Jedan razgovor sa Majom Herman Sekulić

Razgovor vodila: Aleksandra Nikčević-Batrićević

 

Dok pokušavam da odredim tačan mjesec, ili barem godinu, kada su „naši razgovori” započeti, sjetim se da je pravi povod za moje prvo pismo Maji Herman Sekulić, bilo izazvano željom da joj dočaram oduševljenje mojih studenata knjigom Skice za portrete (1992) koja se već nekoliko godina nalazi na spisku obavezne literature na Studijskom programu za engleski jezik i književnost, Filološkog fakulteta u Nikšiću. Jednako inspirativni za nas bili su oni segmenti njenog stvaralaštva u kojima je naglasak na Njujorku, kao kulturnom i književnom centru savremenog svijeta, što je razumljivo s obzirom na naš anglo-američki fokus. Tako smo svim dosadašnjim pročitanim knjigama koje su nas vodile ulicama ovog grada, kroz njegovu prošlost i sadašnjost, dodali njen roman Slike kojih nema (2009) i njene prevode djela kanonskih američkih pisaca, koji mogu poslužiti kao reper za postavljanje kriterijuma za vrhunski prevod. Dobar dio „naših razgovora” doticao se još jedne zajedničke tačke, jednog grada na obali Jadranskog mora u kojem smo, baš pored Sfinge, obje, u različitim vremenima, provodile djelove života koji su imuni na zaborav. O književnom stvaralaštvu ove inspirativne žene, o njenom stručnom i naučnom radu, koji spadaju u sam vrh književnih dostignuća ne samo u našem podneblju, nego i šire, pisano je nedovoljno. Sama činjenica da je Maja Herman Sekulić jedini naš pjesnik koji je objavio pjesme u časopisu The Paris Review ili da se izbor njenih pjesama pojavio u ediciji Recours au poeme, govori o svjetskom kvalitetu. Njen posljednji roman Ma Belle ušao je u izbor za Ninovu nagradu i upravo se pojavio i na engleskom jeziku. U nadi da kontinuirana čitanja njenog stvaralaštva predstoje (Alfa BK univerzitet organizuje u novembru konferenciju na tu temu), predstavljamo ovaj ,,razgovor”, prvi duži intervju, kao pokušaj da se kroz pomen različitih segmenata njenog rada čitalačka publika zainteresuje za dalja čitanja i istraživanja njene poezije i proze, kao i njenog prevodilačkog rada.

 

Rođeni ste u Beogradu, u Beogradu ste odrasli. Kakav je bio Beograd u vrijeme Vašeg odrastanja?

 

Bio je manji ali i više kosmpolitski i manje novokomponovan. Bio je glavni grad jedne ozbiljne i nemale zemlje. Tada su se stvari događale pararalelno sa velikim svetom – od rok scene koja se razvijala paralelno sa onom u Londonu (moj suprug bio je vođa prve rok grupe,,Iskre” od koje je započela naša  rok revolucija, ali to je bilo malo ranije) do Bitefa koji sam pratila od početka – bili smo ne samo ,,svet” nego išli ponekad čak ispred.

 

Veliki dio života provodite u inostranstvu: pored Njujorka, vrijedi pomenuti i godine koje ste proveli na Dalekom istoku. Kakva su Vaša sjećanja na taj period života?

 

Od svoje trinaeste godine sam se povremeno školovala u inostranstvu, prvo u Engleskoj kao tinejdžer, što je bilo najbolje vreme, vreme „Bitlsa” i,,Roling stonsa”, sve sam to doživela iz prve ruke, živela dosta u Parizu, gde sam se formirala, zatim radila doktorat u Sjedinjenim Državama, da bih se na kraju opredelila za Njujork kao centar sveta. U međuvremenu smo 1990. godine počeli sa boravkom od godinu dana u Nemačkoj upravo pred ujedinjenje, a zatim do kraja devedesetih uglavnom na Dalekom istoku, od Japana do Tajvana, sa bazom u Bangkoku. Skoro cele decenije devedesetih sam živela na tri kontinenta. Imala u tim mestima, kuće i adrese, jer ja ne govorim o turističkim putovanjima nego o periodima života. Taj period je često ličio na sjajni film Sofije Kopole ,,Izgubljeno u prevodu”. O mom životu i putovanjima po jugoistočnoj Aziji pisala sam u putopisima Prozor u žadu, romanu Kralj svile i mnogim pesmama.

 

Gdje je Vaš dom?

 

SVET. To je danas normalno. Od malih nogu sam se osećala građankom sveta i uvek išla za višim znanjem. U bukvalnom smislu, imala sam i nekoliko domova, ali Beograd je uvek moj prvi dom i uvek je sa mnom.

 

Porodični kontekst u kojem ste se razvijali veoma je bitan. Odrasli ste u kući punoj slika i knjiga.

 

Da, odrasla sam u kući intelektalaca, aristokrata i revolucionara, gde je bilo dosta glembajevske gospoštine (jedna pratetka je, kažu, bila inspiracija za barunicu Kasteli), ali i dosta pravog levičarenja. O tome sam najbolje rekla u pesmama iz zbirke Iz muzeja lutanja.

