I literatura ima žensko lice
Žena u literaturi je sve više. Međutim, mjesta gde bi se mogle sve na jednom prostoru naći (ili makar određene autorke koje smo u mogućnosti da ugostimo), gotovo da ne posto- je ni u regionu a ni u Crnoj Gori. Latiti se pionirskog posla, ne samo na čitalačku već i na sveopštu javnost festival “I literatura ima žensko lice“, pod sloganom Ja, susret je različitih, a opet u namjeri ujedinjenih ideja. Prostor koji de facto pripada ženama, autorkama i akti- vistkinjama svjesno gradi mrežu ujedinjenih ženskih potencijala, koje uglas vrište – ,,Mi smo izuzetne“. Sugerisano nam je da je bolje i pametnije da umjesto ženske izuzetnosti potenciramo njenu izuzetost, što bi u konačnom i imalo smisla, ako uzmemo u obzir koliko je malo (suštinskog) prostora ženama dato u javnom diskursu. Međutim, vođene željom da pokažemo da žena u literaturi ima i da su iste, na veliku radost, spremne da prevale tolike kilometre iz svih krajeva regiona, pa i šire, i da se nađu u Beranama kako bi ojačale naš naum da se borimo zajedno i pokažemo solidarnost na djelu, postale smo izuzetne. Prisu- stvo Maše Dabić, Adise Bašić, Milice Vučković, Jasenke Lalović, Nadije Rebronje, Ane Golejshke Djikove i ostalih, samo je jedan u nizu dokaza koliko je Festival važan i zaslu- žan, prije svega konceptualno, jer stavlja ,,prst u oko“ patrijarhatu koji u manje razvijenim sredinama grize podjednako i žene i muškarce. Zato su naše cijenjene gošće (i na tome sam im naročito zahvalna) najmanje afirmisale sebe, dajući, prije svega, svoj doprinos da se promoviše ideja, jer literatura u konačnom ima za cilj da mijenja svijet.
Vjerujem da žila kucavica otpora protiv centralizacije, selektivne pravde, naročito kada su ženska ljudska prava u pitanju, protiv promovisanja literature u udobnim salama, pro- tiv fesivala koji tek u magnovenju pozivaju (po)neku ženu, više radi agende a manje radi njenog opusa, protiv pitanja ima li ili nema ženskog pisma, i protiv vjekovne traume koju žena nosi u sebi boreći se i danas za osnovna ljudska prava, upravo ovdje niče kao novi talas ženske solidarnosti, upornosti i marljivog rada koji će generacijama koje stasavaju biti primjer ženskog ali i građanskog aktivizma. Festival sa ponosom ističe organizovanje prvog ženskog Marša u Crnoj Gori, najhrabrijeg poduhvata do sada! Njime smo ,,porobile“ ulicu u tih nekoliko minuta, ne samo kao do sada u pjesmama i pričama, već zahtjevima da želimo pravednije i otvorenije društvo za žene. ,,I literatura ima žensko lice“. Na tom putu, organizacija Poligon za žensku izuzetnost – Sofija, koja realizuje Festival, nije usamljena. Živimo zajednički san da naša marširanja i pisanja dosegnu do svake one žene koja nas je te nedjelje iza zavjese gledala i nije smjela izaći, uzeti megafon i glasno reći – JA!
Zahvaljujemo se svima koji su pružili ruku na putu ka realizaciji zajedničkog projekta,
a naročito časopisu Ars, koji čini sve da Festival zaživi.
Rebeka Čilović
JELENA VUKOVIĆ: PJESME
1.
Zanosno nevina
Gotovo leptirovski zavisna od zamaha krila
Crveniš se kao da ljubav nisi vodila
Nikad
O, radosti
Ja bih da te diram
Oproljećenu poput pupoljka
Netaknutu poput mirisa cvijeta koji sebe samo sniva i nikako da izraste
Da li se sjećaš
Što znači biti žena? Šta znači
Odati
Milost svoga tijela
Sjećaš li se kako je biti pustinja što za moje oči kroz sebe vodu proliva
I rađa kokos sopstvenim dojkama
Da nahrani našu buduću djecu?
2.
Divlje djevojčice u svemu vide ili daire ili bubanj;
divlje cigančice nikada ne zaboravljaju kako izgleda zvijezda
kroz koju dolaze i odlaze djeca
i vrijeme u kom je ljude liječio duvan.
Oh, znam jedno čedo što se srodilo sa zvijezdom toliko da joj majka nije bila Zemlja.
Znam joj stvaranje i oca i majčina jedra, što spustiše se s prvim kontaktom i pjesmom
dalekog kedra
– da bolje čuje.
Nedostaje mi da je nosim
šumama Amazona
onako kako sam, umjesto nje, u rancu nosila prazan prostor Himalajima
koje je ta žeravica mog života za svijetlo svoje izabrala.
Znaš, prijatelju,
svaka djevojčica
– bilo da je živa ili pored nas,
treba imati planinu,
tvoje oči
i moju ljubav.
– Poema je plavooka
3.
Sanjala sam te
Imala si priču iza uveta
Nešto kao
srešću čovjeka
i sa njim ću imati djecu što puzaće čupavim tlom
dok u polju slikam buket suncokreta
Letjela sam tim poljem igrajući se vjetra i zamjerala nisam što sva su imena u tvojoj
mašti bila imena za dječake
Ja vidjela sam posle da voliš me jako
Kako tvoja priča dozvoljava
Sjećaš se
Imala si priču iza uveta
Onu koju sam pokušala da ukradem i umjesto tvoje sudbine u stvarnost upletem niti
svog životnog djela
Izmislila sam te mnogo prije nego su me povile tvoje ruke
Ali nisam uvijek razumjela čemu me uče sve te muke koje nalaze put do mog stomaka
kada te pogledam
Da sam znala da je to u čemu se rodiš
Tijelo djeteta
Imala bih djetinjstvo
Da sam znala da
To što te ne grlim
Ne znači da ćeš primjetiti tugu koja te poziva na radost
Ne bih te iz ruku ispuštala
Da sam znala da prema ljudima koje najviše voliš ništa ne osjećaš
Sjetila bih se ranije
Da ti kažem
Da si ljubav mog života
Da se životom može platiti tvoja sreća ja bih ti opet bila anđeo iznad kreveta
Makar me niko nikada ne ljuljao
4.
Gospodine,
ovoga jutra Gospodnjeg sam spremala čorbu, pjevala iz utrobe
i tako sam shvatila da je Crna Gora imala kralja.
Kralja, kralju moj, sjećate li se?
Ja se sjećam.
Zato sam u Vama tražila gospodara.
Isključila sam šporet, pa uplesala u pomisao na Vas, samo da bih rekla
da su prošla vremena u kojima je tiranin uzrok povreda.
Sad ste dijete, malo dijete, a ja žena
koja svojom ljubavlju može da obgrli svijet
pa i Vas,
u sebi.
5.
Kreiram te sopstvenim nervnim sistemom
Znajući da svaki moj korak u sigurnosti
Morem donosi pregršt tvoje nježnosti
I kada mislim da je život isuviše kratak za stvaranje takvog čovjeka
Sjetim se da i ja sam ovakva stvorena
U trenutku
6.
Blagoslovena poljupcima svojih pretkinja, dopuštam da mi ruke porastu u krila kojima
držim njihove materice,
da ne budu teške bijelim stomacima
dok nose,
u sebi i izvan sebe,
vodu za neki novi svijet.
