Kad je Tamaru s njenim pratiocima otkrio u hotelskoj sobi mrtve i pobegao s mesta zločina, Emilu Zapari nije moglo a da mu se u sećanju ne javi kako je to njemu bilo u prvoj ljubavi…
Izbrisano u romanu Šibanje
Ne znam čega se Emil setio. Ali sad se ja sećam.
Bio je izgubio glavu za njom. Ljubav između Tamare i Emila bila je poput vatrometa, kratka, možda samo od godinu i po dana, možda ni toliko, ali bila je Emilova prva i dugo je ostala njegova jedina ljubav. Sve što to tada nije znao o ljubavi, a jedva da je išta znao, naučio je od iskusne i za njega neočekivane ljubavnice. Pa on nije bio još ni punoletan kad ga je ona smotala, ali on je žudeo za tim da joj se preda i punog srca je verovao da je on nju osvojio. Taj prećutni nesporazum, ko je koga, nije bio od prevelikog značaja za vatrenost njihovog intimnog susreta. Kad su jednom počeli, posle prvih poljubaca, da i celo svoje telo ulažu u milovanje, bilo je to kao da kidišu jedno na drugo. Ona je vodila, a on je njena uputstva ispijao nadušak. Želeo je sve što mu je davala. Neprestano se osećao kao polupijan i u nekoj izmaglici. Ona mu je sve i davala i pri tome, jer je i u njoj bila probuđena istinska strast, sve i dobijala. Imala je tri godine više od njega. S obzirom na njihovu mladost, ta razlika u godinama je ceo jedan mali život.
Tamara je Nikolina starija sestra i on je na zaljubljenost svog najbližeg prijatelja gledao sa strepnjom. Nije se mešao, ništa nije rekao, ali sestru bi povremeno pogledao molećiva, a ona mu se smejala u lice, dok je Emila umeo da pogleda s nerazumljivim gnevom. Nije mogao da mu kaže da je Tamara neukrotiva i da u sebi nosi nezaceljivu ranu koju joj otac skoro svake bogovetne noći ili u svitanje nasilno otvara pohlepan na svežu mladalačku krv. Stezao je Nikola zube i prećutao Emilu da će mu ljubav, kad Tamara jednom to odluči, neizbežno završiti bolno. Njena rana zaraziće Emila i otvoriti u njemu ranu koja nesumnjivo dugo neće zaceliti. Uz to, da bi donekle zatomila sopstvenu ranu, njegova sestra, tačnije polusestra, ćerka očeve prve žene, već se bila otela, počinjući s krađama i okupljanjem svoje grupe izabranih drugarica. Čak je i njih jednom povela u krađu bostana iz atara oko Čente, a taj poduhvat se završio srećnim bekstvom lopova. Nabavila je i pištolj. Dobra „utoka“ može biti korisna stvar, jednom je rekla bratu i iskezila se.
Nije Nikola bio vidovit, ali nije mu bilo teško da sabere ono što mu je bolo oči. Bio je zabrinut za Emila. Ubrzo se i zbilo ono što je slutio. Prijatelj mu je ostavljen da mu jeca na ramenu, ne shvatajući da je Tamarin raskid s njim bio takoreći pisan. Mogao je i gore da prođe. Svoj ljubavni jad može da smatra da je naprosto deo ljubavi i jednom će mu biti iskustvo bez premca kad ga bude preboleo. Jad je valjda i deo sazrevanja. To je Nikola čuo od majke još jednog svog davnašnjeg prijatelja. Omer je bio iz Ciganmale. Kod njegove majke, tetka-Merime, Nikola je nalazio okrilje u koje je bežao kad mu otac pomahnita u zapijenosti i otkopča opasač kojim ga kažnjava onako iz besa, nizašto. S Omerom su on i Emil išli u isti razred osnovne škole. I ostali su drugari sve do svršene gimnazije, iako Omer, prilično dosetljiv dečak, nikad nije pohađao nijednu srednju školu. Njihovo svakodnevno druženje s Omerom potpuno je prekinuto kad su njih dvojica otišli u Beograd na studije. Može i bez škole da se snađe, govorio je Nikoli i Emilu. Zaista je umeo da se snalazi. Kao da mu je pamet bila urođena, a ulica ju je još uvećavala. Ispostavilo se ipak da je Tamara, sve okrutnija u poslovima ispod ruke, bila snalažljivija od Omera. U jedan mah je ovoga nasankala.
