Poglavlje I

Apsurdni Mandarićev zahtev da se na dan dvanaestog marta dve hiljade osme nađemo u restoranu hotela Mažestik  pripisao sam pogoršanju bipolarnog poremećaja njegove ličnosti, ali sam, svejedno, dvanaestog marta, tačno u podne, došao u Mažestik. Mandarić me je čekao sav ustreptao, sedeći u zimskom kaputu zakopčanom do grla. Već je bio naručio šest kafa – tri za mene, tri za njega – da bi kasnije što manje dolazio u dodir sa kelnerima o kojima je, za razliku od Mažestika, koji je patološki mrzeo, imao najbolje moguće mišljenje. Potpuno pogrešno, inače, jer su kelneri iz Mažestika svi do jednog bili nitkovi koji su mrzeli Mandarića, gotovo isto onoliko patološki koliko je on mrzeo Mažestik. Mandarić je odmah prešao na stvar. Znam da te kopka zašto sam predložio Mažestik, rekao je. Jutros sam smislio da ti kažem ovo što ću ti sada reći. Hteo sam da ti kažem, kazao je Mandarić, da sam odabrao Mažestik zato što znam da ti, kao uostalom i ja, patološki mrziš Mažestik, ali da meni kao čoveku sa dijagnozom priliči da patološki mrzim Mažestik, za razliku od tebe, čoveka bez dijagnoze, kome uopšte ne priliči da patološki mrzi Mažestik. Brzo sam, međutim, shvatio da je to čista glupost, da to nema nikakvog smisla i da, u stvari, uopšte nisam imao pojma kakvu sam poruku hteo da ti prenesem zakazujući sastanak u Mažestiku. Izvini, molim te, rekao je Mandarić, znaš kakav sam na današnji crni dan, znaš da su na današnji dan, dan kada su ubili Ðinđića, u neku ruku ubili i mene, i to po ko zna koji put, rekao je Mandarić, očiju punih suza. Morao sam hitro reagovati! Bilo je prerano za rasulo. Mandariću, rekao sam, udahni duboko, naruči lozovaču, popij je na iskap! Smiri se! Pažljivo me slušaj! U Republici Srbiji žive isključivo patološki tipovi i ti tu nisi nikakav izuzetak u, kako se to kaže, medicinskom smislu. Izuzetak si isključivo po tome što si natprirodno inteligentan, i dovoljno pošten da prihvatiš svoju bipolarnu poremećenost. Svake mi godine tako govoriš, rekao je Mandarić, znam da nije tako, ali me to ipak umiri. Tako ti je govorio i Ðinđić, tvoj školski drug, rekao sam. Ako ne veruješ meni, zašto ne veruješ Ðinđiću, školskom drugu? Sam si mi rekao da ti je Ðinđić najmanje stotinu puta rekao da si ti, Mandarić, na svoja pleća preuzeo preteški teret – ja bih rekao krst – kolektivne srpske bipolarnosti i da taj krst treba strpljivo da nosiš, sve dok on, Ðinđić, čitavu Srbiju, uključujići i tebe, ne izleči od strava i užasa bipolarnih poremećaja svih vrsta. Tačno, rekao je Mandarić, Ðinđić mi je to stalno govorio. Da nije bilo Ðinđićeve podrške, odavno bih završio kao katatoničar. Odavno bih bio mrtav, dodao je. Dan je dug, rekao sam, imaćemo dovoljno vremena da pričamo o svemu, za početak upamti ovo što ću ti reći i to svakoga dana ponovljaj u duhu kao mantru. Psihopatologija je, Mandariću, temelj našeg nacionalnog identiteta. Psihopatologija je srce Srbije. To što većina ljudi u Srbiji nije svesna svoje bipolarne poremećenosti nipošto nije posledica mentalnog zdravlja, nego stravične otupelosti prouzrokovane vekovnim incestima i vekovnom kompulzivnom masturbacijom, na čiju je pogubnost – uzalud, treba li da kažem – upozoravao Veliki narodni učitelj – umalo ne rekoh Veliki narodni kuvar – Vasa Pelagić, svirepo odgurnut u nadublji mrak tivnog zaborava. Mene što se tiče, rekao sam, tačno je da ja de iure nisam bipolarno poremećen, ali sam de facto poremećen isto koliko i ti, možda i više, samo što nemam smelosti da stisnem muda i da to priznam. To što sam, kako ti kažeš,čovek bez dijagnoze znači samo da sam imao više sreće, ako se to uopšte može nazvati srećom. Mislim da sam tako nekako rekao. Mandarić se nakašljao. U stvari, rekao je, pozvao sam te u Mažestik da ti kažem da je sve počelo ovde, u Mažestiku. Ovde se – u ovom restoranu, takođe je rekao Mandarić – začeo stravični bipolarni poremećaj moje ličnosti i svi ostali poremećaji proizišli iz njega. Ti znaš, nastavio je Mandarić, da sam ja, pre nego što sam počeo da ga mrzim, Mažestik voleo kao svoju kuću. Sve dok mi jednog dana, niotkuda takoreći, na pamet nije pala fiks ideja da Mažestik – koji sam smatrao vrhom srpskog ugostiteljstva – u stvari uopšte nije otmeni prestonički lokal, nego najobičnija rupa, stecište beogradskih propalica, doušnika političke policije i prostituki. Stvar je, očigledno, prerano počinjala da izmiče kontroli. Mandariću, rekao sam, naruči lozovaču. Kad stigne, udahni duboko i popij je na iskap! A sad me slušaj! Pomisao da Mažestik nije otmen lokal već stecište najsumnjivijih tipova uopšte nije fiks ideja, utuvi to! Rekao sam ti to i prošlog, i pretprošlog i – kako se ono kaže pre pretprošlog – dvanaestog marta! Mažestik zaista jestestecište propalica, doušnika i prostitutki. Oduvek je bio takav, takav je i ostaće takav do kraja sveta i uopšte me ne bi začudilo da kraj sveta započne upravo ovde, u Mažestiku koji bi – da u tričavom svetu hotelskih imena postoji imalo pravde – trebalo da se zove hotelSodoma i Gomora. Smiri se, rekao je Malbašič, prilično pribrano, prilično uverljivo, moram reći. Sada to znam, onda to, nažalost, nisam znao. Tada sam mislio da je to fiks ideja i ta pseudofiks ideja je prizvala stvarnu fiks ideju, ako se o fiks idejama može govoriti u terminimastvarnonestvarno. Nakon što sam pomislio, nastavo je Mandarić, ono što sam bio pomislio oMažestiku, odjednom sam posumnjao da mi kelneri iz Mažestika, u kuhinji i iza šanka, pljuju u kafu i tartar sos; umislio sam da mi u kafu pljuju običnu pljuvačku, a da mi u tartar sos iskašljavaju šlajm. Mandariću, gotovo sam povikao, zabrinjavaš me, osvesti se čoveče! Tek to nije bilo fiks ideja! Ništa nisi umišljao! Kelneri iz Mažestika su ti zaista pljuvali u kafu i tartar sos. Ako ti je neka uteha, nisu samo tebi pljuvali u kafu i tartar sos, ta bagra je u bezočnosti išla tako daleko da su pljuvali u kafu i tartar sos čak i jednom Krleži, nekadašnjem stalnom gostu Mažestika, Titovom ličnom prijatelju, i to samo zato što je taj besprekorni gospodin bio Hrvat i katolik. A, ne! To, ne! Kategorički je rekao Mandarić. Kelneri iz Mažestika oduvek su bili ljubazni prema meni. To su gospoda kelneri, kelneri kakvih više nema u Beogradu, a možda ni u Evropi, kelneri sa besprekornim manirima bečke kelnerske škole. Nikada oni ne bi učinili tako nešto, nikome, ne samo meni, tako je rekao Mandarić. Nisam mogao da se uzdržim. Planuo sam! Mandariću, rekao sam, pljuvali su ti u kafu, čaj i tartar sos i to nije nikakva tajna. Pomiri se s tim! Svi stalni gosti Mažestika, svi stalni gosti obližnjeg bifea Mali Mažestik, svi stalni gosti nekadašnjeg ekspres restorana Zagreb, sadašnjeg potpuno deklasiranog restorana Ruski car, svi su znali da ti kelneri iz Mažestika krišom pljuju u kafu, čaj i tartar sos. Beograd je palanka u kojoj se glasine, naročito one pogane, brzo šire. Tout Belgrade je znao da ti kelneri iz Mažestika pljuju u kafu, čaj i tartar sos. Zato sam se i začudio kad si predložio da se nađemo u Mažestiku, leglu svih poroka. Gluposti, rekao je Mandarić. Bedne, čaršijske priče. Nisu priče, Mandariću, rekao sam! Svi su znali da ti kelneri iz Mažestika pljuju u kafu, čaj i tartar sos. I Ðinđić je to znao! Ako ne veruješ meni, trebalo je da veruješ Ðinđiću, svom školskom drugu. Nemoguće, rekao je Mandarić. Da je znao, Ðinđić bi mi to svakako rekao, rekao je Mandarić, mikrobiolog svetskog glasa kome su keleneri iz Mažestika godinama bezobzirno pljuvali u kafu. Zar misliš – upitao sam Mandarića – da Ðinđić nije imao preča posla od poklanjanja prevelike pažnje činjenici da ti kelneri u Mažestiku pljuju u kafu. Pa i njemu su pljuvali u kafu! Njemu možda i najviše. Izopačeni beogradski kelneri su patološki mrzeli Ðinđića. Osim Guzijana, šefa sale restorana Moskva, kelnera-gospodina, kelnera stare škole, svi ostali beogradski kelneri bili su ubeđeni da je Đinđić nemački špijun i svi su mu pljuvali u kafu. Da mu presedne špijuniranje, tako su govorili. Ali Ðinđić se, Mandariću, uzdizao visoko iznad ljudi, stvari i pojava i dvadeset sati dnevno krvavo radio na tome da Srbiju, zemlju u kojoj kelneri iz čiste obesti pljuju gostima u kafu preobrazi u Srbiju, zemlju u kojoj kelneri ni u snu neće pljuvati gostima u kafu. Konačno, okani se samosažaljenja! Nisi ti jedina žrtva izopačenih srpskih kelnera. Garantujem ti da u Srbiji ne postoji ni jedan čovek koji je ikada kročio u kafanu, a da mu izopačeni srpski kelneri bar jednom nisu pljunuli u kafu. Kad bolje razmislim, rekao je Mandarić nakon kraćeg premišljanja, ti bi trebalo da boluješ od bipolarnog poremećaja ličnosti, ne ja! Ti koji patološki izvrćeš činjenice, a ne ja kojih ih prihvatam onakve kakve jesu. Okani se činjenica, Mandariću, rekao sam povišenim tonom. Treba da znaš, takođe sam rekao, da ti uopšte nisi bio lak gost. Naprotiv, bio si izuzetno težak, zahtevan i dosadan gost. Takoreći čir na dupetu od gosta. Kad se prisetim naših sedeljki u Mažestiku s kraja osamdesetih, razumem zašto su ti kelneri iz Mažestika tendenciozno pljuvali u kafu. Kad malo boje razmislim, da sam bio na njihovom mestu – i ja bih ti pljuvao u kafu. Ti si, Mandariću, rekao sam, imao običaj da u Mažestik dođeš u devet ujutru – da bi sačekao mene koji sam zbog nikotinske depresije spavao duže i obično dolazio negde oko podne – i da u devet ujutru odjednom poručiš sve što si naumio da pojedemo i popijemo tog dana. A to nisu bile male porudžbine. Ponekad su kelneri morali da spajaju dva, pa čak i tri stola, da bi porudžbina uopšte mogla da bude poslužena. Potom si, prisećao sam se, po dvadeset i više minuta stavljao