Milo Masoničić: Kraj smjene
8.
„Vidi šta mi je žena upravo poslala na Vajber“, kaže Boban i pruža telefon. Pokazuje mi fotografiju katanca vezanog za ogradu mosta.
„Zaključali su katanac na Visećem mostu.“
„Ko to?“
„Moja ćerka i njena simpatija.“
„Lijepo.“
„On ide u šesti razred.“
„A ona u četvrti?“
„Peti.“
„Lijepo.“
„Čega lijepo? Najgore je to što moja žena i majka toga maloga smatraju da je sve to u redu. Ona ima dvanaest godina, on četrnaest.“
„Danas su roditelji drukčiji nego prije.“
„Jesu.“
„Sve je postalo prirodno, o svemu može da se razgovara.“
„Misliš da se ljube u usta?“
„Nisu oni stasali za te stvari.“
„Imaju usta, znaju što će s njima…“
„Najrađe bih sve to zabranio, no ću ispanut lud. Tobož su nevini. Gadluk. Znaš, Nataša, neke stvari treba da se rade ispod žita.“
„To je dječja igra.“
„Ako se ljube u usta, onda tu igru treba prekinuti.“
Prvi put sam se poljubila sa sedamnaest godina.
Bila sam ljepuškasta, ali mi mladići nisu prilazili. Podjednako su jurili za kratkonogim, guzatim, debelim curama, kao i za ljepoticama. Samo su mene zaobilazili. Ljepota ne privlači. Ružnoća ne odbija, odbija kruto držanje i očigledni nedostatak želje.
Morala sam da učim ono što je drugima prirodno dolazilo. Čulnost je za mene bila kao ograđena šuma, puna svakakve privlačne divljači i jestivog voća, ali bez ulaza. Stajala sam iza ograde, maštajući i strahujući, a strah s lakoćom nadraste maštu i veselo interesovanje. Odustala sam od bliskosti prije nego sam je iskusila. Možda je zato i ono malo suđene mi bliskosti bilo mlako i neubjedljivo.
Ponekad sam se pitala da li posjedujem ikakvu strast, da li u meni otkucava to toliko željeno bìlo života. Svakakve životinje naseljavaju moje tijelo, baš kao i tijela mojih vršnjaka, mislila sam, samo što nisam mogla naći ključ kojim bih otključala kavez od rebara i pustila zvijeri u postelju. Spolja sam bila mirna i drvena, a iznutra sam se pekla na vatri suzbijene strasti.
Sanjala bih druga iz razreda, potom bi se pojavio još jedan, za njim i neki treći. Zatvarali su me na mračna mjesta, u podrume i ostave. Šikanirali su me, pljuvali i ponižavali.
Budila sam se prije nego što bi otkopčali šlic.
Smatrala sam da su seks i nasilje ista stvar.
Seks mi se gadio. Žudnja je rasla srazmjerno s gađenjem. Jedva sam čekala noć, da sklopim oči i da me san odvede u wc gdje će me opkoliti čopor dječaka.
Jauknula sam u snu, a na javi su mi suze orosile lice. One su se slivale niz obraz i ulivale se u osmijeh oblika mladog mjeseca. Ruka mi je krenula niz stomak i uplela se u gust busen dlaka, koji sam mazila kružnim pokretima, isprva nježno, a potom sve brže i bezobzirnije. Zaustavljala sam disanje, žureći da dovršim san po sopstvenom nahođenju.
Ležala sam prljava i uplakana, stiješnjena uz čučavce. Voda iz dotrajalog vodokotlića mi je kapala po kosi. Nikada nijesam vidjela kurac, pogotovo ne dignut kurac, ali sam uspijevala da zamislim njegova svojstva. Međunožje se grijalo, rasla sam na talasu unutrašnje struje. Uspinjala sam se, dostižući zenit i isijavala. A onda bi sve palo. Zadovoljstvo nije splašnjavalo, niti se srazmjerno umanjivalo, već je naglo prestajalo. Nastupala je prijatnost nakon pražnjenja, bio je to osjećaj slobode čija se dužina mjeri jednim dahom.
Nakon ovoga, brzo sam tonula u čvrst san bez snova.
Ritual s prstima se ponavljao svake noći.
Život se dijelio na dva života – noćni i dnevni.
Danju me je uznemiravala čak i vlastita golotinja pred ogledalom, poslije tuširanja.
Na plaži, takođe. Ako bi se kurac ocrtao ispod nečijih gaća, okrenula bih glavu na drugu stranu.