Moj otac (Bogomir Herman) bio je jedan od osnivača Nolita, a od njegovog članka ,,Quo vadis Krleža?” počeo je čuveni sukob na levici o čemu je napisano mnogo knjiga od Lasića, Matvejevića do Kalezića, a posle rata, po kazivanju moje majke, Krleža je došao u njihovu kuću da se pomire, što malo ko zna jer je dugo bilo tabu tema, i on je teško platio za svoja buntovništva… Kada se vratio sa Golog otoka, prvi je preveo Kafkin Proces. U našu kuću su redovno dolazili Oto Bihalji, Hugo Klajn, a i jedan Breht i Beket, i okupljao je mlađe intelektualce kao što su bili Radomir Konstantinović i drugi… O tome imam samo vrlo maglovito sećanje.

Moja majka Lili školovala se prvo u Švajcarskoj, zatim je studirala na Sorboni i Monpeljeu i kada je svratila kod svojih rođaka u Beogradu, koji su bili osnivači čuvenog Prizada, tadašnje berze žitarica što je današnja zgrada Tanjuga, naletela je na mog oca, mnogo starijeg od nje i levičara, ali i ingenioznog ekonomistu i generalnog sekretara te berze. Majka se kao prelepa žena udavala skoro koliko i Elizabet Tejlor, a kao i ona dva puta za istoga muža (u ovom slučaju mog oca). Moj očuh (Toša Tišma), sa kojim sam odrasla, bio je finansijer, predsednik Nuklearne komisije u Beču, profesor i rektor univerziteta u Novom Sadu, a i predsednik Udruženja rektora tako da su kroz našu kuću, posebno onu na moru u Zadru, blizu one ,,naše” Sfinge, godinama defilovali svi mogući čuveni profesori i rektori naših i stranih univerziteta.

I moja tetka je zanimljiv lik – studirala je moderni balet kod čuvenog Labana u Berlinu i postala njegov najmlađi asistent, ali je rat prekinuo u sjajnoj karijeri. Deda mi je bio čuveni slikar (Oskar Herman), koji je pripadao Minhenskom krugu. Nedavno sam u prelepoj Neue Gallerie u Njujorku, koju je osnovao sin Este Loder, Ronald, a koja je posvećena secesiji, slučajno otkrila veliku monografiju Art, Design and Architecture od Elizabet Cleg, koju je izdao Yale University Press, gde se na više strana pominje Oskar Herman. Pradeda (Danijel) uložio je bogatstvo u kolekciju narodnih nošnji koju je prvi put prikazao svetu na Svetskoj izlozbi u Parizu za šta je od Franje Josifa dobio titulu barona. Ta kolekcija čini osnovu zbirke Etnografskog muzeja u Zagrebu. Ja tako imam pravo da se sahranim među 100 najuglednijih porodica u Zagrebu pod tzv. Arkadama. Volim taj stari Zagreb, odakle je deo moje porodice, ali moja prava kuća je, ma gde bila, uvek i iznad svega Beograd gde sam rođena.

Moj suprug (Miloš Sekulić) započeo je rok revoluciju kao vođa prvog rok benda u Beogradu i ex-Yu (,,Iskre”). On je međunarodno priznati arhitekta i dizajner, umetnik sa samostalnim izložbama u Njujorku i Beogradu, za koji ga vezuju duboki koreni jer je njegov čukundeda (Cvetko Rajović) bio jedan od prvih premijera Srbije, ministar spoljnih i unutrašnjih dela, prvi upravnik grada Beograda i čovek koji je u Beograd doneo prvu štampariju za vreme vladavine Miloša i Milana Obrenovića.

 

Vrstan ste poznavalac američke književnosti. Da li se možete prisjetite razvoja amerikanistike u jugoslovenskom kontekstu. 

 

Nisam ni amerkanista, ni anglista, ali znam da sam uvela mnoga imena, kao i pojmove kroz moje tekstove i prevode iz anglo-američke u našu književnost i književnu teoriju.

 

Uvijek ste puno čitali i pisali?

 

Odrasla sam u kući u kojoj se, recimo, prevodio Kafkin Proces na srpski jezik, i u koju su dolazili veliki pisci i intelektualci. Sećam se kako sam jedva čekala da dođem kući posle klizanja da čitam Budenbrokove sa nekih dvanaest godina. Prešla sam rano sa dečjih knjiga pravo na ozbiljnu književnost i preskočila tinejdžersku, popularnu književnost.

 

Da li postoji određen plan rada kojeg se pridržavate?

 

U meni se ideje dugo kuvaju, krčkaju, ali me onda odjednom nešto – reč, misao, slika – podstakne i obično kada krenem da pišem knjigu onda to radim relativno brzo, fokusirano, intenzivno, nekad i po dvadeset sati na dan. Koncentracija je najvažnija.

 

Ko je objavio Vaše prvo djelo? Da li ste s lakoćom nalazili izdavače za poeziju i prozu koju ste pisali?

