Uroš Zupan: Pesnik dolazi u susret
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
Ustreljen biću na dan koji će biti kompaktan i svež.
Tomaž Šalamun (Pisma ženi)
Pesnik dolazi u susret, lako, elegantno, kao da je izašao iz predela optimizma, poput nekog Hermesa na pesničkom putovanju, poput dobrog anđela koji bdi nad Ljubljanom, poput nekog, ko ume da svakodnevicu prevede u jezičku psihomahiju i da se na kraju, sasvim zadovoljan, pokaže kao pobednik. Reči u pesmama odražavaju tu sliku pesnika i svako ko ga sretne nehotice se nađe u njegovoj nagloj, virtuoznoj mašti, istog trenutka prebačen u najneobičnije kombinacije doživljaja, predstavne intuicije i majstorskog izbora reči. Tamna strana njegovog života je sigurno manje prijatna, ali jednako je neumoljivo brza i dosledna. To je početak pogovora, verovatno jednog od najboljih tekstova napisanih o poeziji na našem jeziku, koji je za drugo izdanje Tomažovog Pokera napisao njegov prijatelj, istoričar umetnosti Tomaž Brejc.
Krajem osamdesetih godina ukrao sam tu knjigu, a ukrao sam i Meru vremena (čisti trijumf lirike u klasičnom značenju te reči, što je za renome Šalamunovog opusa i predstavu o njemu prilično neobično), koja je objavljena dve godine ranije, 1987. I, kada sam prvi put sreo Tomaža, bilo je to u Cankarjevom domu, ne znam više u kojoj dvorani i kojom prilikom, verovatno je u pitanju bilo čitanje, učinio mi se tačno onakav kako ga opisuje Brejc. Nije mi, doduše, dolazio u susret, već se udaljavao, nekim finim i gipkim korakom je koračao po stepenicama, lakog i elegantnog koraka, kao da se zaista kreće kroz predele optimizma, kao da je otelotvorenje Hermesa na pesničkom putovanju, kao da je dobri anđeo koji lebdi nad Ljubljanom, iako je poprilični deo života proveo u inostranstvu.
Bio je drugačiji od ostalih pesnika koji su nastupali na tom čitanju. Nije delovao tužno, bolje reći smrtno ozbiljno, kao da se bavi nekim krajnje teškim poslom, kao da valja stenu, kao da žvaće kamenje, delovao je veselo i pre svega nekako kosmopolitski. Uglađeno. Kao da dolazi iz neke druge priče, koja nije previše povezana sa Slovencima kao prehlađenim predmetom istorije.
Prva njegova knjiga koju sam pročitao, i koja nosi naslov Analogije svetlobe (Analogije svetlosti), nekako me je uputila u tom pravcu; ka eleganciji i predelima optimizma, ka mašti, ironiji i humoru, a pre svega je iz korena izmenila moje predstave o slovenačkoj poeziji, preokrenula ih na glavu. Bio sam začuđen, skoro šokiran. Osećao sam se neobično, ali zadovoljno. Nisam, naime, ni sanjao da je moguće pisati pesme kao što je ova:
Svi mladi policajci imaju relativno
mekane oči. Njihovo vaspitanje je rasipno.
Kroz borovnice i paprat hodaju,
spasavaju bakice iz nabujalih voda. Kada
zamahnu rukom, to znači da žele
obrok iz onih polivinilskih kesa.
Posedaju na panjeve, gledaju u doline
i misle na svoje mamice. Al’
teško tebi, ako se mladi policajac razbesni.
Tada zapeva bič božji, pendrekom,
koji potom od policajca možeš da
posudiš, da trljaš svoje bose noge.
Svaki policajac nosi kapu i glava mu pod
kapom mrmlja. U njegovim snovima sanke klize
niz breg. Koga ubije, donese mu proleće,
koga dodirne, zaseče mu ranu. Ja bih dao
baku i deku, oca i majku, ženu i
sina policajcu, da bih se igrao s njima.
Baki bi vezao sede kose, a sina bi
verovatno razbio na kakvom panju. Sam
policajac bi bio tužan što je polomio
igračku. Takvi su i kada puše
travu, melanholični. Tada poskidaju
kape i dišu u njih svoje suze. Ukratko, kao
kamile su, jašu po pustinji kao po kakvom
mokrom dlanu.
U našim životima nema puno pesnika sa kojima stupamo u posebne odnose, u odnose čuđenja, u odnose ispunjene divljenjem i između ostalog i u odnose ljubavi. Te pesnike svako bira sam. Ponekad se dugo srećemo sa njihovim imenima. Oči nečujno klize po koricama knjiga koje smo ugledali na policama. Ponekad ih ruka uzme sa police u kakvoj knjižari ili biblioteci i onda oči ispituju miris reči, neposlušne su jer je oko nas buka i glava nam je puna misli, tako da odustanu, težina argumenata ne uspeva da ih ubedi i knjiga se vraća na policu da tamo sačeka neku drugu priliku. Ponekad čitamo njihova imena u udžbenicima ili ih začujemo iz usta sagovornika. I, ponekad se nekome od nas dogodi da negde duboko u nama, ne da bismo toga bili svesni ili da bismo to umeli da objasnimo, počnu da odjekuju Vilijamsovi stihovi koje nikada nismo čitali i koje ne poznajemo i postanemo svesni: ,,da je novost u pesmama koje smo prevideli, iako bismo iz njih teško mogli da saznamo nešto novo, ali ljudi svakodnevno bedno umiru, ne da bi znali šta se u njima skriva«. I, tako se vratimo na ono mesto gde nas pre izvesnog vremena težina argumenata nije ubedila, i pokušamo ponovo. Ukoliko imamo sreće i ukoliko smo uporni, biće nam dato da sretnemo poeziju, atmosferu koju nosi u sebi pesma. A pesnike moramo čitati pažljivo i podrobno, sve što su napisali a ne samo jednu knjigu, iako za većinu poezije stoji neko nepisano pravilo; pojedinačni opusi koliko god bili obimni, obično stoje i zasnivaju se na konkretnim pesmama, ili na delovima pojedinih pesama, a ne na čitavim knjigama.