Roditelji se nisu ljubili. Ni u naznakama nisam slutila nikakvu fizičku bliskost među njima, čak ni prijateljstvo. Otac je, po nekom prećutnom dogovoru, ostajao da spava na kauču. Gledao je televiziju sve do prekida programa. Odvlačio se u sobu tek u zoru, kada bi ga probudili bolovi u leđima.
Majka nas nije grlila.
Dugo sam se pitala kako miriše ta daleka, okamenjena žena.
Upoznati nečiji miris znači ostvariti bliskost, a njen se nije zadržavao čak ni po garderobi. Nemoguće je bilo osjetiti tu ženu, zatvorenu u sebe. Pružala sam ruke ka njoj u nadi da ću dodirnuti nešto meko i toplo. Usamljena, odsječena od svoga korijena, plitko usađena u život – opipavala sam ledenu santu u njenim grudima.
Iz tih dojki, nalik na suve smokve, nije teklo mlijeko.
Ona nas nije dojila.
Za stolom je vladala napetost. Mrzjela sam porodične ručkove. Majka je sipala hranu u tanjire, kao da djeli milostinju. Jelo je bilo bljutavo i vodnjikavo.
Kasnije sam jela u kuhinji, stojeći. Jedino mi je tad jelo prijalo. Bila sam lopov u vlastitoj kući.
Majka je jednom spremila gulaš.
„Ovo k’o da si za krmad pravila“, negodovala je sestra.
„Pazi kako se obraćaš majki“, upozorio je otac.
„Jedi i ćuti. Za krmad sam i pravila“, kazala je majka.
Vrata čulnosti sam odškrinula poslije tridesete godine, a do danas, čini se, nisam prošla kroz njih. Stojim na pragu i gledam sve što nemam. Niježan dodir me ražalosti, ne uzbudi me.
Zašto ga ne osjećam onako kako bih željela?
Hladni, bestrasni udovi, ipak, ne odbijaju ljubav.
Kamen, kad voli, voli iz sve snage, voli tvrdo i unutar sebe, cijela ljubav se slije u kamenu žilicu, koja pocrveni i krvari. Nažalost, ljubav data kamenu je sjeme bačeno u prazno. Kamen ne može izrasti, ne može dati plod, ne može pustiti korijenje, ne može se preobraziti. Čak i kad ga ljubav podigne do neba, on se stropošta natrag na zemlju.
Ograničen je svojom prirodom.
Prvi put sam se poljubila s nekim Stankom.
Bio je tri, četiri godine stariji. Radio je u očevoj automehaničarskoj radionici na Draču.
Upoznali se u Njegoševom parku. Zatekli se u istom društvu. Pili smo pivo.
Sestra je oko ponoći ustala.
„Idemo sad, Nataša.“
„Idemo.“
„Otpratiću vas do kuće.“
„Ajmo.“
Mislila sam da nas prati zbog sestre, ali ispostavilo se da je krenuo zbog mene.
Prešli smo Viseći most.
Duž željezne ograde mosta bili su zaključani katanci. Sujevjerni podgorički parovi na taj način čuvaju ljubav od prolaznosti. Zaboravila sam Stankov lik, ali sam zato zapamtila grozdove katanaca na Visećem mostu.
Neki već bjehu rđavi. Da li su bili takvi zato što su se parovi razišli ili su pak propali zbog kiše? Ljubav je trošna kao i sve druge obične stvari. Unaprijed sam bila svjesna tog svojstva, ali ipak nisam ni pomišljala da propustim.
Pogledala sam ka Stanku.
Njegov lik je sad nagrižen solima zaborava. Ostala je rupa s njegovim imenom.
Sestra je hodala pred nama, mi za njom.
Stigli smo do naše zgrade u ulici Vasa Raičkovića, udaljene svega pet minuta hoda od parka. Ušli smo u ulaz.
„Sjutra popodne da idemo na sladoled, ako ‘oćeš.“
„Može.“
Sjutradan smo se našli na terasi hotela Crna Gora. Jeli smo sladoled od vanile.
„Čime se baviš?“
„Završavam trgovinsku školu. Ne znam šta ću dalje. Ti?“
„Pomažem ocu u radionici.“
Pojedosmo sladoled naprečac.
„Hoćeš li da prošetamo po parku?“
„Što da ne?“
Zagrlio me je. Niti mi je smetalo, niti mi je prijalo. Bilo je sasvim obično, pomalo razočaravajuće. Zagrljaj je samo ruka oklembešena preko ramena.