primedbe na – doduše uvek sumnjivu – čistoću staklarije i pribora za jelo, a kada bi kelneri po treći put oprali čaše i tanjire, ti bi tek tada, samo polovično zadovoljan uslugom i čistoćom, bacao pogled na sat, proračunavao vreme, i tek tada se kelnerima obraćao jednom, uvek istom rečenicom: Dođi u četiri i petnaest, donesi račun i zaračunaj napojnicu od trideset posto. To je, rekao sam, kelnere dovodilo do ludila. A naročito ih je dovodilo do ludila kad si – istina ne baš često – u Mažestiku ostajao po celu noć, pritom zahtevajući potpuno isti kvalitet usluga kao po danu. Ponekad si sedeći u Mažestiku iznenada zapadao u onu tešku depresiju koja iz čoveka isisava i poslednji atom snage i koja ga sprečava da se pomakne s mesta. U takvim situacijama ti si od uprave Mažestika tražio da se Mažestik ne zatvara – bar ne za tebe – i da ti na usluzi ostanu najmanje jedan kuvar i najmanje dvojica kelnera. UpravaMažestika ti je, naravno, redovno izlazila u susret, što i nije čudo, ako znamo da si uMažestiku ostavio milione. Ali ti si Mandariću, rekao sam, preko dana bio jedan Mandarić, a noću si bivao sasvim drugi, neprepoznatljivi, svirepi Mandarić. Ako si preko dana odjednom naručivao svu hranu i piće koje si tog dana nameravao da konzumiraš, ako si, nadalje, preko dana kelnerima ostavljao napojnice u visini polovine njihovih mesečnih plata, noću si se, Mandariću, pretvarao u suštu suprotnost dnevnog Mandarića. Pretvarao si se u namćorastog, škrtog Mandarića. Noću nikada nisi bio zadovoljan, mogu to da posvedočim. Kelneri ti baš nisu mogli ugoditi, a nije da se nisu trudili. Stalno si nešto zakerao, stalno ti nešto nije bilo po volji, stalno si ih zivkao, pa otpuštao, svaki čas si nešto naručivao, pa onda otkazivao porudžbinu, kelneri su sve to trpeli jer bi ih ti sledećeg dana bogato nagradio za uloženi trud i pretrpljeni strah, ali jednu stvar nisu mogli da podnesu – tvoje neprestano gledanje na sat. Ti si, Mandariću, bio sam svedokom toga, počinjao da gledaš na sat u jedanaest sati uveče i netremice bi gledao na sat sve do svanuća, što je, priznaćeš, stvar koja je u stanju da dovede do ludila svakoga ko nema bipolarni poremećaj ličnosti. Sat, reče Mandarić! Kad si već pomenuo sat, rekao je Mandarić, odlučio sam da ti poklonim jedan solidan sat, kao uspomenu na današnji dan, ne mogu više da gledam tu petparačku festinuna tvojoj ruci. A nekadašnjih porudžbina i nekadašnjih celonoćnih bdenja što se tiče, takođe je rekao Mandarić, tačno je to što si rekao, ali preko dana sam radio ono što sam radio zato što nisam podnosio da mi se kelneri vrzmaju oko stola, ne zato što mi smetaju, nego zato što ne volim da neko za bednu naknadu po ceo dan obigrava oko mene. A noću, noću sam radio ono što sam radio samo zato što postoji ogromna razlika između dnevnog i noćnog Mandarića, to jest mene koji sam preko dana oduvek bio doktor Jekyl, a noću oduvek mister Hyde. Ti dobro znaš, rekao je Mandarić, da sam ja, privržen ideji socijalne pravde. Znam da sam noću šikanirao kelnere, ali to je jednostavno bilo jače od mene. Kao što ti nisi u stanju da se uzdržiš od preterivanja, ja noću nisam u stanju da se uzdržim od šikaniranja kelnera. Dosta o tome! Hajdemo na neko drugo mesto, rekao je odmah potom, ovde ima previše doušnika političke policije! Zaista ih je bilo previše! Bili smo naumili da pređemo u obližnji bife, takozvani bife Mali Mažestik, u kome je zahvaljujući neuporedivo manjoj kvadraturi lokala oduvek bilo neuporedivo manje doušnika političke policije, ali izgleda da Mandarić i ja nismo, kako se to kaže, išli u korak sa vremenom. Bife Mali Mažestik, bife Mandarićeve i moje mladosti, očigledno žrtva divlje privatizacije, beše brutalno preuređen u šljašteću prodavnicu skupocenih satova i nakita. Baš dobro, rekao je Mandarić, iako u tome nije bilo ničeg dobrog. Mandariću je, međutim, bilo dobro. Hteo je da mi pokloni sat, a prodavnica satova se odjednom, takoreći niotkuda, stvorila pred njim kao poručena. Ulazi unutra, ulazi unutra, siktao je Mandarić gurajući me u prodavnicu satova. Iako volim satove, tog dana mi nije bilo do satova. Bio je dvanesti mart, dan kada mi nije ni do čega, kamoli do satova, ali sam znao da ako je Mandarić odlučio da mi kupi sat, taj sat mora biti kupljen jer sam takođe vrlo dobro znao da u vasioni ne postoji sila koja bi Mandarića sprečila da mi kupi sat. Kada bi se fokusirao na nešto, Mandarića je bilo nemoguće zaustaviti. Nesrećna je (ili možda srećna) okolnost što se, osim na nauku i literaturu, Mandarić ni na šta drugo nije mogao fokusirati, a kada bi mu ipak polazilo za rukom da se fokusira na nešto, onda bi se fokusirao na gluposti poput manijakalne kupovine kojekakvih tričarija. Ušavši već polurastrojeni u prodavnicu skupocenih satova, naleteli smo na korpulentnog đilkoša, visokog funkcionera (posle Ðinđićeve smrti načisto upropašćene) Demokratske stranke, tešku seljačinu iz okoline Varvarina koji je pozlaćenom Visa karticom plaćao preskupi satConstantin Vacheron i još skuplju zlatnu ogrlicu, Must de Cartier, u očiglednoj nameri da ulepša dan sebi i svojoj ljubavnici, do skora čuvenoj staničnoj prostitutki koja je prekonoć uspela u životu. Nisam mogao da poverujem! Ta dama se, još tamo negde sredinom devedesetih, u onim polumračnim budžacima oko Ekonomskog fakulteta podavala za trideset maraka, a pušila za petnaest, a sada se beše okitila Cartierovom ogrlicom. Ja, međutim, u svemu tome nisam video uspon te uličarke nego žalosni sunovrat Cartiera, u stvari žalosni sunovrat čitavog sveta. Zato sam pobesneo kada je Mandarić počeo da mi sočitag heuer, pa bulgari, pa nauticu, pa breitling. Budući da je razmišljao u – nazovimo ih tako – binarnim nizovima, Mandarić nije bio u stanju da uoči finese svakodnevice. Za Mandarića, stvarnost je bila samo niz podataka koje treba što brže obraditi, ali Mandarić nije bio u stanju da uspostavi vezu između činjenica. On, jednostavno, nije mogao da pojmi da su tag heuer, bulgari, nautica i breitling u međuvremenu postali trade mark beogradskog kriminalnog i političkog polusveta. Jeste li se konačno odlučili, upitao je nestrpljivi, nadobudni prodavac skupocenih satova, momak očigledno nezadovoljan svojim mestom u svetu. Skupoceni satovi i još skupocenije đinđuve kojima je bio okružen ulivali su mu nekakvo placebo-samopouzdanje, ali su ga, sa druge strane, neprestano podsećali na nemaštinu u kojoj će – posle bezbroja uzaludnih pokušaja da se obogati i da konačno počne da živi – zasluženo i skonačiti. Mandarić, koji je skupocene satove kupovao u najprestižnijim prodavnicama Londona, Pariza i Njujorka, pogledao je prodavca jednim prodornim bipolarnoporemećenim pogledom i to je bilo dovoljno da govnar momentalno zaćuti. Ne, Mandariću, neću ni jedan od tih satova, rekao sam. Neki sat moraš kupiti, rekao je Mandarić! Nemoj da napravim scenu! Napraviću scenu, pretio je. Izabraću neki sat, strpi se, sačekaj malo, tako sam rekao. Kada sam već bio izgubio svaku nadu da ću u hrpi preskupih, a istovremeno potpuno bezvrednih satova, pronaći neki sat starog kova, sat koji još uvek otkucava staro, dobro vreme, pogled mi se zalepi na casio G-shock, masivnu satinu sa jarkocrvenom plastičnim kućištem, crnim brojčanikom i crnim kaišom. Evo, sata, rekoh sav značajan.To je plastika, Masleša, rekao je Mandarić. Da li si ti normalan? Šta ti je, Masleša, povikao je Mandarić? Mandarić je bio zakleti mrzitelj plastike, naročito plastičnih flaša i kesa, iako je celog tog dana – što je bilo čudo neviđeno – teglio poveliku plastičnu kesu, on, Mandarić, koji je proliferaciju predmeta od plastike smatrao pouzdanim znakom blizine kraja sveta. Knjige proroka Jezekilja i proroka Isaije – znao je Mandarić da kaže kada bi zapao u apokaliptičnu fazu – prepune su zlokobnih predskazanja o pojavi plastike, ali – budući da ni Jezekilj ni Isaija nisu imali (niti su mogli imati) predstavu o jednom tako ogavnom materijalu – morali su da se dovijaju i da plastici nadevaju drugačija imena, a jedno od tih imena je gnusoba opustošenja. Pa šta ako je od plastike, rekao sam. Meni se ovaj casio sviđa. Nije li, konačno, takođe sam rekao, malo neprilično da mi, sve vreme držeći u ruci ofucanu plastičnu kesu, prebacuješ što sam izabrao plastični casio G-Shock, koji je, za razliku od tvoje kese, bar nov, novcijat. Ovo je nešto drugo, rekao je Mandarić sav značajan podižući plastičnu kesu do visine mojih očiju. Ali kada je malo bolje zagledao casio G-Shock, momentalno je promenio mišljenje. G-shock je zaista bio čudo digitalne časovničarske tehnologije. Imao je, bar mi se činilo, stotine i stotine funkcija, pokazivao je lokalna vremena svih večih gradova sveta, merio desetinke i stotinke sekundi i – stvar koja se meni lično najviše svidela – svetiljku ugrađenu u cifarnik koja se (nakratko) palila pritiskom na minijaturno dugme. Ovo je sat, rekao sam Mandariću. Želim upravo ovaj sat, takođe sam rekao, sat koji savršeno funkcioniše kako na vrhu Mont Everesta tako i na dnu okeana. Ovo je – rekao sam na kraju – pravi sat za poslednje vreme. A nije bio ni skup. Koštao je nekih stodvadesetak evra. Jedva duplo više od sume koju je Mandarić ostavio prodavcu satova kao bakšiš. Skinuo sam sa rukefestinu, stavio na ruku crveni casio G-shock i rekao: hajdemo odavde, Mandariću. Izašli smo, dakle, na ulicu (ili trg, nikada to, kao ni mnoge druge stvari u Srbiji, nije do kraja razjašnjeno) Obilićev venac koja uopšte nije ličila na ulicu (ili trg) Obilićev venac kakvu smo Mandarić i ja – pokazalo se nepotrebno – čuvali u sećanju. Ulica (ili trg) Obilićev venac mnogo je više ličila na pariski