Svetislav Basara: Krug/soba/večnost
Ljudi stalno umiru, ali nikako da se navikneš na to.
Philip Roth
Svi putevi koji vode u carstvo nebesko uski su i sva su vrata ka tamo tesna, put, međutim, kojim je prošao Vuković Miodrag (1947-2013) bio je jedan od najužih, a vrata kroz koja je u Carstvo nebesko ušao, behu jedna od najtešnjih u nerazgranatoj mreži puteva u Carstvo nebesko u Crnoj Gori (i Brdima), gde su i zemaljski putevi teško prohodni – zimi pogotovo (prokletstvo Šavnika!) – i u kojoj je i Vladika Rade morao dobro poviti grbaču ne bi li se na krlak provukao kroz dveri biljarde – tako sam, rekoh Popoviću, pomislio kada mi je Vujošević telefonom, javio da je Vuković (posle duže i teže bolesti, pretpostavljam da je tako pisalo u Pobjedi) – kako se u takvim prilikama kaže – umro – a da je samo nekoliko dana pred smrt, sa njim, Vujoševićem, u bolničkoj sobi razgovarao o stripovima Andrije Maurovića, ni o čemu drugom, o Starom Mačku, ako me pamćenje ne vara, za tačnost informacija ne odgovaram. Ta crna vest bila je samo delimično tačna – napisao sam u e-mailu Jergoviću, koji sam potom izbrisao – novine malo malo pa objave vest Elvis je živ – napisao sam sutradan u pismu Kukiću, koje nisam poslao – ko još šalje pisma? – pa niko razuman, pisalo je u neposlatom pismu, ne veruje da je Elvis ustao iz groba (ili da nikada nije ni umro), zašto bih ja poverovao u besmislicu da je Vuković mrtav, bar u smislu totalne anhilicije njegove ličnosti, koji se ovde, pod uticajem doktrine marksizma-lenjinizma – duboko uvrežo. Neću da kažem, kazao sam sutradan Raičeviću u bašti hotela Moskva – i dodao da bih, da je ikako bilo moguće, ipak najradije tako kazao – da Vuković u jednom momentu nije definitivno prestao da diše, da mu srce nije prestalo da kuca i da mu se koža u kritičnom momentu nije osula takozvanim mrtvčakim mrljama, ali bar ti dobro znaš, dodadoh, da Vuković nije puno držao da pulsa, sistola, dijastola, transaminaza, pritiska, disanja, telesne temperature i ostalih – ne znam kako da ih nazovem – nazvaću ih mahnitanja – metabolizma koji je Vuković, doduše, uvažavao, kao i sve ostalo živo i neživo na ovom svetu, ali za koji suštinski nije davao ni pet para. Pa ne možeš voditi računa o šuljevima, peristaltici creva i želudačnoj flori – i napisati priču “Soba”, recimo, koja je i mene, ovako raslabljenog, čim sam je – još pre nego što sam upoznao Vukovića, pročitao prvi put (pa onda deset puta zaredom) donekle odučila od izmećarenja krvotoku, hormonima i ostalim tricama i kučinama sa unutrašnjim i spoljašnjim lučenjem. Nama, rekoh potom, životi prođoše u lučenju i izlučivanju, ali Vukovićev život, ne, Vuković je lučio samo neophodni minimum. Raičević je isto mislio. Doista je nemoguće napisati tu (i mnoge druge priče), reče, a ne zanemariti – odgurnuti u drugi, pa i treći plan – plot, koju je Vuković – tako je rekao Raičević – smatrao nužnim dobrom koje s vremenom prerasta u strašno zlo. Telo je nužni smeštaj, izba za koju se kirija plaća životom – mora da je Vuković – kada bi uopšte razmišljao o telu – tako razmišljao, usudih se da neovlašćeno pretpostavim šta bi Vuković mogao misliti na tu temu. Niko tako dobro kao Vuković, rekoh, nije bio upućen u to koliki je materija – naročito organska – bofluk i šund. U svemu tome najinteresantnije je, rekoh potom Raičeviću, da je Vuković – za ateiste umro, a za nas se prestavio – a da u strogom