Lejla Kašić: Gnijev bogovima

Bogovi, čujte me!
Opraštam vam suše koje su uništile žetve.
Opraštam vam kiše koje su uništile usijeve.
Opraštam vam Srednji vijek.
Inkviziciju vam opraštam.
Opraštam vam Aušvic.
Opraštam vam holokauste.
Milione gladnih, promrzlih, bolesnih,
ubijenih bez prilike da imaju djetinjstvo,
opraštam vam.
Evoluciju vam opraštam!
Opraštam vam što ste potopili Atlantidu i Titanik,
ali ne opraštam vam što ste potopilu nju.
Bogovi, opraštam vam uništene svijetove raznih civilizacija,
ali ne opraštam vam što ste uništili Njen svijet.
Bogovi, opraštam vam smrti velikana da Vinčija, Ajnštajna, Betovena,
ali Njenu smrt vam ne opraštam.
Bogovi, čujte me, opraštam vam sve, ali Nju ne praštam nikome,
pa ni vama.

Grob

I samo znaj da me tona zemlje, korova i kamenja
što je nasuto preko tvog tijela neće zavarati.
Može zavarati druge.
One koji te nisu znali.
One koji su na osnovu tvog imena širili priče bez smisla,
Ali mene, koja sam ti najkrpunije laži vjerovala
neće zavarati tvoja najkrupnija istina.
Taj nasip zemlje, korova i kamenja
ne može zaglušiti tvoj smijeh.
Taj nasip zemlje, korova i kamenja,
ne može utišati tvoj glas.
Reklo bi se da spokojno spavaš tu
ispod nasipa zemlje, korova i kamenja,
ali prebučni su tvoji nemiri za tu tišinu,
premračan je tvoj sjaj za tu tamu.
Krv tvoja nije ispod tog nasipa jada.
Krv tvoja razlivena je nebom.
Bojiš nebo u našu omiljenu boju.
Srce tvoje ne tuče ispod tog nasipa čemera.
Njegovi otkucaji čuju se iz mog srca.
Oči tvoje nisu sklopljene ispod tog nasipa tuge,
one su skrivene ispod mojih trepavica.
Da si mrtva, reći će samo oni gluvi na dodir.
Da si mrtva, reći će oni nijemi pred slobodom.
Da si mrtva, reći će drugi.
Samo ćutim na njihove riječi
i samo ćuti, neću im vjerovati.

Ipak jesi tu

Dolaziš mi.
Hladna kao ova noć.
Nepomično stojiš.
Gledaš me,
a gledaš kroz mene.
Gledam te,
a gledam kroz tebe.
Očiju tvojih nema,
spojile su se sa tamom.
Dodirujem ti ruke.
Bijele su.
Smežurane kao
tvoje lice starice koje
nikada neću vidjeti.
Ledene su.
Ne osjećaš moj dodir.
Tu si, a nisi.
Nisi, a jesi.
Ne govoriš ništa.
Gradiš zidove neobjašnjive tišine.
A iz tišine vrišti istina.
Istina koje me strah.
Progovori nešto!
Otjeraj sumnju,
obuzdaj turobne misli.
Okončaj turobne sate, dane, mjesece.
Ne dozvoli turobne godine.
I dalje ćutiš.
Progovori, molim te, progovori!
Zašto spuštaš glavu?
Kaži mi ono što želim da čujem.
Slaži me.
Zagrli me.
Zagrli me jako,
slomi mi bol.
I dalje ne mrdaš.
Razderaću crvena usta
krikom do neba,
a ti me nećeš čuti.
Suze će oprati moje lice,
a ti me nećeš vidjeti.
Pružiću ti ruke,
ti ih nećeš uzeti.
Mrtva si, zar ne?
Ne postojiš, zar ne?
Nisam, smrt ne postoji- govori
odjek dobro poznatim intonacijama.
I dalje imaš smiješan akcenat.
Volim te.