Pigal ili na atinsku Plaku, iako ih je uveliko nadmašivala u kiču i prostačkoj megalomaniji, nego na nekadašnju ulicu (ili trg) Obilićev venac, poznatu isključivo po zloglasnom restoranu hotela Mažestik i još zloglasnijoj zgradi TANJUG-a, posleratnom (možda i sadašnjem) sedištu OZN-e. Ulica Obilićev venac, dakle, koju su do pre dvadeset godina izbegavali svi koji su iole držali do sebe, sada je bila krcata luksuznim restoranima i kafeterijama, prepunim sveta koji drži do sebe, istina bez ikakvog pokrića, ali neke se stvari baš nisu mogle promeniti: azijska stepa je i dalje počinjala stotinak metara niže, odmah ispod nakazne garaže JP Parking servis. Mandarić se odlučio za (naoko) najpristojniji i (naoko) najmirniji kafić, situiran tačno preko puta ulaza u garažu strave i užasa u kojoj su haračlije JPParking servis papreno naplaćivali Božiji prostor i vreme i povremeno, na očigled prolaznika, premlaćivali goloruke nesretnike koji – spiskavši sav novac u mamiparskim buticima Knez Mihajlove – ne bi imali dovoljno da namire račun za parkiranje. U kafiću smo, kao što smo i inače naručivali svakog dvanaestog marta, naručili šest kafa, tri za Mandarića, tri za mene. Moj casio GShock pokazivao je deset do dva, a kafić je već bio prepun besposličara, lopova, udbaša, udbaških saradnika, državnih sekretara i nakinđurenih lopovskih, udbaških, saradničkih i državnih dromfulja. Svi ti lopovi, udbaši i državni sekretari, svi ošišani do glave, svi ćaplavi, sedeli su nonšalantno zavaljeni u stolice, širom raskrečenih nogu i svi su bez imalo zazora javno češali muda, jer je u Beogradu te godine bila lansirana nova moda – moda češanja muda na javnim mestima. Prošle godine u modi su bili izlasci u grad u šarenim, usranim gaćama, takozvanim šortsevima, ove godine je u modu ušlo češanje muda i premeštanje muških polnih organa (da ne upotrebim težu reč) iz leve u desnu nogavicu i obratno, a sledeće godine – pretpostavio sam – modu javnog češanja muda naslediće moda javnih felacija i javnih kunilingusa po kafićima. Sve je išlo u tom pravcu. Svi ti lopovi, udbaši, udbaški saradnici i državni sekretari, svi do jednog – osim što su besramno češali muda – kao opčinjeni su blenuli u odvratne beogradske tabloide, gnusne novine koje parazitski žive od tuđih nesreća i nasilnih smrti, sa čijih kancerogenih stranica kapa krv nesrećnika ubijenih (često i po narudžbini redakcije) u noćnim pucnjavama i sa čijih se duplerica od jutra do mraka cedi vaginalni sekret reščepljenih, gologuzih devojčura, takozvanih starleta. Podsticanje ubilačkih nagona i huškanje na masturbaciju, eto, to je uređivačka politika beogradskih tabloida, tačnije politika njihovog visokog pokrovitelja, Vlade Republike Srbije i Svih Srpskih Zemalja, na čelu sa državnikom, nazovimo ga tako, jâkim prijateljem uglednog srpskog akademika, prononsiranog pedofila, o kome će još biti reči, kada za to kucne čas. Monstruozna, međutim, uređivačka politika beogradskih tabloida bila je mačiji kašalj u odnosu na monstruoznost uređivačke politike takozvanog javnog servisa, tobožnje Radio televizije Srbije, u stvari XVI odeljenja srpske političke policije. Bilo je, rekoh, dva sata, vreme za vestijavnog servisa tokom kojih nafrakane televizijske dromfulje pod budnim okom generalnog direktora u lice potpuno raspamećenog srpskog naroda beskrupulozno prosipaju prepune kible najgnusnijih informacijskih govana. Dnevnik javnog servisa nešto je ubedljivo najodvratnije u Srbiji prepunoj odvratnih ljudi, stvari i pojava, ali tog dana, dvanaestog marta dve hiljade osme, vesti su bile apsolutno nepodnošljive, takoreći smrtonosne! Takve vesti u stanju su da vide, čuju, podnesu i prežive isključivo Srbi. I niko drugi. Mada i među Srbima padne poneka žrtva. Na dan svakog dvanaestog marta posle dvanaestog marta dve hiljade treće tobožnji javni servis se pretvara u celodnevnu tribinu strave i užasa na kojoj se, kao na pokretnoj traci, smenjuju likovi besramnih, od strane takozvanog državnika debelo potplaćenih lažova, koji – sve ga tobože uzdižući u nebesa – šire najstrašnije neistine o Ðinđiću. Kao što su to – po istom nalogu i za iste pare – činili i za Ðinđićevog života. Dvanaestog marta prethodne, dve hiljade i sedme godine, Mandarić umalo nije umro u kafani Zora, nakon što smo odgledali vesti javnog servisa. Toliko mu je bilo pozlilo! Kako se usuđuju tako bezočno da lažu, vajkao se Mandarić, nepopravljivi naivčina, kad se malo oporavio od šoka, prošlog marta, u kafani Zora. Ove godine Mandarić se bolje držao, iako su vesti RTS-a bile dvostruko odvratnije od prošlogodišnjih. Mandarić, čovek koga su neiskvarenost i istinoljubivost oterale, ako ne baš u ludilo, a ono u bipolarnu poremećenost, nikako nije uspevao da shvati zašto ljudi u Srbiji toliko i tako masno lažu, čak i u situacijama u kojima od toga nemaju nikakve koristi, čak i onda kada od laganja imaju isključivo štetu. Ni ja to nikada nisam uspeo da shvatim. A nije da nisam pokušavao. Ranijih godina povremeno sam odlazio na Kopaonik, u iznajmljenu vikendicu, da tamo, u planinskom miru, tišini i apsolutnoj izolaciji, pišem još u Frankfurtu koncipiranu Raspravu o vekovnoj srpskoj laži – tako sam je bio naslovio – ali nikada nisam odmakao dalje od prve rečenice zato što sam se već na početku druge sudarao sa neprobojnim zidom okamenjene srpske laži. Svakoga jutra sam ustajao zorom, sedao za sto, pripremao hartiju, oštrio olovke i svakoga jutra sam iznova uviđao koliko je baktanje sa srpskom laži u suštini Sizifov posao. Već su i okolnosti u kojima sam boravio – tobožnji planinski mir, tišina i apsolutna izolacija – same po sebi bile masne laži. Nikakvog tu mira nije bilo, još manje tišine, a ponajmanje izolacije. Prekodan je takozvana pozadinska buka – gromoglasno brektanje rovokopača, buldožera i teških kamiona – bila naprosto nesnosna, a prekonoć je sve bivalo sto puta gore. Čim bi se smrklo, planinom su počinjali da odjekuju neljudski urlici nepoznatog porekla – koje uprkos frapantnoj sličnosti nipošto ne treba pomešati sa zavijanjem vukova – a kada bi urlici utihnuli, na red je dolazila razorna buka kafanskih orkestara i još razornije arlaukanje izbezumljenih, drogiranih pevačica, srpskih majki, čije je pevanje bilo hiljadu puta nesnosnije od neljudskih urlika nepoznatog porekla, od kojih se u Srbiji i inače – ne samo na planinama – uopšte ne može zaspati. Na kraju sam odustao. Prestao sam da odlazim na Kopaonik. Nisam više bio u stanju da se izlažem nepodnošljivim frustracijama. Pomirio sam se sa činjenicom da će misterija srpske laži zauvek ostati na spisku nerešivih aporija, odmah ispod problema kvadrature kruga i palanačkofilozofskog pitanja: šta je starije, kokoška ili jaje? Prihvatio sam – ne, naravno, bez gorčine i ne bez otpora – da je u Srbiji, kao takvoj, laž, kao takva, ustavni poredak, kulturni model, zvanična istorija, državna ideologija, nastavni plan i program za osnovne i srednje škole, pravilo službe, izraz vrhunskog patriotizma pa čak i državni interes, kako je to formulisao čuveni srpski patriota, ugledni državnik i pisac, u žestokoj konkurenciji ubedljivo najveći srpski lažov svih vremena. Mandarić je sve vreme, sav depresivan, zurio u televizor na kome su se munjevitom brzinom smenjivali likovi najuglednijih beogradskih nitkova. Ðinđić o kome ove televizijske propalice govore, rekao je Mandarić, nikada nije postojao. Ðinđića poznajem od prvog razreda osnovne škole i mogu ti reći da je Ðinđić, onakav kakvim ga predstavljaju ovi mostrumi apsolutno fiktivna ličnost, a ako neko nije bio fiktivna ličnost, onda to nije bio Ðinđić. Slušaj šta priča ovaj imbecil! Bio je pragmatičan! Bio je brz! Išao je prečicama! Kakve gnusne laži, govorio je Mandarić. Kakve odvratne laži, vajkao se Mandarić. Te laži su ipak bile mačiji kašalj u poređenju sa lažima koje su u tom času sa miliona televizijskih ekrana odjekivale Srbijom, potpuno sluđenom vestima takozvanog javnog servisa. Bacio sam ovlašan pogled na televizor. Predsednik vlade Srbije, takozvani državnik,okružen zelenkastim rojem čovekolikih podguznih muva, upravo je bez trunke stida, polagao venac na mesto na kome je Ðinđić mučki ubijen. To je i zaslužio, mamicu mu jebem izdajničku, odjekivali su glasovi lopova, udbaša i državnih sekretara. Trebalo ga je ranije ubiti, siktali su lopovi, udbaši i državni sekretari. I faćkalice su siktale. Da su ga ranije ubili, graktale su, ne bi nam sad otimali naše Kosovo. Ovo je čovek, nastavljale su da grakću faćkalice, fascinirane teleemisionom prikazom nabeđenog državnika. Ovo je pravi Srbin! Poštenjačina! Kapacitet! Tako su o državniku govorile nafrakane udbaške prostitutke. Ništa čudno u Srbiji, zemlji u poodmakloj fazi raspadanja, zemlji kojom suvereno hara, žari i pali samozvanidržavnik, duhovni vođa drumskih razbojnika i masovnh ubica, idol lopova i kafanskih kurvi. Ološ, tako je to prokomentarisao Mandarić koji je iz manične lagano prelazio u depresivnu fazu. Ðinđić pragmatičan! Kakva glupost, rekao je. Da je u Ðinđiću bilo makar gorušičino zrno pragmatizma, nastavio je Mandarić, nikada se on ne bi vratio u Srbiju, a ako bi se i vratio, nikada se ne bi upleo u zamke smrtonosne srpske politike. Dobro je on znao šta je srpska politika, a ipak je pokušao da učini nemoguće, da je promeni. Mogao je napraviti uspešnu karijeru u Nemačkoj i postati filozof evropskog, pa čak i svetskog glasa, ili čak uspešan poslovni čovek. Ali tog su – kako besprizorni tipovi tvrde – pragmatičara, upravo emocije – koje saglasno propalicama uopšte nije imao – dovukle natrag u Srbiju, u mračni vilajet, u samo srce