Hapšen je Omer je nekoliko puta. Ne mili mu se da broji koliko puta je bio u zatvoru i koliko mu je od života zatvor oduzeo, naročito Okružni u Novom Sadu, na Klisi, gde je bilo njih deset u ćelijama za šest, pa su mnogi spavali na podu, svaki robijaš je imao kvadratni metar, posteljina uvek iscepana i prljava kao krpa opirača, stenica je bilo mali milion, svako jutro je ustajao izujedan, s najmanje dve stotine ujeda i silnim krvavim ranicama, i verovatno bez pola litre krvi, strepeći od očekivane i obavezne infekcije, posvuda su krvave mrlje po zidovima i daskama, nužnik u ćeliji je čučavac, mali umivaonik bez tople vode, hrana je uvek smrdljiva, verovatno ništa bolja od one koja je bila u koncentracionom logoru, možda i gora, ne da se jesti, ionako ćeš je ispovraćati. Ali pamti mučenje kojem je bio podvrgavan. To nikad neće moći da zaboravi. Slušao je i druge kako su prolazili u rukama policije. Tukli su ih ne samo radi navodnog priznanja nego iz prostog hira. Činilo mu se da je nekima u policiji to naprosto u krvi.
Najpre sve počinje gotovo blago, šamaranjem. Zatim slede prave batine. Neograničeno prebijanje od kojeg pucaju bubrezi, lome se rebra. Pa davljenje vodom i gušenje plastičnom kesom navučenom na glavu. Sve vreme su vam ruke na leđima, u lisicama, ili čvrsto vezane neraskidivim sintetičkim konopcem za veš. Ženi i mužu je ukraden auto u Ciganmaloj. Muž je prijavio krađu. Policajci mu nisu verovali, nego su ih oboje, bez ikakvog dokaza, pritvorili kao osumnjičene za pokušaj prevare osiguravajućeg društva. Omer ih je zatekao u ćeliji u koju su i njega bili gurnuli. Muškarca su četvorica službenika iz dana u dan udarali otvorenom šakom po glavi. Žena je bolje prolazila. Skidali su je do gola, smejali joj se, ponižavali je i pretili da će joj oduzeti decu. Prvim mučiteljima su se ubrzo pridružila još četvorica inspektora. Mučili su čoveka na smenu. Šutirali su ga u stomak i međunožje. Navlačili mu plastičnu kesu na glavu, repetirali pištolj, preteći da će ga upucatu u ruke i noge. Psovali su im „majku cigansku“, i najavljivali da će ih prikopčati na struju. Spržiće ih. Pokazali su im priručnu elektromašinu. I učinili bi to pošto muškarac nije popuštao i odbijao je krivicu, ali neki drugi policajci su slučajno, tih dana, otkrili pravog kradljivca automobila. Lekari su kasnije u svom izveštaju naveli post-traumatski poremećaj, povrede glave, mnogobrojne hematome, čak i na očnim kapcima, nagnječenje očiju, napukla rebra, polomljenu vilicu, oštećena kolena, nateklu jetru i nepopravljivo povređen levi bubreg. „Koliko znam“, rekao je Omer, „policajci se nikad svojim žrtvama nisu ni izvinili. Nevine su ih osakatili. Urnisali su ih kao zvečke. Nepopravljivo. A šta misliš kako je tek sa onima koji nisu baš načisto nevini? Gurnu ih sa drugog ili trećeg sprata u stanici i kažu da se ovaj ili onaj opirao hapšenju, pa oteo i skočio kroz prozor. Ili izabranog uguše plastičnom kesom i kažu da ga je izdalo srce pod teretom krivice. Pazi da nije.“
