Čarls Bernstin: Žig

Prevela s engleskog Dubravka Đurić

JER LJUBAV IMA TAKAV DUH DA AKO SE PORTRETIŠE UMIRE
(For Love Has Such a Spirit That If It Is Portrayed It Dies)

Mnoštvo izvidničke kontemplacije posreduje pritisak
gipsa. Gomila pomaljanja; ‘isterati dimom’ samo
od početka zamršeno nešto i nemoj.
Dugotrajna, frekvencija zvona, visina, stav.
Prvo, u ovom trenutku, besciljno, cilja. Do tačke neuređenog
asfalta – predavanje, nasleđe.
Ovi kolutovi sumnjičavo me posmatraju. Obruč
za leđa (uzdah, čežnja…). Širokogrud u
deklamacijama, težak zadatak žmirkanja
(htenja). Zamori put što zamara svet,
oko 1962. Što više dodataka, iskra i parket
odraz, izgoreo (smaknut). Posmatraj želju
čiji će pokret biti samo protestvovanje, odboluj
ovaj privezani plavi brod. Izbrojive suze.
Izguran gde se tuneli ponovo spajaju, baš ispod
perona. Ciljevi odlaze jedan za drugim
& ti samo uzmakneš, slušajući
nehajno. U redu, stalno – bogatstva
tog neispunjenog obećanja. Ko – šta -.
Da ova ponovna potvrda (objava)
& užasno hitro – skoro,
mada. Mada prekoran i još više
nemaran. Lirski misticizam – luka, sve udaljeniji
prozori. Za ljubav bih – vešt ekvator.
Nemarno pridodavanje svakog određenog člana & ispunjen
njima, meša se sa & krade moju postojanost, oštreći
želju za to, prolazeći, tu, budi favorit
u običnom, ali ne misao pre odlazak. Moje
srce, kao vosak, kao tanke sveće gori na svetlu.
Čarobna prolaznost stalna prinuda vrtloglavog poletanja.
Ali kutije, obe, na isti način prevezene. Mnoštvo neprilika,
dalje teoretiziranje konačne predaje, sve do sledeće, proređuje se
ili biva otpremljeno, što noćima spava, danju luta.
Pojavnost što više želi povratak od trzaja, dok
pilot svoju raketu pretvara u vunu. Isplesti
ove fantazmagorije od belog, strmog spomenika do veselog
obroka kulture što jede sebe. U očima što gledaju sa crninom ogledala,
udaljenost savršena – ja hoću, ali sve izmiče. Fiksiranje
motora, trasa tramvaja, poslednji dani ove
vode, ovih polja. Potkrepiti ovakva strujanja i
potkopati udar, lek je memorije. Kad dugo
traje, slika se pomirila sa prijateljem, čavrljajući
ispod oraha, zraci neba ne više naši
ali još više posedovani. Za mnogo toga nema
leka. Udvostručavanje jednako čarima srećnijih vremena, onih
nestalih, bržih i fantastičnijih, glasan
očaj nežnija propoved. Cipela baštini
svoj put dok stopa za stopom ne vidi
nikakvo skretanje. Nebo se rastavlja, zastori prepravljaju.
Muk koji obrubljuje tananiji trenutak,
tegobna šarada vikenda i odgovor.
Mrak koliko bogatiji od jarka oko kojeg je. I
moja ljubav, koja me uzima za ruku, sada, da bi posmatrala kako
sve ovo prolazi, brižna je, ona i ja. Mi u tom smislu
obmanjujemo sebe jer obično
mislimo da će lišće opasti ili
da postoji više načina da se strujno kolo prekine.
Koliko bismo bili jači da nije – ali to je kad je čovek usamljen
i nedostojan da zamisli istoriju. Na
tremu, uz vrata, stojimo, sa šoljicama kafe
u ruci. Pisaći sto neprikrivena opraštanja. Ja
čekam ali to ne želim. Ozbiljno prezreo,
pažljivo ispitan do tačke
nevidljivog crteža, tu nema prošlosti,
kako se mogao nadati da će nam nešto značiti. Ovi
sladunjavi dani, nečujni
cvrkuti uzvišenih dubina. Železničkim
šinama, na pola puta dole, sedeći tamo, posmatrajući –
koza ne zna za bolji zvuk. Kakve boje, kakvi
karakteri – premazani svakom tačnošću
koju zamisao donese, mnogo snažnije i
smelije od nas. Oslabljene oči
zatrpavaju jutro i mi se utapamo u moru
pomažućih ruku. Bolje pustinjak nego sociopata.
Razaranje? – vetar u svakom slučaju duva, svud,
a ram prozora ukrašava prizor. Ta
osoba uglavljuje se u tvojoj glavi, i ceo svet
je njome razoren.