Sjeli smo na klupu pored česme. Prislonio je usne na moje. Nije pitao za dozvolu. Ugurao je jezik kroz stisnute zube. Onda je odustao i odmakao se, razočaran.
Nije me se ticalo. Ni meni se nije dopalo.
„Moram da pomognem ocu.“
„Pozdrav.“
„Javiću se.“
„Važi.“
Nije se javljao.
Sretali smo se po gradu, ali se nismo pozdravljali.
Nevinost sam izgubila godinu dana kasnije s Radetom Pavićevićem, drugom iz odjeljenja. Uradili smo to u školskom wc–u.
Rade je bio ružan momak, loš đak, debeljuškast i upitne higijene. Smatrali su ga problematičnim. Prvi je započinjao svađe koje je završavao tučom.
Bio je opsjednut sobom. Patološki je lagao. Hvalio se raznoraznim podvizima.
Pažljivo je birao svoje žrtve. Obično su to bili pristojni mladići. Zadirkivao bi ih. Peo im se na glavu i vrijeđao ih pred drugima. Zavrtao im je ruke, sve dok mu konačno ne bi odgovorili istom mjerom. Rade je s nestpljenjem čekao da primi udarac. Zajapurio bi se, bacio bi školsku tobru na pod i zaletio se.
„Jebaću ti mater“, opsovao bi prije nego bi udario.
Jednom momku je izbio dva prednja zuba. Drugom je raskrvario nos. Trećem je polomio prst. Ređao je ukore. Kazne su ga podsticale da pravi nove probleme. Zaustavio se tek pred kraj trećeg razreda kad je brutalno prebijen. Presrela su ga neka dva tipa i odvukla ga u mrak. Razbili su ga kao zvečku. Pričalo se da su to starija braća neke od Radetovih žrtava.
Poslije paklenih batina, Rade je promijenio fokus. Prestao je da izaziva dječake. Okrenuo se ka djevojčicama. Njih nije mlatio kao dječake. Nabacivao im se. Što su ga više odbijale, on im je više dosađivao.
Prvo se okomio na izvjesnu sisatu Micu. Ona je bila najiskusnija u razredu. Nosila je tijesne majice. Tapirala je kosu. Pušila je cigarete i psovala. Smatrala je da su cure ljubomorne na nju, zato se uglavnom družila s momcima. Mnogi su fantazirali o njoj pred spavanje. Opipavali su svoje ukrućene kurčeve ispod jorgana. Nažalost, ona je bila nedostupna.
Već je imala momka. I to starijeg.
Dolazio je kolima po nju.
„Sviđam li ti se ja?“
„Ne davi me, Rade.“
„Sviđam ti se, sviđam ti se.“
„Ljudi“, povikala je Mica, „Rade ima mali kurac. Evo ga opipah. Nikad manji držala nisam.“
Fina djeca su se postidjela, ostali prasnuše u smijeh.
„Kokoško, jebaću ti majku!“
„Jebaće te moj momak u guzu“, odbrusi Mica.
Rade je tad podvio rep i izgubio se.
S Mice je prešao na Nataliju, povučenu, kratkovidu curu. Izgledala je pametno, a u stvari je bila prilično tupava. Iako je u potpunosti bila posvećena školi, jedva je prelazila razrede.
Nemušta, razroka, dosadna – nije odgovarala Radetu.
Provocirao ju je, hvatao je za butine, zavlačio joj je ruke ispod suknje a ona se nije bunila.
„Sviđa li ti se ovo?“, hroptao je Rade, dok ju je pritiskao uz zid.
Ona se glupavo cerekala.
„Izvini, hoću da prođem.“
„Nema izvini kod mene. Izvinjavaćeš se ti meni, noćas.“
Stisnuo bi je još jače. Graške znoja bi joj orosile pazuh.
Uživala je u cijeloj Radetovoj igri. Prijalo joj je više nego njemu.
S Natalije je prešao na mene.
„Sviđam ti se, je l’?“
„Ne, Rade, ne sviđaš mi se.“
„Hoćeš da te častim kiflu?“
„Kiflu?“
„Kiflu, ali ne onu iz pekare. Ajde sa mnom do wc–a da ti je pokažem.“
Odvukao me je do wc–a. Izmigoljila sam se nekako i pobjegla.
„Čekaće te vruća kifla. Ima da se dimiš.“
Opet mi je prišao tokom sledećeg odmora.