smislu reči uopšte nije bio bolestan. Raičević je bio suprotnog mišljenja. Vuković jeste bio jedan od najzdravijih crnogorskih pisaca, najzdravijih Crnogoraca, u cjelini, a zasigurno najzdraviji u Mrtvom Dubokom, rekao je, ali nisi li sam rekao da je materija, pogotovo organska, makar ona bila i Vukovićeva, najobičniji bofluk, trošniji od češkog štofa i kineskih čarapa, izdala ga je plot zajedno sa biohemijskim bućkurišima, savladala ga je neka teška boleština, na kraju je dopao Kliničko-bolničkog centra u Beogradu, ne bi ga, zacelo, tamo primili da nije imao neku dijagnozu. Nikakvu on dijagnozu nije imao, možda je neku prihvatio iz kurtoazije, pro forma, rekoh apsolutno siguran u ono što govorim. U KBC je – doletevši avionom Montenegroairlinesa, kompanije opasnije po život i zdravlje od Kliničko bolničkog centra – Vuković došao čisto da učini crnogorskoj običajnosti i javnom mnjenju, tek da bi se moglo reći „sve je učinjeno“, takav je običaj u Crnoj Gori, u kojoj se u takvim i sličnim prilikama istrajava u podozrevanju da „nije sve učinjeno“, što najčešće i nije slučaj. Kada mi je, rekoh, Vujošević – čovek koji se razume u bolnice i koji se u operacionim salama oseća kao kod svoje kuće – javio, ne sećam se tačno kada, da je Vuković stražarno smešten u KBC, naslutio sam da će naš drug vrlo brzo – ne umreti, nije to, rekoh već, prava reč – nego izdahnuti. Znao sam to – a i ti to znaš – zato što Vuković nije bio od sorte ljudi, takozvanih nabiguzica, koji u bolnice dolaze zbog sipnje, nazeba, doznaka za bolovanje, povišenog pritiska ili operacije slepog creva – zahvata koji se u velikom svetu odavno radi po kućama, uz priručnik Uradi sam – da bi se tamo, u bolnicama besplatno izležavali, primali injekcije, pili državne vitamine, štipali lekarske pomoćnice za dupeta i zauzimali mesto osobama mnogo bolesnijima od sebe – a takvima je bolnica najčešće nedostižni san – ne, na taj korak – najpresudniji za njegov i ovaj ovde i onaj tamo život – Vuković se odlučio tek kada se – na osnovu dubinske introspekcije – uverio da neće izneveriti crnu prognozu lekara – ma koliko ta dijagnoza u suštini bila pogrešna – takav je on bio čovek, samo da nekoga ne dezavuiše, da nekoga ne uvredi ili, ne daj Bože, povredi, pa šta košta da košta. Nije se – dodadoh – rodio majčin sin, osim možda Parcelzusa, koji bi bio u stanju da postavi tačnu dijagnozu bolesti Miodraga Vukovića, toliko je Vuković i u telesnom smislu bio introvertan, toliko je izimicao svim dijagnozama i svim definicijama. I zdravlje je krio kao zmija noge – da ne bi, počem, izazivao zavist hipohondara i simulanata – a bolesti je potiskivao duboko u sebe, što dalje od bližnjih, u najkrajnju tamu tkiva. Ako je ipak nekim slučajem, u šta sumnjam, na kraju ipak oboleo – hajde da dozvolimo i tu apsurdnu mogućnost – to je onda morala biti neka, u patologijama potpuno nepoznata bolest dostojna Vukovića, njemu primerena, stvorena u jednom primerku, za jednokratno bolovanje, samo za njega, zamišljam je u obliku solidno skrojenog kaputa (o kome će niže biti još reči), obučenog ispod kože, koji je u trenutku takozvane kritične temporalnosti zaogrnuo Vukovićevu dušu i zaštitio je od ledenog daha smrti. Mora da je, rekoh malo kasnije, kratkotrajni boravak u bolnici Vukoviću pao teže nego (nešto docnije) smrt, jer je on smrt – bezbroj je za to dokaza u njegovim pričama – poznavao kao svoj džep, a