Svetislav Basara: Bypass Aortofemoralis
(odlomak iz romana Rekapitulacija)
Da rekapituliram.
Dovezen u kesi za đubre u cik zore 18. decembra 2017. kolima hitne pomoći pred prijemno odeljenje Klinike za vaskularnu hirurgiju Dedinje, prosut po prispeću ko rasuti teret na nosilla, potom presut u bolnički krevet u sobi br. 2, u neko doba dođoh sebi i osetih se trostruko loše.
U biopolitičkom smislu kao loša, nasmrt bolesna zemlja, u bioetičkom kao loš momak, u smislu subjektivnog osećanja agregatnog stanja kao Cicvarićev tečni leš koji još daje znake života.
Jedva sam čekao da ponovo izgubim svest.
Nije to, međutim, išlo brzo ni lako. Morao sam mnogo toga, praktično sve izgubuti, da bih ponovo izgubio svest. Daleko beše totalitet anestezije. Nisam u stvari čestito bio ni koagulirao – iz stanja tečnog leša bejah se stinuo do želatinoznosti barapskog mezeluka, pihtija – kad, gle, već bejah podvrgnut predoperativnoj torturi1, previsokoj ceni čak i slučaju da preživim operaciju – što nije bilo izvesno, verovatno ni preporučljivo – beskrajnom (činilo mi se) spuštanju niz lestvice kliničkih užasa jedva snošljivijih od Andrićevih, poput npr. klaustofobije i nesnosne kakofnije u tubi aparata za magnetnu rezonancu, krvničkih probadanja usahlih vena (vađenje poslednjih kapi krvi radi biohemijskih analiza), saslušanja pred lekarom i farmaceutom, informativnog razgovora sa anestzeiologom i (na kraju) – poniženja nad poniženjima – trostrukog dubinskog klistiranja primitivnim kirbyjem, koje ću detaljno opisati u odgovarajućem dispozitivu.
Anamneza, dijagnoza, biohemjiski rezultati, snimak slice scannera nisu ostavljali previše manevarskog prostora dr prof. Radaku i dr Gajinu. Nisu naprosto imali drugog izbora osim da me raseku po vertikalnoj osi, izvrše autopsiju in vivo i uz mnogo sečenja uveta i krpljenja dupeta, originalne, hermetički zaptivene arteriae iliacae najinvazivnijim zamislivim operativnim zahvatom – bypas aotrofemoralis byl, itd. – premoste veštačkim, dakronskim Y graftom, sličnim (hemijskog sastava materijala što se toče možda istovetnim) instalacionim kablovima i cevima koje u SF filmovima izviruju iz telesina uništenih kiborga.
Govorkalo se posle po kliničkim kuloarima – za tačnost informacije ne garantujem – da sam pre nego što ću se pod dejstvom anestetika obeznaniti, jedva čujnim glasom mrmljao odlomke Psalma 38 (3-8):, preciznu teološku dijagnozu moje bolesti:
3.Nema zdrava mjesta na tijelu mojem od gnjeva tvojega: nema
mira u kostima mojim od grijeha mojega. 4. Jer bezakonja moja
izađoše vrh glave moje, kao teško breme otežaše mi. 5.Umsrdješe
se i zagnojiše se rane moje od bezumlja mojega. 6. zgrčio sam se
i pogurio veoma, vas dan idem sjetan. 7. Jer sam iznutra pun ognja,
i nema zdrava mjesta na tijelu mojem. 8. Iznemogoh i veoma
oslabih, ričem od trzanja srca svojega.2
Da sam mogao – pomislih mnogo godina kasnije, u tzv. novokućerku u Sremu – rogoborio bih istp to (pogotovo ono iznemogoh i veoma oslabih) i posle buđenja iz anestezije, izlijevao bih dušu svoju, ali ne mogodoh, nemadoh snage, a da budem iskren – nisam bio sasvim siguran da li sam uopšte preživeo operaciju.
Ne treba prejudicirati u tim stvarima. Nikada se to ne zna dok se stvari ne isteraju na čistac, dok struka ne kaže poslednju reč.
Ni isterivanje na čistac nije išlo ni brzo ni lako. Struka je ćutala. Protok informacija o mojim vitalnim funkcijama bio je jednostran i ograničen.
Na moju štetu, naravno.
Iz mene (i o meni) u spoljašnjost su kao iz WikiLeaksa curili strogo pov. podaci, uključujući podatke od vitalnog značaja puls, pritisak, itd., iz spoljašnjosti su do mene dopirali ograničeni, nepotpuni, nejasni i neprovereni podaci i dodatno scremblovani zavšavali u mom otupelom intelectu.
I zadugo tako ostade.
Nije ipak sve bilo crno. Obuze me bez ikakvog pokrića neki postoperativni optmizam (koji je mogao biti predznak skore smrti ali i side effect anestezione drogiranosti). Šanse da sam preživeo operaciju, pomalo brzopleto, ne, međutim, sasvim bez osnova, procenih na 3:1.
Vreme je pokazalo da sam bio u pravu. Ali je sporo pokazivalo.
Trideset osam zarez nešto beskrajnih postoperativnih sati preležah u teškom beutu na odeljenju intenzivne nege3, da bi me drugog dana kasno popodne – nakon što je dežurni lekar palpacijom pulsa ustanovio da sam živ, medicinske sestre – umesto u kontejner sa medicinskim otpadom, čega sam se pribojavao, gde bi mi u bolja vremena i bilo – prevezle na bolničkom odru s točkićima u sobu br. 12, u koju sam postoperativno prekomandovan, a u kojoj je, na ivici života i smrti, u polusvesnom stanju ležalo još nekoliko kopacijenata.
Sa mnom se manipulisalo kao sa rastim teretom.
Tek trećeg dana izjutra smogoh snage da pridignem glavu i bacim pogled na tijelo smrti ove. I gle, ne videh ništa dobro. Kao u izmaglici videh cevčice aparata za dovod kiseonika u nozdrvama, u vratnoj žili (vena iugular interior) centralni dvovolumenski kateter, potom ugledah usahle vene podlaktica (venae cubitalis) izbodene braunilama za infuziju, u rupi na abdomenu plastičnu cevčicu drena za odvod otpadnog materijala, dok mi iz polnog organa izvirivaše kateter kroz koji je mutna Marica mokraće oticala u plastičnu kesu4.
Iz čmara međutim – na buduće zaprepašćenje moje prijateljice, dr prof. Maje Rogač, velikog poklonika mojih abdominalnih invenktiva, skatologija i kolonoskopija – nije izvirivalo ništa5, nikakvih cevčica nije bilo, nije bilo razloga.
U jednom trenutku, koliko je skučeno vidno polje dozvoljavao, ugledah kroz rešetke prozora Prislušnog Pjesnika kako s kapicom Sherlock Holmesa natučenom na čelo, čilo skače s oblačka na oblačak na bledom jesenjem nebu prepunom masnih, debelih guzica6 iz kojih su pljuštali Jovanovići, Đokovići i Palavestre.
Po naređenju lekara i farmaceuta, tri dana pre operacije ništa nisam jeo, dan pre operacije, triput sam, pod nedovoljno rasvetljenim okolnostima, surovo klistiran, nije se naprosto imalo šta izasrati, nije bilo seriva, što reko Rabelais (François, r. 1494. † 1553) u ingenioznom prevodu Vinavera (Stanislava, r. 1891. † 1955).
Sav izranavljen, deluzivan, izboden, isečen, raskomadan, pa zašiven koncem za jedra, prekonoć smršao za celih 17 kg, izgledao sam kao klinički slučaj sv. Sebastijana u dronjavoj pidžami.
