Svetislav Basara: Horizont događaja
Ono što se u civilizovanim zemljama zna i ono što se pretpostavlja da ljudi znaju, velika je nepoznanica
Saul Bellow
U praksisu sam mrtav mrtvijat, teoretski i dalje egzistiram u tački singulariteta, s onu stranu horizonta događaja [ Granica unutar prostorno-vremesnke rešetke iza koje događaji više ne utiču na posmatrača. Max Plank.
], u svetom primraku, u kome nepristupni Bog-sajdžija učestanošću od 123.665.888.987,993.342.985,423 puta u sekudni, u ništa vraća i iz ničega ponovo stvara svet, univerzum, unum-inversum, prvobitno-jedno-izokrenuto, gomilu ruševina koje se puše.
Otkud ja u singularitetu?
Duga je to priča.
Ako u završni iznfinitezimalni račun ne uračunamo moj leš koji trune u pasjem grobu na periferiji Aleje zaslužnih građana i moj kostur koji ispada iz svih ormana u Srbiji, ono malo što je preostalo od mene razvlači se po beogradskim tabloidima, u smrdljivim petparačkim pamfletima teoretičara trećeg metka, u kojima se posmrtno nacifikovan šajkačom sa kokardom natučenom na mrtvu glavu, prinudno obučen u ukopni jelek i anteriju, obuven u tri broja manje opanke-šiljkane iz Souvenir Shopa u Guči – vucaram iz broja u broj, u nastavcima, kao Homerova sen srpskog stila,
Od nemanja drugog posla – rđava beskonačnost je iza mene, perspektiva presazdavanja sveta i veka je na dugom štapu – sakupljam raspršene logose, pribiram misli, diktiram Berhtoldu[ Berhtold, Ferdinand. Entitet koji u limbu s horizonta događaja zapisuje ispovesti žrtava serije atentata proizišlih iz Principovog atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda.
] memoare na nemačkom, Berhtold zapisuje, Drinka simultano prevodi[ Drinka Gosjovič, jedna je od najznačajnijih prevodilaca s nemačkog jezika. Prevodila je, između ostalih, i dela Georga Bihnera, Hansa Magnusa Encensbergera, Petera Handkea, Mihaela Endea, Mihaela Krigera, Dee Loer, Klemensa Mejera, Haralda Vajnriha, Volkera Kloca i Volfa Lepenisa.
] na srpski, prevedeno šalje elektronskom poštom lektorima IP Laguna. Mnogo se toga gubi u prevodu, srpski jezik pruža otpor nemačkom, prkosi, postavlja crvene linije, ćera inat, ciganiše, ubacuje šatrovački žargon, cenzuriše, preinačuje, jebe mi majku izdajničku između redova.
A i inače psuje ko kočijaš.
Za mnoge stvari i pojmove srpski jezik nema reč. Čak ni za cunlingus, za koji je jezik presudan i koji je vrlo važan za političku istoriju Srbje. Zato je srpski narod toliko siromašan svetom, što reko Heidegger. Ako se neka prikladna reč pukim slučajem pojavi – po pravilu na prepad – srpski jezik je spektakularno odbaci na način na koji je srpska guzica odbacila organizam Milke Planinc (vidi fusnotu).[ Aluzija na vic koji je sedamdesetih godina XX veka Udba lansirala u cilju raspirivanja iracionalnog nacionalnog ponosa, koji će u sledećoj deceniji rezultirati opštenarodnom pomamom. U skraćeoj verziji – intergralna verzija zauzima 25 kucanih strana – vic priča sledeću priču. Milka Planinc, predsednica SIV-a) putovala vozom, nesrećnim slučajem ispala iz vagona, pala pod točkove, točkovi joj odsekili dupe. To je i medicinski i politički problem. Planinc je važna ličnost, a nema na čemu da sedi. CK SKJ, po ključu, odabira šest donora, Slovenca, Hrvata, Crnogorca, Bosanca, Makedonca i Srbina. Transplatacija se radi na VMA. Imuni sistem Milke Planinc je snažan. Konziliju, saopštava da je orgaiznam Milke Planincredom odbacio guzice Slovenca, Hrvata, Makedonca, Crnogorca i Bosanca. Preostaje samo donor – Srbin.
Sve partijske nade se položu u njega. Avaj, nakon transplatacije, konzilujum izdaje saopštenje: srpska guzica odbacila organizam. ]
Nema, međutim, toliko nezamiislive/nemislive opačine za koju srpski jezik neće pronači slovo ljubve, neprevodivo ni na jedan drugi jezik.
Spski jezik je znakovni jezik za galamdžije, srpsko pismo – srpska ćirilica – je bifokana brajeva azbuka, za slepe da vide trun u oku brata svojega, za čorave nacionalističke koke da ne vide balvan revolucije u oku svome.
Drinka, može li se, recimo, na nemački prevesti glagol krndačiti, moraćemo ga upotrebiti kad za to dođe vreme.
Drinka (iz off-a): Ne znam ni šta krdnačti uopšte znači.
Krndačiti – zapišite ovo Berhtold, a ti Drinka upamti – to znači izvršiti obljubu nemoćnog lica na posebno svirep i okrutan način i posle obavljenog čina obrisati polni organ zavesom.