 

Prvi roman sam napisala sa dvanaest godina i sama ga ilustrovala i ,,izdala”. Prvu press legitimaciju sam dobila sa četrnaest godina kao srednjoškolski dopisnik studentskog lista. Prve književne priloge objavila sam kao student književnosti u Književnim novinama negde sredinom sedamdesetih godina, kada sam uredila i prvu knjigu tj. napisala pogovor i napravila izbor iz pesama Jura Kaštelana. Bila sam i u redakciji Književne kritike gde sam objavila prve prevode iz teorije. Moje prve autorske knjige, kao i doktorat na engleskom jeziku, počele su da izlaze osamdesetih godina, a moja prva knjiga pesama Kamerografija izašla je 1990. godine. Imala sam divne urednike i najbolje izdavače od Rada, Prosvete, Matice srpske do Paideje, pa čak i Prosvjete i sarajevske Svjetlosti. Nisam nikada imala problema sem u jednom trenutka pre nekih pet ili šest godina kada je moj nekada veliki izdavač upropastio moju knjigu, a mali izdavač nije imao distribuciju, zato sam sada srećna što iza mene stoje dva sjajna i velika izdavača.

 

Da li je teže pisati prozu ili poeziju? U jednoj od naših ranijih prepiski napisali ste da ste prvenstveno pjesnikinja. Da li je dovoljno kritičke pažnje posvećeno Vašem pjesničkom radu?

 

Mislim da je teže pisati poeziju jer je ona sinteza doživljaja i jezika, ali što se tiče same strukture možda je teže pisati duže forme kao što je roman.

Nisam za uopštavanja, jer pišem romane u kratkim rečenicama i poglavljima, koja liče na pesme u prozi, a u poeziji me često privlači duža forma poeme. Ja se osećam prvenstveno kao pesnik zato što svet doživljavam na nekom intenzivnom, povišenom planu, u sintezi misli, u kontroli svake reči, u kristalisanju emocija, jer poezija je dijamant koji treba pažljivo brusiti dok je proza snažna sila, reka koja teče svojim tokom, u najboljem obliku to je čitav univerzum u kome vas junaci kojima ste udahnuli život često vuku tamo gde niste naumili da pođete.

Napravila sam dužu pauzu u pisanju poezije i sada joj se polako vraćam. Ne znam da li je ikada dovoljno kritičke pažnje, ali u vreme kada sam objavila prve 3-4 zbirke poezije o njima su veoma pozitivno pisala neka od naših najboljih pera, od Dragana Velikića preko Milana Đorđevića do Tomaža Šalamuna i Aleša Debeljaka, da pomenem samo neka imena. Poslednje je bilo dvojezičko srpsko-englesko izdanje moje poeme Iz puste zemlje u Paidei, gde mi se čini da sam još uvek jedini domaći autor. I uvek su, kao i moji romani, bile u najužem izboru za razne nagrade, ali nikad nisu nagrađene, jer kako mi kaže prof. dr Svetlana Tomić, ,,ne uklapam se u matricu”, ne pripadam ni jednom klanu, ne udvaram se nikome, potpuno sam svoja. Uvek sam bila više kultni pisac. Ali, zato sam nagrađena u inostranstvu izuzetno prestižnim stipendijama i priznanjima, o kojima se kod nas malo zna jer ih uglavnom niko nije ni dobio da bi mogao da se njima hvali.

Pre nekoliko godina počela sam ponovo da objavljujem poeziju u pariskom Recours au poeme čiji sam stalni saradnik. Prošle godine mi je u njihovoj novoj ediciji digitalnih knjiga izašla zbirka pesama u izboru divnog francuskog pesnika Matju Bomijea na engleskom i francuskom. On je preuzeo naslov moje poeme Iz puste zemljeDe la terre de desolation kao naslov cele zbirke gde pak pored te poeme ima i novih i starih pesama. Ja sam se u toj uglednoj digitalnoj ediciji namenjenoj svetu našla kao jedini naš pesnik i to između jednog Lorke i Simića, koji je od mene za tu svrhu ,,pozajmio” moju sjajnu dugogodišnju prevoditeljku na francuski, pesnikinju Elizabet Brunaci. Sada spremam novu zbirku.  

 

Recite nam nešto o dominantnim književnim uticajima na Vaše djelo. Pominjete Nabokova, čini se da je za Vas veoma važan.

 

On je jedan od najboljih stilista u američkoj književnosti, a to mu je bio drugi jezik, kao i meni, mada je, kao i ja, naučio da ga piše pre maternjeg pa je tu možda neki ključ za njegovo stilsko majstorstvo. Volim pak Nabokova i na ruskom. Retki su pisci koji mogu da pišu na dva jezika. Van toga ne osećam neki poseban uticaj Nabokova sem što sam ga stvorila kao fiktivni lik u mom romanu koji je prvo izašao pod naslovom Slike kojih nema (Prosveta, 2009), a zatim u ,,ženskom” obnovljenom izdanju pod naslovom U potrazi za Lolitom (Mali nemo, 2011), što je bio podnaslov prvog izdanja koje sam povukla zbog grešaka. O pisanju na dva jezika – često sam o tome razgovarala sa mojim dobrim prijateljem Josifom Brodskim – o tome kako je to velika muka, jer čovek drugačije razmišlja, razni su vicevi na raznim jezicima. On je pokušao da piše pesme samo na engleskom, ali je bio mnogo uspešniji u pisanju proze, eseja na engleskom. Ne želim da se poredim, ali imam to neko slično, to zaista najređe iskustvo da pišem na dva jezika. Prvo sam naučila da pišem na engleskom u engleskoj školici sa četiri godine. Onda sam mislila da sam ga zaboravila, ali to ostaje. Morala sam naravno da pišem na engleskom esejistiku jer sam pisala doktorat na tom jeziku, ali poeziju pa i umetničku prozu ipak najčešće pišem na svom maternjem jeziku, jer sam pre svega srpski pisac, pa onda ponekad sama sebe prevodim na engleski koji je danas postao nadnacionalna lingua franca. To i jeste najnovija pojava u našem digitalnom veku u svetskoj književnosti – trasnacionalni pisci. U Kanadi čak postoji, čini mi se katedra, za to, ali nama, sa tek ponovo probuđenim nacionalnim strastima to deluje strano i daleko.