„Vidim da si gladna. ’Oćeš da te nahranim?“
„Nemoj Rade, molim te.“
„Aaaa bojiš se. Sigurno si uska. Imaš male zubiće. Grickaš kifle kʼo zečica.“
„Rade.“
„Jesi ga primala do sada? A? Reci?“
„Ne.“
„Sigurno si uska.“
„Pusti me.“
„Ajde u wc, malo da te razradim!“
Rasplakala sam se pred svima. Niko nije prišao da me utješi.
„Nemoj da plačeš“, kazao je nježno. „Šalim se s tobom. Ti si mi drugarica. Ne bih ja tebi nikada naudio.“
Oslonila sam glavu na njegove grudi. Čula sam lupu iznutra. Prvi put sam bila tako blizu nečijeg srca.
„Ja se samo šalim s tobom, ludice.“
„Nemoj više tako da se šališ.“
„Neću. Obećavam.“
„Onda u redu.“
„Ti si moja drugarica. Najbolja drugarica.“
Obećanje, naravno, nije održao. Sjutradan me je presreo ispred škole. Uhvatio me je za ruku i pritisnuo je uz kurac. Pribio se uz mene.
„Opipaj ga, mala, vidi kakav je.“
Misteriozni mesnati sadržaj iz Radetovih pantalona rasu se po mom dlanu.
Stegnula sam mu muda. On jauknu i zamahnu da me udari.
Otrčala sam u u wc, gdje sam dugo prala ruke. Smrdjele su na znoj i dlake.
Pred kraj prvog polugodišta, Radetovi roditelji su se razveli.
„Razvode mi se roditelji.“
„Baš me briga.“
„Ubiću se.“
„Stvarno?“
„Nemam s kim da pričam. Svi me mrze.“
Spustio je glavu na moje rame. Poljubila sam mu uho.
Ubrzo je počeo zimski raspust. Tokom raspusta se nismo sretali.
U februaru smo se našli u školskim klupama.
„Nadam se da su se tvoji izmirili.“
„Nadam se da ti je pička uska i suva i da ćeš da vrištiš kad te dovatim.“
„Rade…“
Ščepao me je za dupe.
„Rade!“
„Falila si mi, mala.“
Poljubio me u obraz.
„Ti si mi k’o brat“, dodao je.
Za vrijeme časova fizičkog vaspitanja sam čežnjivo gledala ka Radetu. Nosio je crni šorc i bijelu majicu. Jurio je za loptom. Psovao. Gurao druge dječake. Obarao ih na pod. Bio je kockast i okrugao, istovremeno. Noge su mu bile jake, mesnate, pokrivene maljama, a ispod majice se mreškao trbuh.
„Mogli bi da prošetamo poslije škole“, predložila sam mu jednom nakon časa fizičkog.
„Zašto bi šetala sa mnom?“
„Zar ne voliš da šetaš?“
„Kako si glupa. Jebem te glupu!“
Sjedio je blizu mene na časovima. Koristio je svaku priliku da mi se obrati.
„Hoćeš li da te jebem?“
Povukao me je za kosu. Vrisnula sam.
Profesor je prestao da piše po tabli.
„Ko ispušta te krike?“, upitao je. Svi su ćutali.
„Ko vrišti?“
„Nataša, profesore. Ona vrišti“, javio se Rade.
„Zašto vrištiš, Nataša?“
„Zato što me je on povukao za kosu.“
„Zašto si je povukao za kosu, Rade?“
„Zato što nije htjela da mi da gumicu.“
„Laže, nije tražio nikakvu gumicu!“
„Ja lažem! Ja lažem! Sram te bilo, ćurko.“
„Dosta“, prekinuo je profesor. „Oboje napolje. Zapisani ste.“
„Ali, ali nisam ništa zgriješila.“
„Vani!“
Rade je zgrabio torbu i napustio učionicu dok sam pakovala pribor u futrolu.
„Šta čekaš, Nataša? Brže malo!“
Stavila sam torbu na ramena i izašla.
Rade je sjedio na radijatoru, prekrštenih ruku.
„Jesi zadovoljna?“
„Jesam.“
„Imamo dvadeset minuta. Šta ćemo da radimo?“
„Idem u wc da pušim.“
„Idem i ja.“
„Nemoj za mnom.“
„Hoću.“
„Nećeš.“
Krenula sam za njim, ali on me je odgurnuo. Udarila sam leđima o zid.
„Budi tu.“
Ostadoh tako nekoliko trenutaka, zatim se uputih ka wc–u. Zatekla sam ga oslonjenog o zid. Dovršavao je cigaretu.