Drinka (iz off-a): Fuj!
Imam još jedno pitanje: mogu li se na nemačik prevesti glagol skarabudžiti i imenica m. roda budž.
Drinka (iz off-a): Nein.
Pa naravno da se ne može prevesti. Nasumični niz najeksplozivnijih samoglasnika i ponekog suglasnika – skarabudžiti – ni na srpskom ništa ne znači, iako se većina poslova od javnog značaj obavlja upravo skarabudživanjem i budženjem.
Ako, recimo, reč za neku gnusobu pukim slučajem ne postoji, onda je narodni šamani navrat-nanos skarabudže i puste u opticaj. (Berhtold, prebacite i sledeću rečenicu u fusnotu[ U tome naročiti prednjači Ćosić, seljački Kagliostro, otac srpske laži, kovač falsifikovanih reči, tvorac alogčnih neologizama i na-prvo-čitanje-vrlo.- smslenih besmislica, koji je izvršio veliki uticaj ne samo na društvene nauke i politiku nego i na medicinu, pa čak i hirurgiju (posebno je cenjen među lekarima) tako da je u istorijama bolesti zabeležmo nekoliko slučajeva uspešnog presađivanja muda umesto obolelih bubrega.
Trivia: presađena muda su, zahvaljući srpskoj snalažljivosti, neko vreme uspešno obavljala funkciju bubrega. ])
Potom zapišite.
Šta god pomislim, šta god da Berhtold zapiše , štagod Drinka prevede na srpski, ukoliko prevod prođe klerofašistička mitarstva i izađe iz štampe, rečenica uvek glasi: Ubile su me zapadne tajne službe, zato što sam se na kraju pokajao, poslušao Kjosićev savet, vratio se krvi i tlu i nisam hteo da da prodam naše Kosovo.
Pošto sam de facto ništa i sledstveno ništa nemam, moram stvarati iz ničega. Ništa, uostalom i nije stvoreno ako nije stvoreno iz ničega.
Hajde da suspensa radi najpre progutam najveću žabu-krastaču, moju smrt.
Pardon, Ihre Exzelez, treba li kad progutate žabu krastaču da u oblačiću iznad vaše mrtve glave, kao u stripovima, upišem: gulp.
Neizostavno, BerhtoldI. Pravila žanra se moraju poštovati.
Hajdemo dalje, mada se nema kud dalje.
Pre nego što sam našte srca progutao najodvratniju žabu-smrt, prethodno sam ko kurva spermu godinama gutao čitavo jedno mnoštvo pojedinačno nesmrtonosnih, ali podjednako odvratnih i toksičnih punogalava, žabica, žaba-vremenjala, žaba-krastača, žabaca, žabljaka, i žabokrečina. Mesecima sam slutio da se nešto kuva, blagovremeno sam dobijao upozorenja stranih obaveštajnih službi (ali i nekih slučajnih prolaznika) da se kao glavna tačka programa Proslave stogodišnjice Majskog prevrata iz 1903. priprema (i uvežbavaO moje ubistvo s kolektivnim predumišljajem. Čak i kad je preispoljni dripac, pasivni (pre)plaćeni ubica, Tijanić, sa naslovne strane zvaničnog organa Zemunskog Ku Klux Klana, „Identitet“ – slovima od 34 cic u ogavnom naslovu za šaku dolara najavio moje streljanje dum dum rečima: Ako Đinđić preživi, Srbija neće, čak i tada sam odbio da oblaćim ludačku pancir-košulju, uživao sam u suspensu, slutio sam da ću biti ubijen, verovatno sam podsvesno i priželjkivao da budem ubijen.
Nisam, naravno, znao dan i čas, što je samo pojačavalo suspense.
Kad sam 12. 2. 2003, posle mnogo natezanja i promašaja konačno upucano, onako kurvanjski, zguza – iz sedmog pokuaja kako ću posmrtno saznati – tri dana pojma nisam imao da sam mrtav.
Tako to ide kad ti pucaju u leđa, umreš na neviđeno.
Pojmio sam da sam mrtav tek kad je u treči dan umrla moja smrt, što je Bigović i najavio na radiju Beograd 1, a najava prošla nezapaženo u javnosti. Kao i sva čuda/užasi, i smrt je čudo/užas za tri dana. Prestanak rada srca, tzv. moždama smrt, gubitak svesti, sve to ne mora značiti prestanak aktivnosti, pa čak ni političkog aktivizma. Slušajte šta ću vam reći, Berhotold, smrt je poslednje pribežište nitkova i lenjivaca koji se – paradoksalno – najviše užasavaju smrti i ništavila. Sve su to trice i kučine. Izgovor za nerad. Prilika za izležavanje u grobu. Uvek preostaje residual self image – u određenim situacijama vidljiv u pojavnom svetu u obličjju takozvanih priviđenja – koji Wikpiedija definiše kao „mental picture, generally of a kind that is quite resistant to change, that depicts not only details that are potentially available to an objective investigation by others (height, weight, hair color, etc.), but also items that have been learned by persons about themselves, either from personal experiences or by intenrnalizing the judgments of others[ Mentalnu slika, otpornu na izmene, koja ne sadrži samo detalje očigledne objektivnom posmatraču ‘viisna, oblik lica, utd) nego i elemente samospoznaje proistekle iz ličnog iskustva izvitoperena percepcijama drugih ljudi.
