(odlomak iz romana)
SRBOKOKOŠKA, RWANDAJAJE
Uputili su vas, rekoše, na mene kao vrhunskog znalca nemačkog jezika i jednog od (navodno) najboljih poznavalaca Beograda da za vaš cenjeni list ispričam ponešto o stanju stvari u Beogradu na dan dvadesetpetogodšnjice Petog oktobra i takozvanih demokratskih promena, od reči do reči piše u transkriptu da je Blanuša rekao Ulrichu Grillparzeru, novinaru Franfurter Algemeine Zeitnuga dana dvadeset trećeg oktobra 2025.u aperitiv baru hotela Moskva i odmah potom nastavio da priča ko navijen.
Ko vas je uputio? Ko me je tipovao? Kankaraš! Tipično za Kankaraša. Ali nebitno, Nije pogrešio. Tačno je! Perfektno govorim, (čitam/ pišem) nemački, tečno govorim (čitam/ pišem) engleski, francuski, ruski, italijanski, španski, holandski, kinyarwanda, swahili, služim se grčkim, arapskim i urdu-om, natucam turski i aramejski, znam sve o Beogradu, beogradskom pašaluku, tamnim stranama pašalučkih petih oktobara, znam štošta o tobožnjosti pašalučkih dinastičkih i peooktobarskih promena, decenijama se vucaram po Beogradu, znam sve njegove tajne, znam njegovu najveću tajnu, koju krije ko guja noge, da je Potemkinov velegrad Milde Sorte Dar-ül Cihad s elementima Sodome i Gomore, milonsko neolitsko naselje, zapuštena arheološka iskopina Beograda iz njegovih (kratkotrajnih) najbolljih dana.
Na margini transkripta piše da je izgovorivši to, Blanuša napravio pauzu, zapalio cigaretu, nakašljao se i nastavio da priča: Pretpostavljam, rekao je, kaže transkript, da ste u Beograd došli na novinarski safari, da vam treba šerpas, prevodilac i fixer. Nameravate da u Beogradu ostanete mesec, mesec i po dana, nudite mi da vam budem čičerone, da vas povezujem sa ljudima, da vas uputim u stanje stvari, da vas brifujem, da vas opskrbim činjenicama potrebnim za pisanje reportaže o atmosferi u Beogradu na dan dvadesetpetogošinjice petog okobra i demokratskih promena, da vam se, nadalje, nađem pri ruci na rudarskom poslu prikupljanja sirove građe za vaš lični projekat, in-depth story o uzrocima i okolnostima raspada Jugoslavije, čija se (uzgred rečno) poslednja faza, tobožnji studentski protesti protiv diktatorskog režima predsednika SrboJuvénala BeoHabyarimane (Vučiča) – o kojima takođe nemarevate da pište – upravo odvija na uzavrelim beogradskim ulicama, koji će (protetsi) u trenutku odlaska ovog teksta iz štampe, završiti u kaljuzi entropije. (iz koje su nastali, u koju se vraćaju, piše na margini transkripta)
Spremni ste, kažete, da platite moj trud i vreme, ponuda je pristojna, Frankfurtet Algemeine Zeitung je uvek bio široke ruke, prihvatam posao. Govoriću vam o Beogradu. Vodiću vas po Beogradu, biću vaš beoGPS. Ogovaraću Beograd (i Beograđane), otvaraću vam blindirana vrata Beograda by Night, krackovaću za vas beokriprozaštitu, hackovaću beogradske dubokodržavne higf tech burdelje, saloone, saune i spavaće sobe, ali unapred ću vam reći: osim u čisto normativnom, kalendarskom smislu, nikakvog petog oktobra i nikakvih demokratskih promena u Beogradu nije bilo, niti su ikakve promene – osim promena deviza, promena vremena i patoloških promena na organima – u Beogadu ikada bile moguće.
Niti će ikada biti moguće. Niti treba da budu moguće. (Ako duže ostanete u Beogradu, samo će vam se ka’sti zašto, piše na margini transkipta.)
Pre nego što izađemo na teren, na uzavrele beogradske ulice – rekao je Blanuša, piše u transkriptu – moram vas upozorti na bezbednosne rizike: Pazite šta pišete! Vodite računa s kim razgovarate! Vazda na umu imajte Andrićevo pravilo za preživljavanje: u ćutanju je sigurnost. Nemački mediji i nemački novinari – prvenstveno FAZ i njegovi novinari, koje zvanični Beograd smatra simpatizerima genocida nad Srbima i neprijateljima tradicionalnog srpskog prijatelja Handkea (Petera) – pod danonoćnom su prismotrom press odeljenja takozavne BIA-e, tajne službe, nastavljačice tradicije državne terorističke organziacije Crna ruka, o kojoj (BIA-i) radije mislim u prevodu na Kinyarwanda, kao o SrboServisi y’BeoYbutasi n’Umutekano mu SrboBwongereza, kao što Alzheimerovom bolešću potpuno razoreni, najstariji dnevni list na Balkanu,, Politiku čitam (po dijagonali), onako kako bih da sam se u vreme genocida u Rwandi zatekao u Kigaliju – kao šo sam se za vreme ovdašnjeg genocida u Srebrenici zatekao u Beogradu – (po dijagonali) čitao Hutuische Võttttttttttttlkischer Beobachter, “Kanguru”.
Kao što, nadalje, o VOA (Vojno obaveštajnoj agenciji) čije me tajne zaptije prate na bazi 24/7 (po linji Informbiroa), radije mislim kao o Ubuherekeza bw’Ingabo n’Vojska y’Seribiya, kao što – konačno – Ministarstvo (prljavih) inostranih poslova – u kome sam za bednu nadnicu 40 godina krvavo radio kao prevodlac – interno zovem Ministeri y’Ububanyi n’Amahanga n’ ubutwrene n’ Repubulika y’u Seribiya.
Pitate: zašto zvanične nazive beogradskih državnih institucija prevodim na Kinyawandi, zašto po zvučnosti jednačim Rwandu i Srbiju, Beograd i Kigali, Politiku i Kanguru, slovenstvo i bantustanstvo. Dobro pitanje, Isto me je to pitao vaš kolega (takođe novinar FAZ-a) Martens (MIchael), koji je proveo nekoliko meseci u surgunu u Beogradu prikupljajući, otkupljujući (ponekad i otimajući) građu za studiju Im Brand der Welten: Ivo Andrić – ein europäisches Leben . kome sam takođe bio sherpas. čičerone, umuybozi[1]. prevodilac i fixer. .
Nisam tada znao šta da kažem Martensu, ne znam sada šta da kažem vama. Ne znam kako – kojom metodologijom – objasniti dugotrajni, bilateralni, kapilarni proces sociolingističkog legiranja[2] Srbije i Rwande, kinyarwande i Althochserbischa, Beograda i Kigalija, Politike i Kangue, slavjanoserpstva i bantustanstva. Osim (možda) subliminalnim uticajem suverenističke Srbo-Prana-Apana-Sushumna-Hari mantre koja se danonoćno vrti u beogradskim molitvenim mlinovima, da je to zato što Rwanda nije priznala Kosovo, ili – racionalnije – ličnim (izdvojenim) mišljenjam da su sve upadljivije sličnosti Rwande i Srbije, srspkog i kunyawarda-e, nastale kao posledica komplikacija vekovne uobražene bolesti zavisnosti od Kosova, Metohije i kosovskog zaveta, zbog kojih su se (posledica) Beograd i Srbija od 1985. naovamo, eksponencijalnom biopolitčkom progresijom sunovraćali na nivo Kigalija i Rwande, da bi se od 2003. sunovratili još niže i u mnogim aspektima nadmašili Rwandu i Kigali, što meni, lingvisti (germanisti, kinyawardisti) nije promako, a što je, (rekao bih tendenciozno) promaklo briselskim belim suprematistima, eurowhitetrashu, kriptorasnim birokratskim segregacionistima, koji po najvišim evropskim standardima blagonaklonije gledaju (i mnogo blaže kažnjavaju) umuzungu, nego umwirabura[3] zločince protiv čovečnosti. mada su čisto kvantitativno posmatrano, rwandaumwirabura warriorsi za svega 100 dana na najsvirepiji način (mačetom i/ili čekićem u glavu) likvidirali 10 puta (1.070.000 : 100.320) više muškaraca, žena i dece, nego srboumuzungu junaci tokom pet ratnih godina (kalašem[4] i/ili kamom.)