Početak i kraj

Kažeš, tišina nam je dovoljna.
Na ispucalim usnama nježan ples
neizgovorenih riječi koje se
prepliću, upliću, rađaju
jedna iz druge, ne staju
nestaju, ćute da nas ne izdaju.
Kažeš, pogled nam je dovoljan.
Pogled koji topi kockice leda u nama
i pretvara ih u jednu vodu.
Pogled kojim prodireš u mene,
kojim te doznajem.
Pogled koji pohotno skida jedan po jedan
strah sa mene, dok ne ostanem gola,
gola u tvom zagrljaju.
Kažeš zagrljaj je dovoljan.
Zagrljaj koji skitnicama pruža toplinu doma.
Zagrljaj koji kao dodirom svilenog šala
prišiva pola tvoje na moju,
i pola moje duše na tvoju,
da se raspadnu jedna na drugoj,
jer tu će ostati i kada neko od nas ode,
a otići će.
Kad-tad.
Kažeš da uvijek odlaziš.
Opraštam ti, jer ne ostajem ni ja.
A da li ti opraštaš meni?
Opraštaš li što neću ponizno
gledati u tvoja leđa dok budeš odlazio,
već ću istovremeno i ja odlaziti od tebe.
Kažeš ne znam te dovoljno.
Dovoljno za šta?
Za prepoznavanje te znam previše.
A da li je nekad previše dovoljno?
Okrutnost odlaska neka kaže
sve što je tišina prećutala.

San

Sanjam te.
Sanjam da si tu.
Pomodrelim usanama kažeš
da je sve laž.
Smežuranim prstima
dodiruješ mi lice.
,,Tu sam.’’- kažeš.
Plašim se još jedna
tvoja laž.
Ali ovog puta želim da vjerujem.
Napomična si.
Gledaš me očima mokre zemlje,
Vučeš u njihovu nepreglednu dubinu.
Tonem.
Prepuštam se.
Nemam strah.
Tu sam.- govoriš.
Znam.- šapućem.
Tonem.
U tebi sam.
U meni si.
Miješamo se.
Polako rasteš u meni.
Polako rastem u tebi.
Tu si, u meni, uvijek.-kažem.
Tu sam, u tebi, zauvijek.- kažeš

Traganju nema kraja

Gdje si?
Osjećam tvoj miris, ali ti ne mogu dodirnuti ruku.
Gdje si?
Osjećam tvoj pogled, ali ne vidim ti lice.
Gdje si?
Prekinimo ovu igru žmurke,
igru skrivanja u kojoj ja tebe vječno tražim,
a ti se meni vješto kriješ.
Daj, nije više zabavno!
Počinje da me bude strah.
Strah da ću se vratiti kući
izgubljena, zalutala
u ovoj igri bez kraja.
Strah me je i mraka.
Strah me je tame,
mada, znam da si negdje tu, skrivena.
Hajde, prekini!
Tvoj je red da žmuriš,
red je da ti mene pronađeš.
Ko će me naći, ako nećeš ti?
Ko će bolje od tebe protumačiti znakove
koji vode do mjesta na kom sam skrivena?
Hajde, ne mogu sama!
Strah me je da pokirće me tama
dok još svijetlost blješti u meni.
Strah me, mada znam
da tada biću sa tobom.
U tami ću brojati, a ti ćeš viknuti
,,Pu, spas za sve nas!’’
I bićemo spasene.
Bićemo u tami,
ali slobodne.
Ponizićemo tamu našim sjajem,
jer samo sa upletenim prstima možemo to.
Ali, tvoja ruka mi izmiče.
Zar nije dosta igre?

Vaskresenje

Voskresni oči moje.
Neka bude da nisu vidjele
to što su vidjele.
Neka bude da nisu oplakale
to što su oplakale.
Neka bude da nisu mrzjele
to što su mrzjele.
Neka bude da nisu voljele
to što su voljele.
Neka bude da se nikad nisi
budila u njima.
Neka bude da nikad nisi
Umorna samo potonula u njih.
Neka bude da ti nikad
saučesnik nisu bile.
Neka bude da nikad u njima
podsmijeh nisi vidjela.
Voskresni oči moje!
Previše boli.
Ponovo se rodi sa njima,
ali neka ih ne bude,
kao i tebe.

Podijeli

Komentari su suspendovani.