Omer je bio uhvaćen kad je bežao s mesta krađe u pokušaju. Trčali su za njim, i to kod njih podiže besnilo. Kad su ga stigli, odmah su ga teško pretukli. U stanici su prebijanje nastavili. Kad se tog samo priseti, Omer se naježi. Nije u stanju ni da prepričava torturu kojoj je bio izložen. Stiskali su mu muda. Testisi su mu i danas nezalečivi. Oko vrata su mu bili natakli pseću ogrlicu, i onda ga drmali strujnim udarima. Gurali su mu električni pendrek u čmar i pretili da će ga silovati, da će mu gurnuti staklenu bocu u debelo crevo, pa je nogama u čizmama po stomaku razbiti. Priznaje da je verovao njihovim pretnjama. Jaukao je i plakao kao detence. I njemu su stavljali plastičnu kesu na glavu i skidali mu je u poslednji tren pre nego što će izdahnuti. Pretili su mu da će mu uhapsiti i majku i braću i sestre koje su još devojčice, pa će ih podvrgnuti još gorim mukama nego njega. Kad je izveden pred sutkinju za prethodni postupak, ova je bila zgrožena njegovim izgledom i, u strahu da joj ne umre naočigled, u sudnici, naredila je da ga prevezu u bolnicu. Posle pokušaja lekara da mu saniraju povrede, bio poslat u okružni zatvor. U zatvoru su odbili da prihvate i zavedu. I tamo su se bojali da im ne umre u ćeliji. Vratili su ga u bolnicu da ga još zakrpe. Tek onda je primljen u zatvor, ali bez fotografisanja, tako da nema traga o policijskom postupanju. Sve to zbog pokušaja krađe, a koja čak i nije bila izuzetno vredna. Zaglavio je u zatvoru nekoliko meseci. Nije mogao iz ćelije svakodnevno po dvadeset tri časa. Zahvaljuje Bogu što je preživeo. Tragovi povreda su mu s tela iščileli tek posle četrnaest meseci, i to zahvaljući majčinim melemima. Nije mu dugo trebalo da sazna ko mu je namestio, i ko ga je odao pošto mu je tipovao kuću u koju je trebalo da provali. Pričalo se o tome među zrenjaninskim probisvetima.
Govorio je i o slučaju mladića i devojke, mladićeve cimerke, o kojima su brujale sve zatvorske ćelije. Policijska interventna jedinica im je ušla u stan, pod izgovorom da traže uštekovanu drogu. Ali kad su na zidovima u stanu videli simbole, odjednom su prestali da se koliko-toliko ophode uračunljivo. Jedan od inspektora gurnuo je ruku u mladićeve gaće i vukao mu kitu dok je bezmalo nije otkinuo. Nazivao ga je pederčinom, a devojku lezbačom. Momka su tukli dok nije morao da prizna da je gej. Hoće li da ga oni operišu i naprave mu pičku. Malo će ga boleti, ali oni će to besplatno. Onda su rekli da će mu pokazati šta je istinska muška kita kad mu je uture u usta. To su mu i pokazali na delu. Pri svemu tome, dečko i nije bio gej. Zvali su njegovu majku, pa joj rekli: „Mamice, dođite i saznaćete šta vaš sinčić voli.“ Majka je zabrinuto pitala da li joj je sin uzeo lek. Mora redovno da ga uzima. Bio je to desendol ili desenda, tako nešto. Retko ga ima u ovdašnjim apotekama, skup je i mora da se nabavlja iz drugih zemalja. Neko od policajaca ga je, razumljivo, ukrao iz mladićevog stana. Mladić je patio od jakih depresivnih napada i pijenje tog leka ga je čuvalo od njih.
