Aleksandra Obradović: Defektna uspavanka
Držaće
Izdaje me varenje.
Za vratom nepreležane traume neke devojčice.
Klecaju tek podignuti stubovi tvog pijedestala
a za veru se drže izmorene ruke.
Svi sati višenedeljnih razgovora svakog sekunda tekuće decenije
ne daju da pomislim da pustim, a onda pustim
jer sam se okrenula da skinem džezvu sa ringle
i lom provala rusvaj haos
veći nego cela ta grandiozna skalamerija što se nekada tu na čeliku i tricama držala.
A pod njom ležim ja i sa mnom ležis ti
al je ne vidiš
al je ne osećaš ne čuješ rušenje ne osećaš smrad
dok ja potmulo jecam i pluća mi šište od nekog gvožđa zabodenog među rebra
jednom rukom crtam plan kako sve to dići opet, onako grubo i bez smisla statike, a drugom zarivam kandže u leđa i bodem i cepam onog koji je prvu dominu oborio, nit paučine na nekom ćošku sa sobom povukao
povukao i mene sa njom i ovo moje malo kraljevstvo
bodem onog koji nije znao, nije želeo, drugačije nije mogao i sklapa ruke oko moje
al su mi oči natekle pa ne vidim i uši su mi prazne pa ga ne čujem
najokrutnije ne osećam dok komad mesa ne otkinem
a kad otkinem svoju dušu negde na kraju tog komada nađem
pa se ispocetka zašivam.
Tebe za sebe, a sebe za temelje. I opet onim rukama sklapam i krpim našu kuću
uvek drugačije, čini mi se snažnije.
Ovaj put ce držati, kad ti kazem da će izdržati!
Neke mrlje crvene po rukama mi ostale
ima vode, opraću, nestaće.
A tebi hladan vazduh kroz grudi s leđa naleće,
smeješ se i misliš
izdržaće, moralo bi, držaće.
Hod po žici
Hod po žici možemo smatrati uspešnim ako onaj ko tu suludu,
opasnu i diskutabilno hvaljenja vrednu aktivnost vrši,
stigne na drugu stranu.
Čitav, nadajmo se.
Živ, podrazumeva se.
A kakvim ga smatramo ako se sa žice padne, ali te mreža uhvati? Čitav je, živ je, al nije ni na jednoj strani.
Da li je tad žica uspela?
Što je tog idiota sa sebe otresla.
Ili je pravi pobednik mreža?
Tako retko je ona zvezda i sada je njen trenutak.
A šta si ti, hodač, ako padneš, a mrežu nemaš? Ako te se mreža odrekla, razočarala, spakovala se u vreću i otišla, ne mareći za tvoje ambiciozne planove i podvige, ni za to koliko ti je potrebna i koliko ti bez tog hoda i te visine nisi ništa?
Ništa više do par očiju uperenih uvis koje sanjaju jednoga dana da dožive nešto upola uzbudljivo kao taj prvi korak u ništa.
Dani bez reči
Kao tvoje isprekidano vrištanje pod jorganom za tvoju majku koja u drugoj sobi kuva ručak,
tek naslućeno mučno za mene prolaze osnovni tonovi ovih bez reči dana.
Šrodingerova bol:
zamišljana gorom nego što zapravo jeste,
lakša je za svariti od one prave – u plitku humku zakopane izmedju šta sam trebala da sam mogla i šta nikako nisam smela iako sam želela.
Onda kad počneš sam sebi da saplićeš misao u grlu,
kad nemaš kome za to zaustavljanje da naplatiš kaznu,
počne maraton koprcanja izmedju startne linije i prve prepone,
koju iz razumevanja prema istoj, poštovanja prema disciplini i straha od betona nećeš preskočiti,
i onda se tako trkaš u krug.
A protivnik, mazga tvrdoglava, tačno jak kao ti.
Tačno brz koliko ti.
I tačno toliko dosadan.
I dobar dan, razumem potpuno, cenim svakako i hvala
– svakoj preponi ponaosob –
dok kucka me u potiljak, u šesti pršljen, u čelo
to što bih uvek pre od svojih mišića i glasnica iskamčila makar nešto
ma kako bilo pogrešno.
Godina odluke
Od tebe jedino tražim
da mi dopustiš
da ti ne tražim ništa.
Kad nam u grudima sinhrono krcne prekidač
kada izblede bezbrojne oprečne naslage smisla koje na zemlji nazivaju teškoćama.