].“
Izvinite, Ihre Exzelenz, ne poznajem englesku ortografiju, ne znam kako ovo da zapišem. Ama, okanite se ortografije, Berhtold, prepustite to prevodiocima i lektorima, pišite po Vuku, kao što govorim, ovi memoari su onako za srpsko tržište, ali ipak naznačite (ovo je bitno) da se tu radi o ne-entitetu koji kabalistička tradicija naziva qəlīppā (pl. qlippot. ljuska) – skupu skandhi, psihičkih (psihopolitičkih?) leševa isluženih autopercepcija i autorefleksija, pomešanih sa sudovima i predrasudama okoline.
Veliko je, uostalom, pitanje da li sam – osim u čisto konceptualnom smislu – uopšte i mogao umreti. Ne precenjujem se. Svejedno mi je u stvari. Ne bih ja bio prvi koji nije umro zahvajujući intervenciji viših sile. Primeri: Enoh i Ilija koji je, za razliku od mene – koji sam u tačku singulariteta lansiran pušćanom vatrom – uznet na nebesa u vatrenim kočijama.
Što mu dođe na isto.
Moja posmtna s situacija bila je slična situaciji iz priče koju sam jednom davno čitao u „Mikrokozmima“ Clauida Magrisa. „Šta bi radio kad bi znao da ćeš za nekoliko minuta umreti“, pitao je u toj priči jedan pobožni i uštogljeni rođak svetog Luigija Goznagu, dok se ovaj kao dečak igrao.
„Nastavio bih da se igram“, odgovoro je Gonzaga ko iz puške.
Da je bigotni uštogljenko, otišao korak dalje i pitao budućeg sveca, Gonzagu, „šta bi radio kad bi ovog trenutka umro“, Gonzaga bi bez premišljanja rekao: „nastavio bih da se igram“.
Tako i ja. Da me je neko pola sata pre atentata pitao šta bih radio kad bih znao da ću za pola sata bio ubijen – mislim da su me to neki, onako izokola, uvijeno, i pitali – bez razmišljanja bih rekao: „nastavio bih da radim“.
A tek da je neko insistirao da mu kažem šta ću raditi kad budem ubijen, (čudi me da me to niko nije pitao), ko iz puške bih odgovorio – brišite „ko iz puške“, pišite „ko ispred puške“ – „nastaviću da radim“.
Budući da nemate iskustvo sa telesnošću vi biste Berhtold, morali znati da je pojavni čovek u suštini biohemijski bućkuriš, mehur od limfe prosečnog trajanja 74 godine, rob metabolizma sputan kožnim haljinama – precrtajte nepotrebno, dopišite ako sam nešto propustio – da nadalje Čovek – sa velikim humanističkim Č, nije pojava, čak ni predmet nego proces sa neizvesenim ishodom, da je ustrojen hijerarijski, da su ljudska anatomija, fiziologiija i organska tvar puka infrastruktura kvaliteta nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, ako ne i goreg, svakako smrdljivijeg.
Budući da tzv. ljudsko plebiscitarno pada sve niže – i da će padati sve niže ad infinitum – a da je princip hijerarhije izokrenut tako da je na vrh, na mestu emanacija sefire Tiferet postavljena kontrasefira pokvarenjaštva i kretenizma, u Srbiji posle smrti praktično svi, uključujući monaštvo, sveštenstvo i verništvo SPC, umiru najmanje triput, marksistički, neopozivo, namrtvo, zemlja jesu, u zemlju otidu, otuda odlaze na reciklažu, u takozvano pakibitije, u palingenetski melting pot, u beskonačni krug rađanja, patnji i umiranja iz koga iskrsavaju sve gori.
Ali ne ja. Neću se ja više rađati (postoji i ta opcija) i prošli put mi se omaklo, (i to ocu, ne meni).
Život se – što reko Kirkegaard, koga za života nisam mario – može razumeti samo od kraja, nije potrebno, štaviše nije preporučljivo, proživeti ga od početka.
Nakon što sam pune dve i po godine bio glineni golub sa doktoratom iz filozofije, potom nekoliko meseci Dead Man Man Waking na štakama, prva tri dana posle ubistva bio sam Dead Body u najdoslovniem smislu dakle mrtav mrtvijat. Nisam imao iskustva, podlegao sam inerciji. Sigurno ste, Berhtold. načuli (ili pročitali) morbidnu motivacionu priču o umirućima kojima u samrtnom času čitavi njihovi životi u trenu promiču u gasećim svestima do u najsitniji detalj.
To je koješta. Bar u mom slučaju. Ako se tako nešto nekom i dogodi, to je onda naknadna pamet.