Tako sam se nekako zbližio sa Tomaževom poezijom. Bio sam njen opsednuti čitalac. Sigurno da poeziju nijednog slovenačkog pesnika nisam gutao tako kao što sam Tomaževu. Kada je reč o stranim pesnicima, tek retki su dosegli takvu frekvenciju mog čitanja. U različitim životnim dobima čitao sam ga na različite načine; bila su vremena kada mi se dopadao divlji igrač koji je svakim zamahom jezika automitotvorački, koji se sa jetijem seli sa kontinenta na kontinent, koji gleda slike koje su mu podarile svete pečurke, koji u Salt Lake City-u jede mormonski šećer, voli poeziju i svoje prijatelje, dopadao mi se njegov sugestivni gest kojim šutira svaki bol kao kantu sa mlekom i melanoliji daje bombu.
Ali, bila su i vremena kada sam ga čitao drugačije, kada sam hteo da sa površine Šalamunove priče doprem u njeno središte. Kada sam hteo da, metaforično li se izrazim, uđem u pomorandžu koja je, upornim čitanjem, polako počela da mi se otvara, kada sam hteo da pogledam da li me u njenoj unutrašnjosti čekaju hrana, tajna i svetlo. Pristupao sam jeziku sa svešću da jezik gubi mimetičku funkciju i da više ne imitira stvarnost, već da sam postaje stvarnost. I da, ponekad su me tamo zaista čekali hrana, tajna i svetlo.
Zbližio sam se i sa Tomažom, i kada smo razgovarali činilo mi se da su pesnici kao što su Paveze, Valjeho, Miloš … tu negde, u blizini. Bio sam mladić koji nije bio sposoban za ironiju i gledao sam ga velikim očima, jer je na neki način bio otelotvorenje mogućnosti koje bi trebalo da ponudi poezija. Pre svega, to seljakanje iz mesta u mesto i učešće u ekspediciji koju su činili poznati pesnici iz različitih kultura i jezika. Tom entuzijazmu i mobilnosti, prema kojima sam skeptičan i uzimam ih s rezervom, u njegovom slučaju sam se divio. Naučio me je i tome da moram da reagujem na stvari, da ne smem da budem onakav kakvi su obično Slovenci, da ukoliko mi se nešto dopada ne smem da štedim svoje oduševljenje, poštovanje prema drugom i komplimente koje ću mu uputiti.
Tomažov opus je ogroman. Prostor sa mnogobrojnim vratima. Mislim da obuhvata nešto više od 40 knjiga. (Pitanje je koliko knjiga je još ostalo po fiokama.) Sam posedujem nešto više od 30 njegovih knjiga. Čitalac, koji smogne snage i hrabrosti i pokuša, naravno da je dobrodošao i vodič kroz lavirint, sigurno može naći nešto zanimljivo, nešto što će ga oduševiti. Moje omiljene Šalamunove knjige su: Poker, Bela Itaka, Arena, Praznik, Balada za Metko Krašovec, Soy Realidad, Mera časa i Ambra. Jesu li to zaista njegove najbolje knjige u kojima su objavljene njegove najbolje i najuspelije pesme? Za mene sasvim sigurno jesu. To su pesme koje ne predstavljaju samo eksploatisanje tehnike, već uvek govore i nešto suštinski važno o ljudskom životu kakav poznajemo. Ili je ta gomila naslova povezana sa formativnim godinama, sa godinama tokom kojih se čovek oblikuje i kada je najprijemčiviji i najotvoreniji, sa godinama koje, kada se sećamo prošlosti i odrastanja, čuvamo u nekakvoj trajnoj pozlati? Za mene sasvim sigurno. I, to vraćanje izgubljenog vremena je dar koji nam daje dobra poezija.
Uvek sam mislio da će Tomaž živeti onoliko dugo koliko su živeli njegovi otac i majka. Bio sam tužan kada sam saznao da je bolestan i bio sam tužan danas, kada sam na internetu, čitajući vesti dana, ugledao njegovu fotografiju, premda sam nešto tako očekivao i često pomišljao da se može dogoditi. Kada nas napusti neko ko nam je blizak, čijem delu smo se divili i čije delo nam je ponekad pomagalo da sanjamo a ponekad i da živimo, svet bi morao da se zaustavi. Ali, svet se nije zaustavio. Možda će se, barem na trenutak, zaustaviti sada, kada kakav par očiju bude klizio po ovim stihovima:
ČITATI: VOLETI
Kada te čitam, plivam. Kao medo šapama
guraš me u blaženstvo. Ležiš na meni, ti, koji si me
uništio. Zavoleo sam te na smrt, prvi među
rođenima. U jednom trenu postadoh tvoja vatra.
Bezbedan sam, kao još nikada. Ti si konačno
osećanje zadovoljenja: znati odakle je čežnja.
U tebi sam kao u mekom grobu. Režeš i žariš
sve slojeve. Vreme se raspiri i nestane, čujem himne
kada te gledam. Strog si i zahtevan, stvaran. I ne
mogu da govorim. Znam da čeznem za tobom, tvrdi, sivi
čeliče. Za jedan tvoj dodir dam sve. Vidi, kasno sunce
udara o zidove dvorišta u Urbinu. Umro sam za tebe.
Osećam te i trebaš mi. Ćutiš. Izrivaš me i izbijaš,
uvek. I u prostore, koje si uništio, teče raj.
