Nikola Popović: Sa suncem u očima
Kazao sam tek polovinu onoga što sam video na svojim putovanjima, jer znam da mi niko ne bi verovao.
Marko Polo
*
U kamp, na Pelješcu, odlazimo u maju, tek da postavimo koce na kojima će sledećeg meseca visiti tenda, i da odredimo kote za prikolicu; postavićemo i narandžasti kanister, koji će visiti tokom letovanja na stablu smokve; plod pušta mleč koja leči žuljeve, prišteve, plikove, sve što se na koži, tom omotaču tela, smežuralo i sasušilo. Spavamo pod otvorenim nebom, gledajući u magline, na nebu svetlе Severnjača, Veliki i Mali medved. Cvrčci, kao sazvučje pitagoranskih sfera, počnu svoju pesmu. U noći, trgne me iz sna nešto, insekt, buba. Ti kažeš: „Ne boj se, to je buba govnovalj, balegar, jer kotrlja lopte nastale od balege, taj niti ujeda niti ikom zla čini.“ Govoriš mi o starome Egiptu, te kako je taj insekt simbol održanja života; onda, uzimaš kukca u ruku i spuštaš ga na tle obasuto borovim iglicama i maslinovim lišćem, polako, kao što se dete polaže u krevetac, tako ti vraćaš zemlji zalutalog malog skarabeja.
Pelješke večeri mirišu na oleandar, rakove i morsku so. Preko noći su bure, a onda se pred zoru, kao što se na planinskim putevima razgrne magla, bura stiša i grane sunce, ali voda ostane hladna. More je u plićaku zeleno, onda se preliva u plavu; tu su ježevi, morske zvezde i prilepci; jedu se sveži, to je stara mornarska hrana, prosta i dovoljna sama po sebi, meso mekušca natopljeno jodom; odvoje se nožem od kamena, ili se praznim ljušturama odvaja meso iz otvorenih ljuštura. Dublje su meduze i polipi, ribe i na dnu školjka „carevo uho“, koju ronioci iznose na obalu.
Uz plažu pristaju bele brodice, prodaju grožđe, breskve, sveže ulovljenu ribu. Na molu, čistimo i spiramo riblju krv sa srebrne krljušti u morskoj vodi, crvena se boja gubi u prvim talasima. Cipole, bukve i orade na obalu iznosi ribar, korčulanski, u mornarskoj majici, sa zulufima i brkovima, liči na ribara-morža sa izolanske konzerve sardina; zove se, grčki, Zilis. Hoda plažom koja je sva od oblutaka i peva neku pesmu koja je i napolitanska arija i grčki cifteteli i venecijanska barkarola i bruj orgulja u primorskim katedralama. Ja čitam strip o Odisejevim putovanjima: Kirka je omađijala Odiseja, veruju baš na ostrvu koje se nalazi preko puta Pelješca. Pred konobom, na rivi, Zilis peva sam, bez pratnje, raskrilio ruke poput ždrala, njegova su klapa noćni udari mora o grebene, galebovi i šuštanje grana. Ti kažeš: „Gledaj, ovaj Zilis, to je Odisejev potomak.“
*
Vreme je uoči Nove godine, na noćnom programu trosatni Bornov identitet s Ričardom Čembrlenom, sarajevska je noć i razvijamo slike sa negativa. U tom noćnom razvijanju slika, koje je odnelo vreme digitalne fotografije, hemija i poezija spajaju se u jedno. Te slike ostaju u albumima čija plastika miriše kao da se topi. Na slici držim rukom zastavu, petokraka na plavoj kapi. Čuje se kako odjekuju petarde, onda lavež između sivih zgrada kao u planinskom klancu. S balkona deca bacaju prskalice, padajući sa visokih spratova, gase se u letu, tek poneka padne u sneg. Gledano sa visine, izgledaju kao svici a ne dečje, svetlucave žižice. Kačimo mokre fotografije štipaljkama na špagu razapetu između dva eksera odakle smo skinuli slike. Ruska zima, crno-bela grafika iz Moskve – pejzaž nalik na naučnofantastičnu utopiju i pastelna Delta Neretve u ramu zlatne boje, koja u rezedo nijansama reke liči na oblo riblje oko.
Film, špijunska priča o potrazi za samim sobom, traje, a ja gledam kako se na glatkoj foto-hartiji pomaljaju prvi obrisi i senke, kao što se iz daljine pomaljaju figure. Čitao si Ladlamovu knjigu na pelješkoj plaži, sećam je se, uokvirenu u papir, sa zelenim linijama i rupicama za štampač na rubovima, nekoliko stotina stranica. Film, međutim, ne prati roman, u njemu je i Šakal, najtraženiji begunac sveta, za neke romantični heroj, za druge terorista. Radnja filma odvija se u više zemalja, kadrovi preleću iz jedne u drugu evropsku prestonicu, Born nalazi ljubav koja je ključ i gorivo sveta, i kao Monte Kristo i on prašta dušmanima i prekida početu osvetu.