Moje su suze medicina i svaki radosni uzdah nadanje prve majke.
Hvala što ste me nosile dovde,
Kraljice moje.
Ja sam pramajka djevojčica koje ste sanjale, plave pod teretom naše loze.
Hvala što ste me rodile, Vile Gorske,
sada ću ja da rodim vas.
7.
Voljela bih da se ne plašiš mraka.
Ispod krila mojih mekanih vrana
spavali su zraci,
jedini pravi zraci pod našim otežalim nebom;
Oni što nakon umjetnih Sunaca koje potroši bol, tek sijaju nježno i čine da rupama u
tvojim kostima biram nositi korpe bordo trešanja
umjesto da ti nanesem bol.
Istinska vješta nikada nije činila zlo/
to su radile aveti pod njenom kosom;
Sve sam ih sažvakala i pljunula majčici Zemljici da iz njih raste življu zob.
Smisao mog života bio je da kroz ovo biće evoluira mrak i da želju za samoubistvom
tijela zamijenim samoubistvom ega,
pretvarajući vodu u dobro vino.
Ne plaši se,
ja sam na najmračnijem dnu bolja od svih čovjekom osmišljenih figura podnebesja;
Ja sam već preživjela klanje klanjajući se skutima svoga boga;
Ja biram da moja istina bude svjesnost pri bitisanju
– danas možda nije vrijeme za nju, ali ja nisam danas, već vanvremena.
Voljela bih da se ne plašiš mraka.
Moje ptice u dnu svijeta, sakupljaju meleme za ratnike svijetla.
Čista tama u sebi ne krije obrise zlosutnosti;
Ona je duplikat mraka koji u sebi čuva materica,
to je prostor u kom se nalazi tajna sijanja zvijezda.
Sjedjeći u gluvom začetku svijeta, pitam se, kakve to straže čuvaju vrata mira, pa ovdje
niko nikad ne zalazi?
možda me jednog dana pronađeš kako mrvicama hranim golubove na Trgu Svetog
Marka i pitaš me gdje sam bila i da li sam ikada ušla
na ta vrata pred kojima si me ostavio prije ravno četrnaest vijekova i jednog života u
kom nisam znala ko sam ja
i još manje ko si ti
no dobro sam znala ko smo mi
možda bi se uplašio da te neću prepoznati
sada kada više nisi ni mlad ni star
i kada znaš da se ne bi prepoznao ni sam
posle toliko života u kojima nisi bio moj momak drag
sa kojim sam proživjela najljepši život svoje duše
koji i sad dobro znam
kao da je bio juče
no prevario bi se
vjeruj mi da sve su kiše brusile i moj lik i opet smo isti
opet ličiš na mene
i opet te prepoznajem bez da ti lice vidim
možda bih ti ponovo umjesto pozdrava rekla da te volim
možda bih ti opet prije zbogom rekla
da to nije zato što me boli
nego jer te puštam da rasteš do nas
možda bih ti pričala kako sam luckasta bila dok sam mrvice tvoje ljubavi prostrirala i
rastezala da poprime mirise proljeća i izblijede na rozo od sunca majskog
mada je bio septembar
i kako sam svoju mladost provedenu u pustinjskim gradovima Irana
odlučila da provedem voleći samo tebe
možda te i zagrlim
i zamolim
da mi nikada ne kažeš da smo mogli
sve ono što znam da smo mogli
i da bi možda bilo krasno
molim te da mi ljubav prećutiš onda kad bude kasno
Biografija autorke
Jelena Vuković je rođena u jesen 1992. Odrasla je sa Durmitorom. Autorka je romana Vodi me na vodu i Zbirke loše poezije. Njena treća knjiga u nastajanju ju je 2017. odvela na azijski kontinent, gdje je svoju unutrašnju mudrost prepoznala u filozofiji budizma i tantri, koje danas dijeli u svojim ženskim krugovima Leptir medju njenim bedrima.
ADISA BAŠIĆ
POHVALA KOMŠIJINE LUDOSTI
Jutros pred liftom
srete me komšija Bajrić:
ushićen priča kako sam ja
zlatno dijete –
baš skoro on viče ženi
malo je takvih!
Šta li bi,
sirot, vikao
da zna
čime sam sinoć
(ovakva zlatna)
punila svoja
bezgrešna usta.
POKOJA RIJEČ NAD MOJIM GROBOM
nipošto komemoraciju!
neću profesora koji je zaboravio naočale
pa izmiče i sriče
govor u kojem ni slova mene nema
neću loš razglas jedan jedan
ni moderatora s krutom fasciklom
neću tužna lica koja zijevaju
na moju poveliku sliku u jeftinom ramu
nad mojim grobom mogu govoriti samo oni
s kojima sam se voljela
u biografiji moraju imati
najmanje stotinu sati
gustog razgovora sa mnom
u zadimljenoj kafani
nad premalenim stolom
riječ mogu uzeti oni
koji su u mene gurnuli barem prst
oni koje sam mogla nazvati zbog zanoktice
ili zbog misli o samoubistvu
oni koji su mi kuhali
ili moja stopala držali u svojim rukama
opraštati se mogu oni
s kojima sam jednom ili više puta
zauvijek prekinula sve veze
oni s kojima sam dočekala jutro
oni pred kojima sam povraćala
pišala srala ili plakala
ako već treba reći koju riječ
neka to učine oni
kojima nisam vratila knjigu
koje sam vozila dugo dugo
koji su o meni pričali najgore psine
nipošto poštovane dame i gospodo
okupili smo se danas ovdje
nipošto odajmo počast
radije poneka mucava rečenica
bez vješte poente na kraju
i loš govornik koji bi svakog trena
mogao briznuti u plač
NADIJA REBRONJA (Srbija)
1.
bijela dirka
– jedan je general sebe osudio na smrt. zakazao je svoje suđenje, osudio je sebe za zlo- čine, upravljao je vlastitim strijeljanjem. kada je viknuo ,,pali!“ nije molio za milost.
– kada ga je metak pogodio izustio je ,,nepravda“, zazviždao tango i izdahnuo.
2.
crna dirka
– zatvorili su je kao vješticu i čekali da njene ruke izliječe nijeme. na vratima ćelije ru- kama je crtala ptice i hranila ih svojim zatvoreničkim ručkom. lomača je gorjela a ptice su letjele narednih stotinu godina. stotinu i prve godine vjetar je odnio pepeo u more a more je znalo da smrt ne postoji.
– talasi su zapljusnuli barku koja je nekuda odnijela zatvorenike zauvijek odbjegle od
nepravde.
ANA GOLEJSHKA DJIKOVA
Transformacija
pretvaram se u ženu koju zaista
volim
šaljem joj ljubavna pisma i paralizu u
snove
znam da je najlakše ovako
kada se pretvaram u mrava dok u sebi negujem slonove
Arhetipna
Napustila sam mora i divlje džungle
počela sam da sadim pšenicu
da kada se neko rodi,
zamesim hleb
da kada neko umre, bacim
dva-tri zrna u zemlju
zato što sve što smo, više nećemo biti
od nas će ostati samo trag u kosmičkoj vlazi
o koliko je tužno što naše
čovečanstvo
poziva bogove za vetar i kišu
no, zar smo znali za drugo?
prva pisana reč je
ekonomska zagonetka
nikakva romansa, nikakva poezija
napustila sam sopstvene
partnere
i decu koju su pojeli panteri
napisala sam na zemlji da
evo sam, dolazim za žetvom
i nestaću
sa prvom najezdom
skakavaca.