 

Posljednji roman koji ste objavili u izdanju Službenog glasnika 2015. godine, priča je o dobrotvorki Mejbl Grujić. Dugo ste radili na toj knjizi i u tkivo svog teksta unijeli ste rezultate istraživanja koje je trajalo četiri godine. Napomenuću da ste u Biblioteci rukopisa Mad na Prinstonskom univerzitetu istraživali prepisku između Mejbl Grujić, njenog supruga Slavka i američkog diplomate Hamiltona Fiša Armstronga. Razgovarali ste i sa direktnim nasljednicima Mejbl Grujić.

 

Da, odavno sam prijatelj sa Lazarom Šećerovićem, potomkom porodice Grujić, koji mi je pomogao u istraživanju, a i otkrila sam tu prepisku koju je Fiš Armstrong poklonio Prinstonu, mojoj almi mater, a koja je trajala preko pola veka. Nisam pregledala sve – samo nekih četiri ili pet kutija koje sadrže prepisku sa Mejbl i njenim suprugom Slavkom. Koristila sam nekoliko meni zanimljivih pisama i fotografija, jer nisam htela da se opteretim podacima i da pišem suvoparnu istoriju, čak ni istorijski roman, nego pre svega fikciju baziranu na istorijskim činjenicama u kome će likovi i vreme oživeti u umetničkoj nadgradnji. Izgleda da sam u tome uspela jer je knjiga jedno vreme bila među najčitanijima u Srbiji, ušla u konkurenciju za Ninovu nagradu, a i svi koji su je do sada čitali su mi rekli da nisu mogli da je ostave i da su produžavali čin čitanja kako bi produžili svoje uživanje, što je najveća nagrada za jednog autora.

 

Vaš roman je životna priča Amerikanke Grujić, ispripovjedana kao lična ispovijest u prvom licu. Taj roman predstavlja svojevrsan okvir za predstavljanje značajnih događaja koji su oblikovali kartu Evrope početkom dvadesetog vijeka. Dajete doprinos spoznavanju različitih aspekata društva u tom vremenu: od političkih događaja do istorije mode…

 

Da, htela sam da prikažem celu jednu epohu od 1902 do 1922. godine. Knjiga se završava našom apoteozom i podseća nas na jednu drugu, zanemarenu slavnu srpsko/crnogorsku tradiciju. Neki kritičari su tačno primetili da se moj stil menja kada govorim o venčanju, recimo, Aleksandra i Marije, da postaje bajkovit jer smo i mi imali svoje princeze i kraljice. Još jedno zanimljivo zapažanje je da je to jedini naš roman koji o ratu govori sa čisto ženskog aspekta, recimo, preko apela da se pletu vunene čarape. Ipak, najveći kompliment je izašao, čini mi se, u Politici gde su Ma Belle čak proglasili za ,,srpski Rat i mir”. Ova knjiga je upravo prevedena na engleski i ovih dana se pojavila u prestižnom izdanju Geopoetike Serbian Prose in Translation.

 

Putnice kroz Balkan nijesu po prvi put u fokusu Vašeg interesovanja. Nijesu to samo putnice kroz Balkan, već putnice uopšte, žene… Poznato je da ste radili na dramskom tekstu o Rebeki Vest koji još uvijek nije postavljen na pozornicu.

 

Da, naslednica Rebeke Vest, Helen Atkinson, svojevremeno me zamolila da predstavu koja je kao probna, kao “work in progress”, prikazana u Njujorku preradim i prilagodim našoj sceni, jer je njena najveća želja bila da se to pojavi u nekom našem pozorištu. Ja sam mislila da će to biti lako ostvarljivo, jer su moji prijatelji rukovodili i rukovode najboljim beogradskim pozorištima, ali se ispostavilo da nisu zainteresovani ili zato što je to ,,monodrama” ili zato što je politički nepodobna tj. jugoslovenski nastrojena. Po mom mišljenju Rebeki Vest bi trebalo podići više spomenika širom bivše Jugoslavije, jer do sada još niko nije napisao bolju knjigu o našim naravima. Nikako ne treba odustati od tog projekta koji bi mogao sa manjim lokalnim prilagođavanjima da gostuje po celom tzv. Regionu.

 

Šta Vas privuče da započnete takvu vrstu istraživanja: istorijski kontekst, sama ličnost, ili nešto treće?

 

Ne znam, zavisi, verovatno sve ovo što pominjate, ali najviše to nešto treće! To može da bude samo jedna fotografija, melodija, slika, priča ili samo jedna reč.