Ali bio sam klinički živ, sve je govorilo tome u prilog. Osim nekolicine zlonamernika, manje-više svi su bili tog mišljenja i bivalo ih je sve više (and counting). I bi mi drago zbog toga, priznajem. Ne može se živeti bez konsenzusa okoline.
Nemam načelno ništa protiv umiranja – pogotovo kad umiru drugi – naprosto nisam želeo, užasavao sam se i same pomisli da me smrt zatekne in flagranti, na spavanju, spuštenih gaća, nepripremljenog, neumrlog za svet. Hteo sam da me – kad kucne moj čas – smrt zadesi spremnog ko zapetu pušku, borbeno gotovog, planirao sam da umrem muški (da projurim kroz sjen smrtni) na nogama, u hodu, ako je moguće u prolazu, nipošto ko poslednji rapalj, u bolničkom krevetu uštavljenom od stotina i hiljada prethodih smrti, tek ne u dronjavoj pidžami, što se upravo, kao pokazna vežba bede bolničkog umiranja, događalo jednom od kopacijenata, u čiji je na brzinu pospremljen krevet – deset zarez nešto minuta nakon što je na istom tabutu s točkičima kojim sam dovezen u sobu br. 12 netom umrli pacijent transportovan u mrtvačnicu – u besvesnom stanju, simbolično razapet na prezimenu, stražarno smešten sledeći kopacijen – Krstić (Zoran r. 1956. – ?).
Zadugo je Krstić ostao u besvesnom stanju. Probudi se, međutim, u gluvo doba, stade da urla od bolova (amputacija leve noge 7 cm ispod kolena), da zapomaže, da doziva dežurne sestre, da vapi za injekcijom morfijuma, koju dobi i zaspa, ali ubrzo se – ne prođoše ni dva sata – ponovo probudi, ponovo poče da jauče i urla, ponovo nas sve razbudi, ponovo stade da moljaka za dozu morfijuma, ponovo je dobi, ovoga puta poslednji put.
Kao sledbenik teorije G. Canguillhema, dr prof. Radak je s indignacijom odbijao svaku primisao da Kliniku za vaskularnu hirirgiju pretvara u kliniku za stvaranje bolesti zavisnosti.
Dve doze maksimum, ne više, takvo je pravilo. Nema drogiranja i tačka.
Krstić se s tim morao pomiriti, ali se nije mirio. Nastavi da jauče, urla i doziva sestre, koje su, mora se priznati, stoički podnosile njegove bolove.
Avaj, ne i Krstić koji nastavi da urla, kenjka, zapomaže, bogoradi i moljaka na krajnje bedan, prosjački način, avaj, ne i ja koji odlično podnosim tuđe muke, ali ne i pozadinsku buku koja ih prati.
Potraja to jaukanje najmanje 10 besanih sati. Onda se Krstić ponovo obeznani (ili zaspa).
Kakav bednik, pomislih u jednom trenutku, ali se ne zapitah – zapitaću se mnogo kasnije, u mom kućerku u Sremu – kako li bih se ja nosio sa Krstićevim bolovima, kad su mi i njegovi jauci bili nepodnošljivi.
Na veliko olakšanje kolektivnih postoperativnih muka pacijenata iz sobe br. 12, Krstić provede u snu ili u stanju obeznanjenosti koje nastupa kad bolovi pređu deseti podeok skale podnošljivosti sledećih dvanaest zarez nešto sati, možda i više.
Čim se probudi, sada već odmoran, osvežen, takoreći preporođen, poče da priča kao navijen.
Krstićevi bolovi su u međuvremenu nestali kao rukom odneseni (ipak sve prođe). Stigma na potkolenici uredno zarasla. Šta reći! Krstić stade bez prestanka, takoreći rafalno, prosipati bujicu informacija – na momente pravi data overflow – o svom životu, backgroundu7, (slučajnim) poznanstvima sa slavnim fudbalerima, istoriji Srbije, ljudskog društva i kulture, njegove porodice i njegove bolesti (koja ga je koštala noge), okolnostima pod kojima je dospeo na operacioni sto i perspektivama života nakon izlaska – u stvari kako će se pokazati, deportacije – s Klinike za vaskularnu hirurgiju Dedinje.
Priča (nakon odbrade podataka i uz malo štrihovanja) zaslužuje poseban dispozitiv.
Krstić je, tako mi reče – nemadoh razloga da mu ne verujem – devet meseci vukao gangrenu malog prsta na nozi, koja se, kako to već ide sa gangrenama u Srbiji postepeno, smrdljivo i uporno (za razliku od Srbije koja to čini abruptno i periodično) teritorijano proširivala najpre na stopalo, potom na potkolenicu. Krstić je napredovanje gangrene – budući da nije imao (niti će ikada imati) tzv. socijalno, dugotrpeljivo podnosio i protiv truleži se borio mazanjem gangrenoznih promena vazelinskom mašću – koju mi, uzgred, toplo preporuči za sve – akribijskim sakupljanjem rasutih delova i čvrstim fačlovanjem natrule konstrukcije zavojima za prvu pomoć, budzašto kupovanim na vojnom otpadu. (Krpež, trpež, što reko Andrić.)
Ogrezlog u smirenoumlje Krstića što se tiče, gangrena se mogla proširiti i do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, prstom on ne bi mrdnuo. (Da mu ne bi otpao.)
Nije mu loše ni išlo, tako reče, sve dok se, tu, nedavno, pre dva-tri dana, vazelinskoj masti i čvrstini fačlovanja uprkos, konstrukcija ne raspade, dok mu skupa sa povelikim komadima trulog tkiva, ne ispade zglob palca, plus dva nožna prsta. i dok stanari – u urođenoj brzini na zlo i hitrini na grabež uvereni da se radi o smradu skrivenog leša – ne pozvaše policiju i sjatiše se na stepenište da posmatraju akciju hapšenja i privođenja ubice i da, zatreba li, lažno posvedoče u korist ubice.
Krstiću je, po sopstvenom priznanju, u svemu tome najviše zasmetao smrad koji se munjevito raširio po zgradi u Svetozara Markovića 8.
Svest je, reče, izgubio na drugom spratu stepenica užasa zgrade u Svetozara Markovića 8, dok ga je ekipa hitne pomoći spuštala na nosilima, a komadi tkiva, kože i kosti prstiju otpadali s njega.
Osvestio se dvadeset šest zarez nešto sati kasnije u sobi br. 12, nemajući pojma otkud tu, osećajući nepodnošljiv bol, ne u rani – koja mora da je bio stravičan – nego u nedostajućem, amputiranom delu potkolenice.
Čudom se, reče, nije mogao načuditi zašto mu je noga amputirana. Bio je siguran – iako ne objasni šta ga je navelo da bude siguran – da se stvar mogla srediti priručnim sredstvima, sakupljanjem i vraćanjem poispadalih delova na svoja mesta, eventualnim odsecanjem nekog manjeg uveta, krpljenjem nekog sporednog dupeta, nejasan mu je (iako ne neprihvatljiv) bio tako invazivan zahvat, još najnejasniji mu je, užasavajući zapravo, bio snažan bol u predelu noge odavno bačene u kontejner sa medicinskim otpadom.
Mislio je – i još misli, reče – da je poludeo, a misli, dodade, da ću i ja misliti da je poludeo.
Kad mu – ne odolevši taštom porivu da se razmećem (tuđom) erudicijom – rekoh da je to sasvim normalno, čak i poželjno, da se tu radi o naučno priznatom, tzv. fantomskom bolu, Krstić se ozari, zapade u stanje umiljenja, pridiže se u krevetu, htede da poskoči (lepo se videlo) ali u poslednji čas se seti da nema nogu i ostade da leži.
Beleška na margini: Bol uvek nadživi uzrok bola.
