Saša Skalušević Skala: Rekreacija pre pakla
. . . jer smrt je nesporazum.
Tomas Bernhard
PADANJE BEZ REČI
STENE
Isturpijali smo svoj život
stene sa kojih smo se bacili
u njega
u nju
besciljno
olako
direkt na glavu
bez traga
krugova i vira
hranitelji državnog aparata
dozvolili su nam to tako lako
ili su nam podmetnuli nogu
HODANJE UNAZAD
IZBOR
Poluotvoreni prozor u stanu tvojih roditelja
hladi ti prvu jutarnju kafu
decembar je ali još nije zima
vrelina šolje izaziva ti uznemirenost
kao popodnevna svađa u zgradi
kao nepregledno polje opušaka
koje zatičeš u gradskom parku
srkneš li vrelinu kafe
srknuo si svo trnje iskustava
koje će doći nakon mladosti
prospeš li njen talog
okrenuo si glavu od zločina i nepravde
MRAVI
Mravi iz našeg stana su nestali
primetili smo to tek kada smo se
probudili iz naših pamučnih snova
nestali su iz naše meke kuhinje
nestali su iz lamperije što krcka
nestali su sa bajkovitog poda
okrunjenih kiselih zidova
koje su tako veselo pomerali
kao vešti tesari i dunđeri
mi to nikad nismo uspeli
mravi su nestali iz našeg stana
istina je da im nismo zadali
nikakav udarac ništa što bi ih
poput ledenog talasa odbacilo
tamo otkuda su došli
ili su oni oduvek bili ovde
tek mislim da prstom kroz vazduh
nismo pokret napravili
viđali smo ih kako u veselim kolonama
trčkaraju za našim ostacima
jure kroz svoju viziju neprestanog rada
ili štete što mu često dođe isto
gnječili bi ih ravnodušno prstom
nismo bili od onih što ni mrava
ne bi nikad zgazili
možda su nas zato i napustili
DIVLJI DIVLJI
Divlji trenuci prate tvoje sećanje
na mladost snagu i opojno vino
zanosne mirise devojaka i žena
koje si tako lako uzimao
kao što se kida prezrela smokva
sa grma koji ti se nađe na putu
često odsustvovanje sa više nego
blatnjavog kućnog praga
noćne šetnje tuđim gradovima
plač sitne dece koju si viđao u prolazu
ne znajući baš tačno koliko im je godina
stideći ih se ako te u prolazu slučajno
očeše kakva rasna opštinarka
sada samo podmukli jutarnji kašalj
prati tvoje tupe reči odapete u vremenu
misao utopljena u iščekivanju smrti
CRNA MANDARINA
Usta su ti puna komadićima mandarine
pljuckaš njene semenke
po hladnom betonu gde su stala
tvoja pomalo žabja stopala
taj beton je tvoja otadžbina
kao i taj balkon taj trenutak
za njih si spremna da rađaš i braniš
svako seme je gorko kada se zagrize
zato što dolazi iz lepljive zemlje
beli se kao kost od koje nastaje prah
možda je zato i lakše da se ispljune
izdrka i pusti da padne na plodno tle
NOVI DAN
Šah ti je ispod kreveta
pištolj i nož u ormanu (samo ti
znaš kom i bolje je tako)
ispod jastuka češkaš
punu tablu ksalola
sa zvučnika privezanih na lap top
zadovoljava te neprestano Joy Division
desno od tebe je drveni sto
ti se odlučuješ za vino i vodu
pre no što zaspiš
pre nego što počne novi usrani dan
ĐAVOLJA JAJA
Istinski nakazni svet
iz tih jaja
kako je Novica to
davno opevao
izašao je
izlegao se pred nama
tako dobro
da nikad ne nestane
PROMENA RAVNOTEŽE
za D. M. T.