tame. Đinđić je, bar bi ti to trebalo da znaš, nameravao da u Srbiju konačno izbavi iz otomanskog ropstva. Upravo tako – otomanskog ropstva, tako je rekao Mandarić! Zaboravi lažljive srpske istorije, te nervne bojne otrove kojima nas truju od najranijeg detinjstva, takođe je rekao Mandarić. Nikakvih, Masleša, u Srbiji ustanaka nije bilo. Lažu! Bilo je, istina, nekih nereda, to da. Ali u Srbiji uvek ima nereda. Neredi koji ovoga momenta pustoše srpske gradove i palanke višestruko su masovniji, opasniji i odnose više ljudskih života, nego neredi koje su tupoumni srpski istoričari proglasili srpskim ustancima. Srbi se, utuvi to Masleša, nikada nisu oslobodili otomanskog ropstva. Samo su oterali Turke i porušili džamije. Sve drugo je ostalo isto. U stvari, sve se pogoršalo. Istočnjački satrapi domaćeg, srpskog porekla, počev od Karađorađa zaključno sa nazovi – državnikom, sto puta su gori od proteranih istočnjačkih satrapa stranog, turskog porekla. Srpski istočnjački satrapi su hiljadama puta podliji, svirepiji, izopačeniji, podmukliji, nesposobniji, pa ako hoćeš i smrdljiviji, od proteranih turskih, istočnjačkih satrapa. Kada bi nekim čudom Aganlija, Kučuk Alija, Mehmed Fočić Aga & Co poustajali iz grobova, po kratkom postupku nabili državnika na kolac – u čemu bi ih zdušno podržao – i uzeli stvar u svoje ruke – Srbija bi prekonoć procvetala. Srbija bi, Masleša, pod starim, dobrim, turskim dahijama doživela ekonomski bum! Kao što bi doživela još veći bum da je nekim slučajem uspeo prvi i poslednji srpski ustanak koji je Ðinđić podigao petog oktobra dvehiljadite godine. Znaš li, Masleša, zašto prvi i poslednji srpski ustanak nije uspeo? I znaš li zašto je ugušen u Ðinđičevoj krvi? Zato, Masleša, što u oslobođenoj, sređenoj i procvetaloj Srbiji ne bi bilo mesta za kriminalno-patološke tipove koji, prepuni otetih i pokradenih para, sa preskupim satovima na rukama, odeveni u usrane gaće, bahato ulaze u prestoničke restorane i koji u prestižnim prestoničkim restoranima ubijaju vreme javnim češanjem muda i premeštanjem smrdljivih polnih organa iz jedne u drugu nogavicu usranih gaća. I to uopšte nije najgore što čine. Ti se gnusni tipovi, možda baš ovi koji sede ovde, ne ustručavaju da usred bela dana, u toaletima najelitnijh beogradskih restorana, takoreći javno siluju maloletne prodavačice ljubičica. Kakve prodavačice? Kakve ljubičice? Šta pričaš, rekoh? Prodavačice cveća, rekao je Mandarić. Nema ih više mnogo po beogradskim restoranima, takođe je rekao, ali nađe se još poneka. Pre dve nedelje, nastavio je Mandarić, setivši se da tri dana ništa nisam jeo, svratio sam u poznati beogradski restoran, u kome je hrana, istina, relativno pristojna, ali je sve drugo odvratno. Treba li da ti kažem da sam u tom preskupom restoranu zatekao petoricu patološkokriminalnih tipova koji su lokali čivas i prekraćivali vreme uobičajenim zanimacijama, znaš na šta mislim, da se ne ponavljam. U neko doba u restoran je ušla prodavačica cveća, Ciganka od najviše četrnaest godina, koja je na otrcanom poslužavniku, karakterističnom za onu izumrlu vrstu prodavačica cveća s kraja osamdesetih, nosila desetak polusvenulih ruža. Šef sale, iliti po novom –menadžer, momentalno se ustremio na devojčicu u očiglednoj nameri da je uz bujicu pogrda i psovki izbaci iz restorana, ali su se đilkoši umešali. Sprečili su menadžera da prodavačicu ljubičica istera iz lokala. Iz niskih pobuda, kako ću brzo videti. Pozvali su prodavačicu ljubičica za sto, kupili dve ruže i naručili joj dupli viski. Pa onda još jedan. Pa još jedan. Pa još jedan. Devojčici, već temeljno sluđenoj srpskim tabloidima i rialiti šouima (još nije bila stasala za Dnevnik RTS-a) očigledno je imponovalo da sedi sa, kako je ona smatrala, prestoničkom gospodom, takoreći prestoničkom elitom. Ali ne zadugo, ne zadugo, rekao je Mandarić. Devojčica je, po prirodi stvari – viski je snažan diuretik – u jednom momentu morala u toalet a za njom je momentalno jurnuo, po svemu sudeći, prevodnik pomenute petorice besprizornih tipova. Vrata nužnika su se treskom zalupila. Ubrzo su se otuda začuli neljudski krici, gromoglasna dahtanja, užasni jecaji i još užasnija zapomaganja, da bi se, posle nekih pet minuta, sve utišalo. Kriminalac je izašao iz WC-a, sav ozaren, sav pun sebe zakopčavajući u hodu šlic na pantalonama, da bi, odmah po zakopčavanju počešao muda i premestio polni organ iz leve u desnu nogavicu. Nema pičke bez ciganske, tako je ološ rekao. Treba li, Masleša, da ti kažem da je odmah potom u toalet jurnuo sledeći nasilnik i da se sve ponovilo, a kada sam ti već to rekao ne treba da ti govorim da se na devojčici izređalo svih pet zločinaca i da je sve to trajalo dobrih četrdeset i pet minuta i da su sve to vreme iz toaleta dopirali neljudski uzdasi, krici, urlici i zapomaganja. Za sve to vreme niko od prisutnih – a bilo je tu ako me pamćenje ne vara – i nekih visokih oficira policije, uglednih političara, pa čak i ruskih diplomata – ne samo da nije reagovao, nego niko od njih ni jednim gestom nije pokazao da uopšte primećuje kakva se gnusna stvar odvija u toaletu prestižnog restorana. Na kraju, devojčica je izašla iz toaleta sva krvava, izbezumljena, raščupana, razmazane šminke, pocepanih čarapa i – praćena pogrdama menadžera restorana – otšepala u ledenu februarsku noć. Ja sam sve to slušao i posmatrao, potpuno paralisan, potpuno rastrojen, potpuno bespomoćan. Ništa ti tu nisimogao učiniti, rekoh. Ta Cigančica je još dobro prošla, takođe rekoh. Ne bi me čudilo da su je zlikovci naterali da plati piće koje je popila. Idealista, eto šta je bio Ðinđić, rekao je Mandarić, malo kasnije, kada se povratio od šoka. I to ne samo u filozofiji, bio je idealista u svemu. Bio je prebrz, kažu! Čista dezinformacija, rekao je Mandarić. Ðinđić uopšte nije bio brz, naprotiv, bio je vrlo spor, nikuda on nije žurio, samo je u stisci sa vremenom morao da stigne na mnogo mestâ što je u četvrtastim lobanjama neizlečivih parazita i lenjivaca stvaralo iluziju brzine. Išao prečicama! Čisto orijentalno pokvarenjaštvo! Nikada se Ðinđić nikakvom prečicom ne bi poslužio samo da tegobni put kojim je morao proći nije bio zakrčen brojnim preprekama, sav zarastao u pavitinu i brižljivo negovani i zalivani viševekovni korov i čkalj. Strogo uzev, rekao je Mandarić, to uopšte i nije bio put, bilo je to potpuno bespuće. U mučnom probijanju kroz to bespuće, Ðinđić se, istina, povremeno služio metaforičnim mačetama. A ja sam mu to, grešna mi duša, povremeno, zamerao. Ali sada, posle svega – uprkos mom načelnom protivljenju nasilju – mislim da bi pametnije postupio da je upotrebio prave mačete i poodsecao glave svojim budućim ubicama, što si mu ti, Masleša, ako se ne varam, i savetovao da učini. A, ne, rekoh! Nemoj iskrivljavati činjenice. Nije bilo tako! Ja sam, Mandariću, Ðinđiću savetovao da bandite pohapsi, da ih izvede pred preki sud i po kratkom postupku strelja! I to javno! Za primer! Ðinđić, naravno, nije hteo ni da čuje. Kao da beše omekšao! Kao da beše zaboravio da se do subjektivnosti stiže samo kroz nasilje. Zašto bismo to radili, rekao je Ðinđić. Svi ćemo – i mi i oni – ionako relativno brzo pomreti. Međusobno ubijanje – to je čisto traćenje nacionalnih resursa. Međusobni pokolji – to samo povećava ionako ogromnu entropiju, tako je na to gledao Ðinđić. Zar nije bolje, govorio je, da od ove načisto razvaljene i upropašćene Srbije, najgoreg mesta za umiranje u Evropi, a i šire, zajedničkim snagama napravimo mesto u kome će biti milina umreti, Srbiju u koju će – kada je deratizujemo, dezinfikujemo, okrečimo, počistimo i dovedemo u red – nagrnuti bogati samrtnici iz cele Evrope da ovde, u Srbiji, umru na miru, takoreći na visokoj nozi, kao što su u XIX veku u velikom stilu umirali u Marijenbadu i drugim mondenskim, evropskim banjama.Srbija, pravo mesto za vašu smrt, Srbija, vaša poslednja destinacija, tako bi mogala da glasi naša reklamna poruka na CNN-u, tako je govorio Ðinđić, čovek sa prefinjenim smislom za humor. Ako već ne možemo da živimo bez smrti, takođe je govorio Ðinđić, šaljivdžija, hajde da od smrti napravimo biznis. Nekrofilija je naša sudbina, nastavljao je Ðinđić, pa ako već ne možemo da promenimo sudbinu, hajde da je preokrenemo u našu korist. Ali Ðinđić je, rekao sam, sve stvari merio aršinima večnosti, za razliku od njegovih prirodnih neprijatelja, čovekolikih hijena, svirepih nacionalnih predatora koji su večnost premeravali dužinama svojih debelih creva. Ðinđić je, Mandariću, munjevito mislio, ne samo glavom, nego celim telom, za razliku od njegovih prirodnih neprijatelja, krvoločnih srpskih predatora, koji su mislili i još uvek misle isključivo debelim crevima. Ðinđić je, Mandariću, svetlošću Duha, najpre osvetlio samog sebe, a potom i sve oko sebe. Za mnoge to nije bio lep prizor. Daleko od toga! Svetlost Duha svakoga pokazuje onakvim kakav doista jeste. Kada su videli kakvi su – a to mora da je bio zaista odvratan prizor – srpski predatori su se užasnuli i počeli patološki da mrze Ðinđića. I zato su, Mandariću, kada im je svetlost Duha postala neizdrživa, krvoločni srpski predatori doneli jednoglasnu odluku da se Ðinđić ugasi. I na današnji dan pre pet godina su ga i ugasili. Tu sam zaćutao. Već je bilo tri popodne, vreme za Mandarićev prelazak iz faze depresije u fazu religiozne krize. Religiozna kriza bila je nešto najbolje u Mandarićevim dvanaestomartovskim rastrojstvima. Mandarić nije voleo religiozne krize, ali nije imao izbora. Ja sam naprosto obožavao Mandarićeve religiozne krize. A jedna upravo beše počela. Reci mi, Masleša rekao je Mandarić pokrivajući