Dragana Kršenković Brković: Poeme o rasutim slikama prošlosti
Išli smo / Za rijekama /
A nijesmo znali / Kuda idemo/
Nešto nas je / Vodilo /
Nevidljiva rijeka / Čiji smo tok / U sebi osjećali
Miraš Martinović: Doba velikih poema – „Anabaza“
Nova knjiga poezije crnogorskog književnika Miraša Martinovića Doba velikih poema (2022) po mnogo čemu se izdvaja na savremenoj književnoj sceni. U ovoj zbirci autor iz poeme u poemu oživljava daleka vremena antičke Helade, Vavilona, Persije i Jerusalima. Antički svet prikazan kroz sećanja, poetske slike čiju potku čine iskidani delići stvarnosti, lični ton pripovedanja i pokušaj određenja ljudskog zla bitne su oznake ovog poetskog rukopisa.
U svakoj poemi se javlja lirski subjekt koji opisuje događaj(e) iz lične perspektive. U uvodnoj poemi to je polazište hora persijskih staraca, u drugoj tačka gledišta duha preminulog cara Darija. Srećemo i stajališta carice Atose (Darijine supruge) i vladara Kserksa. Osobe koje izražavaju svoja osećanja i raspoloženja su i vojskovođe Perikle i Temistokle, pa car Naram-Sina od Akada, kralj Filip… Svoje misli, utiske i osećanja iznose i pisci stare Helade, Eshil (kroz svoj glas) i Ksenofont, ali i mnoge ličnosti koje istorija nije upamtila: Glasnik, Danilo (prorok nade), Kameni kralj…
U poemama se uporno ponavljaju priče o najezdama i osvajanjima, o strahu i zebnji, o osećanju bespomoćnosti, o razaranju, o jaucima i nestajanju, o tuzi zbog opustelih gradova, o očaju i patnji, o majkama u crno odevenim, ali i o potrebi da se grad i država odbrane, o nadi da će se –
jednom izgubljena ognjišta i sloboda – povratiti… Tokom hiljada godina, matrica pustošenja ista je za sve zajednice, i za sva državna i društvena uređenja… Sadašnjost se ogleda u prošlosti kao u ogledalu; putem ponavljanja, prošlost se preobražava u budućnost. Čovek korača istom putanjom od praiskoni do danas.
Velika vojska je otišla, da li će se vratiti
Doba velikih poema je rukopis o ponavljanju večno iste istorije. Iz induvidualnih doživljaja, prisećanja i ličnog bola lirskih subjekata izdvaja se šira slika povesti. Toliko puta je istom žestinom i snagom ponovljeno identično nastojanje čoveka – da osvoji tuđe teritorije i time uveća svoj ugled, moć, slavu i bogatstvo – da nam se to i danas svom silinom nameće.
„Opustje Susa / Nema živih / U gradu (…) Jednako sjene / Promiču / Mimo mene / Prekorijevaju / Kuda sam ih / Vodio / Što su ratovali / Šta je rat donio“ („Plač u Susi“), kaje se persijski vladar Kserks dok prolazi kroz svoj opusteli prestoni grad Susa, posle sukoba s grčkim polisima. Peti je vek pre naše ere i Kserks, i pored toga što je vladao ogromnom Persijskom Monarhijom koja se prostirala na tri kontinenta, od Indije preko Srednjeg i Bliskog istoka do Levanta, Egipta i Etiopije, krenuo je s vojskom na Mediteran ne bi li, ratujući, proširio granice svoje monarhije.
„Toga grada / Nema / Na zemlji / Napustili ga / Posljednji / Stanovnici/ Taj grad je izbrisan / Sa zemaljskog lica / Ostali mrtvi / U masovnim / Grobnicama / I djeca / Među njima / Igračke / Od kojih se nijesu / Razdvojili“ („Mariupolj“), peva nepoznati lirski subjekt o posledicama ruske agresije na Ukrajinu i o tragičnim događajima koji su se zbili u ukrajinskom gradu Mariupolju od februara do maja prošle, 2022, godine. Naglašen lični ton u opisivanju, kao i lirski govor pun emocija i neskrivene tuge karakteriše i ove stihove.