Kasnije, kad se Krstić izborio za invalidska kolica, od kojih se posle – uprkos sadističkim pritiscima prljavog fizioterapeta, Babića, nije više odvajao – povazdan je šestario hodnikom Klinike za vaskularnu hirurgiju, zalazio u druge sobe i lokalnim pacijentima nadugačko i naširoko pripovedao o svom backgounudu, poznanstvima sa slavnim fudbalerima, istoriji svoje bolesti, blagostvornom dejstvu vazelinske masti, ne propuštajući da s ponosom u glasu kaže:
Imam fantomski bol.
Mnogo godina kasnije, post festum, pomislih u mom kućerku u Sremu, da Krstićev ponos nije bio sasvim bezrazložan.
Filosofski posmatrano, nije mala stvar, štaviše je zauvar – i Vittgenstein bi se s tim složio – imati nešto, štagod bilo, makar fantomski bol, u nečemu što nemaš. Naročito ako nemaš ništa drugo.
Uprkos mračnim okolnostima, traga najmanjeg žaljenja/zabrinutosti/potištenosti zbog gubitka 1/3 noge, u Krstiću nije bilo. Osokoljen saznanjem da je bol koji trpi fantomski, normalan, štaviše naučno priznat, strpljivo ga je podnosio. Nedostatak 3/4 potkolenice nije mu bio nikakav problem – jedva da je primećivao da mu nedostaje – problem je bio kako se domoći invalidskih kolica – na celoj klinici behu dostupna samo jedna, polurazvaljena, povazdan zauzeta – i kako se, ako i ne na nogama, ono bar na štakama vratiti u slobodan promet ideja, ljudi, robe i kapitala.
Trebalo je, naime, pušiti, bio je to kategorički imperatv. Invalidska kolica su za Krstića bila jedini izlaz iz nikotinske krize, jedini način da se domogne klozeta na Klinici za vaskulranu hirirgiju u kome su – rizikujući kazneno izbacivanje sa klinike – pacijenti, koji su zbog pušenja i dospeli pod nož, povazdan (prećutno) pušili ko Turci.
Neproračunato, neuračunjljivo, bez ikakvog pokrića uporan kakav je bio, Krstić se, ne obazirući se na snažan otpor kliničkog osoblja, lavovski borio za pravo na invalidsaka kolica i na kraju se – budući da invalidska kolica ne stvaraju bolest zavisnosti i da svako ko traži nađe – za kolica izborio.
Fizoterapeuet, Babić – koga sam interno zvao prljavi fizoterapeutski inspektor Harry – beše zakleti protivnik Krstićeve, istina neumerene, eksploatacije i amortizacije invalidskih kolica.
Koja nikome drugom nisu bila potrebna.
Pacijenti na Klinici za vaskularnu hirurgiju Dedinje ili su bili mrtvi (većina), ili apsolutno nepokretni (35%) ili pokretni (iako jedva).
Beše u odnosu prljavog fizioterapeutskog inspektor Babić prema Krstiću nečeg ličnog, podlog, bednog. Babić je Krstića – sa srpskog stanovišta s punim pravom – smatrao propalicom, čovekom bez socijalnog, protuvom koja protivno zdravoj pameti – samo zato što se po zakonima višepartijskog ološa, takozvani hitni, životno ugroženi, slučajevi moraju primati u bolnice bez uputa – zauzima deficirani klinički prostor i traći skupe lekove i medicinski materijal.
Siguran sam da je Babić spadao među 87 % zarez nešto populacije Srbije koji u takvim slučajevima uvek kažu – trebalo ga je pustiti da umre.
Da je umro, a mogao je umreti – možda bi mu više i odgovaralo da je umreo – Krstić, ne bi imao ništa protiv.
Ali preživeo je, a kolica su mu bila potrebna.
Babić bi, da je mogao, Krstiću zasigurno sasuo u lice da, takav kakav je, treba da umre, ali nije mogao, u stvari nije smeo.
Zbog političke korektnosti (još jedne izmišljotine višepartijskog ološa).
Zato mu je to govorio izokola, body languageom. Svakog je jutra posle takozvane vizite onako rabijatan ulazio u sobu br. 12, hvatao mršavog Krstića za kragnu dronjave pidžame, drmusao ga, unosio mu se u lice i urlao, utuvi Krstiću, lica s amputiranim udovima mlađa od 70 godina, moraju raditi vežbe za protezu, nipošto se ne vozikati u invalidskim kolicima.
Krstić za protetiku nije hajao, strpljivo je podnosio fizoterapeutski teror. Čim bi se, međutim, Babić odazvao na Call of Duty i otišao u drugu sobu, da motivacionom pričom o prednostima proteze nad invalidskim kolicima teroriše druge pacijente bez jedne ili obe noge – a bilo ih je tuišta i tma – Krstić je sedao u kolica i odvozio se u klozet da jednu za drugom popuši nekoliko cigareta.
Potom je odlazio u inspekciju odeljenja.
Kritičnog dana (beše rano izjutra) još sam spavao, tako da ne znam ništa o (nerasvetljenim) okolnostima pod kojima je nakon isteka roka bolničkog boravka predviđenog za hitne slučajeve, Krstić po kratkom postupku izbačen sa Klinike za vaskularnu hirurgiju Dedinje i odvezen u nepoznatom pravcu.
Ali znam nešto drugo, istog dana sam shvatio.
Residual Self Image socijalnog slučaja, neradnika, propalice – odnedavno bogalja – za raspetog (na prezimenu) Krstića, beše neprozirna maska, zavesa hrama, prsluk od duhovnog kevlara koji propušta baražnu vatru zlobe ovoga sveta i istovremeno od svakog zla štiti Krstićevu dugotrpeljivost, prostotu duha, nesrebroljubivost, celomudrenost (?), radosno podnošenje nevolja, nebrigu za telo, itd, sve, ukratko, vrline koje će Krstiću – kad kucne čas – izbrisati greh mnogogovorljivosti, preispuniti ga ognjem nepropadljivosti, zakloniti od sjeni smrtne i brzinom laserskog snopa otpraviti u Avraamovo krilo, gde će u društvu Isaaka, Jakova, Matića, Stojkovića, Lainovića, Radeke, Vukovića i Popovića, da pomenem samo neke – i da dopišem Milivojevića (Slobodana, Eru, r. 1944. † 2021) i Pavlovića (Velimira r.1953. † 2022) koji će umreti na stranicama koje slede – u blaženstvu vječnaje pamjati sačekati svršetak ovog smrdljivog svijeta.
I život budućeg vijeka.
Amin.
A Krstićeva će amputirana noga, mnogo pre apokatastaze u sili i slavi iskočiti iz kontejnera za medicinski otpad i po triput snažno šutnuti u debelu guzicu8 svakog od 35 arhijereja SPC živopisanih na Stojkovićevom plantu Merenje svetog arhijerejskog sinoda SPC na kantaru kvantaške pijace na dan 22. 7. 1979.
Po kazni što su – iako su znali da ne treba tako – Isaak pisali Isak – a Avraam – Avram.
Četvrtog postoperativnog dana tkiva mi otvrdnuše do indexa 1,3 Mohsove skale (približno tvrdoće i teksture jagnjećeg pečenja9) a dežurne sestre mi pod nadzorom lekara i farmaceuta počupaše urinarni kateter, abdominalni dren, centralni dvovolumenski kateter, ostavljajući (za svaki slučaj) jednu braunilu u veni leve ruke.
Čim se koliko-toliko pridigoh iz kreveta bi mi jasno da su dr prof. Radak i dr Gajin – uprkos ograničenim sredstvima i oskudici u materijalu – posao uradili kako valja, po najvišim profesionalnim standardima (potvrdiće to nekolko godina kasnije i svetski autoritet u hirurgiji, dr prof. Kapisoda).