Zna Omer za mnoge slične slučajeve. Bacani su ljudi kroz prozor na drugom spratu. Poneko je iznošen i kao pokojnik iz sobe za saslušanje. Zna Omer ono što zna, ponavlja on. Mogao bi da bude pisac i da napiše debelu knjigu o tome, a ne kao Nikola koji od malena sanja o tome da bude pisac, a ništa od njega. U tim Omerovim rečima ima istine. Pitao sam Nikolu jednom o njegovom pisanju. On mi se poveravao. Ne samo zato što smo rodom iz istog mesta. Video je u meni tobožnjeg pisca i želeo je da ga podučim. U izvesnoj prilici nekako suludo mi je rekao: „Dok dišem, ne pišem. Ukratko, ne sastavljam testament i ne prepisujem imovinu dok živim.“
Kao da uopšte ima neku imovinu, verovatno je mislio na duhovnu. Ali tačno je da niko ne odlazi, a da ne ostavlja nešto za sobom. Nisam li tako nešto već pročitao? „Pa kad ćeš onda?“ pitao sam ga.
„Kad se otarasim ovdašnjeg pakla.“
„Ideš?“
„Idem, pa kud me put nanese.“
„Nije li to ludo, jer ja mislim da nimalo ne smeta da pišemo i u paklu“, rekoh mu.
„Ne želim više da boravim ovde. Hvala na pozivu, ali želja mi se istanjila. A i moje dosadašnje ostajanje nekako mi više liči na pokušaj da ostanem, ne na stvarni ostanak. A sad me pustite da odem.“
Ne znam na koga je to mislio, ko ga zadržava? Ja? Emil? Tamara? Svi zajedno. Možda ceo Beograd, cela zemlja. Spopala ga progonjenost.
Omer nije bio nimalo kivan na Nikolu, iako je Tamara bila ona koja mu je smestila policijske batine i ćorku. Od tada je izbegavao da s Bubinom polusestrom išta zajedno radi. Naprosto je nije nimalo poštovao, bez obzira što je bila u bliskom srodstvu s njegvim prijateljem, a još manje ju je voleo. Zapravo nikad je nije ni voleo. Još kao dete, dok je pohađao osnovnu školu i družio se s Bubom, govorila je o njemu kao „onom cigančetu balavom“. Kako god bilo, uhvatio je docnije štraftu u svet, u njemu našao svoje mesto, i to ranije nego što je i sam Nikola odlučio da ode. Čak ni Emilu nije prijavio da odlazi.
Omer je Nikolu zvao Buba. Govorio je da na romskom to znači brat, najbolji prijatelj i tako nešto. Možda i nije bio u pravu u pogledu značenja naziva, ali za njega je, po osećanju, Buba bio baš to. Brat, najbolji prijatelj, i zato je bio srećan što je Nikola Radulović dolazio kod Merime u njihovu prizemljušu od čerpića, a majka je volela Bubu kao da joj je i on sin.
U taj mah neko mi je zazvonio na vratima. Nije to prvi put da me neko prekida baš u najvažnijem trenutku. Posle toga, kad pokušavam da nastavim tamo gde sam bio prekinut, nisam u stanju, gubio sam polet, i stvar je ostajala zauvek neokončana. Takve, nezavršene priče sam mahom potom bacao. Evo mi se ponovo to događa. Ovog puta neću da otvaram. Neka zvoni, a ja ću uprkos tome da nastavim s pisanjem. A taman sam zaronio u završni deo priče. Ludak je počeo i da lupa na vrata, najpre dlanom, pa pesnicom, počeo je i nogama da se služi. Nije odustajao. Vrata nisu nešto ni ojačana. Verovatno će ih naposletku provaliti. Zastao sam. Udario tačku. Možda je u pitanju neki smrtni slučaj. Hajde da otvorim da se posle ne bih kajao što nisam. Na to sam udario još jednu tačku.*
Svetinju ste sačinili tamo gde je jednom bilo drvo kruške. Sad u toj grobnici mogu da plačem pod kruškom koje nema kao što mene nema, i samo onaj koga nema zaslužuje da uđe na ova vrata. Uto čuh kucanje na vratima svetinje. Ko je, upitah. Niko, dobih s druge strane odgovor, i ovde si ti, kao što si i unutra. Onda pustih sebe da uđem, jer sam niko i tamo i ovamo.