lice rukama, zašto samo jedan jedini put u godini osetim grižu savesti i zašto samo jedan jedini put u godini – i to na dan dvanaestog marta – osetim snažnu potrebu za pokajanjem? Jednom godišnje, rekoh, to uopšte to nije malo. Većina ljudi, dodao sam, nikada u životu ne oseti potrebu za pokajanjem. Nisam, međutim, utešio Mandarića. Prošle godine, recimo, na dan dvanestog marta, u kafani Zora, iz Mandarićeve memorije iznenada su iskočile četiri mrtve žabe koje je u Bosanskom Šamcu, kao osnovac sklon nauci, sa ambicijom da jednoga dana postane hirurg, secirao in vivo, da bi razgledao unutrašnje organe, naročito srce. Strašno se potresao. Neprestano je ponavljao da između doktora Mengelea i njega, Mandarića, u suštini nema nikakve razlike i da dete koje je u stanju da secira žabe in vivo neminovno izrasta u odraslu osobu koja je sposobna da in vivo secira ljudska bića. Što – kad malo razmislim – i nije daleko od istine. Bio je čvrsto uveren, tog dana u kafani Zora, da bi on, Mandarić, samo da mu se pružila prilika, sa zadovoljstvom secirao ljudska bića in vivo i strašno je patio zbog te pomisli. U jednom trenutku Mandarić se beše našao na samoj ivici pokajanja, ali je u istom tom trenutku iz faze religiozne krize naglo prešao u maničnu fazu, u kojoj nije bilo govora ni o kakvom pokajanju. I tako su one četiri žabe ostale da zauvek krekeću u njegovoj namučenoj duši. Rekao sam već da je na dan dvanaestog marta Mandarićev bipolarni poremećaj postajao zarazan. Tog dana su sva Mandarićeva raspoloženja, istina donekle ublažena, prelazila i na mene. Mandarićeve iskasapljenje žabe su me podsetile da sam i ja, takođe kao osnovac, iz čista mira polio benzinom i zapalio tri ptića, ispala iz nekog gnezda. A, priznaćemo, čovek koji je u stanju da spali goluždrave ptiće svakako je sposoban da, kada odraste, spaljuje ljude u krematorijumima. Stvar je, ako ćemo pošteno, ovako stajala: doktor Mengele, Mandarić, ja i Heinrich Kramer, Tony Parsons onoga doba, autor Čekića za veštice, svetskog bestselera XV veka, u suštini smo bili isto društvo, samo što život Mandariću i meni nije pružio pravu šansu. Ni ja se tog dana nisam pokajao zbog stravičnog zločina nad ptićima, iako sam bio na samoj ivici pokajanja i sigurno bih se bio pokajao da Mandarić – na vrhuncu manične faze – nije utrčao u kuhinju kafane Zora, zgrabio najveći nož i jurnuo ka zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj čvrsto rešen da zakolje premijera, takozvanog državnika, koga je Mandarić sumnjičio za učešće u zaveri protiv Ðinđića. Nije bilo vremena za pokajanje, morao sam po svaku cenu zaustaviti Mandarića, iako bih ga najradije podržao u ubilačkim namerama, ali bila bi to nemoguća misija. U Srbiji je ispred zgrade Vlade moguće ubiti samo Ðinđića, nikog drugog. Jedva sam sustigao Mandarića kod taksi stanice na Trgu republike i jedva sam ga ubedio da se vratimo u Zoru. Ali on više nije hteo ni da čuje za Zoru, pa smo otišli u restoran Sunce. Nismo tamo čestito ni zakoračili, a Mandarić se opsetio da on zbog nekog svog principa nikada ne sedi u Suncu, pa smo iz Sunca prešli preko puta u Mornar, kafanu nadaleko čuvenu po goveđim kolenicama u renu, kafanu spomen-kosturnicu u kojoj počivaju milioni amputiranih i oglodanih goveđih nogu. Bilo je vreme ručku pa smo, osim uobičajenih šest kafa, naručili i kolenice u renu, ali je Mandarić pojeo samo ren i nekoliko ljutih papričica u ulju. Ne znam da li mu je od toga bilo išta bolje. Bilo je to prošle godine, dakle za srpske prilike jako davno. Godinu dana posle, u kafiću na Obilićevom vencu, Mandarić se iznenada setio nekog petparačkog prstena. Pretprošle godine, rekao je Mandarić, išao sam u Bosanski Šamac da obiđem majku, u stvari išao sam zbog nekih dokumenata, ali sam to u svojoj izopačenosti predstavio kao odlazak u posetu majci koju, inače, godinama nisam posećivao. Neposećivanje majke pravdao sam lažnom brigom za dobrobit moje majke; lagao sam sebe da je moj bipolarni poremećaj apsolutno nepodnošljiv prizor za moju majku, iako moja majka uopšte nije znala da bolujem od bipolarnog poremećaja, iako – izuzimajući dan dvanaestog marta – uopšte ne izgledam bipolarno poremećen. U stvari, mrzelo me je da dignem dupe i da odem u Bosanski Šamac. Autobus, kao što znaš, ni u kom slučaju nije dolazio u obzir. Taksi takođe nije dolazio u obzir. Ja jednostavno nisam u stanju da putujem u društvu nepoznatih osoba. Da zamolim tebe da me odvezeš u Bosanski Šamac, to je dolazilo u obzir, ali me je bilo strah tvoje ludačke vožnje. Relacija Beograd – Atomska banja, to da! Imam snage da se vozim s tobom 186 kilometara, ali dalje – to ne. A do Bosanskog Šamca ima trostruko više. Eto, tako je govorio Mandarić koji je u svakoj prilici govorio da nikada ne preteruje. Nije mi to bilo pravo. Nemoj da sam te ikada više čuo da mi prebacuješ bilo kakvo preterivanje, rekoh. Nazivati moju vožnju ludačkom, to je zaista previše, čak i od tebe. Ja, Mandariću, koji i inače zbog istrošenosti vida i refleksâ na otvorenom putu nikada ne prelazim brzinu od 60 km/h, kada idemo u Atomsku banju ne prelazim ni četrdeset. Vozeći se s tobom u Atomsku banju, ja stravično usporavam saobraćaj u celoj Srbiji. Na stranu što mi nestrpljivi vozači – pretičući me – najmanje stotinu puta opsuju mrtvu majku i na stranu to što stajemo na svakih dvadesetak kilometara, u stvari kod svake kafane, da bi ti popio kafu i skupio hrabrost za nastavak putovanja. Naše prošlogodišnje putovanje od Beograda do Atomske banje trajalo je čitavih četrnaest sati. I ti još imaš obraza da mi prebaciš nasilničku vožnju. Ne preteruj, rekao je Mandarić. Ti pojma nemaš kakve sve opasnosti vrebaju vozače čak i pri brzinama mnogo manjim od četrdeset km/h. Kada bi ti, umesto što vidiš druge učesnike u saobraćaju, saobraćajnice i šarene predele pored saobraćajnica video – kao što ja vidim – pravu realnost, dakle vrtloge vektora i polja sila, momentalno bi se usrao od straha, a ja ipak uvek skupim dovoljno hrabrosti da se dovezemo do Atomske Banje. Nemaš ti pojma koliko je opasan saobraćaj, rekao je Mandarić. I nemoj me više prekidati. Govorio sam o majci, a majka je, Masleša, svetinja. Pa zašto je, onda, nisi češće posećivao, pitao sam, ne bez izvesne zlobe. Rekao sam ti već, rekao je Mandarić. Nisam je posećivao iz najnižih pobuda. Iz lenjosti. Iz nemara! Eto zašto. Ali kada sam konačno pretprošle godine – i to opet ne na prvom mestu zato da bih video majku – otišao u Bosanski Šamac – nemoj me prekidati, nemoj me pitati kako sam tamo stigao – kada sam, kažem, pretprošle godine konačno posetio majku, dogodilo se nešto što me je do te mere uznemirilo da sam jedva čekao dvanaesti mart da bih u rastrojstvu pred tobom otvorio svoje crno srce. Tražeći dokumente, pričao je Malbašič, zbog kojih sam došao u Bosanski Šamac, a koje razumljivo nikada nisam našao, u gomili požutelih porodičnih papira nabasah na tričavi prsten od one vrste koja se prodaje po seoskim vašarima, ništavni, aluminijumski pseudopresten obložen lažnom pozlatom, sa komadićem obojenog stakla, imitacijom topaza ili, možda, tirkiza. Hteo sam da pitam majku otkuda taj prsten među porodičnim hartijama, ali me je Proviđenje sprečilo da to učinim. Proviđenje mi je na trenutak otvorilo oči. U trenutku prosvetljenja shvatio sam da je moja majka celog života želela lep, zlatan prsten, prsten sa poludragim kamenom, ali da se – zbog predrasude da takvo prstenje nose samo sumnjive žene i da takvo prstenje ne dolikuje srpskim majkama – nikada nije usudila da od svog muža, mog oca, ili od mene, njenog sina, zatraži da joj takav jedan prsten bude kupljen. Moja je majka, rekao je Mandarić, kao i većina srpskih majki njene generacije – ceo svoj život provela u sumornom borbenom kompletu srpskih majki – crnoj cicanoj haljini, sa crnom maramom na glavi. Jedini luksuz koji je moja majka ikada sebi priuštila bio je taj ništavni, aluminijumski prsten, prividno pozlaćen, prividno blistav, bedni prsten koji je moja majka od okoline, a možda i od same sebe, krila među porodičnim hartijama. Držeći taj prsten u ruci osetio sam užasan stid što mi nikada, ali nikada, naglasio je Mandarić, nije palo na pamet da bar pomislim da bi moja majka možda želela da joj kupim lep, zlatan prsten, ja koji sam milione straćio na najstrašnije gluposti. Kao i uvek kada bi mi proradila loša savest, obuzela me je užurbanost. Kupiću majci najskuplji brilijantski prsten koji budem našao u Bosanskom Šamcu, rekao sam sebi, rekao je Mandarić. Bio sam već krenuo da potražim najbližu zlatarsku radnju, već sam uživao u oduševljenju koje će preplaviti moju majku u trenutku kada joj budem poklanjao brilijantski prsten, ali sam posle izvesnog vremena shvatio da moju majku poklon ne samo da ne bi obradovao nego bi kod nje izazvao najveću moguću zabrinutost. Da sam joj poklonio brilijantski prsten, moja majka bi sigurno pomislila da sam poludeo. Bilo mi je jasno da moja majka ni po cenu života ne bi prihvatila taj zakasneli poklon Ne zato što ga ne bi želela, nego zato što se ne bi usudila da ga primi. Šta će svet reći, tako bi rekla moja majka, tako je rekao Mandarić. Tek tada sam pao u tešku depresiju suočen sa činjenicom da se neke stvari nikada ne mogu ispraviti i da neke nepravde traju do u večnost ili, bar, do Sudnjeg dana, tako je takođe rekao Mandarić. A ja sam rekao da on sasvim izvesno nije jedini srpski sin koji je nabasao na skriveni aluminijumski prsten svoje majke i da on, Mandarić, uopšte nije izuzetak nego je pre pravilo. Srpske majke, bar majke starije generacije, rekao sam, provode svoje živote u odricanjima svih vrsta, u