Rekoh već da tri dana pojma nisam imao da sam mrtav. Velika je to prednost bivanja mrtvim, vrhunac filozofske teorije, koja te iz iz prve ‘crne( ruke natera da saznaš da ništa ne znaš. Sokrte je to saznao za života, mi, filozofska buranija, moramo umreti nasilom smrću da bismo to saznali. Naravno da u takvom, mrtvom mrtvijatom stanju ništa nisam mogao očekivati, ali smrt je tokom ta tri dana u potpunosti ispunila moja predsmrtna očekivanja
A evo šta sam očekivao: trenutni Verdunkelnung/Blackout/ pucanje filma, precrtajte nepotrebno. (Dakle, shvatanje smrti poslednjeg rapalja, šta reći.)
Posledica nedomišljenosti. Uvek aktivan, uvek u poslu, za života nisam mislio o smrti, misleći u filozofskoj profesionalnoj deformisanosti da se o smrti ne može misliti. Trebalo je da umrem nasilnom smrću, da iskusim smrt., da pred-trčim u smrt, prođem kroz sjen smrtni, da se osvestim u tački singulariteta, pa da pojmim da osim o smrti, ni o čemu drugom ne vredi misliti.
To što sam sa tri dana zakašnjenja dozano da sam mrtav, ne znači da sam se mirio sa smrću. Smrt računa upravo na predaju bez borbe. (Zato je u Srbiji mortalitet veći od nataliteta). Čim su moje misli rasute dum dum metkom u milijarde logosa s kraja na kraj vremenskoprostorne rešetke – u treći dan, kako je i pisano – kao kapljice žive ili (slikovitije) kao barice tečnog metala od koga je konsturisan Terminator III, konvergirale pema praznini mog residual self imaga, čiste forme bez sadrža, i restaurirale moh dasein, eto i vas Berhtold, pojavljujete se u punom kapacitetu stenografa posmrtnih memoara muškaraca, žena i dece ubijenih Principovim arhetipskim metkom.
Da, Ihre Exzelenz, iako to de facto nikad nije bilo, tako je od reči do reči bilo. Sećam se kao da je juče bilo da je vaša prva rečenica koju sam zapisao bila: U Pravu je Descartse, cogito ergo sum.
Tačno Berhtold. Da bih postojao jer mislim, neprestaano se moram u mislima vraćati na mesto zločina da bih se uverio da sam prestao da postojim i da bih po ko zna koji put, ko Neverni Toma, stavio prst u ranu svoju i uverio se da postojim quia absurdum est, iako – na sreću – ne više u trodimenzionalnom obličju, u bivšem tijelu smrti ove.
Imalo je to streljanje svojih prednosti. Vatreno kršten u trenutku upucavanja – nisu u pravu oni koji tvrde da me je Amfilohije opojao nekrštenog, mada mi je posmrtno pozlilo od njegovig turbofolk opela – nisam više imao vremena da se ukaljam rugobom greha, trećeg dana mi je, onako očišćenom, sve puklo pred očima: i alfa i omega i neka bude svetlost i bi svetlost i zašto je Kain ubio Avelja (iz istog raloga zbog koga i Zmija mene) i zašto je Kain, za razlku od Zmije, prošao nekažnjeno i – u usko profesionalnom smislu najzanimljivije – zašto nešto, a ne ništa (u suštini je jednostavno: bolje išta nego ništa) i konačno – odgonetka možda najveće srpske misterije: zašto majmun drži kurac u supi na stolu pored šanka u prčvarnici „Brodarska kasina“. (Pošaljite Kaloperoviću šifrovani telegram, zanimaće ga, to mu je opsesija).
Kao ni ostala pravila u Srbiji, ni gvozdeno pravilo svetskoistorijske pozorišne dramaturgije – koju je Čehov transponovao u dramsku formu i stekao svetsku slavu – puška okačena na zid u prvom činu, mora opaliti u trećem – u mom slučaju nije poštovano. Puška napunjena i otkočena maja 1903, opalila je 2003, nepuna dva dana pre početka policijske akcije hapšenja kriminalnog krila, bašibozuka, bagre i brabonjaka.
Ubijen sam na otvorenoj sceni. D’izvinite, streljan zguza. Morao sam biti uklonjen kao neprijatni svedok. Po svaku cenu. Da je hitman, Zmija, pomašio – a bio sam opkladio s Popovićem u 500 DEM da će promašiti – bio bih ili otrovan, ili zadavljen svilenim gajtanom ili bi mi – sasvim u skladu sa srspkom tradicijom – Besić na spavanju sekirom odrubio glavu.
Potom bi DSS-ovi Bounty Huntersi za šaku dolara usolili moju glavu i poslali je diplomatskom poštom u Moskvu. (Najverovatnije su to i uradili. Ekshumacija bi zacelo pokazala da u mom pasjem grobu leži obazglavljeno telo.)
Scenosled: Puška Heckler & Koch G-3 opaljuje deset minuta pre početka opštenarodene generalne probe. Parter u Kneza Miloša prepun (mesecima se tražila karta više). VIP loža krcata. Tuot Belgrade prisutan. Armunikaš Palura već krenuo iz Uzića na proslavu mog streljanja. Mestobljustitelj. Amfilohije, koncipira slavoslovlje „srspkom vojinstvu“. Zbog velikog inetersovanja javnosti, ispred zgrade Vlade postavljen je i video bim na kome se – u čekanju na direktan prenos glavne tačke programa, mog streljanja – da se Vlasi ne bi dosetili prikazivala reklama za Jelen pivo.