U trenu zaboravih desetogodišnji hod po intramuskularnim mukama, krenuh Krstićevom stopom (drugu nije imao), zapadoh u postoperativnu euforiju, stadoh jurcati kao momče crna oka na konjicu laka skoka (B. Radičević) po olajisanom hodniku Klinike za vaskularnu hirurgiju, ubrzanim hodom se nekontrolisano penjati stepeništem na drugi sprat, do odeljenja Kardiohirurgije, potom se u slalomu spuštati dva sprata niže, na prijemno odeljenje vaskularne hirurgije, i time flagrantno kršiti neumoljiva pravila kliničkog aparheida.
Sutradan, u petak, ako se to petkom moglo nazvati, donoseći darove- kesu mandarina i primerak mog novog – ispod čekića, štono se kaže – romana Andrićeva lestviva užasa, netom izašlog iz štampe u posetu mi dođe Stojkovićev (i moj) stari drug Pavlović (Velimir, r. 1953. † 2022).
Zakorači Pavlović u sumorno jesenje popodne, s Lestvicom u sobu br. 12. preskoči Kontraendorfin – koji još ne bejah počeo pisati – i prevremeno, dakle u pravi čas, uđe u Rekapitulaciju, čiji završetak i izlazak iz štampe nažalost neće doživeti.
Ni Pavlović ni ja nismo tada mogli znati dan i čas, iako je tada, kao u slučaju Popovića (Ljubomora r. 1934. † 2016) iz 2015, verovatnoća da ću ja umreti prvi bila 1:25.
Malignitet, međutim, ovog smrdljivog, raspalog, nasmrt bolesnog sveta uvek pronađe način – ničim se drugim i ne bavi – da do krajnjih granica produži biloške egzistencije (i orgazme) najkanceroznijh organizama podmuklim transferom neoplazmi s propalica na bića kojima su dobrota i blagočestivost – smrtni neprijatelj dugovečnosti – nepovratno razorile imune sisteme.
Pavlović (Velimir, r. 1953. † 2022) nije imao šanse. Juna 2021. bi mu izrečena smrtna kazna carcinomom microcelulare pulmonum, koja je izvršena posle nekoliko meseci agonije. 10
Avaj, dani su čovečiji kao trava; kao cvet u polju, tako cveta. Dune vetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mesto njegovo. (Ps 133.)
Tri godine i devet meseci nakon exodusa sa Klinike za vaskularnu hirurgiju i peripetija koje su usledile – izveštaj o kojima možete pročitati u jednom od sledećih nastavaka – juna, dakle 2020. godine, idući na radni ručak u restoran lopovsko- društvenopolitičke ishrane, Madera, zastadoh na semaforu kod broja 137 u Bulevaru bivše revolucije – trenutno Bulevaru kralja Aleksandra, uskoro Bulevaru kontrarevolucije – gde u čekanju na zeleno svetlo za pešake u magnoveniju krajičkom oka ugledah Krstića kako na uličnom šalteru pekare Simit sarayi kupuje pecivo (đevrek) i u odličnom raspoloženju ćaska s prodavačicom.
Ugleda i mene Krstić, ležerno oslonjen na tzv, lakat-štake, nonšalatno mi mahnu – ili mi, pre, pokaza šipak – patrljkom koji je landarao iz nogavice letnjih, takozvanih tri četvrt pantalona.
IZOŽBA SPALJENIH SLIKA
Mesec i po oprilike dana posle exodusa s klinike za vaskularnu hirurgiju potpadoh pod udar Prvog zakona hemodinamike koji glasi: propalica izbačena iz stroja zbog ishemije donjih ekstemiteta, posle operacije bypass aortofemoralis byl cum dacron Y prosthesis i ponovnog uspostavljanja cirkulacije, trostruko brže srlja u propast nego pre pojave okluzije.
Nije to bio kraj mojih sukoba sa mehanikom fluida i zakonima fizike. Ne izmakoh ni sporoj ali dostižnoj pravdi Drugog zakona termodinamike koji kaže: svaki pokušaj unošenja reda u haos, završava u većem haosu.
U sumanutim pokušajima da unesem malo reda u narastajuće rasulo koje se bližilo granicama entropije, smećući s uma upozorenje (koje je Stojković izdžepario iz riznice tibetanske mudrosti) – problem nije tamo gde se vidi, nego u načinu na koji se gleda– traćio sam vreme, prostor i evrodizel na, kako sam si laskao poslovna, u stvari potpuno nepotrebna, groteskna, da sve bude gore i preskupa, putovanja po takozvanom lokalu, Srbiji i regionu, pritom u brzini na zlo i hitrini na grabež često (i sve češće) kršeći i Zakon o saobraćaju, koji – za razliku od zakona hemodinamike i termodinamike koji kažnjavaju strogo, ali besplatno – papreno naplaćuje prekršaje, prebrzu vožnju, preticanje preko pune linije, pogrešno parkiranje, itd.
Prvih nekoliko meseci grace perioda nakon exodusa s Klinike za vaskularnu hirurgiju – o kome će biti još reči u dispozitivima posvećenim patologiji – kad god ne bih bio on the road, nisam se mogao otrgnuti neprijatnom utisku da počev od dana 18. 12. 2018. zaključno s danom poslednjeg sticanja utisaka, živim bespravo, na kvarno, praktično ilegalno.
Kako je vreme prolazilo (i kako se utisak pojačavao) sve češće sam pomišljao da me utisak ne vara.
Živim bespravno, ne shvatiti u smislu kršenja krivičnih (i bioloških) zakona – mada je i toga sporadično bivalo – nego u smislu stanara koji mesecima ne plaća kiriju, danonoćno strepi da će svakog trenutka biti prinudno iseljen, ali ipak nastavlja da živi u neplaćenom stanu jer nema kud.
Na te sumračne pomisli navodila me je i jedna od mnoštva postoperativnih komplikacija, manija ili pre prisilna radnja, da u radnoj sobi mog kućerka u Sremu – ne protokućerka, kupljenog posle Stojkovićeve smrti, nego novog, prostranijeg, tristapedesetak zarez nešto metara udaljenog od prvog koji sam iz čiste obesti kupio posle exodusa s Klinike za vaskularnu hirurgiju – kroz lupu koju mi Stojkovič preneo s kolena na koleno – satima opserviram (pomalo izbledeli, po ivicama već iskrzani) snimak, takoreći sepiju, slice skenera i vaskularnu kataklizimu na njemu, u makro svetu približno uporedivu sa sabraćajnim zagušenjem u šipicu na Autokomandi, uz presudan, genetski, jedan od kolateralnih uzroka hermetičkog začepljenja mojih arterija.
Nakon što bih se, ne bez izvesnog autosadističkog užitka, nagledao užasa zapuštenosti i zapušenosti na snimku slice scanera, raskopčavao bih košulju i onda se stresajući se od sladostrasne, retraoktivne jeze, s ružnom grimasom na licu, bledom kopijom Andrićeve, odavao sadomazohističkom posmatranju modrocrvenog, keloidnog operativnog reza koji se protezao od učkura do gr’oca bijelog, ispod koga se duboko u telesnom glibu mreškao drakonski “Y” graft, materijalni dokaz da živim na cevčicu.
Kao da mi to nije bilo dovoljno, vraćao sam se kao pas na bljuvotinu na početak mog drugog, delimično veštačkog života, započetog dne 20. 12, 2017. u času (čini mi se da beše kasno popodne) kada sam se, s teškom mučninom prenuo iz blaženstva totalne anestezije, u sumanutoj (po svemu sudeći postdeliričnoj) nadi da ću pronaći rupu, space warp i šmugnuti nazad, u blaženstvo anestezije.