odricanjima lišenim ikakvog smisla, u odricanjima radi ostavljanja dobrog utiska na okolinu. Šminka, ulepšavanje, nakit, odlasci na godišnje odmore, bioskop, pozorište – sve je to oduvek bilo strogo zabranjeno za srpske majke. Šminka, ulepšavanje, nakit, godišnji odmori, bioskop, pozorište – sve su to oduvek bile stvari rezervisane isključivo za srpske kurve, a strogo zabranjene za srpske majke. Srpska majka, ako hoće da bude srpska majka u pravom smislu te reči, mora da se bez ostatka uklopi u sliku idealne srpske majke, koju je po narudžbini drevnih, nacionalnih predatora namalao čuveni srpski multirežimski bojadžija, Predić. Mora, dakle, da tokom celog života nosi tradicionalnu uniformu srpskih majki, crnu cicanu haljinu i crnu maramu, a da se, nakita što se tiče, za sva vremena zadovolji jednim (prividno) zlatnim venčanim prstenom. Malo je koja srpska majka u svom životu pojela pileći batak. Bataci su rezervisani za muževe i sinove, srpske majke se zadovoljavaju trticama. Mi naše majke hranimo kokošijim guzicama, utuvi to Mandariću. Takvi smo mi ljudi. Ideologija samoodricanja srpskih majki s vremenom je do te mere sludila srpske majke da su srpske majke pretposlednje generacije počele da osećaju snažnu fizičku odvratnost prema svemu što bi makar izdaleka zaličilo na luksuz. Tvoja bi majka, Mandariću, zaista mislila da si pomerio pameću da si joj nekim slučajem poklonio brilijantski prsten. Uzmimo primer moje majke, takođe majke starog kova. Moja majka, Bog da joj dušu prosti, bila je strastven pušač i zbog toga je osećala užasnu grižu savesti jer je pušenje apsolutno nespojivo sa idealom klasične srpske majke kome je moja majka stremila celog života. Uprkos stravičnoj griži savesti, moja majka je nastavila da puši. Bilo je to jače od nje. Ali je, u znak samoodricanja i samokažnjavanja, celog života pušila najjeftinije i najsmrdljivije cigarete dostupne na našem tržištu, preplavljenom jeftinim, smrdljivim cigaretama. Ja protiv toga, načelno, nisam imao ništa, ali više nisam mogao da podnosim smrad jeftinih cigareta koje je pušila, pa sam joj jednoga dana doneo boks LM-a, ne naročito kvalitetnih, ali ipak srazmerno nesmrdljivih cigareta i rekao joj da od tog dana, pa nadalje, ima da puši LM. Grešna mi duša, umalo iz najboljih namera nisam usmrtio moju majku. Kada je povukla prvi dim, moja majka je najpre pobledela, pa poplavela, zatim počela užasno da kašlje i da se guši, da bi na kraju doživela kratkotrajnu kliničku smrt. Bio je to toliko užasan prizor da sam u jednom trenutku pomislio: svršeno je s mojom majkom! Nije, srećom, bilo svršeno. Moja majka je poživela još celih dvadeset i šest godina, ali više nikada nije zapalila ni jednu drugu cigaretu osim onih najjeftinijih, najsmrdljivijih. Mi Srbi smo, Mandariću, svojom istočnjačkom surovošću načisto urnisali srpske majke, te hodajuće mašine za samoodricanje i pranje veša. Nije to moglo izaći na dobro. Ne! Uopšte ne! Budući da smo vekovima surovo postupali sa našim majkama kosmička pravda nam se osvetila na najpodmukliji mogući način dovodeći nas u ponižavajuću situaciju da umesto srpskim majkama brilijantsko prstenje, platinske ogrlice i zlatne narukvice kupujemo i poklanjamo isluženim staničnim prostitutkama. Ali kad malo razmislim, rekoh, srpske majke su ipak precenjene! Šta time hoćeš da kažeš, rekao je Mandarić. Duga je to priča, rekoh. Ali ipak ću je ispričati. Srpske majke su, Mandariću, prva karika u lancu vekovne srpske kretenizacije. Buduči da srpske majke tokom svojih života ne dobijaju ništa niti išta imaju i da smo mi, srpski sinovi, njihova jedina pokretna imovina, srpske majke – u nadljudskim naporima da nâs, srpske sinove, sačuvaju od opasnosti okolnog sveta – od nâs, srpskih sinova, stvaraju imbecilne i patetične kreature ogrezle u kompulzivnu onaniju, apsolutno nesposobne za suočavanje sa stvarnim svetom. Takvi, nesamostalni, patetični, skloni mastrurbaciji, nesposobni za suočavanje sa svetom, mi, srpski sinovi, lak smo plen krvoločnih srpskih predatora, listom kurvinih sinova, odraslih u senci moćnih očeva, ne u senci slabih majki, kao što smo odrastali mi, prosečni srpski sinovi, doživotni robovi nesrećne svesti. Nemoj mi o nesrećnoj svesti, poštedi me Hegela, rekao je Mandarić, inače veliki poklonik Hegela, filozofa koji je izvršio presudan uticaj na Ðinđića.Tokom cele godine Mandarić je svakodnevno čitao Hegela, uranjao u Hegela, davio se u Hegelu, na dan dvanaestog marta, međutim, Hegel mu je (iz razloga, o kome se nije izjašnjavao) bio krv pred očima. Ja, pak, koji tokom godine uopšte nisam čitao Hegela niti mi je to padalo na pamet – na dan dvanaestog marta bivao sam prosto opsednut Hegelom, pogotovo Hegelovom parabolom o nesrećnoj svesti. Ne bez razloga. Nesrećna svest, svest uopšte, uzrok je svih naših nesreća. Naročito srpskih. Nesrećna svest koja munjevitom brzinom opaža svaku nelagodu, svaku nesreću, svaki užas i svako zlo, nikada se ne uzvisujući do samorefleksije, do otrežnjujućeg zaključka da je uzrok svih nesreća i užasa u stvari sama ta svest. Svest je zlo! Nema drugog zla. Svest – eto to su naši Praroditelji dobili tražeći preko hleba pogače. I to su nam ostavili u nasleđe. Naravno, nisam to rekao Mandariću. Uzdržao sam se. Mandarić je dvanaestog marta bojkotovao Hegela i ja sam poštovao taj bojkot. Jezivo je koliko ti u svemu preteruješ, iznebuha se, iz dubine depresije u koju je ponovo bio zapao, oglasio Mandarić, moj prijatelj. Uopšte mi nije jasno, rekao je, kako smo nas dvojica uspeli da tokom svih ovih godina održimo naše prijateljstvo. Ja – koji nastojim da što je moguće više stvari previdim, a da one koje ne previdim, u najvećoj mogućoj mogućoj meri umanjim, i ti, koji ne samo da ništa ne previđaš nego opažaš i ono što uopšte ne postoji i koji sve to preuveličavaš do apsurdnih dimenzija – po svim pravilima bi trebalo da budemo smrtni neprijatelji, a mi smo, uprkos svemu, dobri prijatelji, štaviše, vrlo dobri prijatelji. Ili, kako ti kažeš, jâki prijatelji. Rekao bih, rekao sam, da svako od nas dvojice dopunjava nedostatke onog drugog. Iako na prvi pogled izgleda da ti ne podnosiš moja preterivanja, ti u stvari navučen na moja preterivanja u opisima ljudi, stvari i pojava, kao što ja – koji te formalno kritikujem zbog umanjivanja zlokobnog uticaja određenih ljudi, stvari i pojmova, nalazim ogromnu utehu, ali i inspiraciju, u tvojim previđanjima i umanjivanjima. Ti i ja smo, Mandariću, Kastor i Poluks vekovne srpske sklonosti umanjivanju svega sa jedne i preuveličavanju svega sa druge strane. Kada bi naša država vodila računa o simbolima – što je naravno suluda pretpostavka, jer naša država ne vodi računa ni o saobraćajnim znacima – neizostavno bi morala da umesto dvoglavog orla na grb Srbije postavi dvoglavog tebe i mene, hodajuće simbole srpskih patoloških umanjivanja i još patološkijih preuveličavanja. Možda je to tako, rekao je Mandarić, ali ja sam zbog tvojih preterivanja i preuveličavanja imao velikih problema, najmanje četiri puta sam dopadao zatvora zbog posledica tvojih preuveličavanja i preterivanja, a moja previđanja i umanjivanja nikada, nikome, a ponajmanje tebi, nisu nanela nikavu štetu. Ti toliko i tako sugestivno preteruješ, uveličavaš i dosoljavaš da čak i ja, kome je svako preterivanje strano, ponekad podlegnem nagonu za preterivanjem, tako je rekao Mandarić. Ali to uopšte nije bila istina. Mandarić je preterivao isto toliko kao i ja, možda čak i više, ali budući da nije – ili bar ne često – upotrebljavao ružne reči (pizda, čmar, guzica, vaginalni sekret, itd.) niti je ikada psovao, bio je čvrsto ubeđen da nikada ne preteruje. A preterivao je, itekako je preterivao. Kad bolje razmislim, niko nije preterivao toliko kao Mandarić, Ðinđićev školski drug, mikrobiolog svetskog glasa, koga sam igrom slučaja upoznao u Frankfurtu, hiljadu devetsto osamdeset i druge i sa kojim sam ostao u doživotnom prijateljstvu. Bilo je to u vreme kada je crveni Jugoslovenski pasoš još uvek otvarao sva vrata Evrope. U Frankfurt sam bio došao na nekoliko dana, bez ikakve potrebe, čisto da mi dupe vidi puta, a u Franfurtu sam ostao dve i po godine. Bile su to najbolje dve i po godine u mom životu. Možda i najbolje dve i po godine u novijoj istoriji Evrope. U Frankfurtu sam u početku – kako se to visokoparno kaže – odseo kod Ocićke, moje prijateljice iz gimnazijskih dana, slikarke koja nikada ništa nije naslikala, niti je pokazivala nameru da slika i koja je iz dubine duše mrzela slikarstvo, a naročito savremeno slikarstvo i savremene slikare. Sudbonosne stvari su se u Frankfurtu tih godina događale munjevtitom brzinom. Posle samo nekoliko dana na mene je, nasred pešačkog prelaza u Lernerstraße, naleteo službeni automobil gradonačelnika Frankfurta i takoreći me počistio sa kolovoza. Sa otvorenim prelomom leve potkolenice, frakturom lobanje i nagnječenjem moždane kore momentalno sam prebačen u obližnju Univarsitätsklinikum gde sam pet dana proveo u dubokoj komi, stanju koje – uprkos predrasudama – uopšte nije besvesno – a još manje stanje ništavila – već krajnje poučno životno iskustvo o kome posle izlaska iz kome ne vredi pričati jer se takve priče smatraju izmišljotinama, pa ih zato nikom i ne pričam, čak ni Mandariću. Ali bih svakome – pod uslovom da nema drugog izbora – preporučio da neko vreme provede u komi. U kojoj se mogu saznati mnoge poučne stvari. A može se i lepo zaraditi. Ja sam, na primer, na prelomu leve potkolenice, frakturi lobanje i nagnječenju mozga – od kojih sam se bez vidljivih posledica i u relativno kratkom roku uspešno oporavio – zaradio ciglih 75.000 