(Iz zbirke Controling Interests, 1980, 1986)

ŽIG
(Stigma)

Velike stvari. Izvestan ton vam
kaže: kako to radiš, šta to
Sve raspoređuje. Stvaranje smisla
S obzirom na sada sasvim nevažnu
Sliku buke što dopire iz druge
Sobe. Tako ti odlaziš, a cela se
Očaranost premešta, tvoj stih, lagano
zanjihan. Počinjem da se
Nadam budućem uverenju – smešno
Utišan da bi se iskrao pekinškim grešnicima.
Kako je malo svako od njih zainteresovan
Za podešavanje prkosnih
Brojeva. Ta tiha oaza staje
Ma šta da dobija, dok zadržava izvor koji
Nestašno brzo odskakuje, akord
Brzine, trag navike koju treba
Umrtviti. Ruka i grkljan – što godišnja doba
Stvore od zagonetke, nanos ćutke
Nevoljan da umetnosti dozvoli pogrešno
Kolebanje usled proticanja koje ima težinu, i tu dopušta
Ljubavnu jalovost. Ti što čuješ ove pozive
Dođi, razoružaj, obnovi svoje povremeno bdenje
Jer tunel ne pobuđuje bujanje i
Krađu ambicija – odgodi, osiguraj
Opuštanje i svađe, što zadržava, misao odbačena
Samo odbacuje obilno podstrekivanje.

(Iz knjige malog formata -chapbook- Stigma, 1981)