(Na margini transkripta piše da je nako što je to rekao, Blanuša iz džepa izvadio mobilni telefon, poturio ekran Grillparzeru pod nos, pokazao mu neke slike i onda rekao: )
Evo dokaza mentalno poremećenog svetonazorskog, stillskog sociolingvističkog) međunacionalnog jedinstva Srbije i Rwande, Beograda i Kigalija, Politike i Kangure. Pogledajte (pa uporedite) naslov iz Kangure (novembar 1991.), citiram – Batutsi Bwoko Bw’imana (prevod: Tutsi su su božiji narod) – kraj citata – i naslov u Politici (iz juna 1989.) – Srbi su nebeski narod (prevod: Serben sind ein himelishes Volk), potom uporedite naslov iz istog broja Kangure – Mi Izime Mtwaro Tuzakoresha Burundu (prevod: pobićemo Tustsi bubašvabe mačetama) i naslov iz Politike od 29.6. 1989 – ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo (prevod: Mi Izime Mtwaro Tuzakoresha Hrvate, Muslimane, Šiptare i sve koji s nama neće.)
Uporedite naslove, mućnite glavom, razmislite, zaključite šta je bilo prvo:: Srbokokoška ili Rwandajaje.
Vratimo se na aferu Martens/Andrić. Čim se pročulo da je Martens doputovao u Beograd u neskrivenoj nameri da napiše iscrpnu biografiju Ive Andrića, dežurni muhabarati[5] Andrićeve zadužbine su krioptozaštičenim dimnim signalima alarmirali SrboServisi y Beoybutasi n’Umutekano mu SrboBwongereza i Martens je istog dana stavljen “na operataivne mere i radnje” (pod operativnim kodnim imenom “Martin”.) Potom je usledila združena moba rodoljubivih amala i kulturnoprosvetnih Ćorkana na brisanju tragova i prikrivanju činjenica koje Andrić nije stigao da izbriše ( i zataška) za života ( a Andrićava zadužbina posle Anrićeve smrti.)
Snažnim opstrukcijama uprkos, Martens je uspeo da iznudom, mitom, katkad ucenom, iskopa neke dragocene podatke, pride je na crnom književnom tržištu u inostranstvu pronašao – i po povoljnoj ceni otkupio – sepije otisaka Andrićevih prstiju, uzorke DNK tragova na diplomatskim stazama, licima i predelima, kojima je Andrić hodio, svežanj poluanonimnih erotskih pisama, i pregršt biografskih poluistina i neproverenih činjenica, koje Andrić nije uspeo da zabašuri i izbriše.
U pomanjkanju mizernih deviznih dnevnica (i zbog nepoznavanja stranih jezika) kritični podaci su ostali izvan zone uticaja nacionalnog servisa za pranje i peglanje Andrićeve biografije, crnih trojki andrićgradskih biografskih zaptija, književnih sicariosa i zavetnih, kulturnoprosvetnih Ćorkana.
Martens je sakupljene podatke skrupulozno dablčekirao, sistematizovao i objavio. Iz Martensove biografije Im Brand der Welten: Ivo Andrić – ein europäisches Leben (Paul Zsolnay Verlag, 2019. – potom sukcesivno prevođene na bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski jezik – izronio je, šta pričam: izronio, šiknuo ko gejzir, jedan neuporedivo kompletniji, koloritniji, funkcionalniji, možda nije preterano reći ni življi i zdraviji, celovečernji 3D Andrić.
Pokazalo se, međutim da je za koloniju Andićeve posmrtne crevne flore i faune, – sve te višećelijske parazitske organizme, srbonekrofage iz porodica antropomorfnih caliophora vomitoria, thanatophilusa masculatusa, silphi carinata i dr – Martensov nebalzamovani, iz nacionalne cryo-komore izvađeni, na sobnoj temperaturi odmrznuti pa reanimirani, nefotošopirani, na koliko-toliko verodostojnim činjenicama zasnovani, Andrić, apsolutno neprihvatljiv.
Za administraciju Andrićeve zadužbine, za zadužbinsku crevnu faunu – za sve te čovekolike enterococcuse, lactobacilluse, idt – Andrić je bio odgovarajuća prirodna životna sredima isključivo u formi petrifikovaniog nostrifikovanog, srbifikovanog organizma-domaćina Andrića, pihvatljiv samo kao Andrić.stećak, Andrić-plaketa Andićeve nagrade, digest-Andrić za početnike, kao Andrić u stanju totalne etropije. denaturisani Andrić, Andrić, self made Srbin, Andrić potkusivanjima i istezanjima usklađen sa fraktalnim dimenizjama nacionalnog Prokrustovog minderluka, kao Andrić-mrtvo-slovo-na-papiru, Andrić meka srpska moć, Andrić kulturnoprosvetno poljoprivredno dobro od izuzetnog značaja i, konačno: kao Andrić. književni nacionalni park na čijim su prilazima pobodene ćirilične table sa upozorenjem: Ne gazi po Andriću.
Hõren Sie mir aufmerksam jetzt, Herr Grillparzer[6]: Iz Andrićevih agnostičkih moštiju, decenijama ističe miro falsifikovanog nacionalnog identiteta. Za standardni Beograd i Beograđane ne postoji značajniji Srbin od Andrića upravo zato što Andrić nije bio Srbin u biloškom smislu, nego je (dok mu se isplatilo) bio Hrvat po krvi i tlu, da bi se u kritičnom trenutku presaldumio, shvatio da niko nema što Srbin imade, savladao jezuita i frankovca u sebi, skupio hrabrost, stisnuo muda, samokastrirao se i izjasnio se kao Srbin po vokaciji.
Nije vam to najjasnije. Nije bilo jasno ni Martensu, Ni meni decenijama nije bilo jasno. Martens i vi, Herr Grillparzer, vi ste Nemci, protestanti, ne znate vi (ne možete ni zamisliti koliko ste srećni što ne znate), ništa o Meslströmu svetosavske turbofolk teologije tamjana, govana, nečsite krvi i zaparloženog tla. Nemate vi – i ne sanjate koliko ste srećni što nemate – blagog pojma o bulevarskoj duhovnoj vertikali i vidovdanskoj opereta-za-tri-sua Zooloo etici. Ni meni, rekoh, nije bilo jasno sve dok podstarost, po sili nužde (o kojioj ću kasnije) nisam poređao (i prihvatio) činjenice. Između ostalih i činjenicu – jednu od retkih u Srbiji koja nije falsifikovana – da je Andrić… Šta Andrć? Šta sam hteo da kažem? Ne znam, Oprostite godine stižu, ponekad se izugubim u dužim rečenicama, pokušaću sa nekom kraćom, npr. ovom: To što se Andrić simbolično nacionalno samoskastrirao iz hrvatskog nacionalnog scrotm i levo (simboločno otfikareno) mudo položio na Lovćen, desno pak u kriptu na Oplencu pase ond se freiwillig[7] (po srednjem kursu) samokonvertovao u Srbina, samo to je – nišra drugo -uzdiglo Andića na postament prvorazredne nacionalne veličine uveličane Nobelovom nagradom, iako intimno mislim da je Andrić do smrti ostao kriptorvat, a da je, uprkos srpstvu i članstvu u SKJ. svakog decembra agnostički “obeležavao” jeretički, gregorijasnski katolički Božić, to već piše i u zvaničnim Andićevim srbohagiobiografijama ( piše u transkriptu da je Blanuša tako rekao,nakašljao se, pa nastavio da govori.)