Ekonomski posmatrano. kupovina novokućerka nije bila loš posao. Protokućerak kupljen za 16.500 evra, po izlasku sa klinike prodadoh (uz minimum cenkanja) za 17.800 – dok sam bio pod anestezijom cena kvadrata je skočila) – na tu sumu dodadoh 4.250 evra i iz čiste obesti kupih prostranije stanište sa čijeg je trema pucao pogled na Dunav i dalje, u izmaglici, na mesto zločina, notornu benzinsku pumpu Beška 2. i – u dalekoj perspektivi – na salaše, snaše i episkope na severu Bačke.
Prvih nekoliko meseci nakon operacije, mojoj preduzimljivosti i mojim poslovnim uspesima kao da nije bilo kraja. Samo što sam se (po drugi put u životu) skućio, uselih se i na police poređah knjige koje sam pokrao Stojkoviću, bez sentimentalnosti i bez trunke zahvalnosti za sve što je u godinama ishemije (doduše po skupe pare) učinila za mene prodadoh i invalidsku astru g.
Ništa astri nije pomoglo što je – kao da je predosećala šta joj se sprema – dve-tri nedelje pre nego što ću dati oglas u Halo oglase potrošnju evrodizela svela na fabrički deklarisanu količnu, plus minus jedan litar.
Astra i ja smo u suštini bili nespojivi (loši) karakteri, ona trošadžija, ja džimrija, za oboje je bilo najbolje da svako krene svojim putem.
O svom trošku.
Ni momak iz Sremčice, dobričina koji je bez cenjakanja kupio astru nije napravio loš posao. Bio mu je to prvi auto, od nečega se mora početi, zašto ne od astre. Win-win situacija. Andrić bi rekao: u čaršiji (čitaj: Srbiji) beše nastupio jedan od onih kratkotrajnih prerioda mira i (prividno) dobrih poslova, posle koga slede katastrofa i propast.
Astru sam, rekoh, prodao po kratkom postupku i bez cenkanja, za 1.500 evra, sutradan sa deviznog računa podigao 2.100 i za ukupnu sumu od 3.600 evra – cene polovnih automobila u međuvremenu su opale – kupio izvanredno očuvani peugeot 207 HDI, crne boje, zapremene 1589 ccm, snage 65 kW (88 KS), star jedva osam godina, koji će se pokazati kao jedna od najboljih investicija mog života, koji je sam po sebi jedna velika promašena investicija.
U Peugeotu 207 nije bilo laži, nije bilo prevare. Na dvestasedmicinom board computeru, širem (2,5 inča) svetlucavijem, tehnološki naprednijem od astrinog, mogle su se uz malo obuke očitavati i tako sofistikovane (pa i poverljive) informacije poput npr. prosečne potrošnja evrodizela na zadatom broju kilometara tokom određenog broja dana, a svi testovi kojima sam podvrgavao peugeot po svim podlogama i u svim vremenskim uslovima pokazivali su da se peugeot 207 striktno drži fabričke deklaracije i da pri brzinama do 90 km/h troši 4,5, brzinama do 120, km/h 5,5, a da ni pri brzinama iznad 140 ne suče više od maksimalnih 6,5 litara najnovijeg hitau smrljivom svetu evrodizela – takozvanog dizela G-Drive.
Napomena na margini: na putevima u Republici Hrvatskoj – u koju sam mučen tuđim rđavim savestima sve češće odlazio u inspekcije uklanjanja tragova zločina – potrošnja u svim uslovima vožnje bila je veća za 15%.
Ali to važi za sve automobile registrovane u Srbiji. Ništa lično.
Još jedna napomena na margini: u danima najcrnjih uninija, Peugeot je iz uviđavnosti – da mi ne bi stajao na muku – trošio egzistencijalni minimu – 3,8 l/100 km.
Avaj, meni više ništa nije bilo dovoljno štedljivo. Oduvek sam iz dubine duše mrzeo da trošim bilo šta, a kako je vreme odmicalo trošio sam sve više svega i sve mi se više trošilo nego kod drugih.
I to nekontrolisano. Neopaženo. Na kvarno.
Nažalost postoji samo instrument za merenje količine goriva, struje, vode i tako dalje, instrumenti za merenje potrošnje svega ostalog ne postoje.
Što je možda i bolje. Egzaktni podaci o potrošnji svega ostalog odgurnuli bi me još dublje u (ionako preduboko) očajanje, koje sam pokušao ublažiti primenom strategije klin se klinom izbija.
Nisam, recimo, kao ranijih godina – pogotovo ne kao u godinama mladosti kada se uopšte nisam umivao11 – umivanje i pranje ruku, svodio na egzistencijalni minimum. Naprotiv. Svaki čas sam se umivao, zapirao i prao ruke, a toalet papir koristo engross i u nenamenske svrhe – za brisanje stola, nosa, prozora, itd. – računajući da ću se koliko toliko izboriti s osipanjem i propadljivošću – ili bar ublažiti poraz – tako što ću doći glave što većem broju sapuna i rolni toalet papira, pre nego što nestanem sa lica sveta (ili možda zajedno sa svetom, što bi bilo na obostranu korist).
Nadživeh još jedan sapun, još jednoj rolni toalet papira dođoh glave, eto, tako sam razmišljao svaki put kad bi mi se jedan sapun izlizao do debljine lista takozvanog bankpost papira i svaki put kad bih rolnu toalet papira odmotao do kartonskog cilindra.
Zbog izričite zabrane konzumacije alkohola, masnih jela i barapskih mezeluka – koje sam se (manje više) strogo pridržavao – drastično sam smanjio takozvane tekuće troškove, uzalud, što sam manje trošio i dodatano kresao troškove, činilo mi se da sve više rasipam, a što sam više štedeo, sve sam manje para imao na računu u takozvanoj NLB banci (a i ona je papreno naplaćivala usluge).
Mračna vizija mosta pod kojim skapavam od gladi umotan u vašljivo konjsko ćebe sve me je češće progonila. Nije mi bilo druge nego da topljenje sume nasleđene od Stojkovića – koja već beše spala na petocifrenih 95.000 evra – zaustavim tako što ću potpisati ugovor s IP Laguna i uzeti avans (u iznosu poznatom Poreskoj upravi).
Što sam po kratkom postupku i učinio i time se doveo u dve (potencijalno) neprijatne situacije, obe podjednako katastrofalne.
Ili 1. da napišem roman koji će biti bestseller, ili 2. da avans vratim s kamatama, što je bila pomisao ravna pomisli na skoru smrt i kao takva, skupa s učestanim pomislima na skoru smrt, predstavljala neiscrpni izvor frustracija.
Energija, tj. motivacija, bila je tu, ne, međutim, masa i ubrznje, tj. strpljenje i volja da pišem. Ni uslovi nisu bili idealni. Prethodno je trebalo bar donekle razmrsiti konce sudbinskog čemera koje su – na samu pomisao da se upustim u pisanje – posmrtno uplitale karakušljive srpske suđaje, Ikonija (r. 1789. † 1856, prvi put, drugi put † 2009), proxy moire Klotho (otuda klot frket), Nerandža (1779. † 1847. † 2009.), counterpart moire Lahese i Stanika (r. 1912. † prvi i poslednji put 2009) vršilac dužnosti moire Atrope.
Nije rad na romanu bio jedini problem. Čekao me je još jedan težak posao, takoreći mission imposible: postavka retrospektivne izložbe Stojkovićevih spaljenih ulja na platnu Srpske suđaje in flagranti i Merenje Svetog Arijerejskog sinoda SPC na kantaru kvantaške pijace u Zemunu, koje je moj stari drug pred mojim očima spalio pola sata pre nego što je umro.
Tipično za Stojkovića. Spali slike, umre, prethodno te testamentom obaveže da izložiš ono što je spalio. Nije me Stojković zavarao sugestijom da izložbu priredim tako što ću slike opisati u romanu istoimenom ovom, koji još nema naslov.