(s makedonskog prevela Valentina Baktijarević)
DRAGANA MRKIĆ
NJOJ
Volio sam je
Jer je bila moje sve
Moje svitanje i moj mrak
Volio sam je
I kad je vragovi odnesu
Daleko u crne misli
I kad me nije voljela
Kada bi okretala leđa i jurila
U nešto samo njoj znano
U njenim zjenicama sam bio mali
A tako veliki!
Čekao sam iznova
Da prođe ponoć
Koja preskače još jedan broj
Na satu, na kalendaru
Ne bi li se vratila U našu sobu…
A sijala je kao da je samo Sunce sišlo.
Harala mi je umom kroz noći
I kad se nebo sruči i prospe svu kišu…
Hvatao sam posljednji dah
Da mi da snagu
Da još jednom
U putu koji život zovu
Vratim njene oči
Uz koje ću mirno zaspati
Zaspati bez straha,
Kajanja i pitanja…
Da li sam hodio ovom zemljom
Željom ili moranjem?
Vuku me konci svileni
Kako ih je samo majstorski izvezla
Zakačila na svoja njedra
No, negdje je ipak
Zaboravila jedan čvor
Da li je s vremena na vrijeme žulja?
Bolio sam je…
Na njenim dlanovima je ostala
Moja duša.
Odnijela je…
Kako je i dalje volim?
VARKA
Nemoj mene zavaravati
Da poljubac više nije na cijeni
Nemoj mene prodavati u vremenu
Koje nameće druge strasti.
Okusili smo prošli vijek
U novome me nas ništa ne uvjeri
Da je svjetleće pismo
Toplije od zagrljaja.
To se ne može poslati
Da ti par sekundi osvijetli kosmos.
Nemoj mene zavaravati
Da se srčane pukotine
Krpe porukama i šarenim slikama
Ja još živim za trenutak
Gdje se to čini pogledom i dodirom.
Nemoj mene zavaravati
Da će samoću otjerati
Taj zvuk sto se ,,klikom“ šalje
Ja slušam disanje
I tako mjerim
Koliko me voliš!
LJERKA PETKOVIĆ
BEZBRIŽNOST
Da nije čitala Crnjanskog,
vjerovala bi da je sama
izmislila
sumatraizam.
Ona već odavno
sluti
da je sve
sa svim
u vezi,
i svakog dana
osluškuje
prasak
svijetle
kosmičke
pravde
u cvrkutu
bezbrižnih ptica.
Ipak,
često me podsjeti na
majku,
jer
strepi
da ne zalutam
u gori, crnoj
od
neprihvatanja.
SABRANI PEJZAŽI
(Milanu Dedincu)
Ovo je moje
,,šlesko bdenije“,
nad travama
i snovima,
moje jutro,
a tvoja javna ptica,
na prozoru,
na dlanu,
na povratku
iz sljepila
moje mutne žudnje.
Sabiramo pejzaže,
jutarnje sutone i
noćna svitanja,
tražimo nježnosti
u čudima,
u ljudima,
u riječima,
što se ne rugaju
životu
već ga grle
vjetrovima,
u tvojim plućima,
pod mojim rebrima,
na obalama
vatrene noći.
Moja je livada,
a tvoja trava,
sve što sanjam
neki je znamen,
bosonog korak
po užarenom pijesku
dalekog ljeta,
u Bolu,
na Braču,
u tvom snu,
na mojoj javi,
neko je spavao
u mom krilu…
Spržena sjenka
ili kamen?
DRAMA
Zaplet je važniji
od broja činova,
jer ako su niti
pažljivo vezane,
ako se puštaju
i zatežu
znalački
i smjelo,
srcem,
onda peripetija
i nije nužna,
može drama
da se skrati.
Rasplet će
svakako biti
u skladu sa žanrom
koji smo sami
odabrali.
Zašto epilogu
dati moć
kad je početak
ono što se pamti?
DIJANA TIGANJ
JELOVNIK ZA LJUBAVNIKE
Vještica sam.
Spremam ti večeru.
Zavešću te.
Poješću ti srce.
Uzimam nož
i režem bilje
kojim ću tu utrobu u
požudu pretvoriti.
Jezikom oštricu kušam.
Kašikom miješam smjesu.
Tučkom ti ponos mrvim
i muški ego gnječim.
Ostaće od tebe samo mrve.
Krpom obrisane
U vrelom tiganju
jezik ću ti ispeći.
Oklagijom ću ti riječi
u tijesto pretvoriti.
Sve će ići glatko.
Viljuškom ću ti oči probosti.
Vidjećeš samo mene
U zarđalom tanjiru serviraću
drugima sliku
naizgled
srećnog para.
Ja i Mi
Rijekom bez vode
Potekosmo.
Kolijevka u krvi ogrezla.
Mjesec. Zvijezda. Simbol.
Znak.
Slijepi lutamo. Ruku vezanih.
Srljamo. U mrak.
Ili iz mraka.
Ubijeni. Mrtvi. A živi.
Nedužni. Krivi.
Ostavljeni u molitvi
Čekajući milost.
Kob.
U ratu Nas umrla Ja.
Ostao – grob.
JELENA VUKOVIĆ
1.
povratila sam
povratila sam sve tvoje poljupce iznad svojih koljena
obećanja dobrih vila da neće nestati sa prvom zorom
i crnih borova da neće odati moje tajne
povratila sam
povratila sam očeve dane kada mi nije bio otac
i majkine godine u kojima je bila kolac u mom grkljanu
povratila sam sve prijatelje
do neprijatelja nikada nisam stigla
povratila sam sebe svaki put kada sam bila manja od makovog zrna pred onim što
stvarno jesam
povratila sam
prvi put sam povratila s 15
poslala sam sve britke psovke s kuhinjskog stola
i sve vrele supe kuvane u slavu moje nemoći
i moći
koja se orila strahom kostiju onih koji su me rodili
i onih koji su me kasnije rađali
ne sluteći
i malo znajući
kako će jednog dana strašna biti moja slika
ali nije strašna ni onima koji su me podizali
ni onima koji su me spuštali
sada kada sam daleko od ognjišta
i ognja
teška je samo meni
pa radije povratim
nego što progutam
sve ono što sam sama sebi zakuvala
i što će mi bridjeti krvlju
na svakom počinku
povratila sam
povratila sam
sve sam svoje i vaše suze poslala niz kanalizaciju
sada je lakše vama
jer nema ničega
danas nema ni mene
povratila sam
a mislila sam da sam se povratila
sranje
ne znam ni sama dubine ovog stomaka
– bulimia
2.
jutros sam disala pod vodom
i skupljala ribe svojim dlanovima
jutros mi je češka vještica Kotorom šila haljine
i ožiljke
kosu mi vezivala u mašne
jutros su me svi kapetani imali
na glavnom trgu
tvoga grada
pa njihove žene pripremile giljotinu na istom tom trgu
malo prije nego sam naslonila glavu na jedinu dimenziju koju nisi dotakao svojim prstima
koje nisi svjestan
savjestan
prisutan
ni ti
ni tvoje žene
ni tvoji potomci
konci
uzroci
onu kojom sam hodala prije tvog rođenja
i svog
u kojoj sam smrvila grijeh
i osmjeh
u kojoj umrijeh
na tren
trista godina mladosti nije malo
zar ne
trista godina bez cipela
kaldrmom čežnje
bruke
i čekanja
da se rodiš
moje su misli krojene po tvojoj mjeri
moja magla je rasla u zenici tvoga oca
ja sam te prošla
ja sam ovdje došla
iz utrobe tvoje majke
ja sam sa tobom ljubav vodila u plodovoj vodici
ona je svojim osmjehom talasala moje okeane
i usta mi stezala suzama od kupina
ja sam te kupila
ja sam se bogovima nudila
od postanka
i svi moji koraci od tebe su koraci ka utrobi tvoje majke
moje majke
znas li sada zašto gorim?