Uprkos prečutnoj opštepoznatosti Andrićevog etničkog backgrounda, bez obira na opštedostupnost činjenice da je Andrić kao čovek i Srbin, Beogradu i Beograđanima dragocen samo zato što suštinski nije bio Srbin, što je dugo, maltene sve dok nije bilo prekasno, bio Hrvat, pa onda pod okriljem noći dezertirao iz Hrvatske u srpsku književnosti, urkos, dakle, svim tim opštepoznatostima, samo dan nakon što su čaršijske abronoše pronele vest da je Martens u iz štampe netom izašloj biografiji Im Brand der Welten: Ivo Andrić – ein europäisches Leben – ( onako uzgred) napomenuo da su Andrićevi roditelji bili katolički Hrvati iz Bosne, zloglasne Večernje novosti (Amakuruku i Bitare ) munjevio su reagovale i u zloglasnoj crnoj kulturnoj hronici objavile opsežnu (27000 karaktera) kritičku buruntiju iz pera doktorke književnosti – koju Krmpotić zove prdarom i mahalkušom, što ja, naravno ne činim, mada se slažem sa Krmpotićem – u kojoj je (buruntiji) književna doktorka poseljačenim otomnaskim stilom i posrbljenom katilfermanskom frazeologijom optužila Martensa za srbomržnju, pljuvanje po svemu što je srpsko o za kriptočlanstvo u NeueHitlerjugendu, sa srboargumentacijom da Martens – citiram – “ne propušta priliku da naglasi kako je Andrić poreklom Hrvat, da se (Martens) “bavi vanbračnom (sic!) pozadinom Andićeve porodice”, (da) u “nekoliko navrata insistira na tome da su roditelji Ive Andrića katolički Hrvati iz Bosne, (da) zlonamerno citira kritiku Marcela Reich-Ranickog, koji je roman Na Drini ćuprija (po meni ispravno) proocenio kao orijentalni pulp fiction. priručnik otomake mostogradnje, zabibiren bizarnim kasabalijskim naklapanjima, zaliven mekom bosanskom rakijom”,,da – po drugoj tački književne optužnice – Martens “ maliciozno antisrpski ne pominje izuzetno značajne Andrićeve eseje vezane za misao i delo Vuka Karadžića i Petra Petrovića Njegoša (bez kojih) inostrani čitalac neće moći da razume zašto se Vuk i Njegoš smatraju velikim poslenicima na gradnji srpskog kulturnog obrasca, a Ivo Andrić njihovim svojevrsnim sledbenikom”.
Kraj citata.
Pa čekajte! Mertens je biograf, ne Karadžićev i Njegošev PR. I u kakvoj je Martens, pitam vas, bio u obavezi da širi Andrićevu meku srpsku moć. I zašto bi, ponovo pitam, “inostranog čitaoca” boleo kurac – pardon my french – što neće moči da “ razume zašto se Vuk i Njegol smatraju velikom poslenicima na grdanji srpkog kulturnog identite”,
I vi, kažete, imate u planu da posetite Andrićevu zadužbinu. Ne bih vam to savetoavo. Pomalo je rizično. Nisam, uostalom, sigiran ni da će biti moguće. Ne znam pouzdano, (proveriću) ali rekao bih da zadužbina ne radi sa strankama, pogotovo ne sa stranim novinarima, pogotovo ne s nemačkim. Treba da znata da Andrićeva Zadužbina nije muzej, kao, npr, Schiller Museum, da ona nije institut, kao npr. Gõte Institut, da je Andićeva zadužbina tajno akcionarsko društvo sa supsidijarnom odgovornošću, literarna sekcija bosanskog lobija pod visokim pokroviteljstvm SrboServisi y’BeoYbutasi n’Umutekano mu SrboBwongereza, berza uticaja i pozicija, književna kvantaška pijaca, zavod za zapošljavanje, copyrighte souvenir shop, a uza sve to po Beogradu se priča – za (verovatnu) tačnost informacije ne mogu garantovati – da se u zadužbinskim prostorijama posmrtno rekviriranim od Andrića, o vikendima i praznicima urpiličavaju VIP bunga-bunga žurke za probranu domaću klijentelu i goste iz prijatelsjkih slovesnkih rogue statsa. Što me, ako je tačno, (a verovatno jeste) uopšte ne iznenađuje jer je u Beogradu gotovo nemoguće naći javno zdanje koje nije i part time kupleraj. Qoud erat demonstardum Recite mi: kakav je utisak na vas ostavio hotel Moskva, u kome ste iz neobaveštenosti odseli (na sopstvenu odgovornost.) Relativno pristojan hotel u glavnom gradu države jednog od malih, bednih istočnoevropskih naroda, tako kažete, Tako vi znači vidite. hotel Moskvu (a vidim i da ste čitali István(a) Bibó(a), bravoI) To je, znači, vaš utisak. Utisak vas ne vara. Vi se varate. I ja imam manje-više isti utisak, ali mene, utisak ne može prevariti. Vi imate dobar utisak zato što drugačiji utisak tehničkii ne možete imati. To je jedini raspoloživi utisak. Ne bih da vam kvarim utisak, al ipak se zapitajte kakav je – i koliko je verodostojan – dobar utisak o hotelu (bilo čemu, uostalom) u glavnom gradu jedne razvaljene zemlje u kojoj nema ni slobodnih parlamentarnih izbora, kamoli slobodnog izbora utiska. Beograd i Beograđani su nenadmašni u ostavljanu dobrih utisaka bez pokrića, obavezujućih za sve. Kolikim je samo zabludelim dušama (oba pola) iz Nemačke, Holandije, Kanade i Amerike, itd, fascincija utiskom koji je Beograd ostavio na njih, upropastila život, mnogima i glave došla, rekao je Blanuša, skrenuo s teme, rekao Grilpzrezeru – citiram transkript: ako vam slučajno zatreba kolonoskopija, Ordinacija Radibratović (Cara Dušan 137) daje 25% poputsa ako se pozovete na mene – i onda nastavio da drobelja.