Ne, ne, bila je to Stojkovićeva navlakuša, nisam bio toliko glup, izložba je morala biti kao i svaka druga, sve redno: katalog, plakat, posetioci, snobovi, hladni bife i tako to – bez obzira što su eksponati uništeni.
Ali kako prirediti takvu izložbu, zapitah se jednom zgodom u novokućerku, kojom zgodom se zapitah i kako u zemlji u kojoj je nemoguće napraviti ni izložbu postojećih, svetski slavnih ulja na platnu – slučaj Popović i galerija SANU – upriličiti izložbu spaljenih, pritom društveno neprihvatljivih slika.
Svakakve su mi ideje padale na pamet. Prva, najpodlija, iako najostvarivija, beše da dignem ruke od izložbe, da se poserem na zavet, da bi se odmah posle te pomisli javila (i stostruko pojačana nastavila da se javlja) zastrašujuća pomisao da se ni po koju cenu – uključujući cenu života – ne smem oglušiti o poslednju volju mog starog druga, ma koliko sumanuta bila.
Bilo bi to flagrantno skrnavljenje uspomene na Stojkovića koji je dvaput umro, dvaput prošao kroz sjen smrtni, da bi mi takoreći nasilnim putem produžio život i koji mi je povrh svega testamentarno ostavio u nasleđe (Stojković bi rekao bacio pare ) basnoslovnih 124.000 evra.
Gde bi mi duša, što reklo svetosavlje.
Osim što bi bilo podlo i nesvetosavski, bilo bi to opasno, možda i smrtonosno. I to višestruko. Za svaku Stojkovićevu smrt platio bih sa po najmanje tri moje, možda i više.
Znao sam, u stvari slutio, da bih, drznem li se da prekršim zavet, prošao kao Ilija u Prvoj knjizi o carevima, samo u kontrainicijacijskom smislu.
Ovako bi to bilo.
Stojković bi me u gluvo doba noći prenuo iz sna, prepao me nasmrt kao Gospod Iliju i pozvao me rečima, izađi i stani na gori.
Ne bih imao izbora, morao bih izaći i stati.
I, gle, video bih Stojkovića kako prolažaše, a pred Stojkovićem velik i jak vjetar, koji brda razvaljivaše i stijene razlamaše; ali Stojković ne bješe u vjetru; a iza vjetra dođe trus; ali Stojkovića ne bi ni u trusu; A iza trusa dođe oganj; ali Stojković ne bješe u ognju. A iza ognja dođe glas tih i tanak. I kad bih čuo glas ja bih, kao Ilija, hteo da zaklonim lice svoje plaštem, ali, o užasa, plašta (a možda ni lica) ne bi bilo i onda bih čuo Stojkovićev glas, sinovi Izrailjevi ostaviše zavjet tvoj, tvoje oltare razvališe, i proroke tvoje pobiše mačem itd.
A onda…
Samo se ovoliko jezikom čovečijim može iskazati o strahu, drhtanju i užasu koji bi me obuzeo.
Stojković mi je i ovako s vremena na vreme dolazio u san, tobože u misije dobre volje, u stvari, da demonstrira silu, dolazio iznebuha, abruptno, invazivno, sa svih strana, u trenu se sažimao u tačku (alef) pa narastao do gorostasnih visina, glavom doticao ustave Gornjeg Bezdana. potom se smanjivao na (koliko-toliko) prirodnu veličnu, onda mi olovno težak sedao na grudi ko, božemeprosti, sukub, merkao me ispod oka, sukao brk, da bi se – tek kad bih se našao na ivici asfiksije, a duša mi došla u podgr’oc – grohotom nasmejao i rekao, malovjerni, zašto se posumnja, zašto pomisli u srcu svome da ću te udaviti. Neću (mada si zaslužio).
Svratih čisto da vidim šta radiš, šta sanjaš. šta ti se događa. Itd.
Ali hajde ti veruj Stojkoviću na reč.
Rekav to Stojković bi šeretski namignuo i u brišućem letu zamicao u backstage sna, praćen lepetom krila hiljada i hiljada izgubljenih duša kojima se posmrtno nametnuo kao psihopomp.
Ne, ne, pomislih pre mnogo godina u novokućerku u Sremu – obuzet paničnim strahom da bi i ta pomisao mogla postati prisilna – nipošto ne smem pogaziti zavet, izgubiću dušu. Nije li, uostalom, Jovan od Krsta naučavao da između prijatnog i bolnog, posnog i mrsnog, mogućeg i nemogućeg uvek treba izabrati, bolno, posno i nemoguće. Nisu li, konačno, isto to – iako iz najnižih pobuda – ‘68. izabrali i na sav glas tražili pariski studenti, pomislih (ili mi došapnu đavo). I nije li se, uprkos niskosti studentskih pobuda, nemoguće ipak dogodilo.
Jer gvozdeno pravilo da onaj ko traži nađe i da se onom ko kuca otvara, važi i za propalice.
Nije li Canguillhem – koga sam posle Stojkovićeve smrti, na veliku posmrtnu radost Vuka Stef. Karadžića12, ponovo fonetizovao u Kangilem – u znak gnušanja nad demonstrirajućim klošarima, džebracima, profuknjačama, sifilističarima i narkomanimaa – koji su hteli nemoguće, ali ne i bolno i posno – snagom čistog uma učinio nemoguće i savio Ajfelovu kulu kao kašičicu za čaj.
To je rešenje, pomislih. U protestu je izlaz. U Srpskom inatu je spas. Snagu da upriličim retrospektivnu izložbu Stojkovičevih spaljenih slika smoći ću – zaključih – samo ukoliko to učinim u znak protesta protiv nekoga/nečega, protiv galerije Cvijeta Zuzorić, na primer.
Zašto protiv Cvijete Zuzorić, pojma nisam imao, svakako ništa lično, ali zašto da ne.
Pomišljao sam, nadalje, da iz protesta prema umetničkoj magazi Zuzorić – tj. magazi Zuzorić u inat – ispred paviljona postavim dva blind rama bez platna, da posle za rukave hvatam i Stojkovićom metodom (iako bez Stojkovićeve ubedljivosti) ubeđujem slučajne prolaznike i posetioce obližnjeg Zoo vrta da su u jedinstvenoj prilici da pogledaju remek dela srpskog slikarstva na prelazu XX i XXI veka – Srpske suđaje in flagranti i Merenje Svetog arhijerejskog sinoda SPC na kanatru kvantaške pijace u Zemunu, ali da – čast izuzecima (to bih naglasio), – niko ništa neće videti jer je većina slepa kod očiju.
Budući da Srbi-Beogradlije, čast retkim izuzecima, nezajažljivo žele da budu izuzeci u svemu, iako su u svemu pravilo, a naročito da vide ono što nije moguće videti – iako ne vide ni ono što im je pred nosom – najmanje 97% slučajnih posetilaca nemoguće izložbe bi se pretvaralo – što i inače svakodnevno čini – da kristalno jasno vide ono što je nemoguće videti profanim očima.
Čuli bi se uzvici oduševljenosti, kliktalo bi se ah, kakav Stojković,oh, kakva raskošna paleta – s te strane izložba bi bila potpuni uspeh – ali sa Stojkovićeve, jedine relevantne, jedine referentne strane, to bi bila veleizdaja umetnosti, fijasko, bedni konceptualistčki performance, vašarski mađioničarski trik.
Što bi u suštini i bio.
Zato sam posle izvesnog kolebanja konceptualistički švindleraj dostojan pavijona Zuzorića i redakcije zločinačkih Večernjih novosti, ne, međutim, i Stojkovića (pa čak ni mene) zauvek stavio ad acta.