DYSRAPHISM*

Nije li se vetar podigao upravo kada si ustala ili da
li si me od njega zaštitila? Osetio sam sažetak
imperativa, val skretanja, demon-
straciju moći inverzije. Svi pijani, nema
se kud. Zaslepljen avenijom i ispunjen
suslednošću. Sveden ili zaveden. Tu postaju boce,
ćutljivi vodiči, ilustrovane sklonosti prema
nadmenosti merila. Mrzovoljan ili komiran. “Život je ono
što nalaziš, postojanje ono što odbaciš.” Dobar je primer:
“Tata steže nevaljalka.” Ponekad se nešto
razdvaja; u većini slučajeva, nije više od dvorane.
Nema se kud osim pianissimo (zaštita tržišnog
rasta cena). “Mama to uvek uradi onako
kako ja volim.” Ili, ovde vrednuj ono što kao da se
odgađa u drugome. Opravdanja nema! Zimske sportove ne možeš
gledati sa upaljenim svetlom! Nenormalno fluidno zadržavanje
drevno plavljenje. Sigurno isto toliko tvrdoglav
ali bez njegovog šarma. Nema poistovećenja,
samo povraćaja. Primorao nas je da iznudimo tu ponudu;
ona proizlazi iz politike, ne iz ljubavi. “Napuni
čaše – pitaj ih
da li bi želeli
još kafe, itd.” San
sadržaja.
Putovanje je
dugo,
nagrade nedosledne. Heraldički oklevetan.
Otići – znači – dobiti. Najbolji
plenovi: gotski lukovi. Ili pretvorna želja
pogađa vrela i pevaju sa živahnom
veličinom. “Skloni sve sa stola, osim
vodu, vino i pepeljare; za raspremanje soli & bibera
koristi poseban tanjir.” Neuko
sukobljavam, čudeći se
ustrajavam. Treba da
spomenemo da se to
daje za svačije oči a primenjuje se samo na
osnovnom i početnom
nivou. Budući da je
udobno i isto tako
primamljivo i zadovoljavajuće.
Priča podupirača: saksije na prozorima ka društvu.
Ali ne obaziri se na krušku što cveta u tvom
mozgu. Božji otrov je koncept
beskonceptualnosti – dah bez kiseonika.
Ništa manje izdvojeno ništa više ostavljeno – iskušenje
uvek leti ka
brežuljku svetionika – prokop
duše.
Beskonačno drndalo. Nikada nije u pitanju do-
kidanje, već samo sažimanje. Severna svetla su
univerzalni obloženi temelj. Radost
pri džogiranju. Užitak u
strepnji. Udari četke
po kanalima … nasipi na
sargiji. “Ljudi vole kad ti nije potreban
novac – izazivaš prezir. “Na neki način
tako otrovne oaze. Ovo napredovanje grofova, kao neuspešnog
dana, drvenasto krkljanje. Cipele
šokiraju. Dao bih ti
svog majmuna, svoju serenadu, svoju pijačnu torbu,
ali ti tražiš postojanost, a ne teret. Ko
uzimajući hrpu poriče nagradu, širina
platna. Ili oni
sa njihovim, ti
sa svojim. Drugi
hitac, drugo zaustavljanje – mrtav
kao daska u podu. Izvinite zbog moje deklamacije: kratka
parada. “Ponovo napuni pladanj i priđi
svakom.”
Zvuk je skup – ešarpa
serafima. Dosledno tkanje.
Proširenje nikad nije više od forme sadržaja. “Znam
kako se osećaš, Džo. Niko ne voli da prizna
da mu je devojka pametna.” “Osećam kako znaš,
Džo, kao niko pametan ta devojka je njegovo priznanje.”
Valovita vrsta vrste – duž podzemne železnice, gurnut
u kadu, bekstvo stepenica. Trebalo je da pucaš! Ali
vremenom sam pristao. Sudski spokoj, i pompeznost.