Činjenica je, – nastavio je Blanuša, kaže trasnskipt – da Beograd ostavlja fascinanatan utisak grada otvorenog srca, sa najboljim noćnim provodom, najboljom hranom i najlepišim devojakama u Evropu i (off the record, sitnim slovima) najboljim jebačima, balkanskim alfa mužjacima, seksualnim übermenschima koji jebu do obostrane iznemoglosti) – kako eksplicitno prostački, samoreklamerski piše u turističkim brošurama koje diplomatsko-konzularna predstavnišva Republike Srbije – legla šverca euro dizela, otkupne stanice za srpske kriminalce i poprišta svakodnevnih diplomaskih skandala – raspčavaju ispod tezgi po prestonicama zemalja “kolektvnog zapada”, bez čijih bi (kolektivnozapadnih) dobrovoljnih priloga u Trumanovim jajima, mleku u prahu i promašenim investicijama Beograd i Beograđani odavno pomrli od gladi, koji opet (kolektivni zapad) Beograd i Beograđani u 94,7% slučajeva patološki mrze iz zavisti i/ili osećanja (realne) inferiornostii. Ali znate šta: fatamorgane takođe ostavljaju fascinante utiske; tu su utisci možda i varljiviji od utisaka o Beogardu, ali su bezopasni po život i zdravlje. Što nije slučaj sa utsicima o Beogradu. To su utisci visokog rizika, ponekad smrtnosni. Katastrofalne su štete dobrih utisaka o Beogradu po živote i imovinu naivnih duša koje upadnu u zamku dobrih utisaka o Beogradu i dolete u Beograd da uživaju u najboljoj hrani na svetu, druženju sa najlepšim devojkama na svetu, posete Rimski bunar, Čukur-česmu. grob Neznanog junaka – u koji su, za vašu informaciju, nasumino ubačene civilne kosti sakupljne na oblžnjem seoskom groblju – prošetaju Kalemegadnom, ručaju u nekom od restorana kolektivne turističke isharne u boemskoj četvrti, Skadarliji (Tri šešira, Dva jelena, Zlatni bokal, itd.) Pročitajte fusnotu u transkriptu.[8], pa se vratimo naivnim, zabludelim, kolektivno zapadnim dušama (oba pola), nedužnim žrtvama psihoaktvnih utisaka o Beogradu, “savršenih kopija nečega što ne postoji” (ko li je ovo rekao?). Dovoljno je reći da je za putnike namenike i turiste Beograd dva i po puta veći od ostatka Srbije, to sve govori. Ko tu da se snađe.
Avaj, željni egzotike, ludog provoda u društvu najlepših devojaka/momaka na svetu, sluđeni mitom o tradicionalnom srpskom gostoprimstva, namamljeni u neogradsku zamku kao noćni leptiri na plamen sveće, charter letovima Wiizz Aira i connecting flightovima Air Srbije, na aerodrom Nikola Tesla, iz zemalja pristižu buljuci mladića i devojaka s kolektivnog zapada, koji istog trenutka kad izađu iz aerodromske barake padaju kao žrtve tradicionalnog velikosrpskog gostoprimstva. Pomenuh malopre u fusnoti da sam svojevremeno bio naumio da objavim turistički vodič za odvraćanje turista od dolaska u Beograd i uputstvima za preživljvanje onih koji uprkos svemu stisnu muda, stave glavu u torbu i dođu u Beograd, ali sam odstao. Ko sam ja da remetim božiji prostorni plan. Svi koji u Beogradu žive (i umiru), svi koji turistički dolaze u Beograd (i u Beogradu često umru), u Beogradu žive (i umiru) i u Beograd dolaze da se dobro provedu (i umru) u saglasju sa planovima Proviđenja. Ovako to tumači moja Theologia Srbogermanica: Ako Bog (ako postoji) naumi da nekog – kako to kažu ovdašnji palanački teolozi: “ovenča” – toga prethodno mora sistematski uništiti (Kierkegaard), srušiti ga do temelja (ja), sjebati mu znenja, a nema, verujte mi, nema boljeg načina da bog nekog “ovenča” i da mu sjebe znanje, nego da ga namami u Beogad, podvrgne višegodišnjem iskušenju života /turističkog borvaka i razornim dejstvom Beograda u korazaranju sa samouništavanjem spase dušu njegovu. Da hat es bei Ihnen geklingelt. (zazvonilo vam je) . Setili ste se slučaja organzovanog uništavanja Bricea Tatona[9] Beogradom, beogradskim provodom i beogradskim navijačima.
I FAZ je pisao tome, da, sećam se. Bio je to ekstreman primer uništavanja zabludleih zapadnih duša Beogradom, Obično se to radi diskretnije. Taton se otgrao kontroli – hoću da kažem: organizovano uništavanje Tatona se otrglo kontroli. Dogodilo se u strogom centru grada, usred bela dana, pa procurelo u međunarodno javnost.
Inače većina uništavanja kolektivnih zapadnjaka ne procuri ni u domaću javnost.
Samo bog zna koliko Tatona (oba pola) trune u plitkim pasjim grobovima rasutim po periferiji Beograda, koji je sam po sebi jedan masovni pasji grob.
U transkriptu nadalje piše da je Blanuša rekao – uz napomenu; off te record, nije za štampu! – da su njemu, Blanuši, posebno ogavna uništavanja nameštenim ljubavima (na prvi pogled) između beogradskih parazita, lovaca na miraz i lakovernih devojaka sa kolektivnog zapada pod pokroviteljstvom i uz logističku podršku Večernje Kangure/Novosti.
Svaka devojka sa kolektivnog zpada – piše u transkriptu da je Blanuša potom rekao – koja na izlasku iz aerodroma NIkola Tesla iz tvrdičluka odbije usluge i zaštitu sertifikovanih šeprasa – Krmpotića, Kankaraša, Šupura, Tairovića ili mene – nesmotreno se izlaže neposrednoj opasnosti zaljubljivanja na prvi pogled u lepuškastog beoparazita, lovca na miraz, kome je (fizički) teško odoleti, ali koji vodi pravo u propast.
U počecima uništavanja ljubavima na prvi pogled beoparaziti ostavljaju izvanredne utiske na zabludele devojke s kolektivnog zapada (prividnom) širinom slovenske duše, (prividnom) dužinom polnih organa i polnim odnosima (prividno) dugog trajanja (ne kaže se uzalud: služi ga ko budalu kurac; ne znam kako me nije sramota da vam ovo pričam.) Međutim kao i svi beogarski utisci i utisci o veličini polnih organa i dužini polnih odnosa, varaju. To su, ako se tako može reći, genitalne i koitalne fatamoragne. Čim istekne Grace Pariod dobrih utisaka o širini slovenske duše i dužini beoparazitkih polnih organa, čim se zabludela devojka prene iz omamljenosti julijanskim cirkadijalnim ritmom, čim shvati da je beoparazitov polni organ dugačak 13, 2 cm isključivo po pravoslavnom kalendrau, da u stvarnosti ne prenaša 4, 7, cm, da polni odnosi (prividno dugog trajanja) po gregorijanskom računanju vremena traju maksimum 3-4 min, već je prekasno. Medeni mesec je prošao. Novinari Večernje Kangure (Novosti) odavno više ne objavljuju motivacione reportaže (kojima žrtvu uvlače sve dublje u beogradsko živo blato) o (nasumičan slučaj s portala www.blanusa dot com) “šarmantoj Ingeborg iz Ingolstadta koja je turistički došla u Beograd, slučajno srela tog i tog, zavolela tog i tog, udala se za tog i tog. preko tog i tog zavolela Srbiju i sve što je srpsko, zbog tog i tog naučila srpski, za ljubav tog i tog se izveštila u seckanju srpskih salata, kuvanju srspkih jela, sarme, musake, pihtija, sataraša, paprikaša,, zbog tog i tog konvertirala u pravoslavlje, s tim i tim se ispovedala i pričešćivala u hramu svetog Save, s tim i tim hodočastila u manastir sa pet zvezdica, Tumane, itd. itd.