U jutro, kad se boja osuši, neka će lica na slikama ostati nejasna i razlivena. Na jednoj slici, jedemo kivi. Gledamo u voćku čija je kora obrasla paperjastim dlačicama nalik na prvu pubertetsku bradu. Kupili smo ga u Hercegovini, putujući kroz sela kraj vinograda i vojnog aerodroma. Tamo, uz put, žene prodaju sušene smokve, kajsije, vence luka i bamija. Put vijuga kroz kanjon i kad kola prođu ispod tunela, promeni se odjednom i pejzaž, kao što u novogodišnjoj noći, čovek izgubi osećaj vremena i zaglušen muzikom i slavljem, osvane namah u novoj godini. Do planine, kroz koju prolazi tunel, dopire mediteranski blagi vazduh, tu raste smilje, kadulja i čempres, s druge strane je rastinje niže a vazduh svež i kontinentalni, sa puta se vide voćnjaci, niska jabukova stabla, i brda obrasla borovim šumama.
A kivi, na slici, presečen na pola, liči na zrnca kaleidoskopa. Ti voliš jabuke, koje pod kamenom presom, kad se pravi šira, puštaju sok iz skrobnog mesa, rezi kao nedozrele šutnje Kažeš: „Tehnologija, to su ti razne igračke koje se udružuju protiv čoveka.“ Ceo je život, kao i film, čitanje u slikama, koje nisu fabularni tok. Tako će razvijanje slika u novogodišnje vreme ostati kao najlepša mitologija, a detinje doba je, piscu, svetovni brevijar. Priča zna, kao kad se prenosi iz knjige u film, posrnuti na fabuli, praćaka se kao riba na udici; zato, putujući, treba otići koracima dalje od sto milja, kroz slike, u srž čitanja sveta, neizgovorljivo.
*
Ti si čovek od mere i s merom. Kažeš: „Vozi sporije, pazi na luk krivine, prati put i slušaj motor kao da je gitara, poštuj auto, sebe i druge što putuju.“ Mene tera đavo, dodajem gas i auto podrhtava kao pod naletima vetra. Kad pevaš, onda dodaš takt, čak i dva, odmoriš orijentalno i epski, kao rapsod kad govori kako je Ahil zamahnuo mačem a onda plete neku usputnu priču, pa se vrati na to kad junak zamahne. Sad vozimo preko romanijskih brda, u sarajevsku kotlinu koja je prelivena mlečnim slojem magle, ali moje misli jednako putuju ka Mediteranu. „Nemoj dodavati gas“, a ja pritiskam pedalu; onda preuzimaš volan a ja spavam, auto je barka koja me uljuljkuje u san. Duž puta ostaje trag, kao što iza broda, na vodi, ostaje beličasta pena.
Kirka je, kaže legenda, napitkom pretvorila ljude u zverinje, učinila je to s Odisejevim drugovima, prispelim na njeno ostrvo, a onda, da zadobije Odisejevu ljubav, vratila mornarima ljudski lik. Pričaju Korčulani da je Odisej ostao kod nje godinu dana i zaboravio na povratak kući. Tako u raspuklinama vremena, putujući Mediteranom, slušajući različite ritmove, putnik načas predahne i nasloni uho na muziku ostrva na kojem je zastao, ali otkriva, putujući, da je jedno more i jedna muzika, svuda isto lice čoveka, a reči traju u sećanju kao odjek mletačkog topa i slani ukus školjke.
*
Sada nas romanijskim drumom vodi planinski medar, zna planinu i ljude. I kao što na Mediteranu mornari jedu svežu školjku s kamena, tako i on tek ubranu gljivu stavlja na prut i prinosi vatri: „Sve su jestive jednom, ova više puta.“ Propliće kroz priče o travama i planinske legende o zmijskim kraljevima, te kazivanja o nedavnim i starim ratovima koji su izmenili planinske staze kuda su nekad ka livadama i šumama crnogorice prolazili ljudi sa planine.
Reč teče, auto plovi polako kao laka afrička šalupa. Okolo miriše bilje: kunica, matičnjak, majčina dušica, ovde je zovu čubra. To nisu mediteranske špecije, već hajdučko bilje, oporog ukusa, ali protrljaš li ga među dlanovima, ono je madlenica planinska i mediteranska. Govori o svim tajnama koje ove gore kriju, o karakterima i strastima ljudi koji su vezali sudbinu za planinu i samo mišlju putovali dalje. Govori tako i ova planinska trava o zelenim, azijskim predelima čaja i narandžinog cveta, ili šapuće, aramejski, o dolini Kadiši i libanskim šumama kedra. Oko nas šušti lišče, ili se to čuje govor planine, nemušti jezik planinskog salamandra, slepića, ili nožice skarabeja, tog malog Sizifa koji gura svoj teret opirući se i svojoj težini i Zemljinoj teži. Plovimo dalje, a ja ti ostavljam ovo malo reči, da ti se nađu uz vino.
Lumbarda, Korčula, leto 2017.
Biografija
NIKOLA POPOVIĆ (Sarajevo, 1979), italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze. Predaje italijanski jezik na Odsjeku za muzičku umjetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevacu. Objavio je prevode knjiga Etorea Mazine, Simone Vinči, Valerije Parele i brojne prevode italijanskih pisaca u književnim časopisima. Autor je kritičkih ostvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža iz Togoa, Gane, DR Kongo i drugih zemalja. Objavio je knjige putopisne proze: Priče iz Libana (Centar za kulturu „Gradac“, Raška, 2016) koja je dobila nagradu Akademije „Ivo Andrić“ za putopisnu knjigu i povezivanje kultura, te Skice za plovidbu (Agnosta, Beograd, 2019). Prevođen je na engleski i makedonski jezik. Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost, kulturu i društvena pitanja Bosanska vila u Sarajevu.