Ispipaj stražnjicu! Pranje
briga (svetovnost
vira). Ili: “Divno je biti ovde sa svima vama.” Omaške
nalaze ustrajna odlaganja, potajne
rekvijeme.
Zasićenje, sigurna sića.
Ili – muvanje,
deterdžentsko jecanje, besmislena psihoza. Hajdemo:
raskomadajmo hirovitost, ispecimo
zaostatke, poduprimo sveto. “Ako ne pratiš
kulturu, kultura će pratiti
tebe.” Sakralno doziranje, pomalo
domaćinsko. Nit
niže niti poput
drozda. Trombolitička kaseta. “Dok se sve to
dešava, mladi Sir Fransis Rouz – vrlo obdaren
slikar, koga je Gertrud Stajn poslednje decenije svog
života prihvatila – kao da nema veze sa
slikarstvom.” Ako se družiš sa njim, družiš se
sa metaforom. “To je
realistički paket mera, to je
unovčiv paket mera, to nije
konačni paket mera.” Okretnost
sveobuhvatnog, možda: uvek nešto
prokapava.
Izgleda kao da uvek iznova zaštićujemo iste automobilske
gume bez dodatnog stezanja. Evo nekih
dodatnih prozorskih okana – alternativnih. Do sada veoma zauzet
reorganizovanjem i u stvari, što je neobično, moglo
bi se reći, pridodat frakcionoj destilaciji racija. Ili samo
sudariti se, leđima okrenut svima.
Realnost je uvek krepkija
kada nju ne viđaš.
U svakom slučaju, samo nastaviti, biti tamo gde pre nisi bio ili nisi
mogao biti – koraci, prozori, prilazi. Ne dozvoliti
da se ono drugo toliko rastoči dok se
stapa sa horizontom rastresenosti, rastezanje
progonjeno kao domaće tlo
(mesto gde se sprečava oticanje). Recimo,
vakcinacija kobaldskih izaslanika trudnih dvostrukim
ogorčenjem, koja probija sa inertnim materijalom. Ne
mogu a da se ne nagnem, sa meni svojstvenom nadom. Možda
nagoveštaj, oklevanje. Kaljače su, na primer,
nestale, ali ti si tu. Trenutna libidna energija, Doplerova
patnja. Zatim svetlost osvetli
svačiju glavu. “Zato mislim
da negde treba da istaknemo da je to stvarno
zajednički prilaz.” Izrešetan
bukom. Ono što
ne zna skandirati priznaje
širenje: listovi čaja
mamac
ogromne sreće – poslepodnevna
bljuzgavica, jutarnji odgovor. Proza,
poza – nemilosrdni
krznar.
Pesma, hroma. “Ne volim
tvoj način mišljenja”:
teško je potrošiti um.
U prozi polaziš od sveta
i nalaziš odgovarajuće reči; u poeziji polaziš
od reči i u njima nalaziš svet. “Unesi
vrelu – supu” “Ne
bi mogao pronaći put
izvan oljuštenog krompira.” I tišina
može biti sredstvo
ali je retko delotvorna kao slepilo.
Njegov kvart i baštinik njegovog srca, koga je začarano
svojom sviralom, obuzdava cilj da bi sledio
bujice sa otvorenom smrknutošću, i uklješteni u ovom
nizu, budale porede sa tromim malaksalim tonom.
Vlast traži odvraćanje pažnje – cirkuski
poniji klanice. Učvršćen
harmonijom, ošamućen dekoracijom
hirurg iz sna hramlje tri koraka u širinu, dva
koraka u stranu. “Tada nisi morao da
vičeš da bi bio ekspresivan.” Jedno po jedno
pepeljasto stopalo posuto je peskom, ostala je tuga.
Hitar prolazak skele, zauvek razigran.
Svet zabave zna da borac hoće
da dobije rat i da se vrati kući.