Prethodno je Ingeborg iz Ingolstadta (napomena: “prethodno” označava period poluraspada od maksimum godinu, godinu i po dana) rasprodala sve što je imala u Ingolstadstu, celokupnu životnu ušteđevinu prebacila na parazitov račun,, polovinu sume straćila na višemesečne medene mesece po egzotičim destinacijama – Abu Dabi, Dubai, Palma de Mallorca, itd. – drugu polovinu promašeno investirala u jedan od tri mala parazitska template beobiznisa – ćevabdžinica, menjačnica, autoperionica – koji (bilo koji) mali bizns propada u najkraćem zamislivom roku, posle čega počinju parazitska sečenja uveta, krpljenja dupeta, odavenja igrama na sreću, part time babojepstva za male pare, zaduživanja kod rodbine, zaduživanja kod zelenaša iz Železnika da se vrati dug rodbini, zaduživanja kod zelenaša iz Obrenovca da se vrati dug zelenašima iz Železnika, ubzo sledi raspad parazitskog braka, sve učestalije bračne (i vanbračne) scene koje nisu za štampu, i na kraju iznenadna smrt beoparazitove majke prouzrokovana posledicama intoksikacije osiromašenim NATO uranijumom.
Beoparazit – koji više nema para ni za osnovni (kladionicu), a kamoli za saharnu – deponuje mrtvu majku u zamrzivač (misli: privremeno) dok nekog ne izdominira, dok ne uđe u pare, u koje nikad neće ući, jer samo što je počeo da izdominirava (čitaj: vara, krade) samo što je počedo da ulazi u (sitne) pare dobija metak u čelo u sačekuši udruženih sicariosa zelenaša Železnika i Obrenivca, koji dug namiruju zaplenom stana.
A novopečenoj udovici Ingeborg iz daju 24 sara da pokupi prnje i da se gubi.
Ingerborg nema kud. Kupi prnje, ubacuje dva para čarapa i troje gaća u najlon kesu i vraća se s mesta zločina, natrag, u Nemačku, Makijavelista kakav je, Krmpotoć bi sigurno rekao: tako joj i treba kad nije angažovala sertifikovanog šerpasa. Nije dala dnevnicu 25 evra i bon za topli na ćupriji, dala 850. 000 i zdravlje na mostu. Ja to, naravno, nikad ne bih rekao. Iako Krmpotić pravo kaže. Potrajaće Ingeborgin povratak u Ingolstadt, Nema para za podvoz. Mora da autostoprira. Sporo to ide. Prošlo je vreme flowr-powrea o autostopiranju. Rastojanje do Slavosnog Broda (204 km) Ingeborga prelazi za petnast dana. U Sisak udeljen 153 km od Sl . Broda stiže posle još sedama dana, kao već potpuno oronula tridesetjednogodišnjakinja u dubokoj starosti. Podvoz do Slavonskog Bpoda plaćala je podajući se šoferima T.I.R. kamiona na usputnim parkinzima i odmorištima. Od Siska, dalje ka severozapadu, podvoz plaća oralnim zadovoljavanjima i hand jobovovima. (Zbog uznapredovale oronulosti, zapuštenosti i neokupanosti ni šoferi više neće da je karaju.) Ako imamo na umu da je izgubila seksualnu platežnu moć, ostaje nejasno – ni njoj nije bili jasno, reći će mi kasnije (piše u transkript) – kojim je sve hibridim podvozima Ingebrog savladala preostalu razdaljinu od 679 km između Siska i Ingolstadta
Bilo kako bilo, posle dva i po meseca potucanja, bleda senka Ingeborg u nakadašnjem značenu te reči konačno se vraća u Ingolstadt i nalazi smeštaj u prihvatilištu za beskućnike. Prehranjuje se od socijalne pomoći. Svesna je da je zasrala. Ne uspeva – i ne pokušava da uspe – da se reintergriše u Ingolstädter Gemeinschaft. Na kraju će Ingeborg pokušati da potražiti utehu u poslednjem pribežištu luzera (u Srbiji i ratnih zločinaca) – bogu. Bog ni mukajet. NI da, ni ne. Ne; Ni: Dođi k meni ti koja si umorna i opterećena. Ni: Idi od mene u oganj najkrajnji. Šta, uostalom, da kaže? Ima loša isksutva, Poslenji put kad je izričito odbio da odgovori na škaklljiva pitanja koja mu je postavio Ćosić, Ćosić se okrenuo Staljinu i posle izvesnog vremena rasturio Jugoslaviju. Narodu se ne može ugodti. Ko bogu može garantovati da se Ingeborg – bio da joj kaže: dođi, bilo da kaže; idi – neće okrenuti Putinu i razbucati Nemački ko Smajo prdalo. Heinrich Seuse je, uostalom, rekao sve što se može reći u vremenima bogostavljenosto: lîden ist der kürzeste weg ze gote[10]. Ali ko još danas razume Mitellhochdeutsch. Infeborg sigurno ne. Kontaminirana srspkim jezikom, jedva i Hochdeutsch natuca. Lokalna Katolička crkva odbija da je primi natrag u okrilje. Nema u Ingolstadtu boga za Ingeborg iz Ingolstadta, Hildergard od Bingena XXI veka. Caritas neće da čuje za nju, Opus dei da ne pominjem. Greh koverzije u jeretičku ortodoskiju je izgleda neoprostiv. “Taknuto,maknuto”, kaže joh Der hochverehrt Müller i zalupi vrata crkvena pred nosem. (Lepo je rekao onaj rabin: moderne religije smrde). Na intervenciju nekolicine dobrih agnostičkih duša iz ingolštatskog Sozialamta, Ingeborg jednog dana uploaduju u oštinski photo shop cropuju je, regermanizuju, restiliziju, rebrendiraju i daju joj part time posao baba-sere u restoranu Weissbräuhaus zum Herrnbräu. Tu sam, u klozetu Weissbräuhausa zum Herrnbräu, sreo Ingeboeg, tu, u klozetu, čuo njenu priču, pošto je kupio, po to prodajem.
Otkuda ja u Ingolsatdtu? I je se to često pitam. Najverovatnije sam se tamo obreo kao šerpas i prevodilac malog biznismena, Dajbabića. dilera polovnih automobia, koji je na automarktu Wirkaufendeinauto (vl. Turgut Õrenç ) po jeftine pare kupovao izraubovane mercedese, koje je u Srbiji preprodavo po dvostruko, trostruko – kad naleti na rapalja – o četvorostruko većoj ceni. Šerpasiranja, prevođenja (i podvođenja) malom biznismenu Dajbabiću bila su za mene jedine (bedno plaćene) prilike da provedem nekoliko dana na nemačkom govornom području, da se odmorim od srpskog jezika na kome već deceijama ne mislim, ali koji u Srbiji povazdan slušam, često i govorim. Krvavo su mi se obijali o glavu kratkotrajni studijski boravci na etnički čistom nemačkom govornom području, skupo me je koštao (privremeni) neograničen pristup nemačkom jeziku. Ne toliko zbog povremenih intoksikacija šatrovačkim srpskim, na kome su na poslovnim ručkovima govorili Dajkovičevi jaranen i ahbaben na privremenom radu u Nemačkoj, koliko zbog ponižavajučih situacija u ingolštatskim kuplerahijma u kojima sam morao ciganisati i cenjkati se sa sex trafikantima, pimpovima i madamama. oko popusta na karanje mutinacionalnih ingolštatskih prostitutki (oba pola). Kupovina olupanih, polovnih merecedesa bila je samo poslovna taktička varka – kurvanjski Sarajevski atentat – Dajbabićevih poslovnih putovanja u Ingolstadt, strateški cilj bila su serijska krndačenja prostitutki svih polova, nacija, vera, rasa i boja, od kojih se (krndačenja) – zbog strogih pravila svetosavskog seksualog šerijata i straha da bi ga neko mogao potkazati igumanu manstira Tumane – Dajbabić u Srbiji celomudreno uzdržavao i analogne seksualne odnose praktikovao s mene na uštap, isključivo u svrhu prokreacije (koja mu nije išla od ruke).