bolnice je smatrao mestima za organizovano (i nekažnjeno) ponižavanje i uništavanje ljudi i prezirao ih je iz dubine duše, iako – iz gorepomenutih skrupula – nikada javno nije govorio o tome. Ponekad, istina, jeste – po službenoj dužnosti – kao novinar Pobjede, pisao o čudnovatim događajima u zabačenim domovima zdravlja, na severoistoku Crne Gore, ali to je činio u ime književnosti, a ne medicine. Jednostavno ne mogu da zamislim Vukovića u dronjavoj bolničkoj pidžami, ogrnutog olinjalim mantilom, od kojih je svaki na najsvirepiji način usmrtio više osoba nego Pat Garet i Bili Kid, omiljeni Vukovićevi junaci vestern filmova, drago mi je, rekoh, što me je težak napad diskus hernije – i ko zna čega još – fzički sprečio da ga posetim u KBC, da ga vidim prisilno nakljukanog tabletama, načičkanog kanilama, prikovanog za krst kliničke Golgote – kao da ionako na krstu nije proveo ceo život – dugačkim iglama za infuziju i još morbidnije tečnosti za mučenje. Utešno je, u svemu rekoh, što je Vuković na vreme napustio KBC i vratio se u Podgoricu, da ovaj svet napusti – ili kako se to kaže da izdahne – u krugu porodice, a ne u Beogradu, u kome se izdiše stihijski i u kome se zvuci izdisanja nevoljnika mešaju sa zvukovima sramnih uzdisaja iz javnih kuća koje su – posle takozvanih demokratskih promena – počele da niču kao pečurke posle kiše. Upamtio sam Vukovića – i zauvek ću ga takvog pamtiti – utegnutog u pomenuti dugački kaput (koji ga je, siguran sam, nadživeo), kaput kao isklesan od lovćenskog kremen-kamena, jedan od najsolidnijih kaputa koje sam video u životu – a nagledao sam se ja kaputa i kaputa – kako uspravan, sav pod konac – dolazi Preko Morače u Riblji, na upoznavanje i prvi susret sa mnom. Taj kaput za Vukovića nije bio odevni predmet, nego pancir-košulja, rekoh. Prosečni ljudi, govorio je Majstor Ekhart – koga je Vuković čitao krišom, uturajući njegove spise u omot Zagora – imaju po najmanje trideset koža, tek onda dolazi duša, Vuković je, rekoh, imao samo jednu kožu, i to tanku kao pelir na kome je, kada bi se za to stekli uslovi, kucao svoje priče. Da zimi nije nosio kaput, a leti košulju zakopčanu do grla, kroz kožu bi mu se videla duša, kao na dlanu, a on to – da ne bi uznemiravao javnost – nipošto nije želeo. Na tom mestu zastadoh, pa napravih digresiju. Sve modernije, sve opremljenije i sve popunjenije bolnice, ambulante i dispanzeri na takoreći svakom ćošku Crne Gore, tako sam doslovce rekao Raičeviću, najbolji su dokaz koliko je Crna Gora nisko spala, smem se opkladiti, dodadoh, da bi Vuković isto to rekao za crnogorske (i sve druge) bolnice, da bih se odmah potom drznuo da – u Vukovićevoj opravdanoj odsutnosti, a u njegovom duhu – koncipiram sinopsis priče u kojoj bi Vuković – kako bi to samo on umeo – opisao junački gnev, nakostrešenost brkova i razrogačenost očiju Miljana Vukova, obučenog u dronjavu pidžamu, smeštenog – sramota je i pomenuti – na odeljenje urologije Kliničkog centra Crne Gore, u trenutku dok mu Kainova kćer, medicinska sestra, takoreći napičak, meri analnu temperaturu i zabada iglu infuzije u venu. Kakva bi to bilo priča, letelo bi perje cnogrorskom književnom scenom, reče Raičević, da bi odmah potom rekao da on, Raičević, razume moju potrebu da relativizujem, ako ne baš i zabašurim, Vukovićev odlazak sa ovog sveta, ali da je – posle metka i saobraćajnih nesreća – bolest jedan od najčešćih uzroka