Pogledajmo ponovo scenosled. Dramska situacija se bliži kulminaciji. (Alternativa: ejakulaciji) Jovanović povlači obarač, tren pre toga sa pulta neke davne trafike iz stripa „Nikad robom“ iskaču Mirko i Slavko, dovikuju: „Zoki, pazi metak“, avaj prekasno (dakle u pravi čas) ne čujem ih, već sam izgubio svest (hvala im u svakom slučaju), padam ko sveća, gutam žabu-smrt, refleksno podrigujem. hitman Zmija dobija ovacije, ćuju se ( i još se čuju, oslušnite ) povici bis, bis, bravo maestro, dok se iza kulisa od blata, balege, barjaka, brabonjaka, srpskog ajvara, šarenica, oclla, tocila, šajkača, jataka, anterija, jeleka i opanaka-šiljkana, Die Drohne[ Di Driohne, nemački – trut. Pretpostavlja se da Đinđić misli na Vjačeslava Košturicu. Prim. D. Gojkovič.
] sprema da – jašući na Waldemaru Jankelewiću, uz intoniranje himne „Bože pravde“, u izvođenju Gardisjkog orketsra JNA (VJ, VDZSCG, VS and counting). pod upravom Živojina Zdravkoviča – stupi na veliku scenu Vlade Srbije i – u perspektivi – preko mog leša uđe Istoriju srpskog društva i kulture…
Dopišite, Berhtold, još nekoliko tačaka……. Sporo to ide…. Vuče se ko prebijeno. U Ginisovoj knjizi idiotskih rekorda – ako ta petparačka brošura još uvek izlazi – trebalo bi da ostane zabeleženo da je krvavi dvanestomartovski puč bio najsporiji državni udar u političkoj istoriji sveta.
Od dana mog ubistva, do formiranja Trutove ljotićevske hunte pod auspicijama pronalazača Srba, dipl. inženjera zabludelih ljudskih duša, Kjosića,i uz blagoslov megalopolita Amfilohija Radovića, prošla je bezmalo godina dana.
Od tada nadalje, nije praktično bilo dana bez državnog udara, sve dok se negde 2008 po zemaljskom računanju vremena država Srbija nije pretvorila u moždani udar dugog trajanja i završila u samoindukovanoj komi.
O detaljima ćemo kasnije.
Die Drohne, tj. Košpurica Vjačeslav, koji je političku karijeru godinama gradio tkovima, neproverenim glasinama i žmirkanjima, konačno je sa zakašnjenem od devest meseci dočekao svojih pet minuta, iskoristio moj leš kao trambulinu za propadanje uvis na vlast – i – nakon što je minutom čutanja odao poslednju poštu tepihu zaslužnom za njegov uspon – uvalio je guzicu optočenu šuljevima u fotelju premijera koja se još nije bila ohladila od mog dupeta, ali, na vladu nije, kako je bilo predviđeno maksimalističkim seljačkim protokolom, ujahao na Waldemaru Jankeleviču – na grdno razočaranje Jankelevića, zaljubljenka u državotvorne pompe, ceremonije i white tie-evente – nego se kroz sporedni ulaz, takoreći kroz čmar vlade, ušunjao u debelo crevo istorije da bi mojom krvlju ispisao njene najgovnavije stranice.
Kao i sve terorističke akcije srpskog bašibozuka, bagre i brabonjaka – udruženih u zajednički zločinački poduhvat drang nach osten na sve četiri strane čaršije i sveta – i moje ubistvo je bilo motivisano fiziološkom potrebom bagre i brabonjaka da realnu opanost od fantoma slobode – koji je na trenutak promolila nos na horizontu događaja – i teskobu ropskih umova i duša ublaže političkim ubistvima, teritorijalnom ekspanzijom, pljačkom, i voajerskim, sadistikim saučesništvom u silovanjima i masovnim egzekucijama.
Košpurica je obožavao da u sumrak, pri romantičnoj svetlosti zapaljenih džamija, sa prepariranom Minervinom sovom uzetom na revers iz Kalemegdanskog Muzeja lova na ramenu, čita spise Karla Schmidta i propovedi Nikolaja Velimirovića.
Kao i sve akcije bašibozuka, bagre i brabonjaka i akcija mog javnog streljanja je završila pobedom u ratu i gubitkom pameti u miru.
Pogledam ponekad unatrag u hol vlade Srbije u koji su preispoljne bezbednosne kukavice daljinskim upravljačem uvukli moj leš, vidim zapanjenog Sinišu (Nikolića) bivšeg šefa mog kabineta DS-u (otkuda li se on tu našao) kako u neverici gleda vernog Vesića koji je četvoronoške dopuzao da mi pruži prvu pomoć tako što će mi olizati rane.
Nikolić ne vidi, ne vidi ni Besić – prvi je predaleko, drugi je pristrasan – ali mi odavde lepo vidimo da ne bih imao šanse ni da sam lakše ranjen.