Neopevana Bibi
Kad sam se predao, pošto je svaka tačka predavanje, prihvatajući da od priče nema ništa, i otvorio vrata imao sam koga da vidim. Sav crven u licu, preda mnom je stojao moj junak. Jedan od mojih likova. Emil. Emil Zapara. Jednom ću napisati i roman o njegovim životnim zgodama i nezgodama.
„Šta je s tobom?“ Pitao je, pa me kratko opsovao: „Idi u očin! Jesi li odjednom postao gluv, ili ti je mozak zasut krečom. I vreme ti je da se najzad kao ozbiljan matorac pogubiš.“
Rekao sam mu snishodljivo da nešto pišem.
„Nije valjda! I ti!“ Zacerekao se.
„Da“, odlučio sam da ga malo unezverim, barem toliko je zaslužio, pa rekoh da pišem priču o njemu, i ne samo o njemu.
„A šta ti to kao znaš o meni?“
Pogledao sam ga pravo u oči i mirno rekao da znam sve. „Ne samo da znam sve, jer si mi ti sam o toliko stvari govorio, a razgovarao sam i s Nikolom, i sa Omerom…“
„Omerom!?“
Omera sam slučajno sreo na groblju. Došao je iz sveta, spominjao je Napulj, samo zbog majčine sahrane. Prethodnog dana je sahranjena. Odveo me je do grobnice tetka-Merime. A ja njega do moje roditeljske grobnice kojoj sam došao u posetu, i da oko nje oplevim korov, operem ploču i krst, a na kraju je ulepšam cvećem. Položio sam cveće i na grob Omerove majke. Kitu crvenih ruža. Poneseno mi je o njenom srcu govorio Nikola. „Jedina prava gatara, i volela me je.“ Omer je zbog mog cveća na grob njegove majke bio dirnut, pa mi se otvorio. Sutradan smo se on i ja zajedno odvezli u Beograd, ja kući, on na aerodrom. Nisam mu rekao gde žive njegovi bivši drugari, a nije me za to ni pitao, ali smo priličan deo naših razgovora utrošili na njih. Najvažniji deo našeg susreta ipak je bio posvećen njegovom iskustvu s torturom, pri čemu mi se svaka njegova reč usecala u mozak.
„Sa Omerom, da“, izazovno sam se osmehnuo Emilu. „Omer Krčmar. Išli ste zajedno u Osnovnu. Jednom sam čak sreo i Tamaru.“
„I crnu Tamaru! Baš si se zaleteo da nas razotkriješ. A Nikolu si uhvatio pre nego što je zbrisao odavde?“
„Da, kad bih inače?“
„Daj, ne zajebavaj, sve ima granice.“ Rekao je to namrgođeno, i znao sam da sam ga pogodio u živac. Sad je moj, pomislio sam. Platiće mi propalu priču. „Pazi se, burazeru, da ne preteraš“, nastavio je on. „Moj život nije priča. Roman, veliki roman.“
„Biće i toga“, promrmljao sam, pitajući se kako je samo pogodio.
„Hajd sad, kreći sa mnom. Hoće Vedogonja da te upozna. Rekao sam mu da si moj jaran, mada si triput stariji od mene. A onda nas vodi do Tadž Mahala.“
„Onog u Indiji?“
„Ma kakva Indija! Nije to, uđeš u pogrešan bus i već si u Indiji. Bilo bi to pravo čudo. Kao da si Kolumbo ili neki sumanuti lik. Vedo je bio jasan. To je negde ovde, u gradu, nedaleko. Ne znam ništa više o tome. Ali je to svakako u Beogradu. Mislim na Čuburi, južno.“
To me je navuklo, pa sam pristao da pođem. U svakom slučaju, započeta priča mi je izgubljena. Moraću sutra drugu ako se budem ponovo dosetio nečeg istinitog i podsticajnog, nečeg što može samo sebe da ispriča, bez mog smetanja. Pazi da neću sutra. Moraću da vrebam priču najmanje sledeća tri meseca, potom će ona od mene iziskivati i poslednju kapljicu moje krvi.