smrti i u Crnoj Gori i da u tome nema ništa postidno, da bi na kraju rekao da je iz pouzdanih izvora čuo da se Vuković dva-tri mesceca pred svoju (s moje strane nepriznatu) smrt – čuvši da sam došao u Podgoricu, na književno veče – u želji da me još jednom vidi, poslednjim kvantumom snage pridigao sa bolesničke postelje, obuo jednu cipelu, počeo da obuva i drugu, ali da je onda klonuo natrag, u postelju, pa zar bi postupio tako da ga nije obuzela slabost, upita Raičević. Nije to, rekoh, bila slabost, bila je to sila. Nije li rečeno, takođe rekoh – sila moja se u slabosti pokazuje savršena. Sila Duha i oganj nepropadljivosti, rekoh potom – onda ustadoh i prekrstih se pred zblanutom klijentelom bašte hotela Moskva – behu sasvim obuzeli Vukovića i tada se neminovno pokazala slabost ljudske prirode, ali to ne znači da je u njegovom telu, osim nasledne, Adamove, bilo ikakve druge bolesti, hajde da promenimo temu. Hajde, reče Raičević. Vukovićeva proza, rekoh – koju sam temeljno iščitao i proučio pre nego što sam upoznao Vukovića, a o kojoj moram govoriti jer je ovo ipak predgovor, a ne teološki traktat – visoko je odskočila iznad žalosnog proseka istog onog momenta kada je objavio svoju prvu priču i tom pričom – bez prethodno objavljene knjige – dospeo u Antologija (jednu od boljih) takozvane srpske proze, Ljubiše Jeremića, u čiji je knjižni blok Vukovićeva priča – prethodno publikovana u glasilu UK SSOS, Student – bila umetnuta kao ispresavijana novinska stranica. Zanemeli su svi koji su sredinom sedamdesetih pročitali te antologijske priče – tout Belgrade litteraire brujao je o njima – a onda je, na duži period, zaćutao Vukovć. Nije on – i to s pravom – davao pet para na književnost, iako ju je beskrajno voleo. Uopšte nije ni želeo da bude pisac, naročito ne poznat, nerado je pisao, isključivo u krajnjoj nuždi i pod stravičnim pritiskom. Slutio je poput svih mistika – a Vuković je bio mistik samo to nije znao, a i da je znao ne bi priznao (najbolji mistici i ne sanjaju da su mistici) – da je pisanje, ako mu se pristupi u Duhu istine, a ne samopotvrđivanja i slavoljublja, u stvari otvaranje Pandorine kutije, razotkrivanje strukture sveta, koji jeste iluzija i bofluk, ali od koga, za života, nemamo boljeg, a taj i takav svet baš ne voli da se čeprka po njemu i da se njegove vašarske prevare iznose u javnost. Pišući sporo, malo i retko, Vuković je produžavao život – iškolovao decu, dočekao penziju – a opet je napisao dovoljno. Taman koliko je trebalo, dodadoh. Imao je on osećaj za meru. Dokazaću ti, rekoh – i naručih dva hladna piva – na banalnom primeru iz priče Putopis – u kojoj ponekad, u oskudna vremena, kad nemam para da odem u Crnu Goru, provedem ceo godišnji odmor – kako je Vuković dokazao da su najočiglednije stvari u stvari najneprimetnije. Poslušaj rečenicu: Pivo koje je pred njim, sve se brže topli. Vetri iz njega sve: sa hladnošću nestaje i ukus i boja. A sad, rekoh Raičeviću, popijmo po čašu piva za pokoj Vukovićeve duše, pa sačekajmo pola sata. Beogradska žega – pogotovo pod hladom platana u bašti hotela Moskva – nije ni prići podgoričkoj (kao što današnja podgorička nije ni do kolena nekadašanjoj, titogradskoj), ali kada smo Raičević i ja, posle pola sata – namerno odugovlačeći – hteli da popijemo još po čašu piva, ustanovili smo, prosvetljeni Vukovićevim zapažanjem, da nisu izvetrili samo ukus i boja, nego i