Iskrvario bih u svakom slučaju; bolje što se nisam ponižavao.
Deset celih minuta je trebalo MUP-ovim factotumima, takozvanim bezbednjacima -nikog od njih više ne prepoznajem, i posle toliko godina pretvaraju se obamrli od straha da su onaj drugi, mora da je posle muke bilo da se rastale ko je ko – celih deset minuta im je, kažem, trebalo da se dosete da bi moj leš reda radi valjalo prebaciti u Urgentni centar.
Pogledajte, Berhtold, kako ošljare, kako me preko volje, sa velikim zakašnjenjem (poneki i sa zadovoljstvom) – sve se zaklanjajući jedan iza drugoga, noseći ispred sebe moje telo kao mrtvi živi zid – iznose na krlak u dvorište Vlade.
Kad šta? U dvorištu nema službenog auta. Gde je nestao? Kud se denuo? Ispostavilo se da su vladinim autom u Urgentni centar odvezli mog bodyguarda, takođe pogođenog. Veruovića. Dobro, de, i Veruoviću je trebalo ukazati pomoć (hm, da li je baš trebalo s obzirom šta je docnije pričao, za šaku dolara dobijenih od Daticsa[ Datić, Yurgis potpredsednik DS po Ćosićevoj linji. Docniji predsednik Republike Srbije, po Ćosićevom blagoslovu.
]).
Nebitno, uostalom, svakako je i Veruoviću trebalo ukazati lekarsku pomoć, ali valjda postoji neki prioritet.
Precrtajte „prioritet“. Čista glupost.
Transport mog leša u Urgentni centar bio je poslednja rupa na svirali, neprijatna obaveza, zavaravanje tragova, pranje biografija, spasavanje obraza pred međunarodnom javnošću.
Posle još desetak minuta konfuzije, najodvažniji pripadnik bezbednosnog bašibozuka, bagre i brabonjaka u auto parku – preciznije auto-otpadu – Vlade Srbije intuitivno pronalazi odavno rashodovani BMW (1982. godište), sav zarđao, zarastao u korov i čkalj. Ali bezbednosne muve bez glave, ne uspevaju da pronađu ključ, nema ga na portirnici, moraju da obiju auto. Nema druge. Ali to im je najmanji problem. Tu su svoji na svome. Srećna okolnost – koja je samo povećala nesreću – je da je radnik obezbeđenja, koji je pre nego što se preko veze. zaposlio u BIA-i, bio kradljivac automobila, koji je oča posla obnovio gradivo, prespojio žice i – cap – upalio motor.
U rezevoaru se pukim čudom našlo litar -dva ishlapelog benzina (43 oktana), što je bilo dovoljno za rastojanje koje treba prevaliti…
Ali premotajmo astralnu kopiju video snimka, Berhtold. Pogledajmo šta se događa.
Umesto da iz proklete avlije Vlade Srbije skrene desno, da se sjuri par stotina metara niz Kneza Miloša, pa onda levo u Višegradsku, pa pravo u UC. vozač BMW-ove mrtvačke kočija zapremine 1998 kubika, skreće levo, otuda, pretpostavljam – ne vidiim, već sam mrtav – desno u Bulevar koji je promenio više imena nego Arkan čarapa na glavi (bog zna kako se sada zove), otuda, pretpostavljam , na Autokomandu, pa pored stadiona JNA, pa u Bulevar Kralja Aleksandra Karađorđeviće – koji je idealna saobraćajnica za transport ubijenih u atentatu – i onda okolo-izokola pa na mala vrata u Kneza Miloša i na kraju u UC.
Mrtvačku BMW kočiju celom maršrutom u stopu su pratili automobili (bez registarskih tablica) prepuni Tijanićevih paparazza specijalnjanava naznačenjija. Blicevi sve vreme sevaju. (Fotografije su naknadno – iz taktičkih razloga – izbrisane iz kolektivne RAM memorije.)
U samrtnom strahu i drhtanja od pučističke osvete, šofer i bezbednjaci voze zaobilaznim maršrutama, sporo, ponavljaju kadrove, mimo običaja poštuju oraničenja brzine, odugovlače, staju na pumpi da dopune gorivo, kupuju vreme za moju smrt.
Dugačka je Crna ruka XXI veka. Nije joj se zamerati.
Znaju oni da sam bio na mestu mrtav – razumeju se oni u tu materiju – ali što je sigurno, sigurno je. Pogledajmo sada sitcom koji se odvija u Urgentnom centru nakon što je moj leš posle turističke ture po Beogradu, istovaren u salu za reaimaciju. Lepo se vidi da je od mog tela preostala samo bezoblična krvava masa – izgleda da je bilo i urgentnog linča u hodnicima, u off-u – oko koje su se munjevito sjatili hirurzi, anesteziolozi, pulmolozi, geolozi, astrolozi, instrumetari i udbaši. Znate Berhtold, kako urgentni hirurzi posluju. Pogure se onako zakrabuljeni maskama – neki i fantomkama – telima zaklone pacijenta/žrtvu na operacionom stolu, mrndžaju u brade na šatrovačkom latinskom vulnus laceratum, vulnus sclopetarium, vulnus ovaj, vulnus onaj, nemoguće je videti šta tačno rade, da li uopšte rade, zašivaju li ili paraju, seku li uši, krpe li dupe, skupljaju li rasuto ili rasipaju skupljeno.