MILICA VUČKOVIĆ: SMRTNI ISHOD ATLETSKIH POVREDA
(odlomak)
Muva se zaglavila u rešetki za ventilaciju koja je duvala u prazno, klima je bila pokvarena. On je otvorio prozor kroz koji je ulazio vazduh, u rafalima, najsličnijim zvuku helikoptera. I pored svega, bilo je vrelo, majice su nam bile zalepljene uz telo, krajičkom oka videla sam njegove trbušne mišiće, i kad god bih pogledala, bilo bi mi na trenutak hladno po vratu. Bio je nepodnošljivo privlačan. Ja sam vozila jer sam bolje znala put, ali i on se ponudio da vozi. U povratku ćeš ti, rekla sam mu, ništa ne brini. Sunce je usijalo asfalt do tačke kada se na njemu ogleda nebo, pa se čini da je mokar. Totalna refleksija. Bilo mi je teško da se koncentrišem na vožnju, smetala mi je muva, smetala mi je i muzika, ali sam pokušala da ubedim sebe da mi više smeta muva. On mi je rekao da svako ko se bori za socijalnu pravdu mora da sluša narodnu muziku. Nisam imala nikakvu narodnu muziku na ce-deu, pa smo slušali lokalnu radio-stanicu. Nisam znala mnogo o socijalnoj pravdi, osim što sam znala da ne postoji. Zagledavši se u odsjaj na asfaltu, setila sam se sebe kao tinejdžerke, na svakom rođendanu, na svakoj školskoj proslavi, ekskurziji, uvek sam bila ta koja stoji po strani, za koju misle da je mutava. Nisam bila mutava, niti sam iz kuće u kojoj se sluša opera, niti moji roditelji znaju šta je Vudstok, oni, prosto, nisu slušali nikakvu muziku. Ipak, narodnu muziku mi je bilo teško da slušam još tada, nisam umela da se uklopim. To, prosto, nisam bila ja. Mislila sam, ako je reč o socijalnoj pravdi, onda dobro, istrpeću. Totalna refleksija, ponovim još jednom u sebi.
Uzela sam nedelju dana godišnjeg odmora, a on je, ispostavilo se, bio nezaposlen. Na proslavi na kojoj smo se sreli zadesio se slučajno, jer je za neku firmu napisao pobednički reklamni slogan, radio je honorarno kao kopirajter, pa su ga zvali kao počasnog gosta. Inače, rekao je, bavio se društvom, čitao je i pisao članke za novine, bavio se važnim društvenim pitanjima, a ne korporativnim glupostima. To zvuči stvarno ozbiljno, rekla sam mu, nisam znala šta drugo da kažem. „Pa da“, rekao je, „socijalna pravda, rodna ravnopravnost, to su ozbiljne stvari, svi moramo da se borimo za bolje sutra.“ Držala sam volan s obe ruke ponavljajući te reči u sebi, socijalna pravda, rodna ravnopravnost, bolje sutra, ponavljala sam i gledala kroz trepavice da bolje vidim put. Te reči su tako složene. Možda čak nikada ranije nisam izgovarala te reči u sebi. On je bio zaista pametan. I posle prvog pića, kada smo otišli kod njega, znala sam da će on biti taj kojeg ću voditi u kuću na Dunavu. Bakina kuća je bila moj oltar, moje sveto mesto na koje sam dolazila isključivo sama, krišom, i zarekla sam se da ću tamo odvesti samo onoga ko u mom životu bude poseban. To je bio Viktor. Čak je i njegovo ime jasno govorilo da je poseban. Krivo mi je što baka nije dočekala da me vidi kako dolazim s nekim, da koračam putem s nekim podruku dok ona nišani s balkona, čeka već danima otkad sam joj najavila da dolazim. Što u lončetu na kojem je ona nacrtala cvetove nećemo kuvati tri kafe, a da ona priča njemu o meni kad sam bila mala. Najlepša sam bila u bakinim pričama. Kada želim da laskam sebi, pomislim kako ličim na nju, iako znam da nisam ni pola čoveka kakav je ona bila. Otkad je taj balkon prazan, u meni je grč koji ne prolazi. Puknuta tetiva ne zarasta, i ispod nje ostaje da visi noga koja više ne ume da hoda. To je za mene bila ona, tetiva koju nemam. Govorim o majčinoj mami, očeva mama je mog oca ostavila kad je bio mali. Isključili smo se s magistrale na makadamski put koji je vodio uz reku. Uvek me je bilo strah da vozim tim putem, iako sam bila siguran vozač, kroz glavu bi mi neprestano prolazile scene survavanja niz liticu. Ovoga puta, s njim pored sebe, nisam osećala nikakav strah. Mislila sam, i kada bismo krenuli da padamo, on bi jednom rukom zadržao čitav auto iznad provalije, toliko je snažan. Vozila sam bez usporavanja, demonstrirajući svoju kaskadersku samouverenost. Kroz prozor su ušli mirisi prirode kakvi ne postoje nigde na svetu, osim na mom Dunavu. Udahnula sam ih snažno u stomak, uši su mi se zarumenele, osećala sam da gore.