maraka, što je u ono vreme bila suma sa kojom je čovek mogao započeti novi život. Kada sam se probudio iz kome obuzet paničnim strahom da će me frankfurtski policajci izgrditi zbog besposličarenja i skitnje – što bi naši zacelo učinili – i da će me stražarno, prvim avionom deportovati natrag, u Jugoslaviju, umesto grdnje i deportacije dobio sam naljubaznije moguće izvinjenje gradonačelnika Frankfurta – koji kritičnog dana uopšte nije ni bio u kolima – i (nešto kasnije) ček na 75.000 maraka. Najveća, međutim, dobit koju sam izvukao iz saobraćajne nesreće u Lernestraße i posledične kome bilo je doživotno prijateljstvo sa Mandarićem, sklopljeno i zapečaćeno u šok-sobi Univeristätklinikuma u Frankfurtu na Majni. Istoga, naime, dana kada je mene, na pešačkom prelazu u Lerneraße, pokosio službeni automobil gradonačelnika Frankfurta, Mandarić se – kako se posle ispostavilo u ulici paralelnoj sa Lernerstaße – iz čista mira onesvestio, stropoštao, udario glavom u ivičnjak i takođe završio u komi. Opet igrom slučaja, Mandarić je završio u istoj bolničkoj sobi u kojoj i ja, u krevetu odmah do moga. Iz kome smo se, na neopisivu radost časnih sestara koje su se bez prestanka vrzmale po sobi, Mandarić i ja istovremeno probudli. Čim su bolovi popustili, čim su to prilike dozvolile, upustili smo se u razgovor. Brzo smo se zbližili. Sudbinska prijateljstva počinju u trenutku. Vreme tu ne igra nikakvu ulogu. Mandarić je još u ono vreme – kasnije sam to saznao – bio velika zvezda, takoreći megazvezda, nemačke mikrobiologije. Sa nepunih trideset godina Mandarić je već bio smrsio konce čitavom mnoštvu najpodmuklijih, najtvrdokornijih i najsmrtonosnijih virusa. Zahvaljujući rezultatima Mandarićevih istraživanja miloni ljudi širom sveta i dan danas su živi iako bi odavno trebalo da budu mrtvi, kao što bi i bili mrtvi da nije bilo Mandarića i njegovog mikroskopa. Jedva smo Mandarić i ja posle buđenja iz kome razmenili nekoliko rečenica, kad eto ti ih posetioci – Ocićka i Ðinđić (koga do tada uopšte nisam poznavao niti sam za njega bio čuo) – na vratima bolničke sobe, oboje veseli, razdragani, natovareni kesama mandarina, pomorandži, sokova, čokladica, keksa i ostale robe široke potrošnje za koju se, iz nejasnih razloga, smatra da olakšava muke teških bolesnika. Još na vratima – sećam se kao da je juče bilo – Ðinđić i Ocićka su prasnuli u grohotan smeh koji je izazvao pravu konsternaciju među časnim sestrama, čismenim katoličkim ženicama koje, za razliku od naših zaludnih, pravoslavnih kaluđerica koje povazdan hvataju zjala, udarnički rintaju po krankenhausima, a možda i po gorim mestima. Znao sam da je Ocićka već godinama temeljno naduvana i da je njoj sve smešno, ali, priznajem, nije mi bilo jasno zašto se smeje Ðinđić, – kako mi je Mandarić kasnije objasnio – doktor filozofije, Habermasov đak. A smejao se samo zato što smo Mandarić i ja, spolja posmatrano, zaista bili tragikomičan prizor. Onako umotani u zavoje ličili smo – tako mi je posle nekoliko meseci rekao Đinđić– na dve sveže okrečene egipatske mumije. A okrečene mumije u Frankfurtu zasta su smešan prizor, svako će se s tim složiti.Takav je bio Ðinđić. U svemu je gledao vedriju stranu. U svakom zlu je video nešto dobro. Ništa mu nije bilo teško. Nikakvog se posla nije stideo. Ðinđić, doktor filozofije, navodno Habermasov đak, tih je godina radio kao taksista i gotovo svaki dan je, pre ili posle radnog vremena, svraćao u Ocićkin atelje, na kafu i razgovor. Uopšte se nije stideo što on, doktor filozofije, Habermasov đak, radi kao taksista. Naprotiv! Uživao je u taksiranju. Ako je jedan Spinoza, govorio je Ðinđić, mogao da radi kao optičar, ako se jedan Jakob Böhme nije ustručavao opančarskog posla, zašto bih se ja ustručavao da radim kao taksista. To je, u stvari, gospodski posao! Trebalo bi, zapravo, da radim neki mnogo teži posao, rekao je Ðinđić. Bilo bi korisno za mene da radim neki teži posao, tako je govorio Ðinđić, koji je još u ono vreme kristalno jasno video razvoj budućih zbivanja u Evropi i svetu. Rasplet događaja pokazao je koliko je bio u pravu. Komunizam je na samrtnoj postelji, u komi, na aparatima za veštačko održavanje života, govorio je ponekad Ðinđić. Komunizam neće sastaviti ni deset godina, što je u istorijskim razmerama nekoliko sati, takođe je govorio Ðinđić, proročanski kako se pokazalo. Ali bi odmah potom pribegao dijalektičkoj metodi i dodao da propast komunizma uopšte neće biti dobra stvar. Smrt komunizma, predviđao je Ðinđić, biće kao i svaka smrt – početak velikog raspadanja. “Kraj komunizma”, nastavljao je Ðiniđić, “biće sličan zamrzivaču kome se isključi struja. Sve što je bilo zamrznuto postepeno će početi da se topi i smrdi.” Tako je govorio Ðinđić, na brzinu ispijao kafu i potom odlazio na posao. Ja sam nakon izlaska iz Universitätsklinikuma, proveo nekih mesec i po dana – dok se sasvim nisam oporavio – u relativnoj udobnosti Ocićkinog ateljea u lenčarenju, pušenju hašiša i razgovorima o slikarstvu. Ocićka, rekoh, nije volela slikarstvo još manje slikare, ali je prosto obožavala da ogovara i slikarstvo i slikare. Još dok je živela u Beogradu Ocićka mi je raspršila mnoge zablude o slikarstvu i slikarima, na čemu sam joj i danas zahvalan. Ogovaranje slika i slikara, Masleša – to je sve što je danas ostalo od slikarstva, znala je da kaže Ocićka, sva značajna. Danas u galerije i muzeje zalaze i po muzejima i galerijama slike gledaju isključivo turističke grupe iz zemalja istočnog bloka. Pa čak i ti privilegovani Rusi, Česi i Poljaci, koji u Nemačku dolaze u vojnički organizovanim grupama, u galerije i muzeje odlaze samo zato što nemaju para za bolji provod. Živeti u Frankfurtu – rekla bi Ocićka – i bez ikakve stvarne potrebe, pri čistoj svesti i dobrovoljno, odlaziti u galerije u muzeje, to su u stanju da učine samo potpuni imbecili koji misle da će ih posete galerijama i muzejima učiniti kulturnim i da će o njima – kada se u društvu pohvale posetom muzeju – okolina misliti kao o kulturnim, produhovjenim osobama, što uopšte nije slučaj. Naprotiv! Okolina o takvim tipovima s pravom misli kao o imbecilima, skorojevićima i sumnjivim tipovima. Poslušaj, Masleša, šta ti kaže tvoja stara drugarica, kloni se muzeja i galerija! Ocićka je ipak ( ali samo donekle) uvažavala čuvenog slikara Balthasara Klossowskog, a. k.a. Balthusa. Balthus govorila je Ocićka, to je labudova pesma evropskog slikarstva. Ali i o Balthusu se kao o slikaru može govoriti samo do izvesne mere, samo do izvesne mere. Da nema bogatih pedofila i uticajnih drkadžija, Balthus – magister pedophiliae – sasvim bi zasluženo ostao potpuno anoniman. Bogati pedofili i uticajne drkadžije, ljudi na (tobože) lošem glasu, izneli su, takođe sasvim zasluženo, Baltusa na dobar glas. Napaljivanje namamljenih maloletnica i samotno drkanje pred Balthusovim platnima, eto, na to je spala moderna umetnost. I to u svom najboljem izadnju. Upamti šta ću ti reći, Masleša, govorila je Ocićka, posle Balthusa više nema ni slikarstva ni slikara. Preostale su samo bojadžije. Zauvek sam zapamtio Ocićkine reči. Kad god sam posle toga – u Frankfurtu, Beogradu, a i šire – razmišljao ili govorio o nekom slikaru, a da to nije bio Balthus, uvek sam o tom slikaru razmišljao ili govorio isključivo kao o bojadžiji i time navlačio na glavu nepravedni gnev beogradskih bojadžija koji su o sebi razmišljali i govorili kao o Goyama, Velasquezima i Rembrandtima. Nepravedni, kažem, gnev zato što su sve te bojadžijije, svi do jednog, imali bojadžijske radnje – samo su ih zvali ateljei – i zato što su svi do jednog po ceo dan vredno bojili vunu i platno, samo su svoj espap zvali slike i tapiserije. Ocićka za srpsko slikarstvo nije htela ni da čuje. Srpsko slikarstvo bilo je krv pred Ocićkinim očima. Ja ipak nisam išao tako daleko. Ono što je za Ocićku bio Balthus, za mene je (takođe samo do izvesne mere ) bio Predić, Uroš (1857-1953), čuveni srpski multidinastički i multirežimski bojadžija i soboslikar. Onako povazdan besposlen, bio sam naumio – a da nisam baš tačno znao zašto – da Ocićku ubedim u Predićevu, ako ne umetničku, a ono bar upotrebnu vrednost. Slušaj, Ocić, znao sam da kažem, realističke slike Uroša Predića nešto su najrealnije u jadnoj i bednoj srpskoj realnosti. Bez slika Uroša Predića ne bi bilo nikakve srpske realnosti. Nemam dokaza, nastavljao sam da dokazujem, ali sam gotovo siguran da slike Uroša Predića ne vise po zidovima, unutar srpske realnosti, nego da srpski zidovi i srpska realnost vise sa Predićevih slika. Zaboli me ova žuta (tako je Ocićka tepala svom polnom organu) za takozvanu srpsku realnost, a naročito za Predića, slikara jadne i bedne srpske realnosti. Srpska realnost, Masleša, ne vredi ni koliko oblačić dima moježute, tako je rekla Ocićka, sva samouverena. Kad malo razmislim, bila je to najtačnija procena, tržišne (i svake druge) vrednosti srpske realnosti, svih vremena. Tačno deset godina kasnije pokazalo se koliko je Ocićkin polni organ bio u pravu. Kada sam devedeset i druge, u jeku malog, bednog, smrdljivog i prljavog rata, u tradicionalno zločinačkimVečernjim novostima ugledao ogavnu reportažu o golorukom srpskom dečaku koji na grobu oplakuje zaklanu majku stradalu u ustaškom pokolju (u stvari zaklanu u redakciji Večernjih Novosti) i kada sam shvatio da fotografija tog nadasve ganutljivog prizora uopšte nije nikakva fotografija nego crno-bela reprodukcija Predićeve slike Siroče na majčinom grobu, bilo mi je jasno da je Srbija definitvno straćila i poslednju zalihu realnosti i da ideja Zorana Ðinđića o povratku Srbije u stvarnost pre ili kasnije mora