Iako sam emocije još za života podvrgnu gvozdenoj samodisciplini, moram priznati da sam se gledajući taj prizor iz tačke singulariteta, sa istorijske distance od 15 godina zapanjio koliko se u sali za reanimaciju u jednom tako delikatnom tenutku, vrzmalo slučajnih prolaznika, prodavaca kiirikija, semenki i kokica, tapkaroša, deparoša, zazjavala, pa čak i kolpotera i paparazza u operacionoj sali (i oko sale) i koliko je samo znatiželjnih očiju skeniralo moj leš iza staklenog zida predviđenog za očiglednu nastavu studeneta medicine. Bilo je u toj masi i nekoliko savetnika, prvih, drugih i trećih sekretara ambasada Severne Koreje, Ruske Federacije, Burkine Faso i Kazahstana – neke od kojih sam lično poznavao sa diplomatskih prijema – koji su sastavljali službene beleške, ugledao sam i dve tri perverzne beogradske uspijuše, i nekoliko snuff[ „Snuff filmovi su igrani filmovi sa pravim glumcima, ali bez glume. Snimani su u studiju i prikazuju stvarno nasilje bez šminke i bez specijalnih efekata i sa stvarnom žrtvom koja je obično prelepa plavuša koju premlaćuje, a zatim i motornom testerom kasapi na sitne komadiće neki maskirani mišićavi mačo manijak„. (definicija preuzeta iz studije Dragoslava Bokana).
]-filmadžija i filmofila, od pogane sorte koju prizori kasapljenja i krvavih leševa – što gori, to stimulativniji – dovode do orgazama, koji su polujavno svršavali u sebe.
Nisu mi promakli ni terenski šegrti viđenijih pogrebnih preduzeća koji su mi laserskim daljinarima uzimali meru.
Ako je moja reanimacija bila sitcom, istraga o mom ubistvu bila je komedija zabune.
Na nekolikim opušcima cigerate marke davidoff koji je hitman Jovanović ostavio u mutlaku iz koga je ispalio smrtonosni hitac – uočite, Berhtold, krajnji neprofesionalizam srpskih profesionalnih ubica – pronađen je kolektivni DNK 270 854 najuglednijih ličnosti iz svih oblasti javnog i kulturnog života, uključujući i nekoliko arhijereja SPC. Ćosićev i Trutov nisu pronađeni. Možda Kjosić i Trut nemaju DNK – što je lako moguće – možda su kao kriminalci koje srprže vrhove prstiju da izbrišu ostiske – pronašli način da neutrališu DNK tragove, što takođe nije nemogće. U interesu istrage je – tako je pisalo u zvaničnoj verziji – objavljen samo nalaz Zmijininog DNK, iako je Zmija – bez obzira na neoborive dokaze – u stvari mog pogubljenja zapravo bio najnedužnii.
Halt! Digresija.
Reč-dve o davidoffu. Milošević je pušio davidoff, sledstveno su u maniji idolopkolsnstva, ulagivanja, poistovećivanja i imitiranja svi članovi SPS-a pušili davidoff, uključujući i one koji ne puše, uključjujući i one u terminalnom stadijum kancera pluća, ukljućujući i najsiromašnije članove, čandale SPS-a koje pas nije imao za šta da ujede, a koji su podizali kredite u Reiffeisene banci da bi kupovali i pušili davidoff.
Da je pušio, i Trut bi pušio Davidoff.. Ali on ne bi zapalio cigaretu ni po cenu mog života.
Ništa od ličnog interesa se ne prepušta slučaju u zemlji u kojoj je sve opšte i zajedničko prepušteno pukom slučaju, u zemlji u koju sam pokušao da prošvercujem Weltgiest i da razgorim utuljenu iskru ličnih sloboda.
I u kojoj sam pao od otadžbine.
Nisam ja bio jedina žrtva mog ubistva.
I nekoliko patriota je položilo život u organizaciji i pripremema atentata.
Tako je npr. nepune dve godine pre atentata na moju ličnost, u sklopu medijskih priprema za moje javno pogubljenje, u taktičkoj pokaznoj vežbi bojevom municijom , u udruženom zločinačkom poduhvatu političkih, privrednih i klasičnih kriminalaca ispred Palate Federacije ubijen ostrakizovani udbaš, Milomir Stavrilovič, a.k.a. „Stavra“, a.k.a. „pukovnik Erić“.
Ideja je bila da se Stavra prinese na žrtvu, a da se njegovo ubistvo pripiše meni, i mojim bliskim sradnicima, Popopoviću (Bebi) i Jovanoviću (Čedomiru).
Čitavo to zamešateljstvo je antologijski primer nasumičnog skrabudživanja koje efikasno ubije iako ništa ne znači niti zna šta hoće da kaže.
Zvanična verzija je koješta. Ali jedan njen deo ipak zaslužuje citat. Budite ljubazni Berhtold, kliknire u word dokumentu na copy, pa na paste , ubacite u tekst nekoliko rečenica-bljuvotina iz članka u tabloidu Nova, objavaljenog povodom proslave dvadesetogodišnjice Stavrinog streljanja.