Nisam stigao ni da se predstavim Emilovom vodiču, a on je, ne gledajući ni u jednog od nas dvojice, počeo da govori. Govorio kao da je to što kazuje naučio naizust.
Neki sitni lopov osećao se beskrajno srećan, jer je ranije tog dana uspeo da ukrade ogromnu zmiju od hvatača zmija. Nije lopov baš znao da je to bila hvatačeva prva zmija, a još manje je bio svestan da je otrov te zmije smrtonosan. Ni sam hvatač zmija nije bio svestan svoje sreće time što je izgubio zmiju za čiju opasnost nije znao. Izbezumljen gubitkom, smišljao je kako da nađe lopova i povrati svoju dragocenu lovinu čijom prodajom se nadao da će dobro zaraditi.
Nedugo potom, hvatač zmija pođe u grad, kujući različite planove za hvatanje lopova. Odjednom vide ukraj druma mrtvog lopova i istog trena ga je prepoznao.
„Mora biti da mu je moja zmija oduzela život!“ Hvatač zmija odahnu kad uoči tragove koje je zmija ostavila pored mrtvaca kad je pobegla. „Molio sam se jako da otkrijem ovu jadnu dušu, verujući da sam prevaren. Hvaljen da je Bog što moje molitve nije uslišio. Kad sam mislio da sam izgubio skupocenu zmiju, zapravo mi je bio podaren sopstveni život.“
Mnoge su naše želje i molitve takve koje bi nam, a mi to nismo kadri da vidimo, jedino donele gubitak ili smrt, ali se Bog svemogući, naprosto zbog svoje dobrote, pravi da ih ne čuje.
Tek kad je završio, a ja tad shvatio da je zmijoliku priču mora biti smislio u hodu, jer je i ona tekla sa njim ukorak, pogledao me je pravo u oči. I reče: „Znam ko si.“
Malo sam se lecnuo. Da li me on zaista poznaje? Verovatno mu je Emil govorio o meni. Tako mi je nešto Emil i spomenuo. Ali Vedogonjine tri reči koje mi je uputio nekako su mi ukazivale da njegovo poznavanje toga ko sam i šta sam nije uobičajene vrste kako je o meni mogao da govori Emil. Ne, bilo je to kao da poznaje sve moje organe. Kao da ih je opipavao rukama i svaki je poznavao takoreći napamet. Opipavao ih kao da ležim otvoren na stolu za autopsiju.
„A sad donekle znate i kuda idemo“, dodao je Vedogonja. „Čuli ste šta sam vam maločas rekao. To je kazivanje koje dugujemo Bibi Kamal. Ona je na početku Bibije do čijeg svetilišta stižemo za neki trenutak. Ona je i na početku ženske linije mističkog reda o kojem vas dvojica, pogađam, nemate pojma. Ona je sufi svetica. Gospa Čudo, ako joj prevedemo ime. Od nje potiče i nekoliko priča iz 1001 noći. Ne znate da je to mistička zbirka, jer su je stotinama godina sastavljali mističari od Indije do Persije. Preminula je Bibi Kamal pre nekih sedam stotina trideset godina. U Indiji, a tamo je, u oblasti Jehanabad, i njena makbara ili darga.“
Makbara, darga? Pomislio sam Šta je to?
Emil je ćutao. Kao da je naučio da ne zapitkuje Vedogonju o stvarima o kojima isposnik sam ništa ne kaže. Ovaj je i rekao. Čita li mi misli?