Drvena stolica se lomi
upravo dok se ljuljaš na njoj
poput debelog i čupavog
uškopljenog mačora
kome si odsekao brk
naslon puca upravo tamo
gde su ti leđa
pad je uvek neočekivan
beskonačno brz
LOŠE NAMERE
Osećaš po mirisu svoje kože
neki požar će uskoro doći
buknuće u kukuruzu ili žitu
spaliće šumu ili letinu
ispucali sitni ostaci
nalik na tvoje prozirne šake
bedne žetve lelujaju u žegi
uzdišu iscrpljena stabla
koja su osakatila ludilo ili pohlepa
neki požar će uskoro doći
svejedeno loš
buknuće pred tobom tek tako
gotovo kao i uvek do sada
ne možeš mu se odupreti
ne veruješ u nemarnost
ni u iznenađenja ma kakva bila
poznaješ namere
mirišu u vazduhu
STATISTIKA ZLA
Pitao sam se kako to da još
ranije nismo poludeli
kako smo to sebi dozvolili
teturajući se po ivici sečiva
ničemu se nismo priklonili
besni vukovi srču svoju penu
jure za nama crvenih očiju
gladni jeleni oštrih rogova
trče nam u susret
od hladnoće trnu zubi
čekaonice su pune beznađa
ustajalog ljudskog mirisa
u raspodeli kreveta za povređene
za nas nema mesta
nema nas na spisku
zemlja je sve toplija
susedi sve hladniji
statistika je neumoljiva
TOPLI ZEC
PADA CRNI SNEG
Sneg je crn
zemlja je ravna vinilska ploča
koju smo voleli i skupljali
Sunce ne izlazi
ono zalazi na Istoku
neko pritiska dugmiće
gladna deca na Rogu Afrike
traže odgovor u oku lešinara
neko pritiska dugmiće
pije vodu otopljenu sa glečera
ARHE
Tiha svetlost sporo ulazi u tvoj hram
kažeš potreban ti je samo početak
da svakom je potreban početak
Isus se previja i umire na krstu
nema ga tri dana
čekaš ga u krevetu
ti i ostali apostoli Reči
svet nestaje u štampanom betonu
ispred beskonačnih šaltera sa duplim staklom
anđeli sa krovova zgrada
na koje su se popeli
pljuju prolaznike
traže meso i krv
bez reklama u pauzi
nuklearnog natpevavanja
ANĐEO UNIŠTENJA
Tog letnjeg lepog podneva
vozili smo bicikle
desetak kilometara od grada
terali ih kao što se šibaju konji
pred nekom velikom nevoljom
ona na svom nežno plavom
ja na užarenom crvenom
gotovo paklenom dvotočkašu
putnici u svojim vrelim i brzim
limenkama automobilima mahali su nam
zavideći nam našoj slobodi
glinenom vremenu i nasmejenim licima
sve je izgledalo savršeno
jurili smo veoma brzo
iako je put išao malo uz brdo
očekujući da ispred nas iskoči
kakav jelen kapatilac
bežeći od sumanutih lovokradica
kako su nas znakovi na svakih
3,2 km upozoravali
prolazili smo kraj žita
snopova osušenog kukuruza
radovao sam se unapred klipovima
suncokret nam je okrenuo glavu
ili je to bilo pre nas
jedino se jedan usamljeni gavran
koji se ni u šta nikada nije uklapao
crnio u polju nedaleko od nas
pogledao sam mu u sjajno oko
okrnjeno gradskim otuđenjem
užareni pogledi su nam se sreli
graknuo je sočno i snažno
prema nama
nikog drugog i nije bilo
na prvoj krivini skrenuli smo desno
ćutke strogo želeći to
videli smo naseljeno mesto
vratili smo se gradu
NAPUŠTENI RAJ(AC)
Vozimo se mini busom
sve je skraćeno u nama
pred nama se putevi račvaju
religije prepliću i halapljivo gutaju
naše umorne i nezaštićene misli
sela su vezana za drveni strujni stub
da ne odlete tamo negde
gde će ih ljudska ruka milovati
sela su ispovraćala bolno
izlokane puteve polomljeni asfalt
zubati korov se ceri u sitosti
oštar vonj mrše krije se u zasedi
Timok više nije onako žut
gust kao kačamak
izbistrilo ga je naše odsustvo
samo se još kamenje i plastične flaše
presijavaju u njegovom toku
gledaš čokote kako plaču bez suza
zmija je napustila ovaj raj
truli plodovi popadali ispod krošnje
vino je postalo sirće
znanje je upila suva zemlja
dokolica i hlad
DVOGLAVI
Dajte mi dvoglavog pesnika
dajte mi ga na dan dva
dajte mi ga sad
tako dvoglavog u čijoj su se
kosi sakrili Minotaur i Tezej
koje uzalud tražim
tako neumornog koji hoda
vekovima unatrag
u potrazi za Svetim gralom
tim krvavim ciklusom Sveta
(što se klati na leđima smaragdnog guštera)
u čijim pesničkim venama
teče stidljivi Dunav i zadavljena Sava
puna iznutrica nepoznatih mučenika
koje nisu mogle svariti ni zlatne ribice
dajte mi ga tako dvoglavog
u oči da mu pogledam
jesu li i one janusovske
DOGMA
Žderemo jedan drugog
do krajnje zlobe
Balkan mi je svedok
izglačani belutak
do neizmernog obožavanja
što je često isto
ili još gore
ti si ono što sam
ponekad ja
ja sam sve ono
što si ti
i više od toga
nešto poput kulta senke
zaboravljeni predak
PRETNJA
Moj brat živi u gornjem Gradu
u donjem je Ad
rat ključalo ulje
iskrivljene telesine bez duše
koje čekaju na vaskrsenje
donji Grad preti gornjem
senka svetlosti
brat bratu
Biografija
Saša Skalušević Skala (1981, Negotin) Od 1998. godine objavljuje u književnoj periodici kod nas i u regionu. Objavio je knjige pjesama Mitovi i senke (Narodna Biblioteka Dositej Novaković, 2014), Plastična Aleksandrija (Presing, Mladenovac 2019). Zastupljen u više pjesničkih antologija i zbornika. Jedan je od osnivača Krajinskog književnog kluba. Urednik je časopisa za književnost, umjetnost i kulturu Buktinja.