„Šta sam ti rekao?“
„Hoću cigaretu.“
„Ovo mi je zadnja.“
„E pa daj mi je.“
„Evo ti na. Uzmi.“
Smjestio je cigaretu između mojih prstiju. Stala sam do vrata i pušila, gledajući školski hol. Bacila sam opušak u lavabo i okrenula se ka njemu. Stajao je na istom mjestu spuštenih pantalona. Ruke je držao na leđima.
„Dođi, opipaj ga“, pozvao me je spuštajući pogled ka kurcu, zaraslom u dlake.
„Šta to radiš?“
„Samo priđi.“
Prišla sam polako. Kurac mi se gadio i budio mi je radoznalost istovremeno.
„Ajde, stavi ruku.“
Dodirnuh ga. Ruke su mi bile hladne, a on topao. Ostali smo tako neko vrijeme. Kurac je polako rastao u mojoj šaci. Izdizao se iznad gustih, uskovrdžalih dlaka.
„Šta ćemo sad da radimo?“
Umjesto odgovora, Rade me je zgrabio i pribio me uz zid. Otkopčao mi je farmerke i zavukao ruku u gaće. Ispipao pičku prstima, ladnim od keramičkh pločica.
Izgubila sam se. Ovo je život, ovo se dešava, pomislila sam.
Nešto tvrdo i živo smještalo se u dno moje utrobe. Vrtjelo mi se u glavi.
Nisam čak ni pomislila da griješim. Nisam imala vremena da se uplašim.
„Poljubi me“, prošaputala sam.
Šakom mi je pokrio usta.
„Ja se ne ljubim“, rekao je.
Žmurila sam, dok je neka tečna toplina ispunjavala moju utrobu.
Odmakao se od mene. Otvorila sam oči i ugledala okrvavljen kurac.
Moj veš je takođe bio krvav.
„Odvratna si“, reče Rade.
Oprao se na lavabou.
Obukla sam se, iako sam bila prljava.
Ubrzo je zvonilo za kraj časa.
Poslije tog događaja u wc–u, Rade se distancirao od mene. Prestao je da mi dosađuje. Razmijenili smo svega nekoliko riječi do kraja školske godine. Nedjelju dana prije završetka škole me je pitao da mu budem pratilja na maturskoj večeri. Pristala sam.
Posudila sam haljinu od komšinice koja je maturirala dvije godine prije mene. Rade je uzeo odijelo od brata od strica. Matursko veče se odvijalo u velikoj sali restorana Ribnica. Odigrali smo prvi ples. Naslonila sam se na njegovo rame.
Pjesma je prošla. Rade se pridružio ostalim momcima iz odjeljenja. Pili su pivo, pjevali, penjali se na stolove i grlili se. Ja sam bila za stolom s djevojkama. Razgovarale smo i cerekale se. One su pričale o svojim planovima za budućnost.
Mica se već bila vjerila. Udaće se za momka iz dobre kuće. Svekar joj je vlasnik lanca piljara.
Druge djevojke su pričale o prijemnim ispitima. Pila sam bijelo vino. Smučilo mi se od pića. Muzika je treštala. Znoj je isparavao s razigranih maturanata. Miješao se s dimom cigareta. Falilo mi je vazduha. Izašla sam na terasu i tamo zatekla Radeta.
„Što nisi unutra?“
„Fali mi vazduha.“
„Gdje ćeš poslije ovoga?“
„Idem kući.“
„Mislio sam, ako hoćeš, da odemo negdje još, na piće ili nešto.“
„Žao mi je, čekaju me kući.“
Iz restorana se zaorilo horsko pjevanje. Svi su pjevali A sad adio. Kucali su se čašama, pili u jednom gutljaju, pa nastavljali da pjevaju. Djevojke su se grlile i plakale. Odavno su bile bose. Poskidale su štikle koje do tada nisu nosile. Šminka im se pokvarila, punđe učvršćene lakom za kosu su se u međuvremenu raspale.
„Idem unutra“, kazao je Rade.
„Ajde, i ja ću brzo“, kazala sam, ali nisam ušla.
Stvarnost terase i stvarnost restorana su bile potpuno razdvojene. U restoranu su se đaci i profesori opraštali jedni od drugih.
Terasa je pak bila usamljenički prostor otporan na promjene i sentiment, ona je pripadala onima koji nigdje ne pripadaju.
Pjesma se završila.
Vratila sam u restoran. Provukla se kroz gomilu.
Izašla na ulicu. Ni s kim se nisam pozdravila.
Vratila sam se kući pitajući se da li je iko primijetio da me nema.
Da li je iko poželio da se oprosti sa mnom?