 

U Slikama kojih nema, Vašem romanu koji je objavljen 2009. godine, zadirete u njujorški pejzaž, u dušu čovjeka koji ga nastanjuje, dok predstavljate istoriju grada i način na koji se njegovo bitisanje promijenilo poslije 11. septembra. Emotivno i hrabro, suptilno i damski, ali i postmodernistički kompleksno u strukturi, izrađujete katalog njujorškog života, koji je nalik zagonetkama u koje nas uvodite veličanstvenom erudicijom. Postavljate pitanja na koja nije lako dati odgovore: šta je vrijeme, šta je mjesto, gdje je dom…. 

 

Eto baš u ovom romanu su Njujork i Beograd paralelno prisutni, čak se i u slici na koricama knjige pretapaju. Ne znam šta vam to znači ,,damski” u pisanju? Ne pišem ni malo damski, vrlo sam oštra i prema sebi i prema drugima, možda sam u nekim stvarima suptilna, ali namerno pišem o jednoj dami – moja junakinja jeste velika svetska dama našeg porekla – dosta mi je junakinja u našoj književnosti, pa i filmu, koje su svedene na neke neobrazovane jadnice, priproste domaćice, ili kurve. Sećam se kako su se moji studenti srpskog jezika na Ratgersu, kada sam tamo bila Fulbrajtov predavač, i kada sam ih poslala da gledaju neki festival našeg filma, čudom čudili i nisu mogli sebi da dođu kako su prikazane žene u našim filmovima i kako seks liči više na silovanje nego na vođenje ljubavi. Mi smo toliko navikli na taj mizogini kod da ga često i ne primećujemo, ili se pravimo kao da je to sve u redu.

To je taj duboki patrijarhalni, ruralni kanon o kome je pisala dr Svetlana Tomić, koji se učvrstio i nastavlja se u našoj književnoj i akademskoj kanonizovanoj tradiciji, a nema veze sa stvarnim stanjem stvari, jer su neke žene koje nisu ušle u taj kanon pisale bolje od svojih muških savremenika, a i danas, kod nas, kada se osvrnem vidim da su žene često avanzovanije, civilizovanije, obrazovanije, negovanije od većine muškaraca. Nije to slučaj samo kod nas.

 

Vaš putopis naslovljen Prozor u žadu, objavljen je u izdanju Prosvete, 1994. godine.

 

Da, to je bilo vreme kada sam uglavnom celu deceniju devedesetih godina živela i putovala po Dalekom istoku. Publika ju je jako lepo primila i postala je pravi Politikin bestseler, a neki vrsni kritičari su rekli da je ona vratila tradiciju književnih putopisa iz tzv. zlatnog doba srpske proze kada su putopisnu književnosti negovali jedan Rastko Petrović, Miloš Crnjanski ili Isidora Sekulić. Kao takva bila je uvrštena u udžbenike za srednje škole, tj. odlomak iz nje je služio kao primer žanra putopisa. Nadam se da će i ta knjiga da se pojavi u obnovljenom izdanju jer sam ostala bez ijednog primerka, a ljudi me i dan-danas često presreću na ulici i pitaju gde mogu da je nađu. To je slučaj sa još nekim mojim kultnim knjigama koje su odavno rasprodate. Zavod za udžbenike i Službeni glasnik iz Beograda imaju u planu da uskoro izdaju moja izabrana dela i zato što se nekolicina koristi kao udžbenici.

 

Da li ima getsbijevske atmosfere u Vašem romanu Kralj svile?

 

Verovatno. Moj junak je delimično živeo takav život, a i meni nije taj milje sasvim nepoznat iz ličnog iskustva Prinstona i drugih sredina koje delim sa mojim junakom. Inače, obožavam stil Skota Ficdžeralda, upravo sam odgledala celu sezonu nove serije o njegovoj Zeldi (“Z: The beginning of everything”) i jednu godinu sam čak imala priliku da kao student u Prinstonu budem u istoj sobi gde je on živeo kao student. Taj stan se sastojao od dve sobe sa divnim kaminima – druga, manja, u njegovo vreme bila je predviđena za batlera.

 

U Skicama za portrete razgovarali ste sa Haroldom Blumom, Suzan Sontag, Brodskim, Čarlsom Simićem, Ježijem Kozinskim i drugim značajnim stvaraocima dvadesetog vijeka. Kako ste načinili izbor sagovornika i da li biste u tome izboru danas mijenjali nešto?

 

Izbor je bio prirodni ishod mog života. Nisam samo razgovarala, jer bi to onda bili novinarski intervjui – sa svim sagovornicima sam se duže, intimnije družila, ili ozbiljno sarađivala – ili sam ih prevodila, ili sam se dopisivala, ili sam pisala predgovore za njihove knjige, ili je to bilo pravo prijateljstvo na čisto ljudskoj osnovi. Nedavno sam na gostovanju u Torontu saznala da je Nortrop Fraj, koji me je i zvao da dođem da kod njega studiram, posvetio čak jednu glavu svojih sabranih dela našoj prepisci, a ja sam je počela još kao mali student jer sam o njemu pripremala magistarski rad koji je posle kao neki kompendijum izašao u Sarajevu, i uveo njegove prve kritičke pojmove u našu teoriju. Isto je slučaj i sa Blumom. O tome još niko ništa nije napisao. Na žalost, ta knjiga je izašla baš pred raspad Jugoslavije, pod nazivom Mit i struktura. Književnik Petar Arbutina mi je ,,priznao” da u njegovoj biblioteci nema knjige koje je više podvučena od te.