flaše. Sve je nestalo. Vuković je tu, rekoh – i dodadoh: i ne samo tu – pokazao da takozvana realnost radi kao šibicar sa Zelenog venca – stavi preda te flašu piva, pa je izmakne, ti, međutim, nasedneš i nastavljaš da piješ iako u flaši odavno ničeg nema, a često, kao u našem slučaju, nema ni flaše. Poslušaj, pak, sad rečenicu iz priče Upiš u registru – glasovi koji dopiru ne prepoznaju reči i rečenice kroz koje prolaze – oslušni malo okolni žamor, pa će ti biti jasno da smo mi ljudi samo prolaznici kroz zvuk jezika koji nas – uljuljkujući nas u iluziju da se misli začinju u našim glavama, a da su namere naše vlasništvo, a ne jezički obrti – odvodi tamo kuda nismo ni sanjali da ćemo otići. Upravo se zato događaju naoko apsurdne stvari – zločini iz najboljih pobuda i dobročinstva iz najnižih strasti, ali to nama (i krivičnom zakoniku, uostalom) izmiče pažnji – mada Vukovićevoj nije izmaklo – a izmiče nam iz istog razloga iz koga ne primećujemo da nam je pivo – umlačivši se – izvetrilo zajedno sa flašom, a svjedno ga moramo papreno platiti. Da, reče Raičević, sjajno je Vuković opisao jedan takav zločin iz najboljih namera – moglo bi se čak reći idiličan – u jednoj od meni najdražih njegovih priča, Samoubistvo predsednika atletskog kluba, znam da je i ti voliš. Sigurno si, reče potom Raičević, i ti obratio pažnju na delikatnost (i dalekovidost) pripovedačkog postupka. Pripovest, kao što znaš, započinje kratkim odlomkom iz udžbenika Sudska medicina, dr Milovana Milovanovića – Vuković, skrupulozan, kakav je, naveo je i precizne bibliografske podatke – šesto, preštampano izdanje, Medicinska knjiga, Beograd–Zagreb 1970, str, 250 – navod citiram po sećanju: „Zatim, mlitavost zatezača čmara proizvodi posmrtno izmetanje, ili mišića stežača bešike posmrtno umokravanje, ili stezača semenih mehurova posmrtno izlivanje semena.“ Samo nekoliko rečenica ispod Vuković, saspensa radi, zapisuje – drugačiji su jauci koji dopiru iz kanalizacije; iz ovog čistilišta jedini izlaz je prema paklu – da bi odmah potom na književnu scenu izveo Paraušića (jednog od bezbrojnih njegovih Paraušića), predsednika – Vuković piše ovdašnjeg, ja podozrevam da je u pitanju bio nikšićki – atletskog kluba čija je zvezda u usponu (sa pretenzijama na zlatnu medalju na Prvenstvu Jugoslavije), bacačica kugle, lepotica Ilinka Jeftić. Da li je – reče Raičević, sav zamišljen – između Ilinke, kojoj tepaju Lina, i Paraušića bilo nečega – znaš na šta mislim – može se samo nagađati, verovatno jeste, ali nije od značaja za pripovest. Odmah potom silazimo na sportski teren, u Bermudski trougao bacališta na kome Lina prebacuje granicu njenih i Paraušićevih snova – 18, 32 metra, doduše uz malo preterivanja i sudijske pristrasnosti – koji bi verovatno bili krunisani zlatnom medaljom na Prvenstvu Jugoslavije, a u dogledno vreme (verovatno) i srećnim brakom, da Paraušić – iz najboljih pobuda nije Lini dao da popije neku drogu – koja poboljšava mišićne performanse – a da nalaz doping kontrole (eto do čega dovode novotarije u sportu) prilikom analize Linine mokraće nije bio pozitivan, što je još jedan od Vukovićevih nenametljivih dokaza da „pozitivno“ ne mora uvek – kako se uobičajilo smatrati – biti nešto dobro, kakvo crno dobro – atletski miting se u momentu pretvorio u košmar, sportsko popodne u noćnu moru. Pukla je bruka. Čulo se do u Gluhi do. Lina u očajanju – kako da ocu izađe pred oči