Ingeborg mi je tu, u klozetu na maternjem namačkom sa jakim srpskim akcentom, spričala true crime love stoy koju sam vam upravo ispričao iz koje sam izostavio grafphic detalje koji su u suprotnosti sa zakonom o štampi, poput, npr. opisa danonćnih mobinga koje je trpela od svekrve, beoparzitove majke i čestih beoparazitskih premlaćivanja zbog toga što je pred oltar crkve manastira Tumane stala i u brak iz najnižih pobuda i koristoljublja nije ušla kao virgo intacta, itd. i sl.
Dobri utisci o Beograd bili su moj krst, moja Golgota, moja vita dolorosa, Herr Blanuscha, tako mi je na rastanku rekla Ingeborg iz Ingolstadta.
I nije mi naplatila pišanje.
Imajte to uvek na umu, Herr Grillparzer. Ne podležite dobrim utiscima. Setite se: sve su to Die Eindrüken, nipošto die Gefüle, ponajmanje die Wahrnehmungen. Utisak izvesnog napretka, koji ste, kako rekoste. stekli već na aerodromskoj paosškoj konrtroli, nije iluzija, to je nešto mnogo gore od iluzije, to je intoksikacija aerosolom nacionalnog saliguza, toksične mešavine propagandnog spama (51%), autougesetije, (25%) i čestica pičkinog dima (24%). Pitate: šta je je Fotzenrauch, možda sam nezgrapno preveo, objasniću kasnije, napomenuću samo toliko da Fotezenrauh posredno ima veze s Lebensraumom i Katzenjammerom. Vratimo se sada na meritum.
Nemam, naravno, ništa protiv da čitaoci vašeg cenjenog lista steknu utisak da se u Beogradu oseća duh pobune. demokratije i slobode, za bolji utisak i nisu. Vi, dakle, pišite vašu reportažu u skladu sa ustiscima dana i zakonima tržišta, a ja ću vama, za vaše dobro, govoriti celu istinu o Beogradu.Tj. koliko je to moguće. Nihil creatum esse verum (T. AkvinskiI). Dakle, ništa stvoreno, nije istinito, zašto bih ja bio istinitit. A zašto bi tek Beograd bio istinit. Odavno ja više ne nasedam na utiske, kravavo su mi se utisci obiljali o glavu. Sledite moj primer, poslušajte moj savet, ne nesedajte. Utisci varaju, her Grilparzer, ja ne varam. Znam Hotel Moskvu kao zlu paru, znam da nije ni hladan ni vruć, znam da je spolja gladac, unutra jadac, da je jedan okrečeni ugostiteljski grob. Vama je to teško zamisliti, ali verujte mi na reč: svi ovi kelneri iz Moskve – koji bi spolja gledano mogli kelnerisati i u bečkom hotelu Sacher – stranim gostima, naročito Nemcima i Englezima, na koje su trdaicionalno kivni zbog bombardovanja Beograda, pljuju u šanku u kafu i alkoholna pića, a pre nego što im posluže jelo, krišom uvuku prst u dupe i zamoče ga u supu.
Ni vi nećete biti izuzetak, velike napojnice nisu od pomoći – naprotiv, dodatna su motivacija – budite sigurni da ćete sa kafom popiti slinu, da ćete sa supom posjesti govno. Zato vam savetujem da ručavate i večeravate u restoranu domaće kuhinje “Proleće” – mada ne garantujem da vam ni urestoranu Proleće neće uturti govnav prste u supu – ili (najbolje rešenje) u studnestkoj menzi, prepoučujem Tri kostura, nedaleko je odavde, piše u transkriptu da je Blanušo a rekao u diktafon, popio gutljaj lincure, pa nastavi da govori. ovoga puta on the air.
Dakle: pamet u glavu. Sa Beogradom i hotelom Moskva samo ljubazno, ali na distanci. Rekoh već: znam hotel Moskvu ko zlu paru, znam sve taje njegove. Utuvit: hotel Moskva Potemkinov hotel – samo mu ime, usotalom, kaže, – to višenamenska gastinjica s pet zvezdica, istovremeno hotel i interaktivni 3D porno sajt, hi-tech buredelj koji radi prikrivanja zločina iz strast ordinira po julijanskom kalendaru. Ponavljam, podvlačim: Ovo što ću reći nije za štampu, ovo je za vašu ličnu informaciju. Hotel Moskva, (naoko) relativno pristojni hotel u prestonici države jednog od malih, bednih istočnoevrosikih naroda, od 16 h PM po julijanskom računanju vremena – što mu preračunato dođe 23 h po gregorijanskom – pa do kliznog fajronta posluje kao kupleraj za četiri zvezdice koji zahvaljujući transferu kurvarluka, ne gubi ni “u” od utiska relativno pristojnog hotela u prestonici države malog, bednog istočnoevropskog naroda, od kojih je takozvani naš narod verovatno najbedniji. Nejasan vam je pojam “transfer kurvarluka”. Koliko će vam tek biti nejasan pojam “transfer dijabetesa”. Ima i takvih trasnfera . Ima i gorih. Doći ćemo i do toga, Pojasniću najpre pojam “transfer kurvarluka”. U Beogradu (poluzvanično) postoje dve notorne kurvarska ekosistema, dva pornomikrokosmosa: low budget Picin park i Upper Middle Class Plavi most. Smatra se aksiomatičnim da se celokupan beogradski kurvarluk odvija u tim čemernim enklavama, a da na svim ostalim lokacijama vlada svetosavski seksualni šerijat. Svi u Beogradu koji vide kurvanje u oku brata svojega, a ne vide bratski kurac u dupetu svome, kao omađijani gledaju u pravcu Picinog parka i Plavog mosta, niko ne gleda u pravcu hotela Moskve, iako (manje-više) svi znaju da se upravo u Moskvi odvija 75% najperverznijeh elitnog kurvarluka, da tu, na par koraka odavde, na recepciji, možete maručiti karanje 13 y.o. malelotenice (cena: 1500 evra) ili masovnu defloraciju 12 y.o. devojčurka (cena – od 3500 evra). Da, nadalje, razvratnici koji žele svedoka-sradanika u tzv. thresome defloracijama, mogu doplatiti 800 evra i simultano naguziti i recepcionarku po izboru. U ponudi su ,. po ceni do 1500 do 5500 evra, i rekretaivna vikend karanja tzv. “zaštitnih lica”, prezenterki TV SrboMilles BeoCollines (RTS), najvaljivačica, starleta, garderoberki, pevaljki, sportkistkinja, itd.
Pitate; Ko su klijenti? Bolje da ste pitalo: Ko nije? Legion im je ime. Uglavnom su to visokoplatežni seksualni, devijanti i manijaci iz zemalja EU i država kolektivnog zapada, elitne šupak-efendije, tobžije i furundžije, pedofili i voajeri širokog spektra, metroseksualci, gastoseksualci itd. koji u organizovanim buljicima dolaze u Beograd na sado-mazo-pedo.-hetero-homo safarije, odsedaju u hotelu Moskva i kao predatori iz istoimenog horror-sci-fi filmskog serijala, za male pare guze koga stignu u sve relevantne telesne otvore.