„Mauzolej ili grobnica.“
Poćutao je, pa oklevajući nastavio: „Dabome, postoji mogućnost greške. Osim sufističke svetice Bibi Kamal, živela je još jedna sufistkinja, Bibi Fatima iz Sama, sad na razmeđi Iraka i Irana, a koja je takođe prešla u Indiju, u Delhi, gde je i preminula, i mauzolej joj podignut. Može biti da je to jedna i ista žena, iz istog su stoleća, svakako, obe sufistkinje, mudre i spiritualno predane. Ne očekujte da sve znam. Samo pričam, kao ponekad i ti“, reče okrenuvši glavu prema meni. Išli smo i stigli. Tu je nekad bio Čuburski potok, pa zato kao da smo u šancu. Sišli smo u ograđeni prostor. Pred nama je puklo neveliko zdanje. Zaista je bilo po uzoru na Tadž Mahal. Ali u veoma umanjenim razmerama i bez ikakvih arhitektonskih ukrasa. Podignuto je na mestu nekadašnjeg starog drveta kruške. Niko živ se te kruške ne seća. Na njenom mestu je bio spomen-krst sa imenima romskih junaka, u sastavu srpske vojske, palih u Velikom ratu. Skromno i gotovo zapušteno zdanje. Na njegovom pročelju bila je metalna tabla s nepotpunim popisom imena Roma koje su Nemci postreljali ili drukčije pobili u vreme Drugog svetskog rata, prvenstveno u logorima u Topovskim šupama i na Starom sajmištu. Odjednom mi sinu da sam tako nešto već video. Takav mauzolej. Na crtežu. Odmah mi sinu da sam i čuo za izraz darga pre nego što me je njime zbunio Vedogonja. Na Gradnuličkom groblju u Zrenjaninu Omer mi je pokazao crtež. Nacrtana darga bila je pljunuto svetilište pred kojim smo sad stojali sa Vedogonjom na čelu. Takvu dargu je Omer naručio da se podigne za Merimu. Platio je narudžbu unapred, u evrima. Tad sam smesta razumeo šta Omer misli pod dargom, a maločas kao da sam izgubio glavu i to što sam jednom naučio, više nisam znao. Sa Vedogonjom sam se osećao kao praznoglavac. Kako i ne bih kad on može da me dodiruje iznutra.
Jasno mi je da Vedogonja nije njegovo pravo ime. Ili mu je nadimak ili ga samo Emil tako zove. Mogao sam da shvatim da je on već izvesno vreme kao neka vrsta Emilovog beogradskog vodiča i uličnog pripovedača. Emil me je već ranije upozorio da o Vedogonji nikako ne mislim kao o beskućniku. On sebe smatra za isposnika. Nekad mora da je bio važan lik, a nesumnjivo je izvanredno obrazovan. Zašto se našao na ulici, o tome nisam uspevao ništa da zaključim. Prema Emilovom obaveštenju, taj Vedogonja najmanje desetak godina skita gradom bez krova nad glavom. Verovatno je u odmaklim godinama, moglo bi biti da je u mojim sedamdesetim. Mršav je, visok, ali ne bi se reklo da od ičega boluje. Liči mi na drvo. Rekao bih drvo dren, iako maločas spomenu je pred ovim beogradskim Tadž Mahalom bila kruška, čije korenje bio moglo biti još ispod kapele . Svetilište samo izdaleka liči na indijski mauzolej. Zaista je minijaturno, pojednostavljeno.
Vedogonja je stojao i ćutao, pa smo i nas dvojica, Emil i ja, samo stojali i ćutali. Bilo je to juče. U Ulici gospodara Vučića, ne bih to da zaboravim, doći ću jednom sam. Bilo je nekih mesec dana pre Velikog petka. Onda iza leđa dopre do nas nečiji glas. Bibijako sastipe. Bio je to neki sredovečni Rom, neobrijan, sa otvorenom pivskom bocom u ruci. Tom bocom se prekrstio i promuklo ponovio Bibijaku sastipe. Vedogonja nam prevede: Bibi uzdravlje! Koliko sutra će ovdašnji Romi doći ovamo na poklonjenje svojoj svetici, slaviće i pevaće. Ješće se kolači, ali posni, i svirati i igrati. Lomiti pogača. Piti vruća rakija. Tu je i pečena riba i zapečeni pasulj prebranac. Dele se i pokloni, pre svega dečja odeća, zatim češljevi i ogledalca. Oni drugi koji ne mogu dovde, slave spomen na sveticu oko drvenog krsta ili ispod kruške ili oraha. Tropar će otpevati pravoslavni pop, iako tetka Bibi nije kanonizovana svetica. Nešto će smandrljati. Umeju to naši popovi. Za to su plaćeni. Romi su Bibiju uveli u pravoslavlje. Jedinstven slučaj da se reinkarnirana sufistkinja nađe u pravoslavnoj veri, svejedno što je Pravoslavna crkva zapravo ne priznaje kao svoju svetiteljku. Dok nam je to Vedogonja govorio, Rom iza nas je ispio pivo i otišao.