kad cijela Glava Zete bruji da se dopingovala – izlaz pronalazi u samoubistvu vešanjem koje će, navrat-nanos, izvršiti u WC-u svlačionice atletskog kluba, vezujući konopac za preskakanje, za vodovodnu cev. Težište joj je, piše Vuković, vrsni poznavalac paučinaste anatomije, književnih junaka pomereno nadole, a niz već hladan, grčem raširen list, sporo krivudaju još mlake poslednje kapi mokraće. Nemaju snage: neće moći da stignu do jarko lakiranih nožnih nokata čija bi lakoća – ja bih tu, zastade i dometnu Raičević, sitničav u pitanjima leksike, radije napisao glatkoća, shvatićeš zašto, ali ko sam ja da ispravljam Vukovića – mogla da im dadne ubrzanje nužno za odvajanje od tela koje je mrtvo, da mrtvije ne može biti. Sledi epilog, jedini moguć, reče Raičević. Paraušićevo samoubistvo – ali ne vešanjem, nije to za muškarce – nego metkom iz levora (duga devetka) ispaljenim u razjapljeno ždrelo. Zahvaljujući uvodnom citatu iz udžbenika „Sudska medicina“ to će – tako se Vuković izrazio – biti čist posao. U nameri da izbegne sramotu posmrtne defekacije, Paraušić pribegava oprobanom (auto)fašističkom metodu intestinalnog (i svakog drugog) pročišćenja – ispija pola litra ricinusa jer zna da je – citiram doslovce kraj Vukovićeve priče, reče Raičević donekle povišenim tonom – onaj silni smrad nad stratištima i ratištima posledica koncentracije mnoštva smrti, a ne hitrog raspadanja telesa, kako smatraju laici. Valja čist ući u veseli svet mrtvaca. Fiction! Faction! Fucktion! Kratko i jasno, reče Raičević, da bi odmah potom – uzimajući mi reč iz usta – rekao da je Vuković bio od onih pisaca – krajnje retkih – za koje je Oldus Haksli rekao da su izabrali da neizbežnim paradoksima dodaju namerne i proračunate enormnosti jezika – teške izreke, preuveličavanja, ironične ili humoristične ekstravagancije smišljene da izbace čitaoca iz onog samozadovoljstva koje je prvobitni greh intelekta. Tako je to, rekoh, samozadovoljstvo intelekta, samozadovoljstvo uopšte – samozadovoljavanje da i ne pominjem – uzrok su većine zala na ovom svetu; sve što radimo radimo da bismo bili intelektualno zadovoljni, a nikada nismo intelektualno zadovoljni, daleko od toga, iz dana u dan smo sve intelektualno nezadovoljniji, navešću ti jedan naoko beznačajan primer – dok se, recimo, Podgorica zvanično zvala Titograd, rekoh, nisam voleo to ime, izazivalo mi je duboko intelektualno nezadovoljstvo, pa sam Titograd (nezvanično, u neprisustvu milicije i članova partije) zvao Podgorica, onoga, međutim, momenta kada je – zajedno sa mnogim drugim jugoslovenskim gradovima – Podgorica otfikarila Tita iz imena grada i vratila svoje staro ime, počeo sam je zvati Titograd, jer sam u Titogradu – a ne u Podgorici – upoznao Vukovuća i u Titogradu, a ne u Podgorici, proveo beskrajne sate i sate u ćutljivom druženjima sa njim, mada nam – ruku na srce – ni u potonjoj Podgorici nije bilo loše. Nigde nama, u stvari, nije bilo loše, jer je Vuković – budući da nije stremio intelektualnom samozadovoljstvu (i ne samo da mu nije stremio nego je od njega bežao kao đavo od krsta) – širio koncentrične krugove duhovnog spokoja desetinama, možda i stotinama kilometara oko sebe, delovalo je to nadaleko, na tajanstven način mirilo zavađena bratstva, postepeno iskorenjivalo krvnu osvetu – što se u Pobjedi pogrešno pripisivalo napretku ljudske svesti u socijalističkoj Jugoslaviji (videćemo mi taj