Morao sam krenuti iz početka. Štono se kaže from scratch. A kad se kreće from scratch, pogotovo u situacijama u kojima ni iz čega treba from scratch stvoriti nešto, pride nešto virtuozno, najbolje je nazvati Milivojevića (Slobodana, Eru r. 1944. † 2021).
Milivojević je (svesno ili nesvesno, nebitno) celog života hodio uzanim putem Jovana od Krsta, udobnom je uvek pretpostavljao neudobno, punom prazno, prijatnom neprijatno, sito gladnom, uvek je između većeg i manjeg, toplog i hladnog, skućenosti i beskućništva birao manje, hladno i beskućništvo. Tek je u svojoj 57. godini – posle višegodišnje insistencije kulturne javnosti, koja je godinama vršila politčki pritisak na Gradski sekretarijat za kulturu – prinudno useljen u atelje od 22 kvadrata, na Dorćolu, u Jevrejskoj ulici (bilo je i u imenu ulice izvesne simbolike).
Samo mi je Milivojević, jedan od 2 (i slovima dva) čoveka sa kojima sam proveo dosta vremena a da ni jednog ni drugog nikada nisam video da jede – drugi je bio Vuković – mogao priteći u pomoć, niko drugi nije dolazio u obzir; samo Milivojević imao kvalifikacije (i duhovnu snagu) da nastupi kao koautor izložbe Stojkovićevih spaljenih slika.
Dakle nazvati Milivojevića.
Ne može se, međutim, Milivojević nazvati tek tako. On u načelu nema mobilni telefon, ima, doduše takozvani fiksni, ali vrlo retko odgovara na pozive, a i kad odgovori, ne čuje šta mu govoriš, samo ponavlj alo, alo, ko je to, gluv je ko top. I to namerno. Ne u smislu da se pretvara da ne čuje, nego u smislu da je (uz mnogo napora) namerno ogluveo. Kao što je prethodno – zahvaljujući decenijskom gladovanju i danonoćnim duhovnim vežbama – umrtvio čula mirisa, ukusa, dodira, praktično sva osim čula vida. Koje je takođe nameravao da umrtvi, jer je, kako reče, svetlost nevidljiva. (Vid se najlakše savladava tako što prestaneš da viđaš ljude, reći će mi Milovojević kasnije, u ateljeu). Dug je, međutim, bio put do Milivojevića ateljea. A nije bio ni besplatan. Da bi se pristupilo Milivjeviću, mora se, po pristupačnoj ceni, sići do granice živog i neživog sveta, na ivicu egzistencije, u zonu sumraka po kojoj tumaraju factotumi od kojih su većina odavno pomrli, ali pomno paze da se to ne pročuje, koji kao crevna fauna parazitiraju u Milivojeviću od Milivojevića i oko Milivojevića i koji, uz naknadu od pivo-dva cepaju drva, kupuju bakaluk, prenose poruke, brišu dupeta starima i nemoćnima, ugovaraju kontakte, sastanke, itd. Posredstvom jednog od tih faktotuma (odranije poznatog organima gonjenja) po ceni od tri piva sklopih s Milivojevićem dogovor da u sledeću sredu, u pet popodne, sharp, dođem u njegov atelje, pozicioniran u odavno Judenfrei Jevrejskoj ulici u čije je ime – po sili asocijacija, a na osnovu rešenja Gradskog sekretarijata za kulturu – Milivojević zatvoren u geto. Pasivni genocid nad Milivojevićem, ne mogu to drugačije protumačiti, pomislih. Kad gle, samo što u dogovoreno vreme zakoračih u Milivojevića štädtl, tj. u Jevrejsku ulicu, nebo nad Beogradom se natušti, napravi se atmosfera pogroma, samo su falile SS patrole s vučjacima, sve ostalo je bilo tu; obližnji pogon JP Beogradske toplane na gas mogao je poslužiti istovremeno i kao gasna komora i kao krematorijum, jednog dana će poslužiti, pomislih. Ne pade mi, međutim, na um da bi toksičnost moje posete iz niskih likovnih pobuda i koristoublja Milivojeviću mogala skratiti život za najmanje tri godine. Milivojević, doduše, prevetivno decenijama nije slikao, još manje crtao, ali prokletstvo diplome Likovne akademije – koja sama po sebi smanjuje life expectancy likovnih umetnika – deluje kaoslikarski praroditeljski greh. Rado bih prećutao, ne bih da bacam senku na lik mrtvog druga, ali pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti radi moram reći da mi je Milivojević na vratima stana naplatio ulaznicu u iznosu od 500 RSD, u koju je, doduše, bila uračunata takozvana konzumacija, dve flašice piva heineken (0,33 l) (koje, po naređenju lekara i farmaceuta, nisam popio). Ulaz u moj atelje, ma koliko bio nepoželjan za sve, inače je besplatan, reče Milivojević na vratima, pružajući mi kartu, ali ovo – dodade uzimajući 500 RSD i pružajući mi izbledelu ulaznicu sa neke davne projekcije u užičkom bioskopu Partizan – u stvari nije ulaznica nego novčana kazna za indiskreciju. Plaćaš 500 RSD zato što si u kupusari pod naslovom Andrićeva lestvica užasa beskrupoluzno napisao da sam, u nameri da demonstriram srpsku polnu moć i da se kroz uterus probijem do linije Karlovac, Karlobag, Ogulin, Virovitica, čitava 24 sata krvnički guzio hrvatsku konceptualnu umjetnicu – moju obožavateljku, ime i prezime poznati redakciji – da je, nadalje tokom ta 24 sata zagrebačke Sodome i Gomore, hrvatska umjetnica doživela 37 orgazama, da ja, na povratku u Beograd, umalo nisam u vozu umro od iscrpljenosti, a da pritom nijednom nisam svršio, zato što sam previše popio. Što je nažalost sušta istina. Prošao sam kao što prolazi Srbija u svim jurišima na sve linije Orgulin, Karlobag, Karlovac, Virovitica – ko bos po trnju – ali zar i sam nisi napisao da čovek boluje od svih bolesti od kojih boluje njegova zemlja. Avaj zavapi Milivojević, tada sam još uvek bio pod vlašću demona bluda, još uvek bejah rob sramnog čulnog zadovoljstva u kome – o, ironije – ne nađoh nikakvo zadovoljstvo, priznade Milivojević. Da nisi napisao suštu istinu, ulaznica bi koštala 10.000 RSD. Da si napisao – na sreću si prećutaio – da sam umetnici četiri puta doveo do vrhunca cinilingusom i da sam joj tri puta surduknuo u dupe – što je takođe sušta istina – ulaznica bi te stajala 18.000 RSD. Zaista, zaista ti kažem – kaza Milivojevuć – ulaznicu ti ne naplaćujem zato što si me izložio poruzi – koju sam zaslužio – nego zato što si me izložio divljenju beogradskog društvenopolitičkog i umetničkog ološa. Da si napisao suštu istinu, da si pomenuo i cunilingus i trpanje u bulju – što na sreću nisi – moja mračna slava bi se po Srbiji i srskim zemljama raširila kao kuga, bolje reći kao triper. Kad razmislim, trebalo je da ti ulaznicu naplatim 10.000 evra, na ime naknade za pretpljenu popularnost, reče Milivojević. Ne znaš, nesrećo, u šta si me uvalio. Doveo si me u blizu smrtne opasnosti prijema u SANU. Bog sve, čak i tvoje indiskrecije, okrene na dobro, tako da sam se na kraju – da bih izbegao neprijatnosti – zauvek izlečio od bolesti zavisnosti šetanja Knezi Mihajlovom ulicom. Hvala ti na tome. Hvala ti na svemu. Nema na čemu, rekoh, ali bilo je jezivo, reče Milivojević. Kad god bih prolazio Knez Mihajlovom džebraci