„Kakav je ovo jebeni put“, rekao je, a osmeh je u sekundi spao s mog lica, otresao se kada je auto prešao preko velike rupe. Znam, kažem, jeste malo lošiji put. Mislila sam, kada stignemo do naše kuće na obali, videće da se vožnja isplatila. Put zaista jeste bio jako loš, u pravu je. U ramenima sam osetila nervozu. Budući da u selu nema prodavnice, kupili smo namirnice za svih sedam dana. Smislila sam unapred šta ću kojeg dana praviti, musaku, gibanicu, lazanje, one koje najbolje pravim. Za čitavu nedelju, dan po dan, mislila sam jela koja najviše volim da kuvam, koja ću mu praviti i u koja ću sasuti svu svoju ljubav prema njemu umesto bibera. Srce mi je zalupalo pod jezikom kad sam videla krov bakine kuće među krošnjama. Jedva sam se suzdržala da ne zaplačem misleći koliko je život pretežak i prelep. Istovarili smo stvari iz auta i on je poneo sve kese, žena ne treba da nosi, rekao je. Išla sam iza njega, gledajući mu u ramena, u nabrekle vene na podlakticama i plastične ručke kesa koje su mu sekle prste. Pomislila sam kako želim da ga raskrvare, da poližem tu slatku lepljivu krv, da uđe u mene, da je namažem po licu, da se sjedinimo. Prvi put u životu nisam teglila kese iz radnje, žena ne treba da nosi, odzvanjalo mi je u glavi, znala sam da je on čovek mog života. Dunav je hučao, čula sam ga, grmeo je ispod glatke površine, tiho i snažno kao smrtonosna bolest. Rekla sam mom dragom Dunavu da pričeka, da je naš trenutak sasvim blizu. Raspremila sam stvari, otvorila prozore da se kuća provetri, iznela rešo i lonče za kafu, poređala baštenske stolice uz vodu. Ubrala sam malo poljskog cveća i stavila na sto, takav je raspored uvek bio kada je baka bila tu, i cveće na njenom stolu je uvek bilo sveže. „Ovo je puno bubetina“, rekao je, i istresao i cveće i vodu iz vaze. Ljubičaste, bele i žute latice divljih cvetova zalepile su se za mokru zemlju. Čučnula sam pored njih i zagledala ih, nisam videla nikakvu bubu. „Ima neka buba na tom belom velikom“, upro je prstom. Podigla sam cvet iz blata, bube i dalje nije bilo. Odozdo, na dnu svake lattice bila je mala crna tačka. Osetila sam olakšanje. Nasmejala sam se i rekla: što si se prepao, nisu to bube, i ja kad sam bila mala, stalno sam mislila da su to bube, nisu, takav je… „Nisam se prepao, stvarno me ne zanima to cveće, makni ga. Alergičan sam.“ Odlepila sam iz blata cvet po cvet i vratila ga u travu, vaza između nas je stajala prazna. „Izvini, neispavan sam“, rekao je, „a i stvarno sam alergičan.“ U redu je, kažem, nego, hoćemo li u vodu? Dunav me je čuo, uzburkao se, spreman da nas venča, samo treba da uđemo držeći se za ruke. „Iskreno“, rekao je, „ja sam mislio malo da odspavam. Znaš da nisam spavao.“ On je zaista slabo spavao, znala sam da je slabo spavao, po čitavu noć je radio, pisao, ujutru bi me sačekale poruke od njega u jedan, u tri, u šest izjutra, tada bi napokon legao, a probudio bi se kada ga ja pokupim posle posla, kada idemo na ručak. Naravno, rekla sam, lezi onda odspavaj, ja ću malo čitati. „Nećeš sa mnom da legiš?“ Nisam volela te male reči, ali kad ih on tako veliki izgovori, zvučale su slatko. Dunav je ostao gladak, i umesto oko nas, koncentrični krugovi su se pravili oko belouške koja je, na trenutak, provirila glavu iz vode.
Zaspao je brzo, a ja sam ležala pored njega, nepomična, ispod teške ruke kojom me je poklopio. Poklopac, klopka, nisam nikad shvatila da su te reči u nekom odnosu. Čula sam klopotanje u želucu, bila sam gladna, mogla sam da ustanem da krenem s ručkom, mogla sam da pospremim malo kuću, mogla sam da počupam korov. Mogla sam bilo šta, samo da ne ležim, nisam volela da ležim u krevetu preko dana, nikada, oh koliko nisam volela da ležim u krevetu, osim kada spavam. Ležanje je za mene kao bolest. Pokušala sam da se iskradem, da pobegnem, ali čim sam se pomerila, rekao je: „Ljubavi, gde ćeš?“ Ostala sam da ležim i klopotanje u stomaku pretvorilo se u sasvim mali bol. U redu, pomislila sam, ne mora uvek sve da bude po mom, drago mi je što pored mene tako spokojno spava. Kada smo ustali, glad mi je već pomutila svest. Mrtva sam gladna, rekla sam, idem odmah da nam spremim ručak. „I ja sam gladan, hajdemo negde da jedemo, ima li ovde negde blizu neki restoran?“ Svi najlepši ručkovi koje sam planirala da spremim ostali su neskuvani u mojoj glavi, pokušala sam da kažem – što bismo bacali novac, imamo dovoljno hrane, ali nisam želela da se oseti ugroženo, da pomisli da nešto brojim, da sam stipsa. Hajdemo, rekla sam, ima kafana na desetak kilometara odavde. Konobar me je poznavao, bio je to bakin prijatelj, Moma. U taj restoran me je vodila još kao malu, na sladoled od vanile i krempitu. Volela sam restorane u kojima rade matori konobari, osećala sam se kao kod kuće. „Evka!“, rekao je Moma i zagrlio me. Ovo je Viktor, kažem iz topa jer osećam nekako da me Moma predugo grli i zaklanja Viktora, osećam Viktorovo čekanje na svojim leđima, i izmaknem se što pre da bih ga predstavila. Viktor je kulturno ustao i rukovao se, imao je manire. Ja ću jednu limunadu, rekla sam. „A ja jedno veliko pivo.“ Pogledala sam ga zabrinuto, a Moma se odmaknuo korak unazad. Rekli smo, ljubavi, kažem mu, da na odmoru nećemo piti ali… „Dobro“, rekao je, „ja neću ništa.“ Momo, kažem, ništa, donesi nam onda dva piva. Moma nije ni stigao da progovori, Viktor je rekao: „Ne, njoj donesite pivo, a ja neću ništa.“ U Mominom pogledu, sećam se, osetila sam nešto, nekog rečnog raka koji štipne za stopalo, krišom, i dok pogledaš u vodu, nema ga. Nisam tačno znala šta je to. Nije mi se pilo pivo, ali nisam htela da maltretiram Momu. Posle desetak minuta, kada je pivo stiglo, Viktor je rekao: „Ipak i meni jedno.“ „Kako ne volim ove matore konobare, dva dana im treba da donesu piće. Bolje da popijem pivo, hranu ko zna kada će doneti.“ Nadala sam se da ga Moma nije čuo, ali u svakom narednom Mominom pokretu videla sam da ga je čuo. Moma je spustio čašu kao da ga je čuo. Zatim je otvorio pivo u ruci, i spustio i flašu. Flaša je lupila o sto. Bila sam sigurna, tada, da ga je čuo. Hrana je stigla posle trećeg piva, vrtelo mi se u glavi od alkohola, sunca i umora. Viktor je pričao s meštanima za stolom pored, pričali su o tome kako se živi u selu, od čega žive, kako uspevaju da školuju decu, da se prehrane. Oni su mu svesrdno odgovarali, kakav mladić, sjajan mladić, govorio je jedan debeli s kačketom na pola glave i rumenim ušima – e da nam je više takvih kao ti, mladiću, rekao je. „Da je nama više tako poštenih i vrednih ljudi kao vi!“, rekao je Viktor, a onda su svi uglas počeli da nazdravljaju: „Živeli, tako je, živeli, e ova mu je dobra!“ Pojela sam pola svog obroka, Viktor nije ni pipnuo tanjir. „Spakovaćete nam“, rekao je, i mlatio cigaretom ka Momi kao dirigentskom palicom. Ostavila sam Momi malo veći bakšiš, kao i uvek. „Hvala, Evka“, rekao mi je na uvo kada smo se zagrlili. Na trenutak mi je u Mominom zagrljaju došlo da zaplačem, ne znam zašto. Verovatno zbog bake, mislila sam. Dunav je po podne bio hladan, suviše hladan za kupanje. Ostale dane proveli smo idilično. Za doručak sam mu na tanjiru crtala srca kečapom, ručkove sam kuvala po pola dana. Svaki je ispao izvrsno, uprkos mom strahu da nešto ne upropastim, da ne zagori. Proganjao me je strah da nešto ne upropastim, da ne smem sada da dozvolim da isklizne. On je uglavnom preko dana radio, uveče bismo gledali filmove,ili dugo pričali. Pričao mi je o androginima. „Nekada“, rekao mi je, „sva su bića bila bogovi, bila su svemoćna. Imala su oba pola u sebi, bila su kompletna, predstavljala su savršeno biće, savršenu ljubav. Vrhovni bog“, rekao je dalje, „bio je ljubomoran na njih, i odlučio je da ih raspolovi, da lutaju nedovršeni i nikada ne sretnu svoju drugu polovinu.“ „Jesi li čitala nekada Platona?“, pitao je. Rekla sam da nisam. „Eva, mi smo, izgleda, zajebali Boga.“ Rekla sam sebi da ću naučiti malo više o Bogu i Platonu. Zaspala sam, lepljiva od života, i srećna.