Vremenski raspon između ova dva događaja obuhvata više od dve hiljade pet stotina godina. Na toj dugoj vremenskoj liniji menjale su se dinastije, imena vladara, njihove titule, dolazili su i odlazili državnici, vojskovođe i komandanti… Svako od učesnika imao je drugo lice a, opet, kao da je svaki njihov korak bio isti…
Razni glasovi oživljavaju predanja
Autorova odluka da poznate priče i legende, koje su doprle do nas iz davnih vremena, oživi kroz razne glasove dala je novu dimenziju tom antičkom nasleđu. Zaokret u postupku se ogleda u samom pristupu ovoj antičkoj građi: odabrane ličnosti /lirski subjekti/ kroz unutrašnji monolog opisuju, otkrivaju, komentarišu, prikazuju, pojašnjavaju i svedoče o istorijskim događajima. Te važne pojave su, pre svega, vezane za presudne bitke između zaraćenih naroda i država.
Kako se u svakoj poemi prepliću subjektivni (emocionalni) i objektivni (narativni) elementi, ovim pomeranjem akcenta sa spoljašnjeg na unutrašnji prostor i vreme autor se okreće unutrašnjem doživljaju čoveka. Odabrane istorijske /Darije, Kserks, Atosa, Perikle, Ksenofornt, nemački arheolog Robert Koldevej/ i izmišljene ličnosti /hor staraca, glasnik, roblje iz Jerusalima, deca Izraelova pod komandom Mojsijevog učenika Jošue/ govore o svojim prisnim mislima i osećanjima, nespokoju i brizi, o svojim strepnjama i bojaznima, ali i o očaju, beznađu i užasu koji osećaju. Čine to na takav način da se dobija utisak da se misli prenose onako kako se javljaju u njihovoj svesti.
Ti glasovi, koji dopiru do nas iz maglina prošlosti, iskazuju svoje stavove u vidu promišljanja, razgovora sa sobom, ispovesti, gorkog kajanja, prisećanja, poruke, obraćanja ili zapisanog govora… U svemu što je izrečeno manifestuju se snažna osećanja, ali i vatreni snovi i želje… Sve te prizore autor ‘boji’ zagasitim tonovima. Uz to ih obujmljuje i gustom atmosferom, diskretno pritom ističući raspored svetla i senki… Možda se zato pred čitaocima otvaraju prizori koji podsećaju na slikarsku tehniku Chiaroscuro…
Autora, ipak, nije zanimalo da svoje istorijske i izmišljene ličnosti provede kroz lavirint raznih unutrašnjih sukoba. On nije tragao ni za njihovim „psihološkim istinama“ niti je želeo da „razotkrije karakter u jedinstvu njegovog društvenog, psihološkog i intelektualnog bića“ (Rečnik književnih termina 632). Lirski subjekti u Doba velikih poema kao da su i dalje obujmljeni tananim nitima drevne pređe prastarih priča i legendi. Oni su i dalje tipični junaci tako karakteristični za mitsko-legendarne kontekste raznih epova, saga i spevova.
Iz poeme u poemu potvrđuje se ovaj autorov odabrani prustup.
Tu sliku / Nikako da zaboravim /
Navala Vavilonjana / Rušenje Jerusalima /
Našega svetog grada /
Gledajući to / Počinje u meni da se / Ruši /
Nikada nije stalo / To rušenje
„Prorok nade“
Ovaj rat je besmislen / Kao svi / Ratovi /
To se tek vidi / Na kraju / Kada pijanstvo / Uhvati /
Treba mnogo vremena / I mrtvih pa da se /
Otrijezne zaraćeni /
Mrtvi i dalje / Koliko mrtvih / Velika grobnica je /
Iskopana
„Perikle sam sa sobom“
I tako redom. Savremeni čitaoci, nalazeći u ovim stihovima o prohujalim vremenima svoju savremenost, istovremeno se približavaju savremenosti perioda o kome se u stihovima govori. Čitateljka/čitalac tu savremenost dobro prepoznaje i razume.
