije suštine. Stavlja ga u red onih pisaca koji nastoje da svojim stihom izraze sve ono što je ‘neizrecivo’ i sve ono što se ne može predstaviti. Što je ‘nepredstavljivo’. Tim određenjem, Konstantinović ukazuje na ontološku dimenziju Banjevićevog stvaralaštva. Na prevashodnu zainteresovanost ovog pesnika da preispituje bitak i bit bivstvujućeg. Na njegovu zagledanost u smisao čovekovog postojanja. Na njegovu metafizičku opsesiju (oličenu u pitanjima: Ko sam? Odakle sam? Kuda idem?)
Na ovom mestu treba pomenuti da promišljanje bivstva i bivstvovanja ima središnje mesto u zapadnoj filozofiji, i to od Parmenida do Hajdegera. Osnovna pitanja ontologije: Šta jeste? I, po čemu ‘to’ jeste?, bila su i ostala najznačajnija pitanja i u stvaralaštvu mnogih umetnica i umetnika kroz vreme i razne epohe.
Činjenica da je Banjević bio trajno okrenut upravo toj, ontološkoj, dimenziji u svojim stihovima ukazuje na dubinu njegove poetike. Tako Banjevićevo meditiranje o tragičnom usudu celeokupnog bitka na osobeni način boji njegovo delo.
Crte egzistencijalističkog u poeziji Banjevića
U poetici Mirka Banjevića postoji još jedan sloj o kome Konstantinović nije pisao u svojim tekstovima o ovom crnogorskom književniku. Reč je o crtama autorovog egzistencijalističkog pogleda na svet koji bitak (esenciju) vidi u postojanju (egzistenciji) unutar sveta bez smisla. Te egzistencijalističke crte boje poetiku Banjevića osobenim svojstvima.
Mnogi stihovi Mirka Banjevića govore nam za čim je ovaj pesnik sve tragao.
Pre svega, to je potraga za suštinom življenja, pisanja, ljubavi, patnje, ali i za razlozima čovekovog večnog usuda. Možda je pesma Moje življenje najilustrativniji primer tog sloja Banjevićeve poetike.
Dok me jadno vara življenje
došao sam do zaključka ludog:
ništa ne postoji!
[…] Opet me muči:
da li me postoji živa?
zapisao je Mirko Banjević u prvim strofama ove pesme.
Po Banjeviću, u čoveku se neprestano smenjuju strah, patnja, teskoba, usamljenost, očajanje. Svi trpe ta stanja, nose se s njima, nastoje da ih zatome ili da ih prevladaju. Za Banjevića, upravo to osećanje nelagodosti, nemira, ali i bespomoćnosti, čak uplašenosti pred mùkom vaseljenje predstavlja onaj pravi, moguće i jedini, zasigurno istiniti izraz života i postojanja. Takvo egzistencijalno polazište srećemo u velikom broju njegovih pesama.
U Pobuni uma Banjević peva:
Nose me i gone besmisli života
te ronim duboko po zadahu strašnom
i slušam nakarade kikota
čija su davno zamrla obećanja.
U pesmi U samoći on piše:
Živio sam bijedno u ludoj samoći
dok sve guste gore treptijahu listom
venuo sam danju, a čeznuo noći,
za ljepotom divnom, nevidovnom, čistom.
U pesmi Tajna, punoj zanosa, melanholije i tragike, Banjević ide dalje. Svoj doživljaj čovekovog tragičnog usuda on opisuje novim detaljima.
Tako lirski subjekt, nosilac doživljaja u Tajni, ukazuje da je promena ta koja vlada životom ljudi. Večito kretanje, neprekidna zamena jednog stanja/oblika/pojave drugim, stalno modifikovanje svih tokova u životu – sve to zajedno neumitno je i neizbežno. Prepoznajemo u tom stavu eho Heraklitovog čuvenog nauka Panta rei, „Sve teče“ [πάντα ρεῖ − panta rei], u široj verziji: „Sve prolazi i ništa ne ostaje“. Kao da je Banjević osluškivao tog mudrog Grka, koji je jednom davno živeo u Efesu, važnoj antičkoj luci na Mediteranu.
I dalje. Lirski subjekt u pesmi Tajna skreće pažnju i na činjenicu da je čovek tek malo biće suočeno s bezmerjem univezuma. Kao nejako, sitno, ranjivo biće, čovek nije u stanju da dokuči stvarne, velike istine o životu. Još manje može da pojmi smisao svog postojanja. Banjević je u Tajni zapisao.
Dan za danom teče nestalno i tromo
a izmjena redom
svoju stazu dugu
krči mirno i hromo,
jedno malo biće kao vječnu prugu
Poezija kao izraz ličnog bunta
Banjevićeve pesme karakterišu i mnogi lajmotivi. Pomenimo samo neke – on često koristi topos sna, potom, topos mora, topos nepostojanosti, topos lepote (koja je za Banovića uvek divna, nevidovna, čista). Tu je i osobena muzika njegovog stiha. Ta autentična muzikalnost plod je naročitog miksa: arhaičnog tona epske poezije iz koje Banjević izranja i novog tonaliteta savremene moderne, koju on čitavim svojim bićem naslućuje i ‘čuje’.
Sledeći svoju grčevitu težnju da spozna do koje krajnje granice u spoznaji sveta bi se moglo doći poezijom, on peva nekad ispunjen zanosom, nekad melanholijom, najčešće skepsom prema životu. Zato su njegove pesme setne, pune sumračnih slutnji, stanja i raspoloženja.
Poezija Mirka Banjevića je nastala kao izraz ličnog bunta, kako prema društvenoj stvarnosti u kojoj je živeo, tako i prema datostima i ograničenjima univerzuma na koja je čovek osuđen. Nastala je i iz želje da se svet u kome živimo – makar na trenutak, simbolično – oslobodi od okova unutarnjeg ropstva površnosti, ograničenosti i svedenosti kojoj ljudi tako lako podležu. Uzvišeno i uzvišenost, pored lepote, jeste ono u šta ovaj pesnik veruje.
Tako su Lepota i Uzvišenost postali Banjevićev lični poetski credo.
Bežeći od površnosti i svedenosti svakodnevnog, Mirko Banjević u svom modernom poetskom postupku lako zaranja u podsvesno, posebno u drevne slojeve premitskog (koje svaki čovek nosi u sebi, iako je taj iskustveni život i mišljenje trenutno nedostupno pamćenju i svesti). Tragajući za praslikama predmeta/stanja/ponašanja koja određuju naše današnje trajanje i nas same, Banjević je stvorio delo slojevitog simboličkog i metaforičkog značenja.
Literatura:
Banjević, Mirko. Pobune uma (izabrana poezija). Izbor: Banjević, Branko. Podgorica: M&B, Print.
Kontantinović, Radomir. Biće i jezik I. (Ured.) M. Savić; B. Milošević; R. Ždrale. Izdavači:
Beograd: Prosveta; Beograd: Rad; Novi Sad: Matica srpska, 1983.
Objavljeno na: Portal KuPDF
Datum pristupa: 23. 11. 2017.
Izvor: https://kupdf.net_radomir-konstantinovi-bie-i-jezik-1
Šnajder, Slobodan. Književna manifestacija „Cum grano salis“ 2017. Promocija knjige:
Cvetićanin, Radivoje: Konstantinović. Hronika.
Objavljeno na: Portal Danas – Kultura
Datum pristupa: 23.09.2017.
Izvor: https://www.danas.rs/kultura/konstantinovic-u-tuzli-velicanstvena-knjiga/