JASENKA LALOVIĆ
MATI
(odlomak iz romana Kastigulja)
Malo pošto su svikolici polijegali, Agnica krenu put sobe. S drugog kraja sobe, iz mraka,
viknu je Jela:
– Bi li došla do mene? – glas joj odade strah da će se prečut njezine riječi.
– A što? – pobježe Agnici grublje no je mislila.
– Nešto bih ti rekla.
– Nemamo se što mi pričat.
– Imamo, imamo… No, ispade da nemamo zarad toga što obje zamukosmo. Kad se između duša prepriječi nezborenje, onda se lako istina obrne na laž. A laž je tiranin, začas otruje krv, tako da čeljade vremenom zaboravi riječi kojima bi se prozborila njegova istina.
– Imala si je kad prozborit. Sad ti je pozno – nešto je ćeralo da se inati. – Ne znam što
bih ti rekla.
– Ti ne moraš ništa da zboriš, zato pušti mene da lanem.
Ne skrećući pogled s Jele, Agnica se nakonča na nizak škanj pri ognjištu. Nije trepnula. Znavala je da je Jeli to najveća osuda.
– Znaš li da si ista moja tetka. Mnogo sam je voljela. Kad te pogledam, ka’ da u nju gledam – Jelin glas omekša. Agnici niz kičmu kliznu vrela kap. Ona se uzvrpolji i nevoljno skrenu pogled.
– O’kle bih znavala kad je nikad nijesam viđela, niti si me đe vodila – i dalje ostade
pečatna.
– Da su me puštili da te povedem kod mojih, znavala bi. Ista si moja tetka Kate. Korak ti je taman ka’ u nje. I ta kosa, čini se da je u nju oganj – usne joj se razvukoše u osmijeh. Zastade tren, tek da se uvjeri da je Agnica dobro čuje i nastavi:
– Kad sam ostala noseća s tobom, Niko, tvoj otac, krenuo je put Amerike. Dobro se śe- ćam što je tada zborio, al’ su ga oči prosočile da misli nešto potpuno drugo, samo ne htjedoh da priznam ono što sam viđela. Viđela sam tada kako mu misli prebiraju po mojoj utrobi, pitajući se ‘oću li mu u kuću donijet nasljenika. Još uvijek sam se nadala da ćemo se opet sastavit. Pusta mladost, vazda se nada. Da mu se rodilo muško, to bi ga, možda, naćeralo da se vrati. Reko’ možda… Nijesam više sigurna da mu je to ikad bila namjera. Ovako, ti si mu darivala slobodu. Za njega ispade dobro što se rodila još jedna šćer.
– Sad još ispadoh kriva što se tata nikad nije vrnuo? – ciknu đevojka.
– Nijesi. To nijesam rekla. To što je reka da je rad sinu, nije ono što mu je mislila duša. Da se rodio đetić, ne bi moga ovako, jer ga ne bi puštila famelja, al’ zarad žene koja rađa samo žensku čeljad, nema rašta da se vrće. Kol’ko je na ove bande ostavljenica, čekalica… No, nijesam šćela o tome noćas. Spomenuh ga samo da znaš zarad čega sam skoro trsila, kad si se rodila. Svi me tada osudiše i ne bunim se… Ne imadoh snage da iznesem breme koje su mi natovarili. To mi je, dati, bila i ostala kazna. Da sa mnom ne zbore, a narod upire prstom u tebe i iza leđa šapte kako sam te se odrekla. A, nijesam, dijete moje… Nijesam. Samo sam puštila da robujem nji’ovu kaznu i osudu. Misliš da me nijesu boljeli pogledi kojima su me obustavljali da ti se ne primaknem kad te ufati fibra? Samo ja znam kako mi je bilo kad nijesi mene no druge pitala smiješ li se nadvor poigrat. Kad si se prije tetki fa- tala za kotulu da te povede sa sobom, no mene. Pamtim da me tada ne bi pogledala. Znam, dijete moje, da nije mati ona što rodi, no ona što njivi dijete. Pa, opet…
– Ništa nijesam tražila od tebe, nako da me prifatiš.
– Pogriješih… Bog mi je svjedok da nijesam znavala drukče, a šćela sam. Bojala sam se više tuđe, no svoje osude. Kasnije nijesam znavala kako da ti se primaknem. Isprva su te odvajali od mene, jer su se bojali da ti mogu naudit, a poslije me nijesu puštavali, jer su šćeli da me kazne. Znam da te vole svikolici. Tebe nije teško voljet. Dobro si dijete… Samo ‘oću da znaš da te i ja volim. Onako, iz prikrajka, a da te nikad nijesam rukom takla, a ni pomazila. Eto, to sam šćela da ti rečem, prije no te ispratim u tuđu kuću. Ne znam ‘oće li više bit prilike, pa reko’ bolje sad… – Jela stisnu šake u pesnice. Glava joj bijaše spuštena, ramena zgrčena, pleći povijene. Agnica se nije mogla sjetit da je ikad ovoliko dugo gledala u majku. Primijeti joj na vr’ tjemena jedan potpuno sijed pramen kose. Uredno uvezana niska punđa otvarala joj je uzano lice, ističući krupne bademaste oči. Jasno su se nazirali tragovi njezine nekadašnje ljepote.
Agnica zausti da nešto reče i prije no joj pobjegnu riječ s usana, samo uzdahnu. Tek tada, Jela podiže glavu. Gledale su se tren duže no što su obje šćele. Ni jednoj, a ni drugoj ne dade se da skrenu pogled. To bi dosta da se razumiju i da se sve ono neprozbreno stisne u par treptaja oka.
Uz mukli jauk kostobolje što joj se uvukla u tijelo, Jela se diže. Gledajući neđe ispred sebe, krenula je put kužine. Agnica se prenu. Kroz karamračinu s drugog kraja sobe, nazi- rala se ukočena prilika. Pravo u nju puca je Marin pogled, krcat osudom.
Po prvi put Agnica je osjetila teret žene koja je klecavog kroka zamicala iz sobe. Kroz vene joj uzavre krv. U njoj zatrepta onaj ćošak srca za koji je mislila da ga nema. Onaj što prepoznaje svoje meso od kojeg se rađanjem udvojilo. Ona skoči. Istoga časa Jela i Mare se trgoše. Obje glave se obrnuše put Agnice. Čekale su. I jedna, i druga. Na Agnici se sudariše osuda i nada, prijekor i molba, dvije istine koje se potiru.
– Mati, prigrni malo taj šal preko ramena. Ozepšćeš.
Bijaše to prvi put da joj se preko jezika prekotrljala ta riječ. Riječ koja ih je po prvi put
prigrlila, mimo toga da su se takle. Mati…
NATAŠA ŽURIĆ: ISJEČAK KRUGA
(odlomak iz romana)
Pokušaj da se od seoskog naselja napravi gradić, jalovo je ćutao u tihosti koju ni psi nijesu imali volje da narušavaju. Lijenim ručerdama, kafanski dokonici, potezali su pivsku flašu. Tu su zasjeli veći niz godina. Bili su povratnici iz bijelih gradova. Nakon propadanja fabrika, inflacije, uz minimalne nadoknade, čiji su iznosi prijetili glađu, vratiše se u zavičaj. Dočekani kućnim pragom i onima koji ostaše na njima, nađoše sigurnost doma. Selo koje je okruživalo taj gradić, donosilo je hranu u izobilju. Zar da se oni, koji još mirišu na grad i gospodštinu, miješaju u seoske poslove? Nijesu oni više za plugove i kosidbe.