I kad se prepoznamo sa onima nama koji su sve ovo gladni i sanjivi započeli,
ne po imenima nego po nadama,
pa da prestanemo da pitamo pitanja samo da bi lamentirali nad nemogućnošću postojanja odgovora,
da se uhvatimo za ruke i podjemo.
Kroz šumu do potoka, preko mosta pa oko potoka
kroz šumu do kruga, istim stazama kao do sad
samo stopu il dve uvis
više nego tad.
Popodne u parku
Želim da ležim na travi i da osećam kako me vlažna zemlja drži.
Kako je čvrsta i nigde neću propasti.
Kako je vazduh svež i težak i neću odleteti nikuda
I hoću da kroz tu zemlju osetim toplotu kojim tvoje telo zrači.
Neću da me dodirneš.
Samo da znam da si tu.
Jednako miran i spokojan kao ja.
Hoću da ležimo na travi i samo postojimo.
Neprošli i nebudući
Ti i ja.
Voz
Gospodine!
Ovaj voz što prodje, znate li jel poslednji?
Svo ovo čekanje, kroz prozor kupea za ruke držanje… jel to sve da nam u putu bude sladje; ili je gotovo?
I mi onda samo na tim istim rukama treba bore da brojimo dok ove šine neke druge gradove ne spoje i dok zubato sunce kroz nadstrehe perona samo jedno od nas ne ogreje?
Znate li, gospodine?
Sanjate li i vi, vrli gospodine, o istrunulim rukama, isprepletanih prstiju, u spomenik sred neba i zemlje uklesanim?
Tebi su grozne, meni su blagoslov, moj gospodine.
I još kršim prste.
I vozove osluškujem.
Tamo, iza kuća pod brdom.
Osluškujem, ali ne dodirujem.
Biće
Kakva glupost za reći!
Želim da traje još,
ne da život podvlačim pod okvire narodskih floskula!
I zar nije uvreda?
To je kao reći da se nismo dovoljno trudili,
da smo previše sive ćelije štedeli
i nekako u ovom matematičkom problemu uspeli sa minusima ostati.
Da smo se ulenjili i uspavali i ušuškali (a znaš koliko besno grizem rutinu i bušim balone zaludne zablude!)
Da nam ni ono najnaše od našeg nije bilo sveto i da smo ga samo tako niz vodu pustili!
A ako to kažem ja, ja sama,
nezamisliva je povreda.
Onda sam već oružje spustila i predala i prodala i sama sebe lancima zavezala i u okean bacila i ribljim čeljustima izjela.
Dok mi je sve vreme srce divlje kucalo i šamare mi lupalo jer sam ga izdala.
Jer ga nisam slušala, nisam preko sebe dala!
Nisam dublje razumela, šire prihvatala, tebe osvestila i dah ti zavezala
da mi jednoga dana ne bi rekao
Bilo je lepo dok je trajalo.
Defektna uspavanka
Gorki roze kristali igraju negde oko moje utrobe, dok crne nakaze moje armije opkoljavaju tvoju.
Gadni su i skiče, a i loši su podanici jer ne znaju da stanu.
Kad ih pustiš iz kaveza nema više kontrole nad njima; idu i pustoše.
Mnogo dalje nego što bi trebali.
Daleko iznad onog što bi morali.
Za te napasti nema znanog leka.
Mada
Ja sam izmaštala jedan.
Na meni radi, svečano se kunem,
al u meni su drugi stvorovi.
U svakom od nas su.
Neki veliki, neki golemi.
Elem
uvaljaš se prvo u slatko-lepljivu penu što se oko tebe stvori od jorganskog zagrljaja
(ako već nemas neki dvonožni)
pa se bućneš u kupku od vere (ne, ne te, one druge)
i zamotaš se u ćebe od otkucaja i treptanja
i tako grozan čekaš da neprijatelj ode da spava.
Onda sam sebe prepadneš ljubavlju, stomak ti se zgrči i kroz pupak izlete ovi. Neprijatelji.
I pretvaraj se da si ovaj recept dobio od koga drugog. Ukrao, još bolje!
Nije red da te i napadam i lečim, suludo je!
Ja ionako drugog leka nemam.
Osim
da nam zalepim želuce pa da se jedni i drugi upoznaju, popričaju, smire.
Možda u svemu tome jednom svi u isto vreme legnemo na spavanje.