napredak i tu svest, tamo, početkom devedesetih) – i (često mada ne uvek) sprečavalo ponoćna krvoprolića po titogradskim rakijašnicama. Svako ko je makar površno poznavao Vukovića reći će – rekoh – da je Vuković bio introvertan – što je nesporno – ali nije on bio introvertan u školsko-psihološkom smislu da se povlačio u sebe zbog neprilagođenosti ili zaplašenosti svetom, ne, on je bio introvertan zato što je shvatio – kada i kako, to ne znam – da u spoljašnjem svetu nema ničega vrednog ekstroverzije, za razliku od mene koji sam bio introvertan silom prilika, zato što nisam imao dovoljno para da budem ekstrovertan. Vuković, samorazumljivo, nije bio ni radoznao i zato su mi se ljudi, stvari i događaju – koje ne trpe nasrtljivce – sami razotkrivali i poveravali mu svoje tajne skrivene u nadubljim revirima jezika. Hajde da promenimo temu, predložih Raičeviću, Raičević se saglasi sa predlogom, ali temu ne promenismo. Kada se govori o Vukoviću, nemoguće je menjati temu. Tokom, rekoh – hajde da izračunamo, od 1984 do 2013, to mu dođe dvadeset i devet godina – tokom, dakle, dvadeset i devet godina koliko smo se poznavali i najpre srazmerno često, potom sve ređe i ređe družili – Vuković i ja nismo razmenili više od, hajde da kažemo, devet i po hiljada reči, a opet, nema bitne duhovne stvari koju mi Vuković nije rekao, od kojih sam – nažalost – većinu zaboravio, iako su sve do jedne ostale sačuvane duboko u mojoj ROM memoriji, da bih povremeno mogao da ih se prisetim, ali ne i da ih dovoljno dugo pamtim, pa da ih – lakomislen i brbljiv kakav sam – bacam kao biserje pred svinje. Kad malo bolje razmislim, rekoh potom – naručujući još dva piva, jer su prethodna dva bila odavno izvetrila – Vuković i ja smo se sporazumevali difuzijom i osmozom. Ispomagali smo se i mimikom, namigivanjem, mrdanjem obrva, morzeovom azbukom (dobovanjem prstima po stolu) i uz pomoć nekih tridesetak fraza znakovnog jezika gluvonemih, koje smo naučili u izviđačima. Eh – uzdahnuh – kako mi nedostaje Crna Gora koje više nema, koje ne bi ni bilo da nije bilo Vukovića i još nekoliko entuzijasta koje na prste možeš izbrojati. Nema više mistike uzavrelih titogradskih popodneva utonulih u isihazam raštana, kaštradine (ko ima) i bijelih kobasica, a pravo mesto – i pravo vreme – za Vukovićeva i moja ćutanja i suočavanje sa bezizlažnošću života beše rakijašnica (obična baraka) preko puta Pobjede, gde sam pri tempertauri od najmanje 41,2 stepena – manje je bilo sramota – oko dva i petnaeest popodne odlazio da se sretnem sa Vukovićem uz put se, uz najljubaznije pozdrave, mimoilazeći sa kelnerom Njakom (koji je nešto docnije stradao od svoje ruke), žestokim momkom Žoržom Nikčevićem – koji nikada nije znao da li se trenutno nalazi u Nikšiću ili Podgorici – vajarom Komnenom, Košom – po novom pravopisu Kośom – Dragovićem (ponekad i Zemljinom) i mnogim drugim vrlo značajnim, a potpuno nepoznatim ličnostima, listom „zelenašima“ (većini sam, na žalost, pozaboravljao imena) koje nijesu imali tu sreću da dožive nezavisnost Crne Gore, ali šta da se radi, ni Mojsije nije ušao u Kanaan, pa što bi, onda, neki tamo Orle Savov ulazio u suverenu Republiku Crnu Goru, iz koje, ionako, nikuda ne bi ni micao. A unutra, rekoh – gotovo povikah – u rakijašnici Vuković bi posle odužeg perioda tišine povremeno izvio desnu obrvu i obrvom pokazao krupnu muvu zunzaru – koja je godinama preletala iz jedne