i rapalji si mi – poneki ponekad i iz poprečnih ulica – mesecima dobacivali tooooo, Ero, neka si je urniso, nek vide ustaše kako Srbin jebe, takozvani D.M. Palma mi je preko factotuma za vezu ponudio 50 000 evra plus pet tona uglja za bilo koju moju sliku, Reichsleieter Srbije me je preko istih factotuma pozvao u kabinet da mi (u tajnosti) lično čestita podvig, a Odeljenje umetnosti SANU mi je na vrata poslalo regrutnu komisiju za dopisni sastav. Naravno, u tri pizde materine sam preko istog factotuma za vezu oterao i Reichsleitera i članove regrutne komsije. Mesecima sam se nosio mišlju da te ubijem kao što se decenijama nosim mišlju da ubijem Abramovićku, danima sam oštrio robolovački nož victorinox, mesecima čekao pogodan trenutak i na kraju te nisam ubio. Kad već nikad nisam ubio Abramovićku, zašto bih ubio tebe. Mada, zašto i ne. Rekavši to, Milivojević me uslika digitalnim fotoaparatom kroz šuplju kost penisa morža misilim, (Novi projekat) Pa nastavi. Kako god. Šta god da si napisao, kolikogod ti ulaznicu naplatio, za tebe ulaz u moj atelje, iako nepoželjan, nikada neće biti zabranjen, znaš ti i zašto. Znao sam zašto. Zato što me je godine, čini mi se, 1986 – u dvokrevetnoj sobi motela Odmor na Drini u Bajinoj Bašti – koju smo uzeli jer je jeftinija od dve jednokrevetne. (krpež trpež, rekao bi Andrić) – Milivojević zatekao kako pušim u nadubljoj, takozvanoj REM fazi snu. Kritične večeri prvi sam obeućen, na izmaku snaga, došao u sobu i zaspao ko top. Milivojević je došao oko ponoći i zatekao me – i od tada pod zakletvom garantovao za tačnost informacije – kako hrčući i škrgučući zubima, u nadubljem snu, uzimam sa najtkasne cigaretu, palim je, pušim do takozvanog filtera i na kraju je gasim u pepeljari, dobro de, ne baš u pepeljari, recimo pored pepeljare. Doživeh pred tim prizorm mysterium tremendum, reče Milivojević sutradan, kad se otreznismo (a ja u pokvarenosti uma pomislih otkad se to delirijum tremens zove mysterium tremendum) S razlogom osetih prisustvo numinoznog, objasni Milivojević. Pušiti u snu isto je što na javi hodati po vodi, na tebi je pečat dara Duha Svetoga, na sreću nisi svestan toga, inače bi straćio dar, reče Milivojević dok bejasmo mamurni. Malo potom, kad se ponovo napismo, Milivojević priznade da je suprotno svojim najdubljim uverenjima, dograbio list papira i u nekoliko poteza me nacrtao kako pušim u snu, ali da je ubrzo došao sebi i spalio crtež. Pa zašto si ga spalio na onoj besparici, Stojković bi nam dao grdne pare za taj crtež – sećam se da zavapih kad čuh šta Milivojević reče – a Milivojević me pogleda ko poslednjeg rapalja i reče kakav je smisao cigarete koja nije popušena, kakav je smisao crtež koji nije spaljen. (Dobro da to reče, pomislih podseti me da sam kod njega došao zbog projekta vraćanja spaljenih slika u vidljivi svet.) Taman zaustih da nešto kažem o tome, da Milivojeviću izložim problem, Milivojević ne dade da dođem do reči, reče da je – za razliku od mene, čiji je pristup u atelje nepoželjan, ali ne i zabranjen – Abramovićki, sve da ulaznicu plati 1.000.000.000 evra, ulaz zauvek verboten. Bi mi odmah jasno iz kog pravca duva vetar. Nekako tih dana supernova svetski slavne konceptualsitkinje Abramović zablješta zaslepljujući sjajem – vidljivim i iz svemira, izveštavahu tabloidi – na skomračnom nebu Srbije, zakrpljenom ko cirkuska šatra, po kome umesto oblaka promicahu masne četničke guzice.
Abramovićka iz faze konceptualizma očigledno beše prešla u dijalektički fazu velikosrpskog hegemonizma i svoju svetsku slavu po nagovoru višepartijskog ološa repatrirala na mesto zločina i za milionski honorar je fuzionisala sa idelogijom velikosrpskog kretenizma.
1 Ni Torqeumada ne bi postupio bitno drugačije. Tortura je prava reč. Tortura je tortura nezavisno od toga da li produžava ili skraćuje život, svejedno da li olakšava ili nanosi bol – pretpostavljam da bi to Witgenstein tako postavio – sve to, međutim, izmiče pažnji Helisnki Watcha i Amnesty International, inače hipersenzitivnih i za najbezazlenija seksualna uznemiravanja u zemljama Trećeg sveta.
2 Beleške na margini rukopisa.
Gl. urednik lektoru:
Pasus uzeti s rezervom. Proveriti da li se po kliničkim kuloarima zaista govorkalo ovo što autor tvrdi da se govorkalo ili mu se samo učinilo da se govorka. Svašta se njemu činilo tih dana.
Lektor, gl. uredniku (ispod):
Autor izričito tvrdi da se od reči do reči tako govorkalo. Kaže da je rečenica ne garantujem za tačnost informacija, retorička figura, a da za tačnost informacije i prepisa odlomaka psalma 38/ garantuje. Prilaže i izjave svedoka, medicinskih sestara, A.N. i V. R.
3 Intenzivnost nege se svodila na to da dežurne sestre kineskim mlatilicama za muve, ubijaju bacile sepse veličine pčele koji su nasrtali na operativne rane u nameri da izazvu sepsu. (Naknadna primedba: Nije im ta antiseptička metoda u svim slučajevima polazila za rukom.)
4 Shvatio sam dve stvari – koliko je Stoković bio u pravu što godinam nije srao i koliko bi prislušni pjesnik podneo muka da je pristao da mu izvade mikrofon kateterom ubačen u sramni ud.
5 Baš šteta, rekao bi Stojković, siguran sam.
6 Lj. Simović.
7 Krstić je bio nezaposlen – nikada nigde nije radio, tako je rekao – živeo je, životario zapravo u stanu nasleđenom od pokojne majke, od bedne socijalne pomoći, dobrovoljnih priloga dvojice-trojice drugova iz detinjstva, paketa Crvenog krsta i poneke crkavice koju bi mu s vremena na vreme doturio rođeni brat, sušta Krstićeva suprotnost, zaposlen, oženjen čovek, član sindikata, koji se, reče Krstić, zgražavao nad Kostićevim načinom života i koji je Krstićevo nonšalatno postojanje nosio, kao i Krstić, kao krst ugrađen u prezime.
8 Precizni biometrijski podaci o tridesetpetorici episkopa namalanih na Stojkovićevom platnu – s napomenom da je svaka sličnost sa stvarnim licima slučajna – biće podastrti javnosti u odgovarajućem dispozitivu.
9 Više ne bi ni valjalo. (Stručna opasaka dr prof G. Milašinovića na margini prvog izdanja.)
10 Stojković koji je – ako ne laže – razgovarao i sa smrću, reče mi jednom da mu je smrt rekla da ponekad muke ima da išupa dušu iz nitkova metreije čijih tela su se našla na pragu aposlutziacije propadljivosti,
11 I neumivanje iz lenjosti lažno predstavljao kao asketski podvig.
12 Ostaće nejasno da li se Vuk Stef. Karadžić više obradovao Stojkovićevoj smrti ili mom povratku na pravilo piši kao što govoriš, koje je izdžepario od Adelunga. Zapis na poleđini fiskalnog računa iz kafea Starbucks, naknadno ubačen u rukopis. Prim. urednika.