Sve je u hotelu Moskva podređeno deregulaciji, komercijalizaciji i neoliberalizaciji prostitucionog libida, uključući built in bioterminale za plaćanja seksualnih usluga kreditnom karticom i mobilnu dermatovenerološku amulantu pod video nadzorom i kriptozaštitom. Za najplatežnije goste, petrošeike iz UAE – koji na proputovanju u zemlje kolektivnog zapada odsedaju u takozvanom predsedničkom apartmanu – u ponudi su stopover karanja ministarke rudarstva i energetike u prisustvu najviših državnih zvaničnika (povremeno i mene kao sherpasa i zapisničara) – kao i indigo-triathloni – ministarka plus, državni sekretar, plus maloletnica na takozvanoj kamari – i last but not least samo-jaši-mi-smo-naši maratonski potpouri beobukake i srbofutunari devojčica i dečaka.
Vidim da me pogledaste u čudu kad rekoh da povremeno i po službenoj dužnosti i ja prisustvijem serijskim pornomasakrima u moskovskom predsedničkom apartmanu. Velika mi je to muka duhu. Uvek se u takvim delikatnim situacijama osećam poniženo, izrabljeno čovekom po čoveku, Živi me stid izjeda dok držim sveću nad masnom dlakavom guzicom nekog Feruz-paše iz Dubaia, Abu Dabija, itd. Ali naprosto nemam izbora. Rules of engagemet su jasna:
Ako petrošeik poželi da mu šerpas drži sveću, šerpas drži sveću, ako petrošeik izvoljeva da mu fixer zanosi muda, fixer zanosi muda.
Ako bih odbio prljavi poslovni angažman, izgubio bih licencu. Živeti se mora, računi se moraju plaćate, nema besplatne starosti (čini me se Cains)
Ja sam puko tehničko lice, robovska radna snagra, ubogi sherpas, fixer, vodič; prevodilac, radim šta mi se ponudi, takav je sistem. Ne mogu rečima opisati koliko mi je sistem odvratan – u stvari svaki sistem, ne samo ovaj odvratni antisistem – ali nemam kud iz sistema
Samom sebi sam odvratniji od odvratnog sistema koji mi drži jajca u procijepu, ali kao što ne mogi nikud iz sistema, ne mogu nikud ni iz sebe, egzsitiram pod moranje, živim po kategoričkom imperativu.
Inače u pravu ste: i luksuzni Hoteli u Las Vegasu, Saint Moriztu, Parizu, Londonu i NewYorku, da ne nabrajam, posluju kao hotel Moskva, koji istina još nije dao his best, koji tek čeka svog Epsteinea. Ne sporim to. Ali svi ti hoteli posluju transparento, na ekonomskim održivim principma. po najvišim evropskim stadardoma. Svi ti High Tech kupleraji odašilju neuvijenu marketinšku poruku: mi smo kuće hazarda i i razvrata, bujmrum efendije, platite pa klatite. Hotel Moskva je licemeran hotel. Hoće da se jebe, a da mu ne uđe, pardon my french. Po gregorijanskom radnom vremenu hotel Moskva ordinira kao part time burdelj, po julijanskom kalendaru se producira kao se kuća uzornog svetosavskog ugostiteljstva i bastion slavjanoserbskog gostoprimstva. Moskva je Potemkinov hotel, rekoh već, Osvrnite se, pogledajte: zastakljeni ćumez, desno od recepcije, to je tzv. Souvenir Shop. Tu se međunarodnim drkadžijama, voajerima, fetišistima, habitualnim pantiesniffersima i ostalim pervertitima ispod tezge (i po skupe pare) prodaje (najmaje pet dana) nošeni donji veš vrhunskih beogradsjih srbosportistkinja, osvajačica srebrnih i zlatnih medalja u raznim disciplinama. Pogledajte uokolo, Herr Grillparzer. Šta vidite? Dokle pogled dopire, na svim zidovma, u svim salama televizor do televizora. Svuda televizori ,a ni u jednom ternutku niste sigurni da li se to što vidite – uključujući vas – nalazi s ove ili s one strane ekrana ili je (najverovatnije) sve i tamo i ovamo (ili najpre nije nigde.) Hotel Moskva je hotelijerska Schrödingerova[11] mačka. Recite: šta mislite, zašto svi ovi Šveđani, Englezi, Turkmeni i Marokanci netremice gledaju drugi dnevnik TV SrboMilles Collines (RTS) iako ni reč srpskog ne znaju. Stvar je prosta: Dnevnik II RTS nije informativna emisija, to je BeoPorn Hub, digitallna vijagra, video katalog, e-cialis, digitalna verzija analognih prostitucionih izloga iz Amsterdamske ulice Crvenih fenjera.
Prezenterke/najavljivačice iz ponude se naručuju in oredr of appaerience posredstvom daljinskih upravljača; vidite valjda da većina gostiju drži daljinski u ruci. Ko bi da po pristupačnoj ceni naguzi spikerku dnevnika 2, pritisne taster 1. ko hoće 13 y.o. maoletnicu, pritisne taster 2, ko hoće voditeljku kviza “Svaki dan milon”, pritisne taster 3. I tako dalje od 01 do 135. Around the Clock. Sve hiperorganizovamo. Sve digitalizovano. Sve po najvišim evropskim standardima, a opet sve nekako balkanski jadno, bedno, smrdljivo, pa zabašureno jeftinim air freshenerima.
Naručene prezenterke/voditeljke. u sobe naručioca dolaze incogniti, u realnom vremenu, u streamu, bežično ili – alternativa – optičkim kablom, Unterkuplermajstiri u predsoblju dekodiraju dame, konvertuju ih u biološki format, dromfulje se navrat-nanos istuiraju, plaknu die Fotzen[12], a po obavljenom poslu, mesto seskualnog zločina protiv čovečnsoti napuštaju analognnim putem, niz požarne stepenice ili kroz ulaz/izlaza za poslugu.
Sluzavi prihod se deli po sledećem modelu i pozivu na broj: Izvođačice radova – 10%, UO RTS.a – 25%, organizator i pokrovitelj posla, SrboServisi y’BeoYbutasi n’Umutekano mu Bwongereza – 40%, Republički hidrometeorološki zavod – 15 %, direkcija hotela Moskva 10’%, baškiš se ravnopravo deli između sobarica i čistačica, bedno plaćenih za rudarski posao uklanjanja tragova seskualnih zločina protiv čovečnosti, dezinfekije i deratizacije soba, Meni u danima/noćima kad radim kao kuplersherpas i pornofixer, sleduje dnevica u isnosu od 1.2 % profita, koju se odbija od procenta RHMZ-a. U danima/noćima kad ne ordiniram – a zbog odmaklih godina sve ređe ordiniam – sedim ovde, u apertitv baru kao kuplerprivatdotzent, hroničar, statističar, finansijski forenzičar i sa superiorne pozicije nemačog jezika – kasnije ću eksplicirati tu poziciju – pratim protok roba, ideja, ljudi, kurvi i kapitala. Kakulišem, sabiram, množim, delim, oduzimam.
Sad ću vam nešto reći: Sa stanovišta marksizma, lenjinizma i staljinizma (iznuđeno) prostituisanje TV prezenterki i voditeljki nije za osudu, to nije nemoral to je eksploatacija čoveka po čoveku, prekarni kurvanjski rad na crno. Ali zato su za svaku osudu – i strogo kažnjavanje obredom umuhango wo gukata imyanya ndangabitsina (kinyarwarda: sakaćenje ženskih polnih organa, prim. Blanuša) – gnusne ksenofobne, gluposti, pokvarenjačke, ljotičevske konfabulacije, klerofašističke klevete, poznoromantičarske dezinformacije, i huškanja na krvoprolića koje prezenterke za bednu nadnicu nesramno squrtuju u lica izbezumljenih gledalaca čija vekovna ( odnedavno digitalizovana) potuljnost i izbezumljenost, služi kao repromaterijal za prizvodnju u distribuciju pretpoltičkog podsaharskog ambijenta jada, bede i čemera.