POSLEDNJI PURITANAC
(The Last Puritan)

Ništa mu nije značio pogled na svet.
*
Dosadilo bi mu da sam jednostavno trči
*
Kao što obično biva, personalnost je počela da
curi u njegov posed
*
Ako bi mu šljunak upao u cipelu,
uzrokovao bi neprijatnost
*
budi stoički aklimatizovan
*
ponovo je to osetio na
drugom mestu
*
čak i ako je morao ukazati na
bogatstvo prirode, ali on je sva ta
strasna uputstva uzimao mrzovoljnije,
morao je opisati i u takvom trenutku misliti
na nju ili izmisliti osnove za saosećanje
*
stari prolaznik
*
Šljunak je beznačajni
doživljaj, nalik nekim telesnim
potrebama
*
ali što se tiče karnera
*
sfera, je bila, slična, napravljena, od,
savršenih, (flaša
*
naginje se, kad seda u, & udarati
takt po metru
*
sve samo vidjeno ili čuto
*
izraslo iz, & smeša,
bilo je original (mada nije
naučio da ih moli)
& pa pomalo i da peva
nemačke pesme
*
ove poslednje su mu bile omiljena
zabava

*
bila je to veličanstvena misao
*
ili saslušana ostala je slika
*
jednom moralizovana, iscedjena
pomorandža
*
istrošena smesa
*
na nemačkom kao i na
engleskom, ili bolje
*
& što bi naravno bilo
lošije
*
nedovoljno da bi se uokvirio jedan
odgovor
*
jedva zahvaćen
*
Bilo je silno olakšanje
naći ga tokom većeg dela
akcije
*
divno je napolju na otvorenom
*
Nikada nije posetio
veliko utočište ludaka
pored svojih vrata
*
ali ponovo je ovde došao
lično
*
Ponos je izgledati, započeo, nedovoljan,
ne nužan
*
njegove bose noge
*
uprkos čudne paučine
*
na palubi, sekstant, jer je
širi, neugladjeniji &
“prezauzet” nije mogao
zamisliti da bi tako mlad
druškan mogao biti
tako star
*
“Ali, dosadno mi je”

*
dok je nestao da bi
uobličio svoja opažanja
*
Njegovi pogledi mogu biti pogrešni,
ali je bar bio pun dosetki
na svoj račun
*
ali i tu je sve
bučalo u njegovoj
glavi
*
Ali Volt Vitman je površan
kao i Ruso
*
kod kuće je predivno
*
zurenje je izgledalo
*
mršavi starac na
kormilu
*
“Bogamu, al’ smo bistri”
*
On je više od grbavca &
sagradio je benediktinski manastir,
kao dečak sam se penjao,
entuzijasta, koji je prešao
u Salem u svoj stari
porodični voćnjak
*
sa pogubnim posledicama po
moje varenje
*
to su bili trenuci njegove
intuicije
*
izgledalo je da zna gde
je sve bilo
*
ruke hitrije od
leda

LUKA ILUZIJA
(The Harbur of Illusion)

Pri ponoćnom škrabanju, magla je
izgubila svoje kosti a klobuci
pokrova obloženi su glinom na
granici plime i oseke. Ne brojati više
sem gustine strela njihovu
ćutljivost na rascepu obrubljenom
dokom, niti časove slosticija
niti obod zaobilaženja –
preko boka uvojka i
kovrdže vena se slatko rasipa
a Džavolja vrata ne znaju ništa
sem dosađivanja i nečinjenja –
proročke moćvare gde se
obuzdavam od mnoštva i kamfora.
Samo to, mreškanje
nasuprot slepe obale koja nas
zasipa peskom glatke i jasne: neka
on koji se nije zbunio načini zvuk, kakofoniju
približavanja, koje je palo,
rasipanja, koje je odvraćalo. Mada
slobodan da se dosađuje i tereti, neka
šina izbrblja zaključak, sitnilave tričarije
na opustošenoj močvari, ili gospode ova
kula, putanja vođice, prolaz
podnevnog atola.

(Iz zbirke The Sophist, 1987)

KIVI PTICA NA KIVI DRVETU
(The Kiwi Bird in the Kiwi Tree)

Ne želim nikakav raj, već samo da me
preplavi pljusak reči, oplođen
tropskim. Temelj iz-
van odnosa, manje ‘stvaran’ više sačinjen, dok ruke
obgrljuju bebino gukanje: obu-
hvata mreže izgovara svoje obećanje (ne prepreke
što svezuju, beleške što beže). Krojač kazuje
o drugim štetama, šavovima što spajaju, tom ukrasu,
tom rasipanju, & izgovorivši ova imena, slovo po slovo, prelazi
trice ili talkove, klizaljke & raspuklina. Samo
izmišljeno je stvarno – ne pobede
koje oblače akrobatske opi-
se uma. Prva činjenica je socijalno telo,
jedno iz drugog, ni potrebe niti drugo.

POETIČKI STAV ZA POETIČKI KOLOKVIJUM KUTENAJSKE ŠKOLE PISANJA, VANKUVER, BRITANSKA KOLUMBIJA, AVGUST 1985.
(Being a Statement on Poetics )