Pametovali su onima koji ih dočekaše. Žene i djecu brzo naučiše da sa ostalim ukućanima rade seoske poslove. Oni sami, zasjedoše u kafanu, kako i dolikuje gradskoj gospodi. Sjede i sada. Jedino im smijeh zvuči hrapavo, kao škripa kovčega. Provlači im se između rijetkih zuba, miješajući se sa zadahom nikotina i piva. Ti su sve znali. Ko je vlast, ko opozicija, ko je u pravu, ko nije. Znali su i šta tačno treba uraditi, da se grad podigne na noge. Generalni spisak podrazumijevao je sve, sem njihovog rada. Bili su dobri građani, uredni glasači, u ječ- menoj pjeni pivskog slada. Dupe im se prikovalo za kafanske stolice. Jezičine su neimarile ushićenim povizima, koji su umrli grad vaskrsavali. Na jezicima su im nicale fabrike raznih namjena, sve kroz pjenu sa mirisom ječma. Pjena se bečila, caklila, izlivala iz čaše. Pjena se utapala u stolnjak, zadirući u rupe. Rupe suzijevale nakon pijanih opušaka gašenih u njima. Pjena je bečila još više, rogačila njinim očima. Pjena je siktala niz njine grkljane, rađala nove ideje uz mlataranje ručerdi. Ručerde su podizale nebo iznad etno sela u okolini (izniklog samo u njihovim glavama), opsadiranom njihovim idejama. Oči su im buljavo kovitlale niz ski staze, razbrekle u sladu ječma u čašama, zabalile bjelinom snijega. Snijeg je već šumio od skija niz glatku mu površicu. Crvene trake u čast otvaranja istih, kidali su novom turom piva, naručenom uz udar pesnice od sto. I sve to su ispredali kroz dekolte kelnerice, u koji su na- pojnice, zaglavljene u prorezu dvije uzrele kruške, bivale sve manje. Džepovi se prošupljiše na pantalonama, čije su nogavice davno zasvićele iznošenošću.
Tren, u kom se kamion čija je karoserija prijetila da se raspe, zaustavio ispred kuće na dva sprata, ne izmače im pogledu. A, i kako bi? Sem ptice i psa lutalice, prošli bi mjeseci da niko, sem plavog kombija, ne navrati u tu zaboravljenu tačku na mapi svijeta. Pošta, ar- tikli za prodavnicu i lijekovi, dovozio je taj plavac, jednom mjesečno. Njegovo kloptanje bi zastalo pred kafanom. Gajbe sa pivom su izlijetale iz njega, hitrošću ruku, za koje bi se svi kladili da nijesu kadre ni kašiku podići. Niskog rasta, u farmericama, uvijek crnoj majici, patikama dječijeg broja, vozač kombija je uz sitne psovke izlijetao iz kombija. Smijeh se miješao sa akcentom, koji je pokupio sa raznih strana svijeta. Taj okretni vrag je proputo- vao uzduž i poprijeko, svu planetu. Đe bi ga sitni šverc nanio, tu se i strvio. Hitrog uma, hrabar i okretan, okusi slasti krađe, šverca, zatvora. Dobi plućnu boleštinu, koja ga vrati u domovinu. Pretijesna ona za njega, pretijesan on za nju. Kombi, koji je kupio za sitne pare, posta mu dom. Šverca se nije odrekao. Vješto ga je skrivao, provlačio preko carina, sitno zarađivao, ali se njegove slasti nije odricao.
Vozač bi kucnuo čašu s ostalima, malo odasuo u kelneričin dekolte i sjurio ječmeni slad niz grlo. Ličio je na kikirezca, kada se zaleti na kokota, nakostriješi i ne odstupa. Onako nizak, okretan, objašnjavao je debelom sve novine, koje se, eto, dešavaju u zemlji, dok oni ovdje ispijaju pivo i bale na kelneričinoj mekoti. Unio bi se ka crvenoglavom, da bi po- smatrač pogrešno ocijenio to kljucanje, zamijenivši ga svađom. Kikirez se samo kostriješio važnošću prvoglasnika. Svaka, navodno informacija iz prve ruke, dobijala je iz njegovog kljuna bar pola izmišljenog. Taj je, kako je to važno naglašavao, imao svog prijatelja, važnu glavu, koji ga je o svemu vakatno obavještavao. Crvenoglavi je duvao obraze. Biti prvi u dotoku informacija, davalo je važnost vrijednu poštovanja.
Male gnjide stašavaju u vaši.
MAŠA DABIĆ: SANJANJE
(odlomak iz romana Gubici trenjem)
Prevod s njemačkog Đorđe Trišović
Bebi je bilo dosadno, želela je da se pokrene. Malika pocupnu kolenima i beba se smesta umiri. Oči boje meda ponovo su se razbudile. „Gospođo Rozvita, juče sam nešto sanjala”, reče Malika i trgnu Noru iz ukočenosti koja je nakratko obuzela. „Zaista?”, upita Rozvita radoznalo. Ona, doduše, nije spadala u red onih predstavnika svog esnafa koji smatraju da su snovi idealan put u svet nesvesnog, ali je uvek sa zadovoljstvom slušala šta joj klijenti sanjaju i uživala je u mogućnosti da se prepusti svakojakim tumačenjima, bez griže savesti.
„Ovako… stojim u kuhinji”, tiho započe Malika i ponovo pogleda u istu tu tačku koju je po svoj prilici videla isključivo ona. „Znači, stojim u kuhinji i pečem hleb. U stvari, sečem hleb. U levoj ruci držim krišku hleba, ali se stalno menja, svaki put bude nešto drugo. Čas je okrugli crni hleb, čas lepinja, čas булочка, pa onda бублик pa onda nešto drugo…” Nora nije znala šta da radi sa бублики na nemačkom. Бублики, kolutovi od slatkastog testa koje se pravi od pšeničnog brašna i koje je toliko volela da umače u crni čaj. Jednostavno je rekla pereca kako ne bi zbunila Rozvitu niti prekinula Maliku u izlaganju. „U desnoj ruci imam nož i isečem komad hleba i stavim ga na tanjir. Onda tanjir nestane i opet isečem krišku, i opet je stavim na tanjir i tanjir opet nestane. Onda se zapitam, u snu se zapitam, gde li ide toliki hleb? Čujem glasove iz druge sobe, poveliko društvo, ljudi koji se smeju kao da su na svadbi ili nekoj velikoj proslavi. A ja ne znam ko su ti ljudi, znam samo da desnom rukom moram da isečem krišku hleba, ali hleb u mojoj levoj ruci se stalno menja i tanjir nestane čim na njega stavim naredno parče. Кусок хлеба, kriška hleba, Malika je tim dvema rečima posvetila posebnu pažnju. „I tako Vam ja to radim neko vreme, ni sama ne znam koliko, u svakom slučaju baš dugo, dok se ne zapitam zašto mi se hleb u ruci stalno menja. I u trenutku kad sam se to zapitala u snu, odjednom više nije bilo hleba, a umesto njega mi je u ruci bila riba. Ali nije bila mrtva, nego živa. Velika je i svetlucava, koprca mi se u ruci i hoće da pobegne i zgadim se, vrisnem i ispustim je na pod, a ona klizi po podu, pod je drven i napravljen od starih dasaka, kao u дачи, i odjednom nestane u procepu između dve daske, procuri kao živa”. Ртуть, Nora je tu kratku neobičnu reč upamtila kada se nekom prilikom, dok je merila temperaturu, toliko zadubila u čitanje da je u potpunosti zaboravila na termometar pod levom miškom. Ustavši potom, termometar uz zveckanje pade na pod, a Vladimir uzviknu uzbuđeno: „Осторожно, ртуть!” „Pazi, živa!” „I onda sam se probudila. Bila sam u goloj vodi. Nije me beba probudila, sama sam se probudila”, Malika završi sa pričom i pogleda Rozvitu u oči.