Potraga za trajnim
Autorova uporna potraga za nečim trajnim u čoveku polazi od istinitih situacija i istorijskih imena, ali su one očišćene od živopisnih istorijskih opisa. Glasovi lirskih subjekta nam donose opise njihovih ličnih doživljaja nesreće, koja ih je zadesila. Tim i takvim himničnim ponavljanjem istog autor suptilno akcentira svoje shvatanje tragike istorije. Smenjuju se vladari, vojskovođe, državnici i istoriji nepoznata lica, ali staza kojom svi oni koračaju uvek je ista.
„Sve što je ljudska ruka sagradila naše ruke uništiše“ („Trube jerihonske“) samo je jedan u nizu stihova kojima autor iskazuje to svoje stanovište. Doba drevnih civilizacija razdoblje je neprestanih sukoba i okršaja. Konflikti, sukobi i razdori odlika su i našeg, savremenog, doba.
Svaka poema u knjizi upravo je na tom tragu.
Pominju se mnoge bitke: bitka na Maratonu („Eshilov glas“); bitka kod Salamine koja se vodila u uskom moreuzu između ostrva Salamine i Pireja, prilikom druge persijske invazije na Heladu („Sudbina bogolikog“); bitke u Beotiji, Tesaliji i Makedoniji („Duh cara Darija“); rušenje Jerusalima i uništenje Judeje prilikom napada Nabukodonosora II, najvećeg vladara Novog vavilonskog carstva („Prorok nade“, „Tužaljka za Jerusalimom“); pohod Naram-Sina, vladara Akadskog carstva – prvog poznatog antičkog carstva koje se prostiralo u severnom delu Mesopotamije – ka zapadu sve do ‘Kedrove šume i Srebrnih planina’ /današnji Liban i planine Taurus/ („Sječa kedrova“, „Novi Jerusalim“); bitka kod Jerihona, jednog od nastarijih utvrđenih naselja na svetu, u Bibliji poznatog još i kao Grad palmi („Trube jerihonske“); ali i bitka za Mariupolj između Ukrajine i Rusije, koja se vodila prošle, 2022, godine („Mariupolj“).
Vreme neumitno prolazi, nestaju civilizacije, menjaju se društveno-ekonomska uređenja, sve se preobražava. Samo se u čoveku uporno javlja žudnja/težnja/potreba/želja/ambicija da vlada nad drugim(a) i da uvećava svoju moć. To stanje u čoveku čini se večnim. Traje od prvih početaka, poput neke nepromenljive veličine u duštvu i u odnosima među ljudima.
Okean je van ljudskog vremena, ili ima mnogo ljudskih vremena, a samo jedno od njih je ono „savremeno“ vreme kada se u njega treba zagledati (Kot, 7), primetio je poljski teatrolog, prevodilac i književni kritičar Jan Kot u svojoj zbirci ogleda o Šekspiru I dalje Šekspir. Ako izraz ‘okean’ zamenimo rečima ‘rat’ i ‘vlast/moć/osvajanje’ onda Kotova opservacija dobija puno značenje i u knjizi Doba velikih poema.
Ne zaboravite jezik svoj, poručivaše prorok iz tamnice
Tu je i autorova potreba da ukaže na druge trajne pojave u životu čoveka – na ljubav, na hrabrost koja krasi najodvažnije, na jezik iz koga izvire bivstvo čoveka.
Okupljasmo se / Pjevasmo / Tiho da ne čuju / Carski nadzornici /
Izgovarasmo / Riječi naše / Ponavljasmo / Čusmo / Kako trajemo / U jeziku /
Spoznasmo koliko je / Jezik važan / Za trajanje / Jednoga naroda
zapisao je Martinović u poemi „Jezik naš“. Lirski subjekti u ovoj poemi su sinovi Izrailja, prognani iz drevnog Kraljevstva Judeje u Vavilon, gde su bačeni u ropstvo. Oni pevaju o tome kako ih je jezik održao, posebno naglašavajući da im je njihov jezik pružao onu neophodnu snagu da se odupru asimilaciji i očuvaju svoju kulturu.