pobediti. Tog dana su milioni Srba, Srpkinja, Srpkinjica i Srpčadi najiskrenije oplakali pre sto i više godina namalanog, apsolutno nepostojećeg dečaka koji je na namalanom grobu oplakivao smrt namalane majke, koja pritom uopšte nije u bila grobu, jer su grobovi na slikarskim platnima po pravilu prazni. Bio sam uveren da je tog dana Srbija dotakla dno i da od tog dana pa nadalje može ići samo naviše. Kako sam samo grešio! Srpska stvarnost te, devedeset druge, nije vredela ni koliko oblačić dima čuvene Ocićkine žute, a danas ta srpska nazovi-stvarnost – za koju sada sasvim neuvijeno treba reći da je najsmrdljiviji pičkin dim – ne vredi ni toliko, što će – pretpostavljam – potvrditi svi koji su bar jednom videli Ocićkin polni organ, dakle manje-višesvi posetioci njenog ateljea, ogromne, napuštene magaze na periferiji Frankfurta po kojoj se Ocićka kretala isključivo gola, ne zbog egzibicionizma ili tendencioznog seksualog nadraživanja posetilaca, nego zbog komoditeta i telesnog oslobađanja, ma šta to bilo, takva je bila moda u Frankfurtu, tada, početkom osamdesetih. Ocićkinu takozvanu žutu u više navrata je video i prizorom žute Ocićkine bio duboko ganut i docniji predsednik Demokratske stranke, takozvani Mićunović, koji je povremeno dolazio u Frankfurt, bilo nekim poslom, bilo da mu dupe vidi puta. Žutu Ocićkinu je video i Jürgen Habermas, čuveni nemački filozof, Ðinđićev mentor koji, u stvari, uopšte nije bio Ðinđićev mentor, ali ga je Ðinđić ipak dovodio u Ocićkin atelje i predstavljao ga kao svog mentora. Ðinđić, kad malo bolje razmislim, nikada nije imao mentora. Kao nužno zlo – to da. Kao formalnu, pokroviteljsku figuru – takođe da. Inače ne! Mentori su najobičniji žute Ocićkine, rekao mi je jednom Ðinđić, kasnije, kad smo se bolje upoznali. U Ocićkinoj žutoj, a naročito oko Ocićkine žute, dodao je, ima mnogo više filozofskog dima nego u svim debelim knjigama svih savremenih, debelih, nemačkih filozofa. Savremena nemačka filozofija postoji samo zato što Nemačka jednostavno ne može da opstane bez nemačke filozofije, to je deo nemačke tradicije. Ali u Nemačkoj – takođe je rekao Ðiniđić – niko ozbiljan ne uzima savremenu nemačku filozofiju za ozbiljno. Svi ozbiljni ljudi u Nemačkoj za ozbiljno uzimaju isključivo stare, dobre nemačke filozofe, Kanta, Fichtea, Schellinga i Hegela. A ni njih ne treba uzimati za ozbiljno. Što najozbiljniji ljudi i ne čine. Najozbiljniji ljudi čak i na najozbiljnije filozofije gledaju u najboljem slučaju kao na dim Ocićkinežute. I to s pravom. Filozofija – govorio je Ðinđić – to je najobičnija sekularizovana magija. Nemačka filozofija je imala sreću da joj preteča bude jedan Agripa Von Nettesheim, relativno ozbiljan mag, zbog čega je nemačka filozofija – u svom najboljem izdanju – relativno ozbiljna filozofija. Što se uopšte ne može reći za italijansku filozofiju čiji je preteča bio Cagliostro, propalica i šarlatan, estradni mag, zapravo seoski mađioničar, koji je italijansku filozofiju za sva vremena osudio na šarlatanstvo, estradu i vašarsku magiju. Ovim ne želim da kažem, kazao je Ðinđić, da je filozofija nešto bezvredno i besmisleno, daleko od toga. Filozofija je nešto najvrednije što imamo. Ali pravi smisao filozofije, naučavao je Ðinđić, nije spoznaja mudrosti, nego spoznaja ljudske imbecilnosti. Imbecilnost koja je spoznala samu sebe, to je, rekao je Ðinđić, Duh koji se vrato samom sebi! To je, Masleša, svetlost koja je osvetlila samu sebe. Ko se vine do poznanja sopstvene imbecilnosti, taj takoreći trenutno uviđa besmisao ljudskih trvenja, zađevica i zlobe. Tako je govorio Ðinđić, veliki poštovalac dela Jakoba Burckharta, nemačkog istoričara koji je držao da, uopšte uzev, ljudski život ne treba previše ceniti, ali da treba učiniti sve što je u našoj moći da se taj i takav život učini podnošljivijm. Jakoba Burkharta, istoričara koji je izvršio snažan uticaj na Ðinđićevu političku filozofiju, što je, razumljivo, potpuno promaklo pažnji srpskih pseudofilozofa, Ðinđićevih kolega sa fakulteta. Ðinđić nije samo u teoriji, nego je – filozofski rečeno – i u praxisu davao sve od sebe da svoj život i živote ljudi sa kojima je dolazio u susret učini podnošljivjim i lepšim, Ðinđić je takav bio i prema životinjama. Možda i više prema životinjama. Još pamtim zgodu koja mi se urezala u pamćenje. Idući jednom zgodom frankfurtskom periferijom na sastanak nekog levičarskog studentskog kružoka, Ðinđić i ja samo prolazili pored povelike rupe u asfaltu iz koje je dopiralo stravično cviljenje, a u izvesnom smislu i zapomaganje. Zavirili smo Ðinđić i ja u rupu i imali smo u rupi šta i videti. U dubokoj jami, dopola ispunjenoj vodom – kiša je, kako to u Frankfurtu biva, danima padala – jedva se održavajući na povšini, koprcalo se neko pseto, očigledno na izmaku snaga. Meni se, razumljivo, steglo srce, ali sam ipak, takođe razumljivo, hteo da krenemo dalje. Ko da se bakće sa psom na umoru! Ðinđić je razmišljao drugačije! Uvek je razmišljao drugačije. Stani, rekao je. Za tili čas je tu, na licu mesta, organizovao akciju psećeg spasavanja. Ja sam klečao i držao Ðinđića za noge, a Ðinđić se naglavačke spustio u rupu i otuda izvukao psa na čvrsto tle. Sedeli smo posle izvesno vreme, Ðinđić, pas i ja, u frankfurtskoj kaljuzi, u odličnom raspoloženju, srećni što smo makar privremeno odneli pobedu nad jednom smrću. Posle je svako otišao svojim putem: Ðinđić i ja na sastanak levičarskog studentskog kružoka, a pas – pas ko zna kuda. Sada, posle toliko godina, kada Ðinđić, kako se to kaže, više nije među nama, često mi, a naročito na dan dvanaestog marta, dođe da gvozdenom štanglom umlatim sve govnare – a bezbroj ih je – koji na odvratnim srpskim televizijama samouvereno tvrde da je Ðinđić bio hladna, proračunata, pragmatična ličnost. Ništa čudno za Srbiju, obećanu zemlju lažova i lopova, u kojoj se najbolje živi od lopovluka i laži i u kojoj je istina smrtonosnija od virusa side, jedinog virusa kome Mandarić nije uspeo da dođe glave. I to samo zato što taj virus, smatrao je Mandarić, praktično i nije virus u pravom smislu te reči. Pouzdano to znam jer sam se dve godine, rame uz rame sa Mandarićem, borio protiv HIV-a, te kuge XX veka. Kada sam zalečio rane i izašao iz bolnice, Mandarić me je – smatrajući, kao, uostalom, i Ðinđić i Ocićka, da je za mene najbolje da neko vreme provedem u Nemačkoj – zaposlio kao pomoćnog radnika u Istitut für Medizinische Mikrobiologie und Krankensaushygiene, u kome je bio siva eminencija. U tom Inistitutu, odeven u skafander napadno sličan kosmonautskom, po ceo dan sam udarnički prao epruvete, atanore, alambike, tacne, ćase, krbanje i – uopšte – mikorobilošku staklariju kontaminiranu najsmrtonsonijim bakterijama i virusima među kojima je prednjačio najnoviji hit u svetu virusa – virus HIV-a. Nije to uopšte bio lak posao. Ali – neprestano sam se hrabrio – ako je jedan Spinoza mogao da bude stakolorezac, ako se jedan Jakob Böhme nije ustručavao da bude opančar, ako je, nadalje jedan Ðinđić, doktor filozofije, bez ikakvog zazora radio kao taksista, otkuda meni, mislio sam – koji sam i für sich i an sich praktično ništa – pravo da gunđam što sam zaposlen kao pomoćni radnik na Institutu za medicinsku mikrobiologiju. Povremeno sam ipak gunđao, bilo je to jače od mene. Samo se vi jebite u dupe, gunđao sam stružući skorele bakterijske kulture sa staklenih tacni! Samo se vi fiksajte u vene, bogoradio sam ispirajući staklariju najžešćim, najkaustičnijim hemikalijama! Samo vi, pederi i narkomani, čekajte da Mandarić i Masleša pronađu lek protiv side pa se posle sto puta više jebite u dupe i sto puta se žešće fiksajte u vene. Tako sam gunđao načisto sluđen naslednom srpskom homofobijom i stečenim prezirom prema narkomanima. I u ondašnjim filistarskim krugovima u Frankfurtu generalno se smatralo da je sida pravedna kazna za porok. Tako je mislio i Her Doktor Kampen, direktor Instituta, koji se takođe povremeno jebao u dupe, ali uz stroge profilaktičke mere i u krajnjoj diskreciji. Mandaritsch – govorio je Van Kampen – tražiti lek za sidu, to je čisto gubljenje vremena. Sida, to je kuga XX veka, govorio je Kampen, pritajeni nacista, svojevremeni član Hitlerjugenda, zakleti pobornik eugenike. Sida pročišćava svet, smatrao je Kampen. Kada obavi posao, sida će nestati sama od sebe, kao što je nestala i kuga. Tako je mislio doktor Kampen, a Mandarić je sa indignacijom odbacivao njegovo mišljenje, iako je, kao i Kampen, smatrao da je borba protiv side uzaludna, zato što virus side – Mandarić je to naučno dokazao – nije organskog nego psihogenog porekla. Objasniće mi to Mandarić mnogo godina kasnije, jednoga dana, u restoranu hotela Mažestik. Da se sa virusom side nipošto ne treba sprdati pokazao je žalosni primer doktora Van Kampena koji je posle nekoliko godina, uprkos diskreciji i strogim merama predostrožnosti, potpuno neočekivano oboleo od side. A da virus side ne treba ni precenjivati, potvrdio je slučaj naše drugarice Ocićke, jedne od najuglednijih evropskih nimfomanki druge polovine XX veka, koja ne samo da je uspešno izmakla podmuklim zamkama HIV-a, što je samo po sebi bilo bilo ravno čudu, nego se – tako mi je hiljadu devetsto devedeset treće rekao Ðinđić – nakon što je prošla Kalvariju desetina i desetina hiljada orgazama, naglo povukla iz javnog života i nastanila se u samotnom selu na bavarskoj strani Alpa gde se – u potpunom celibatu – posvetila čitanju haiku poezije, uzgajanju divljih jabuka i malanju bezvrednih akvarela koje je – ipak je to bila Ocićka – uništavala odmah nakon što bi ih završila.

Podijeli

Komentari su suspendovani.