Saša Skalušević Skala: Svakodnevni pokušaji apokalipse
PAPUČE ZA KRAJ SVETA
Jovici Aćinu
trebao bih kupiti nove papuče za kraj Sveta
koji sam krenuo
u snu da popisujem. on se nalazi tu
tri bloka dalje
negde na kraju ulice dragoljuba m.
ili borivoja m. nisam baš siguran
ali znam da se upravo tu iza tih sasvim običnih meni nepoznatih imena krije kraj Sveta
u koji sam zalutao.
IMA LI TOME KRAJA
Neka Sunce priđe bliže.
Neka i sam taj čovek priđe bliže.
Šta bi, dođavola, mogao da čita taj čovek?
Rejmond Karver
uvek ili gotovo
uvek
kada mi je bilo teško
u životu ili snu krenuo bih pisati. beskonačno osluškivati muziku u sebi
što je bilo takođe jedan vid pisanja.
samo ne na papiru tastaturi ili vazduhu.
to je bilo moje
umiranje ili rađanje
što je uvek isto
kada ste načisto sa sobom.
jutra su laka
podne nepodnošljivo noći prolazne.
da znam nema kraja…
DO KRAJA SVETA
još malo o kraju Sveta kraju svega
što nas ovako
ili onako već čeka. zborimo danas
kao da već kroz razne jauke nije već sve rečeno.
osobeni pečat jedinstveni ton
i aromu apokalipsi daju upravo znakovi
koji usput mame prolaznike. srećemo ih kako se potucaju od jedne do druge ekstaze skliznuli sa kalendara
Inka i Maja.
ohrabreni izlaze
iz sokaka
koji uvek puca
pravo na more ili groblje.
GORKO NEZNANJE
na radiju gotovo nežno svira nemačka himna. takav je program. na redu su valjda nacionalne himne (šta uostalom znam ja o tome).
dela prevelikih autora
o kojima znamo previše i gotovo ništa
što je uvek isto
kada i sami ne znamo
ko smo.
vičemo vrištimo lajemo urlamo
o boljim odnosima
o uzaludnim nadama
slatkim više skrivenim željama sa susedima
rođacima
prijateljima i poznanicima bližnjima
novim ljubavima (stare nas ne intresuju)
vrlim i čilim penzosima
(samo nas još oni protežiraju) bolesnima i odbačenima marginalcima, ovisnicima, migrantima
njihovim žalopojkama naporima
karantinu svakodnevnom preziru socijalnoj i empatnoj distanci sramnom rastojanju
po ceni mira po ceni rata
po ceni turbo
i šok-žvaka.
znači karike kažeš.
ponavljaš da ti se ne sviđa moj predlog.
najpre Sumatra
na koju sam mislio da pobegnemo ostavimo sve za sobom počevši od sebe zaprljane aure košuljice, papirića, stidnih dlačica
ili šta već.
previše stvari nas je opkolilo previše ljudi
koji su nam i ovako previše naškodili naneli udarce modrice i brazgotine
uglavnom sve previše.
sumatrizam kao beg. bekstvo u veliko O. negde gde nas
niko neće prepoznati. zaviriti u dlan
ili bilo koju pukotinu kao što inače vole
da njuškaju mirišu sve fleke
koje poput peska u peščaniku
užurbano cure za nama.
verovatno zbog toga izgovaram KORA.
u redu je
odgovaraš.
sviđa ti se ta reč. pesnik i pesma.
međutim ona
i ovako otpada. oboje se potajno bojimo da samo to ne ostane.
gruba odbrambena
gotovo gumena.
ujedima ili otrovom zasićena prskana bilo čime
što bi zaštitilo
srž, plod
za kojim jurimo a koji se i inače nalazi u nama.
ali ga mi nekako
sve više ne vidimo.
možda se baš zbog toga oko trna
tako dobro slažemo. znamo šta nas štiti
a tako često zaboravljamo šta nas spaja.
znači karike kažeš.