Ne, ništa ne bih menjala u Skicama za portrete, jer je to i moj književni portret, samo ću za obnovljeno izdanje da dodam razgovor sa Arturom Milerom koji, na žalost, nije stigao za prvo.

 

Kamerografija, ili njujorški snimci, objavljena je 1990. godine. Propratili su je afirmativni kritički komentari kako naših tako i američkih kritičara i pjesnika. Jedna od poruka upućenih čitaocu glasi: „… Preostaje da zemlju pišemo kao knjigu. / Da mape čitamo kao stranice. / Gradove kao epove. Njujork ostaje vječita inspiracija, pišete o Njujorku u poeziji i u prozi. U poeziji posvećenoj ovom gradu, u Vašem su fokusu životni trenuci koje izdvajate i neprestano preispitujete. Ta je pjesnička zbirka, u obraćanju čitaocu na stranama koje prethode pjesmama, označena kao sinteza putopisnog, književnog, onomastičkog.

 

Da, to je knjiga pesama i pesama u prozi o Njujorku u fragmentiranom, džez ritmu grada, okom kamere. To je neka moja nova nadžarnovska forma. Ali pored Njujorka moja stalna inspiracije je isto tako i Beograd. Ima ga svuda u mojim knjigama.

 

Kartografija je objavljena dvije godine kasnije, u izdanju Književne opštine Vršac (1992). Dragan Velikić je u recenziji na tu Vašu pjesničku zbirku napisao: ,,Kartografija je i putovanje porodičnim stablom, traganja za beleškama koje se mogu dešifrovati samo novim izmišljanjem. Vraćate li se svojim ranim pjesničkim ostvarenjima u želji da mijenjate, preispitujete, dopisujete, iznova mapirate sebe?

 

Kartografija jeste to putovanje u sebe, uzvodno. Za tu zbirku je pesnik Milan Đorđević rekao da je ,,novi drhtaj” koji nas posle estetike ružnog vraća izgubljenom skladu u lepoti, da ga parafrazim po sećanju. Isto i mnogo više je to moja treća pesnička knjiga Iz Muzeja lutanja (Matica Srpska, 1997) za koju je izbor napravila sjajna pesnikinja i urednica Judita Šalgo. Dragan Velikić je jedno vreme nosio moju pesmu iz te zbirke, mislim da je to bila ,,Porodična zbirka”, u džepu kao svoju omiljenu pesmu. Ona je, koliko pamtim, pored još nekih drugih, izašla u jednoj antologiji na nemačkom. U toj zbirci sam nastavila svoj put u korene, ali ga i proširila – unela u našu poeziju egzotične krajeve u kojima sam tada živela, a koje ljudi tek sada pomalo, turistički otkrivaju. Nastavljam dakle put u novim pesmama koje su prošle godine ušle u izbor francuskog pesnika Matju Bomijea pod istim naslovom Iz puste zemlje (De la terre de desolation, 2016), što je inače naslov moje prethodne, četvrte, pesničke knjige. Ovaj njegov izbor sadrži istoimenu poemu i nove pesme u prevodu na engleski i francuski. To je, kao što sam pomenula, bila velika čast – da budem jedini naš pesnik u toj ediciji. Ta peta zbirka me je inspirisala da se ozbijnije vratim poeziji i sada spremam novu knjigu poezije. Uskoro mi u Letopisu matice srpske (najstarijem evropskom književnom časopisu), izlazi duga poema ,,Gospa od Vinče”. I tako dopisujem i proširujem mapu sebe.

 

Kakvu to igru ponovnog čitanja započinjete u poemi Iz puste zemlje (1998)?

 

To ja zovem demon asocijacija i demon prepoznavanja – napisali ste nešto dobro onda kada ovladate pesničkom tradicijom, kao slikar tehnikom, ili se u nju uronite i,,uklopite”, ako baš hoćete tu reč koja mi se ne čini baš sasvim adekvatnom, pa se poigrate s njom i onda se istovremeno udaljite od nje, kao ,,sito dete šećerleme”, okrenete je naopačke, napravite ,,prestup”, kako sam ja to nazvala u knjizi Književnost prestupa, koja je sažeta verzija moje doktorske teze, i onda je potpuno pomerite iz te tradicije i učinite novom. To je taj trenutak prodora u novo.

 

Digitalna galaksija, Vaša knjiga iz 2011. godine, sastavljena je od fragmenata u kojima preispitujete postmilenijumsko vrijeme, nedostatak empatije, suočavanje sa novotarijama, vremenom koje donosi boli, ali i izliječenja. Među fragmentima koji zadiru u političke, kulturalne i druge životne aspekte, književnost proglašavate snagom ,,koja prodire u one delove sveta i svesti u koje ne mogu da prodru nikakva čuda tehnike, ni nauke”.