Tetka Bibi je, kao i sufi svetica Bibi Kamal, muslimanska mističarka koju tetkica reinkarnira, bila iceliteljka. Zaštitnica porodice. Naročito je brinula o deci. Bolesnu bi izlečila. Porađala novorođenčad. Zato Bibija znači u romskom i babica. Čak i kad slave svoju glavnu, majsku slavu, koju mi nazivamo Đurđevdan, nemaju oni drugu sveticu osim svoje tetke Bibi. Njen duh je uvek prisutan na svadbama. Tad je ona kuma Bibi. Sviraju joj violine i harmonike, a trube ječe poput najjače košave. Venčani će, s njom, imati srećan i plodan brak. Najvažnije, zdrav. Gurnuo sam laktom Emila. „Šteta što sad ovde nije sa nama i Omer“, šapnuo sam mu. „On gradi svojoj majci ovakvu kapelu, samo manju.“ Pogledao sam ga u lice. Niz njega su mu se slivale suze. Nije me slušao. Promrmljao je: „Kuma-Bibi, dođi mi, ne zaboravi me.“
Kad smo se rastali sa Vedogonjom, Emil me je pratio. Govorio je onako, barem mi je tako izgledalo, kao za sebe. Nisam odmah razumeo o kome govori. O sufističkoj kumi Bibi?
„Setio sam se pesme koju sam davno slušao. Zbunjivala me je, nisam uspevao da je razumem. Sad mi je odjednom bilo jasno šta me je mučilo sa njom. Pesma počinje rečima
Ljubav je kao greh…“
Mozgao sam šta bih mogao na to da mu kažem, na brzinu. Da ga tešim ili guram još dublje u greh.
„Da, jeste kao greh nekog čija savest je apsolutna“, naposletku mi je spontano provalilo na usta, „i ne može ni trena da se oslobodi pomisli na greh koji ga muči. Ipak, nemogućno mu je tad da oseti radost. Njegov greh ga baš muči, teroriše, oduzima mu život. Oseća neizlečivu bol kojom ga počinjeni greh pritiska. Ponekad je i ljubav takva, ali ona pruža i radost, ispunjava život golemom snagom. Najzad, greh nema ništa sa željom. Ljubav ne može bez nje. Želja je neprestano prati, obnavlja, a u isti mah ljubav uzvraća želji tako što je oplemenjuje.“
Moje patetične reči su bile upućene nekom ko je voleo ili još voli. Ako je to nepostojeća Bibi, onda je Emil baš udaren, ako ne u srce onda u glavu.
Govorio je kao da me nije čuo. „Pred ponorom, pasti ili skočiti? Ishod će biti isti. Ali to su dve suprotne stvari. Pad, izabran, mirenje je sa porazom, priznanje ponora i njegove pobede nad nama. Skok, to je već prkos. Prkosimo sopstvenom porazu.“
Da li je to on upao u jamu? Kao da je bio u zamci Hamletove nedoumice. Shvatio sam konačno da bi ipak moralo biti da ne govori o Bibiji nego o ljubavi na kojoj je kao na jedinoj u svom dosadašnjem životu zastao. O ljubavi s Tamarom. To je zaista bio deo njegovog sazrevanja. Ali ja sam mislio da on još nije ispustio dušu i da ga, a da toga i nije svestan, čeka nova i trajnija ljubav. Možda dok bude tragao za izgubljenim prijateljem. Neće on odustati od Nikole koji je otišao od njega prošlog leta, neće ni on ostati u Beogradu, a da ne potraži prijatelja gde god se ovaj nalazio i kud ga je put već naneo.