„Da li Vam se često dešava da se probudite u goloj vodi?”
„Da, stalno. Ali teško mogu da kažem kad se sama probudim, a kad me beba probu- di. Obično se probudim u goloj vodi kad imam košmare. Ali to nije bio tipičan košmar.” Типичный кошмар. Nora je smatrala da reč кошмар, kad je Malika izgovori, zvuči vrlo egzotično, poput imena nekog parfema, Šalimar.
„A šta obično sanjate kada imate košmar?”
„Bolje da ne znate”, odgovori Malika i priljubi usne na vlažnu bebinu glavu.
„Ne, stvarno hoću da znam. Ali naravno da niste u obavezi da govorite o tome.”
„Vojnike, puške, bombe… standardno. Ono što verovatno čujete od svih ljudi koji dođu kod Vas. Nekad se zapitam kako Vi izdržavate”, reče Malika i nasmeši se. „Ništa Vi ne brinite, to mi je posao, zato sam ovde”, reče Rozvita uzvrativši osmeh. “Ali hajde da se pozabavimo Vašim snom, ovim netipičnim kako ste ga nazvali. Hleb je hrana, ishrana, zar ne? Vi ste hraniteljka”, reče Rozvita i glavom pokaza na bebu koja je tiho kenjkala. Nora nije znala kako da prevede hraniteljka, pa reče: „Vi hranite nekog.” „Da, moju ćerku”, reče Malika i desni dlan nežno spusti na bebinu glavicu, dok je levom rukom odvezivala hidžab koji je bio vezan pozadi. Kestenjasta kosa se opusti i uokviri joj lice. Izgleda mlađe kad ne nosi hidžab, pomisli Nora i pogleda dosije koji se nalazio na stolu. Nora je iznenađeno konstatovala da je Maliki bilo tek dvadeset i tri. Nora je mislila da su vršnjakinje. „A ti ljudi koji se smeju u drugoj sobi… Deluje kao da se osećate odbačeno. Vi ste sami u kuhinji, dok se negde napolju okupilo društvo. Da li se trenutno osećate usamljeno?” „Да нет”, nasmeja se Malika i pokaza na bebu.
„Kako da se osećam usamljeno? Stalno je kod mene. Nekad poželim da mi je majka
ovde i da može da uzme bebu na nekoliko sati, samo da nakratko budem sama.”
„Na to sam i mislila. Beba ne može da zameni društvo odraslih osoba. Da li Vam muž pomaže?” „Ibrahim? Svrati ponekad… Kupio je kolica za bebu. Žena mu ne dozvoljava da češće dolazi. Makar on tako kaže. Ali mi donosi da jedem. Kupuje pelene. Poprilično sam se odvikla od njega…”
„Njegova žena? Ali Vi ste njegova žena, zar ne?”
„Komplikovano je, gospođo Rozvita. Ne mogu da Vam u tri rečenice objasnim šta se kod nas dešava. U stvari, niko ništa ne zna. Svi se prave kao da postoje jasna pravila, brak se sklapa u džamiji i tako dalje, ali verujte mi svako na kraju uradi šta hoće. I šta mu se može. I sa čim može da prođe.”
„Jeste li zapravo od samog početka znali da ćete biti druga žena?”, upita Rozvita potru- divši se da prikrije radoznalost u glasu. Malika je bila klijentkinja sa toliko bolnih tačaka da se uopšte nije znalo gde sme da se pritisne, a gde, u prvo vreme, bolje ne dirati. Rozviti nije bilo jasno da li je, sa Malikine tačke gledišta, njeno neobično bračno stanje predstavljalo složeniji problem ili pak ne. „Nije mi rekao. Tek nakon što smo se venčali u džamiji. Ali, iskreno govoreći, osetila sam. Žene osećaju takve stvari. Ali sam se pravila luda jer je bilo lakše ne postavljati pitanja. A možda nisam ni htela da znam. Možda sam mislila da ako se dovoljno dugo pretvaram da je sve u redu, onda će u nekom trenutku stvarno i biti onako kako želim. Kao malo dete koje misli da ni njega niko ne vidi kada zatvori oči.” Malika se na trenutak nasmeja i nastavi: „Starija sestra mi je rekla: ne pitaj previše, samo gledaj šta se dešava, jer ionako ne možeš ništa da promeniš.” Fake it, until you make it, pomisli Nora. Malika ućuta, a pogled joj ponovo odluta ka nevidljivoj tački. Zatim nastavi sa pričom, a glas joj zazvuča kao da priča sama sa sobom: „Ovde je sve drugačije. Moja socijalka ne shvata, niko ovde ne shvata. Ovde se živi drugačije. A možda i ne. Otkud znam šta se deša- va iza zatvorenih vrata. Kod nas je makar tako da spolja sve izgleda drugačije nego iznutra. A možda je tako i ovde…” Rozvita se nakašlja kako bi sprečila da Maliku obuzmu turobne misli.
„Hajde da se vratimo na Vaš san. Šta mislite, šta znači riba?”
„Riba? Otkud znam. Kad smo bili deca, baka nam je često pričala bajku o čarobnoj zlatnoj ribici koja ispunjava neke želje ribaru i njegovoj ženi… Ali to nije bila ta čarobna ribica. Bila je prosto ružna, odvratna riba.” Malika se na trenutak strese kao da će je opet obuzeti gađenje koje je osetila u snu.
„Pa opet, čarobna riba, rekoste… A koje su Vaše želje? Da li želite nešto određeno?”
„Ranije sam imala želja. Baš mnogo želja”, reče Malika tiho, a pogled kao da joj je po- novo odlutao negde izvan ovog sveta.
„Ali ispostavilo se da život ne zanima šta ja želim.”
„Kod nas se kaže da život nije koncert po želji”, reče Rozvita. Nora prevede, kod nas se kaže: život nije koncert na kojem može da se bira muzički komad koji se izvodi. Malika klimnu odsutno i reče: „Kod nas se kaže: жизнь прожить – не поле перейти.” Nora preve- de, život nije isto što i preći preko polja, i potom dodade: Život nije šetnja. „U nemačkom imamo izraz, sanjariti. Ima li ga i u ruskom?”, upita Rozvita i okrete se ka Nori. „Nije mi poznato”, odgovori Nora. „Makar ga ja ne znam. Sačekaj, pokušaću da ga objasnim.” Na- kon što je Malika pažljivo saslušala Norino objašnjenje, reče: „Tako je. I ja sam bila takva kao devojka.” „Sanjar?”, upita Rozvita. „Sanjar”, ponovi Malika novu reč i nasmeši se.
„Ima da kažem nastavnici nemačkog na kursu da sam naučila novu reč. Sanjar.”