 

Da, počela sam da je pišem kao lament nad nestajanjem Gutenbergove galaksije, štampane reči, knjige kao objekta, a završila sam prihvatanjem novog digitalnog sveta i traženjem pozitivnog u njemu. Naime, isto kao što je u vreme Gutenberga i njegove Bibilije većina prvih štampanih knjiga bila diletantska i petparačka produkcija, tako i danas digitalnim svetom vladaju amateri koji lako nalaze svoju nišu i dobijaju svoj glas koji inače nikada ne bi imali, ali se u tom istom diletantskom digitalnom svetu rađa i transparentnost i brzina prenosa informacija koja je prava odlika demokratije. Ja sam naravno i dalje ljubitelj fizičke knjige, ali desila se ironija ili apsurd, da mi je, čim sam predala ovaj rukopis izdavaču u Beogradu, moj američki izdavač poslao ugovor da objavim moj roman Kralj svile, u novom, elektronskom izdanju i tako sam eto postala prvi naš pisac koji je objavio elektronsku knjigu, ali na engleskom. Ono što je divno u tom novom svetu je što više nema granica, ni zavisnosti od distributera, ni knjižara na koju policu će da vas stavi, već ste dostupni istovremeno celom svetu. Evo pre neki dan mi je Amazon javio da je moje elektronsko izdanje Who was Nikola Tesla? (koje je štampano i kao knjiga u Beogradu) prodato istog dana u Japanu, Velikoj Britaniji i Indiji. Upravo me obradovala vest da sam dobila priznanje od jedne međurodne organizacije (“Nikola Tesla World 2016 Award”) za promovisanje Teslinog dela i legata.

 

Kratke priče nijeste pisali do sada?

 

Nisam, sem jednu za decu o slonu Lali sa ilustracijama Boba Đorđevića koja je izašla kao dodatak u dečjem listu Tik-tak. Ta priča je objavljena i na engleskom, kao i jedna moja priča za decu u stihu, “Lazar, the Lizard in the Blizzard”. Sada kada ste me podsetili lepo bi ih bilo videti i kao knjižice na srpskom.

 

Da li razmišljate o čitaocima dok pišete? Koliko uzimate u obzir njihova očekivanja?

 

Uvek imam pred očima nekog idealnog čitaoca, nekog mog prijatelja koji je moj uzor ali i strog kritičar i kad nisam sigurna onda se upitam da li bi se oni složili sa mojim izborom. Jedno vreme su to za mene bili Kiš i Popa.

 

Doktorirali ste komparativnu književnost na Prinstonu. Vaša doktorska disertacija objavljena je u izdanju Matice srpske pod naslovom Književnost prestupa: parodija u romanu Belog, Džojsa i Mana. Ko je od Vaših profesora najviše uticao na Vas? Na Prinstonu i ranije u Beogradu?

 

U Beogradu smo na tzv. svetskoj imali stvarno prvu ligu profesora. Moji mentori su bili Nikola Milošević, koji je verovatno najviše uticao na mene i naučio me da teorijski mislim, zatim Zoran Gavrilović i Vida Marković, ali pored njih sam jako cenila Ljubišu Jeremića, Vladetu Košutića i Peru Mužijevića. Na Prinstonu su mi glavni mentori bili Volton Lic, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za Džojsa i modernizam, i Džozef Frenk, koji je osnivač američke nove kritike. Ipak, na moju teorijsku misao su najviše uticali Fraj i Blum, koje sam prva uvela u našu književnu teoriju.

 

U Francuskoj je objavljeno dvojezično izdanje Vaše poezije. Naveli ste u jednom intervjuu da ste imali sreću da Vas prevode najbolji prevodioci. Da li je moguć savršen prevod? Ovo pitanje Vam postavljam kao prevođenoj spisateljici ali i kao prevoditeljici koja je našoj čitalačkoj publici predstavila velika imena savremene književnosti, književne kritike i književne teorije.

 

Ne verujem u neprevodivu književnost. Mislim da ako čovek vlada sa oba jezika uvek može da se prilagodi duhu jezika. Na doktorskim studijama na Prinstonu sećam se da smo upoređivali tekstove Samjuela Beketa na francuskom, koji je njemu bio strani jezik, i u njegovom prevodu na engleski, koji mu je bio maternji jezik. Vladajući svojim tekstom i ovim jezicima on je pomerao i menjao recimo viceve prema duhu jezika. Mislim da je moguće povremeno, u nekom nadahnuću, čak i prevazići original. Dobar primer je Vinaverov prevod Rablea i Vijona.

 

Vješto ste se uhvatili u koštac sa minimalizmom Rejmonda Karvera, prevodeći njegovu Katedralu (1991).

 

Hvala, da to je postala, kako kažu, ,,kultna” knjiga, kao i neke druge moje knjige i prevodi.

 

,Katedralu” sam prevela po želji samog Karvera jer je hteo da tom knjigom kao svojom najboljom (zato ju je i nazvao ,,Katedrala” jer ju je video kao celinu mada se sastoji iz niza priča), bude predstavljen našoj publici.

 

 Harolda Bluma predstavili ste našoj čitalačkoj publici kroz prevod Antitetičke kritike (1980). U pogovoru afirmišete Blumovu težnju da ,,čitaoca vrati samim pesmama, značenju pesme kao funkcije čitanja, i da ako je neka redukcija neophodna to bude redukcija interesa kritike na pesmu kao takvu.