Nikada nisam bio za intelektualizam. Mnogo
priče, malo akcije. Sakriti se iza zidina teorija
poštovati, zbuniti, mučiti sudski nalog, radije ćemo
sve kinjiti sa našim, makar i lažnim, obećanjima o brzom
prilazu i razjašnjivoj nadoknadi. Pesma ne treba
da bude, jer ona postaje. A oni koji ovako sramote svoje
signalne zastavice, ma kako i ma od koga osramoćeni,
katranom treba da pospu vatre bučne inspiracije i da ogole
znak nedoraslosti na svojim kolektivističkim plećima.Terorizam
u odbranu slobodne preduzimljivosti nije greh; nasilno
proganjanje pravde nije nevino. Američki stih
razdvaja od kanadskog tema
koju možemo pogrešno proizvesti da bi tumačili ovaj
presudni spoj našeg binacionalnog toka.
Nisam ukrao te kruške. Naravno, problem nije
u vodi, već u bebi. Želim pesmu
realnu poput Oranža Juliusa. Ali retoriku
ostavimo po strani pričajmo iz srca
drugim rečima koje će olakšati i osvetliti. Više nije 1978, a
po tom pitanju ni 1982. Nove mode kao što su
sjajni vrhovi tvojih cipela: Treba li jednostavno
prvo obojiti ili odbaciti uglačani kaput? Možda je potrebno
zameniti same cipele. Same cipele: ovo je
zagonetan objekt našeg projekta. Naravno, sve
što se zbiva u vremenu, dokument je tog
vremena. Velečasni Braun predočava ovo gledište kada
priča o nelagodnosti nekih svojih verskih skupova
tih polovičnih ili četvrtinskih formulacija, već skoro
deset godina nisu više u opticaju u današnjoj
situaciji. Sadašnjost je uvek nezasita
jer je nikad nema. S druge strane, prošlost je
uvek staromodna, a budućnost prigušena.
Sporo putuje svetlost za čovekolikog pacijenta.
Polovina sveta misli da se noć nikada neće završiti,
dok se druga polovina znoji pod jarmom nemilosrdne
svetlosti. Vreme je da skinemo šešire i
skrasimo se. Kotlić je na peći,
vekovi su naslagani poput knjiga na polici.
Šarka i šipka.

Biografija

Charles Bernstein (1950), jedan od najznačajnijih američkih pjesnika i teoretičara, rođen u Njujorku, profesor na Univerzitetu Pensilvanije. Djelovao u pokretu jezičke poezije. Prevođen na mnoge jezike, uključen u antologije Srbe Mitrovića (1994, Novi Sad) Sibile Pelevski (1991, Zagreb), Nine Živančević (1997, Vršac), Dubravke Đurić i Vladimira Kopicla (2001, Podgorica), Petra Opačića (2003, Split).

Bernstinova poezija, kao i poezija drugih jezičkih pjesnika i pjesnikinja, pokazuje nove, složene mogućnosti pisanja poezije za 21. vijek. Njegova poezija nije narativna u onom uobičajenom smislu, kakvom smo mi to navikli. Ona iznevjerava očekivanja čitaoca koji želi koherentnu priču. Bernstinova poezija nasljeđuje evropsku avangardu, prije svega ruski kubofuturizam, a zatim i američki objektivizam iz tridesetih godina 20. vijeka (Luis Zukofski, Reznikov, Džordž Open, itd), i nadovezuje se, ali se i suprotstavlja danas svjetski dominantnim načinima pisanja kakvo je postavila prije svega njujorška škola sa pjesnicima kao što su Frenk O’Hara i Džon Ešberi. Bernstin u poeziji upotrebljava fragmente privatnih i javnih jezika, povezujući ih u svojoj parataksičnoj poeziji. Ta poezija je rastavna, kako na nivou stihova, tako i na nivou manjih jezički segmenata, tako da on jednu pored druge postavlja riječi koje nužno ne čine koherentni smisao. Bernstinova poezija govori o tome koliko je složena stvarnost poznog 20. vijeka i početka 21. vijeka i kako se ta složenost može pokazati u složenom jeziku poezije, koja magično postupa sa jezikom, skreće pažnju na sam jezik i njegovu zvučnu materijalnost.

Podijeli

Komentari su suspendovani.