Za autora Doba velikih poema upravo je Jezik jedna od onih tačaka u kojima se prelama čovekovo trajanje. Služeći se jezikom, ljudi izražavaju svoje misli i osećaje, prenose poruke, komuniciraju među sobom. Ali, jezik je i svojevrsno ogledalo u kome se sve pokazuje prividnim: veličina, ljubav, čak i mržnja…
Prekoračivši granicu pojedine priče (kao što je ova poema o sudbini sinovi Izrailja u vavilonskom ropstvu pre dvadeset šest stoleća), autor je uspeo da ‘priguši’ realan svet i pojedinu priču o kojoj peva. On se ne bavi opisivanjem pejzaža kroz koji se kreću lirski subjekti. Nema opisa kuća u kojima oni žive, nema ni opisa odeće, naročitih pokreta, izraza lica i načina hoda. Autor je sve to ostavio po strani, tako da se konkretan trenutak o kome peva samo naslućuje.
Takvim neupadljivim pomeranjem realističkog okvira, događaj i prostor počinju da gube svoja pojedinačna obeležja i ‘pretaču’ se u naznaku jedne šire opštosti. Jezik ima isti, temeljni, značaj za sve ljude u svim vremenima i prostorima, sugeriše nam autor. Osluškujući jezik, mi zapravo osluškujemo eho drevnog toka čovekovog trajanja.
Svi bi da budu gospodari
Verujući u dublji smisao poezije, Miraš Martinović u svojim rukopisima traga za nečim postojanim u životu čoveka. Ono što nam Doba velikih poema otkrivaju istovremeno je i poznato, i poražavajuće. Umesto uzvišenosti, čovekoljublja, humanosti i nekog višeg načela na kojima bi počivao život čoveka, prepoznajemo nečoveštvo i okrutno, nemilosrdo nasilje. Čini se kao da je bezumlje oličeno u razaranju ona preovlađujuća strana čovekove stvarnosti.
Knjiga Doba velikih poema kao da pluta u prostoru u kome ne postoji tu i tamo, ovamo-onamo… Ona kao da pluta i u vremenu u kome ne postoji juče, danas i sutra. Nameće se utisak da postoji samo prisustvo iste čovekove potrebe – moć, vlast, osvajanje i, kao reakcija, odbrana svog doma, zavičaja, domovine – koja je i osobeni prauzor/prototip/praoblik koji određuje čovekovu aktivnost i ponašanje kroz vreme.
A na obrascu tog arhetipskog u čovekovom trajanju, javljaju se uvek isti prizori – blesak mača i granate, ratni brodovi i silna flota, ognjeni plamen i zgarišta… Sve smo rušili pred sobom („Trube jerihonske“), U bezdomstvu gradimo domove (…) Naša groblja ostala („Bezdomstvo“), Toga grada nema na zemlji (…) Taj grad je izbrisan sa zemaljskog lica („Mariupolj“) – ponavlja autor skoro svečanim tonom… Sa stranica Doba velikih poema izranjaju slike pojedinih trenutaka izgubljenih u vremenu, koje postojano svedoče da su od pamtiveka do danas čovekovo trajanje obeležavali pokora, slavoljublje, pokolji, prolivanje krvi, razaranje i smrt, ali i otpor, bunt, junačka odbrana… Istorija ljudskog roda zapravo je istorija velikog stradanja…
Baš kao uvertira i epilog u muzičkoj kompoziciji, i ovo gledište ima svoj uvodni i završni akord.
Autorova uvodna izjava: „Čitajući Eshilove „Persijance“, ovih dana… vidim naše dane“ otvara ovaj pesnički rukopis; završni stihovi: Svi se za njega / Grabe / Svi bi da / Budu gospodari („Predskazanje grnčara“), koje izgovara nepoznati grnčar dve hiljade godina pre nove ere kao svoje predskazanje, zatvaraju ovu knjigu poema. To knjizi daje neophodni znak usmenog predanja, ali i istine potvrđene dugim iskustvom koja se sada predaje novim generacijama.