Jawohl, Ihre Exzelez.
Likvidacija nekadašnjeg pukovnika Resora državne bezbednosti Milomira Stavrilovića Stavre u Beogradu 2001. godine, ubijenog iz sačekuše na stepništu Palate Federacije posle sastanka sa predsednikom SRJ. do danas je ostala misterija. Od ubistva Stavrilovića prošle 22 godine, a ta likvidacija iz temelja je potresla Srbiju i potpuno je promenila. (Nova.rs. 17. 5. 2023).
Stavrino ubistvo je nebitno, u izvesnom smisli i zasluženo. Stavra manje, Stavra više, bar Stavrilovoća ima u Srbiji.
Buddhistički posmatrano, Stavra je samo deo karmički duga platio glavom, i to je to.
Kažem „deo“, jer je Stavra ostao karmički dužan još najmanje tri smrti iz sačekuše.
Pustimo sad to. Za naš posao je od značaja poslednji deo rečenice: ta likvidacija iz temelje je potresla Srbiju i potpuno je promenila.
Na koji to način – „potresla“? Koga to Nova zajebava? Likvidacije mogu samo ushititi srpsku javnost nipošto je potresti. A tek je idiotizam napisati da je Stavrina likvidacija „potpuno promenila“ Srbiju, mada donekle i jeste – u stvari sigurno jeste- ali u strogo medicinskom smislu pogoršanja promena izazvanih metastazama kolektivog kancera mozga i sabornih Morel-Lavallovih lezija svetosavskog kognitivnog aparata.
Priča je neupredivo složenija. Stvar se odvijala ovako.
Saputnik petooktobarske revolocije. Kaloperović je u romanu Reapitulacija – na silu boga i tek nakon intervencije Proviđenja izašlom iz štampe 2023. – u povodu proslave dvadesetogodišnjice mog ubistva- metodom nekritičke paranoje empirijski dokazao da udbaši koji su iz ovog ili onog razloga udaljeni iz službe, kojima su, po kazni, oduzete službene iskaznice, službeni pištolji, licence to kill, službene pare. službeni kurtoni i službene španske buve, koje portir Radonjić na izlazu iz Glavnog Stožera Serbische Sicherheitdinsta protoklarno šutne nogom u guzicu, ternutno gube svaki identitet osim egzistencijalnog minimuma nacionalnog i verskog, postaju notorni alkoholičari, ponekad i transvestiti i kao takvi bivaju podložni svakovrsnim ucenama manupulacijama, mastrurbacijama i halucinacijama.
To se, naravno, znalo u neformalnoj Črezvičaynayoj komissiyi DSS.a, čije je provizorno – dok „naši ne dođu na vlast“ – sedište bilo smešteno u kabinetu Trutove Nadežde Krupskaye, Gorice Radović, koincidentno bliske rođake evanđeoskog teroriste, mitroplitta na steroidima, Amfilohija Radovića.
U kolegijimu Glavnog Stožera Trutovog Sigurimija sedeli su – in order od disappearinance – Tijanić Aleksandar, novinar za odstrele, Pulatović Rado, svaštar i ništak, Tomič Aco, Obergruppenführer Der Abwehr Der Vojska Jugosavije, Székely László, mađarski sociološki Ciganin, čije ime i prezime vojvođanski Mađari pišu srpskom ortografijom (kao i Kertesovo), zatim Dobrinko Čigoja, besposličar, bez zanimanja i stalnog boravišta, Malić (Ibrahima) Radimir, fiškal i lančani narkoman, i – konačno – Trutova Theroigne de Mericourt, Liliana Radenković, neformalna šefica svih odeljenja svih zvaničnih i nezvaničnih udbi, sigurimija, stazija – last but not lesat – dopisna članica FSB (KGB).
Radenkovićka je bila Trutova siva eminencija, (Alternativa: emanacija), Trutov Lavrentij Berija ženskog pola, Jules Mazarin sa pičkom radne zapremnie 998 kbia, u to vreme več četvrtu godinu uzstopce u IV stadijumu funkcionalnog, izuzetno zaraznog, ali društveno prihvatljivog delirijuma srpskog stila kojim je zarazila i Truta.
Potom – s vremenom i kapilarnim putem – i ostatak populacije Srbije.
Sa najmanje litar i po Whiskeyja dnevno kao raketnim gorivom ta obaveštajna mahalkuša radne zapremnie 35000 ccm. izlazne snage 650 kW stizala je na sva mesta, tako što je obećevajući kule i gradove i mamila sva mesta da dođu njoj na noge.
Pa pod noge.
Pa pod mač, bato.
Pričalo se po Beogradu, ne sasvim bez osnova, da Radenkovićka ima na raspolaganu nekoliko stotina hiljada očiju i ušiju i višemilionski – praktično 78% punoletne popuacije Srbije – korpus operativaca-volontera, plus militantno krilo SPC, plus kozaračko kolo srpskih sestara, plus dijaspora, plus političko krilo zemunskog gangsterskog klana.