 

Da, tako je. Inače, to je bio najkompleksniji prevodilački zadatak koga sam se ikada prihvatila. Teži od prevoda bilo koje pesme, mada sam u okviru knjige prevela i dosta teških stihova. Harold Blum mi je lično dozvolio da uzmem naslov Antitetička kritika, jer sam mu rekla da mi Strah od uticaja (Anxiety of Influence) nekako ne zvuči dovoljno snažno za tako važnu knjigu. Onda mi se poverio da je Antitetička kritika bio njegov originalni naslov, ali je izdavač tražio da ga promeni. Tako je počelo naše prijateljstvo u toku koga će me u jednom trenutku čak proglasiti svojom duhovnom kćerkom.

 

Jedini ste naš pjesnik čija je poezija objavljena u prestižnom časopisu The Paris Review.

 

Da, i to u zajedničkom prevodu sa američkim pesnikom laureatom Markom Strendom. Bili smo veoma bliski u najlepšem smislu, od trenutka kada me je prvi put video u Beogradu hteo je da se družimo, obožavao me, rekao je u šali da sam ,,najbolje što je izmišljeno posle točka”, zivkao me po svetu, pokazivao mi ,,svoj” Njujork kada sam došla u posetu, pokazivao mi svoje omiljene radnje kao što je recimo bio čuveni Balducci sa luksuznom hranom, jer je bio veliki gurman, vodio me u svoje knjižare, došao noćnim vozom čak u Zadar na dvadeset i četiri sata, gde su moji roditelji imali kuću i gde smo provodili leta, zvao me u Rim, u Kolorado, gde se preselio iz Njujorka, poklanjao mi pored svojih i knjige svojih omiljenih pisaca, bila sam njegov gost kada je predavao na Harvardu, došao je po mene iz Njujorka u Prinston da bi me vozio kod Harolda Bluma u Nju Hejvn, na Jel… Bila sam prilična klinka, još student, potom doktorant, mnogo sam od njega naučila o poeziji, o uživanju u hrani, saznala o nekim opskurnim piscima, da, bio je jedan od najzgodnijih muškaraca na planeti, elegantan, prefinjenog ukusa, ali istovremeno i jedan od najnačitanijih i najobrazovanijih. Ja sam ga pomalo prevodila na srpski, mada nikada nisam prevela ni jednu njegovu zbirku, a pomalo je i on, uz moju pomoć, prevodio moju poeziju na engleski. To jeste velika čast od pesnika Laureata Amerike. Ali, u pravim prijateljstvima je sve zasnovano na ljudskoj osnovi, a ne na titulama. To je moje iskustvo. Najlakše se snalazim sa pravim, ostvarenim ljudima.

Bila sam i jesam blagoslovljena divnim prijateljstvima nekih izuzetnih, nezamenljivih ličnosti sa kojima sam često osećala duhovnu, skoro rođačku bliskost, ili sam blisko sarađivala, a u nekim slučajevima bila njihova ,,duhovna kći” – među njima bih istakla još Josifa Brodskog, Harolda Bluma, ali i Vaska Popu, Kiša. Treba možda pomenuti i Suzan Sontag, koja je Vama posebno draga – ona je i meni bila draga još od tinejdžerskih dana kada sam sa divljenjem gledala njenu čarobnu sliku na omotu knjige o fotografiji, a sa kojom me upoznao, ako se ne varam, Peđa Matvejević mada je mislio da je to,,opasno” za mene zbog njenih lezbejskih preferenci. Veoma sam je cenila sve dok nije počela da se, ona pacifista(!), javno zalaže za bombardovanje Beograda. Ona jeste promovisala Kiša – govorila je kako u Evropi postoje samo 3 pisca, sva 3 na K – Kiš, Kundera i Konrad (Đerđ). Ona me lično pozvala da učestvujem na velikoj književnoj večeri sa njom, Brodskim i Kozinskim na Njujorškom univerzitetu gde je on posthumno dobio nagradu Bruno Šulc. Pre toga smo isto tako zajedno učestvovali u In Memoriam književnoj večeri u bivšem jugoslovenskom kulturnom centru sa Kišovim izdavačem Štrausom, opet ona, Brodski i ja. Ja sam čitala moju pesmu posvećenu Kišu koja je potom objavljena na engleskom u časopisu Confrontation. Sećam se kako me je slala po portret kod čuvene fotografkinje Eni Libovic, koja je bila njena životna partnerka. Naime insistirala je da koristim samo taj portret za moju knjigu Skice za portrete i tako me primerom podučila da treba biti u kontroli svog imidža, ali tada to još nisam sasvim razumela.

 

Od knjiga koje ste napisali, koja Vam je najdraža? Koju smatrate najsavršenijom?

 

Uvek ona poslednja. A na kritici je da odluči koja je ,,najsavršenija”.

 

Da li pratite savremenu književnu scenu? Koji su to autori sa kojima osjećate poetičku srodnost?

 

Pratim po malo, mada kada pišem manje čitam. Moje sklonosti se menjaju. Kada sam predavala Anu Karenjinu na Prinstonu tri godine uzastopce svaki put sam imala novi doživljaj. Pročitala sam skoro celu svetsku književnost pa su mi kriterijumi jako strogi.

 

 

 

Podijeli

Komentari su suspendovani.