u drugu njegovu priču, a on nije imao srca da je umlati – i ja bih u prvi mah pomislio da hoće da mi kaže da muve nisu insekti, nego leteće mikrosvinje, ali bi Vuković – kao da mi je čitao misli (sigurno jeste) – izvio obrvu još više, do maksimuma takoreći, tako da bih u megnovenju shvatio da u stvari hoće da kaže ono što je govorio i Böhme Jakob (1575– 1624) – da je muva zunzara u Bogu, više nego anđeo izvan Boga. Ne bih, rekoh, da širim defetizam i da predgovor za Vukovićevu knjigu sknravim političkim insinuacijama, daleko im – i politici i inisinuacijama – lepa kuća, ali smem se zakleti da je, najpre nagli preobražaj Titograda u Podgoricu, a potom Podgorice (u nekadašnjem značenju te reči) u modernu, iako skučenu, metropolu, načičkanu ministarstvima, luksuznim restoranima, buticima, kafeterijama, optočenu mermerom, okovanu bakrom, mesingom i ostalim obojenim metalima, smem se – ponovih – zakleti da je sve to, uzeto skupa, Vukoviću skratilo (ovozemaljski) život za namanje deset godina – ili ga je, ne isključujem ni tu mogućnost, Vuković namerno skratio – jer se on naprosto nije mogao, u stvari nije hteo, uklopiti u uragansku zahuktalost niskih (i sve nižih) strasti koju su Podgoričani – sledeći žalosni primer ostatka sveta – pripisivali modernima vremenima – koje em nisu moderna, jer postoje otkako je sveta i vijeka, em s tim – apsolutno indiferentno prema tome na šta ga ljudi i kojom brzinom traće – nemaju ama baš ništa. I ja sam doživeo slično gorko iskustvo, rekoh potom, kada sam posle četiri godine izbivanja iz zemlje, po prvi put – ponajviše da bih se sreo sa Vukovićem – potegao u Podgoricu, kod semafora na raskrsnici Četvrte proleterske i ulice Miljana Vukova skrenuo levo, ka Hotelu Crna Gora – gde je trebalo da odsedenem i – verovao ti meni ili ne – zalutao, izgubio se u lavirintu pasarela, podvožnjaka, nadvožnjaka, avenija i bulevara sa po tri, pa i četiri kolovozne trake. Nisam iz principa hteo da se zaustavim i da upitam nekog prolaznika kako da stignem do hotela Crna Gora – ponos mi to ne bi dozvolio – pa sam sedamnaest sati i četrdeset pet minuta vozio po novoizgrađenim, meni nepoznatim, saobraćajnicama, dok su mi vozači, sve Zećanin do Zećanina, sve vreme psovali majku, što je bio jedini relikt nekadašnjeg podgoričkog duha. Od rakijašnice preko puta Pobjede – sutradan sam to ustanovio – nije naravno bilo ni kamena na kamenu, sve što je ostalo beše šaka jada uspomena u mom sve nepouzdanijem pamćenju – jedan sto sa muvoserinama prekrivenom površinom od ultrapasa, dve stolice – na jednoj Vuković, na drugoj ja i ruka kelnera (Miluna?), koja nam je decenijama prinosila vinjake, sve dok je, mnogo godina kasnije, prostorni planer, ing Dovijana Radanova Paraušić nije amputirala u visini podlaktice da bi napravila lebensraum za ruku konobara fancy restorana Dali – u koji Vuković nikada, siguran sam, nije kročio – a u kome Dovijana Radanova poslednjih godina – javno i na očigled sviju neudata – odlazi na happy hours – i to se pojavilo u Crnoj Gori – da ispija kampari sa nazovi poslovnim ljudima, dok joj se đed okreće u uleglom grobu, u Brčele.
Bilo je ovo slovo odanosti i počasti za Vuković Miodraga, a.k.a. Brkicu (1947–2013) koji nije – kako se proneo glas – umro, nego je oko kruga opisao (da nijesam šta pogriješio u terminologiji, Slobo) beskonačnu kružnicu i koji je iz jedne sobe prešao u drugu, takođe beskonačnu.