Dnevnici 2 TV SrboMilles BeoCollines (RTS-a), nisu informativne emisije, Herr Grillparze, to su video neuroelptici. sa zastrašujućim side effectima
Na osnovu preliminarnih kalkulacija tvrdim da lavovski deo prljavog moskovskog novca završava u rukama imbecila koje bi čak i po svetosavskim kriteriumima morali biti džebraci, džeparoši, prosjaci, nadničari, kvantaški pijačari, propaliteti, beskućnici, elebaci, napoličari, sifilističari, lumpenproleteri, u najboljem slučaju rednecsksi ili ridžovani, koji su se, opet, zahvaljujući mlitavosti, bolećivoj slavjanoserbskoj duševnosti. submisivnosti, tupoumnosti i kukavičluku beowhitetrasha, factotuma iz miljea tzv, građanske Srbije, enormno obogatili i koji prljavi profit od iznajmljivanja kampova za obuku ruskih cyberterorista i prekarnog kurvanjskog rada pametno investiraju u svestrani razvoj gluposti, pokvarenjaštva i ostalih preduslova za totalnu propast ovog društva – za koje će konačna propast, koja nije daleko. značiti izbavljenje – društva koje se samo nasumičnim skupom, samo skupom abortiranih egzitencija može nazvati, društva koje se protiv urođene nesreće bori kompulzivnim igrama na sreću. Nemojte se iznenaditi ako u prolazu čujete: taj i taj dobio sina na lutriji, taj i taj izgubio život na pokeru, taj i taj izvukao deblji kraj na lozu, onaj osvojio Mount Everest na Loto-u ovaj. opet, dobio premiju – lumpenaudi 6 ili pseudoBMW 3 na na greb-greb-u, onaj pak tamo pobedio Juventus s 3:1 na akciji “uzmi račun i pobedi”. Pratim, kažem. tokove novca, ne promiče mi da se 97,5 % novca koji izađe iz Moskve, istog dana vraća u Moskvu sa kamatom od 12%. Prljavi novac, koji maloletne seksualne delikventkinje – kažem: delikventkinjke; jer podjednako su delikventni i seksualni zločinci i žrtve dobrovoljnog seksualng nasilja – uredno donose kućama, momentalno dopada šaka nezaposlenih očeva i braće, društvenih parazita, režimskih botova, bedno plaćenih premlaćivača protestnih studenta, moralnih nakaza i propalica, – koju sluzavu zaradu istog dana iskeširaju na neki konfekciiksi statusni simbol – nrp. duks sa likom V. V, Putina – ili neki fancy bofl gadget – npr. xiaomi telefon – ili ga naprosto do poslednje pare spičkaju u podmoskovskoj, kladionici/kockarnici. “Srbobet”, ordinirajućoj u prostorijama bankrotiranog krematorijuma junećeg mesa III klase, svojevremene kultne ćevabdžinice, “Orašje”, koja je slavu leskovačke pljeskavice pronele širom Evrope, u jednom momentu ozbiljno ugrozial primat bečke šnicle i u vijekove vjekov natopila Terazisjki plato smradom kauterizovanog roštiljskog mesa.
(Na margini transripta piše: Blanuša pali cigareti, mrmlja sebi u bradu – “opet preduga rečenica, opet se izgubih, moram bitu koncizniji” – i ponovo recidivira na dugu rečenici)
Prljavi novac iz trezora Moskve – nastavlja Blanuša, kaže transkript – stražarno preuzimaju finansijski eksperti vladajuće hunte Beojuvenla Srbohabyarimane (Vučića), konvertuju ga (po srednjem kursu) u bitcoine i na Londonskoj berzi kupuju vreme za produžetak traćenja vremena na kosmogonijski projekat devetnaestovekovnog beohumanizma i srborenesane. stvaranja srpskog sveta – preuveličavanjem Republike Srbije koja u ovom trenutku nema dovoljno stanovnika ni za sopstvene potrebe, kao što – po svdočenju dr Nikole Krstića, osnivača srpske pedofilije – u vreme preuranjenog osnivanja medicinskog fakuleta Srbija nije imala ni jednog bolesnika vrednog bolničke nege.
Gorak je hleb nas srpskih sherpasa i fixera, rekao je potom Blanuša, (piše u transkriptu.) Krvav posao. Ponekad doslovce krvav. Evo nekoliko detalja iz mog CV-ja: Kao šepas i fixer širokog spektra šerpasirao sam i fiksirao i levo i desno i kapom i šakom. I novinarske, i ratnodopisničke i piskiperske i ratnohuškačke i međunadnoposredničke i glavolovačke i religioznoturističke safarije. U periodu 1992-1995 parcijalno sam, do žel. stanice Bistrik odakle su lovce na (musimanske) skalpove mojnebaova[13] preuzimali sertifikovani republčkosrpski head huntersi – bio vođa puta i šerpas na sarajavskim safarijima, koji su (safariji) tu, nedavno nakratko procurili u javnost proizveli osrednju moralnu paniku, da bi vuk ubrzo pojeo magarca. Doskora sam šerpasirao i na svetosavskom safariju “Stazama prelaska srpske vojke preko Albanije za patriote” (četri dana, tri noćenja, all inclusive) u organizaciji Krmpotićeva ad hoc agencija, koji su (safari i agencija) pre nekoliko mesecia zabranjeni rešenjem Ministarstva trgovine i turizma zbog smrti dvadesetpetroice hodočasnika od hipotermije i iscrpljenosti.
Sredinom, pak šezdesetih – dok sam za bednu nadnicu, i bez prava na ishranu na diplomatskim prijemima . radio u ambasadi SFR u Kinšasi kao prevodilac, sa svih jezika, uključujući srpskohrvatski (niko u ambasadi SRFJ uključujući H. E. Rabasovića, nije znao ni jedan jezik, mnogi ni maternji) – dok sam, rekoh, bio u Kinšasi, dok sam, rekoh, radio u ambasadi FNRJ u Kinpasi, dopunski sam, da bih se prehranio, zarađivao kao vodič i prevodilac na safarijiima lovaca na lavove, nosoroge i plizdontšutove. Pitate: Šta su plizdontšutovi,? Prevešću: plizdontšutovi, su bittenichtschlißeni, trofejni urođenici Mbuti (pigmeji); koji bi, pre nego što bi ih nemilosrdni beli suprematsti upucali, padali na kolena i zapomagali: please don’t shooot, bwana, please don’t shot.
Nemojte sad, zarad mira u kući reći da nikad niste čuli za rekraetivne odstrele urođenika u zemljama podsaharske Afrije, koji (odstreli) su ranih šezdeseti bili tres chic u dekadentnim krugovima kolektivog zapada.
Zaista je to bilo (ondašnje) dno evropske posuvraćensoti, Ali nije to bio nikakav presedan, nema tu mesta moralnoj panici. K. G. Jung – koji je znao znanje. – dokazao je da je svaki čovek ubica – lično iskustvo ubijanog mi govori da je u pravu – ali da ne može svako priuštit da (nekažnjeno) ubija i zato Proviđenje za srednju klasu i sirotinju prigotovljuje ratove, narodne odisaje, u kojima se sirotinja nekažnjeno međusobno ubija dok ne ispuni kvotu.
Nije vam najjasnije šta sam hteo reći kad sam reakao: ja sam ubijan. (opisno prevdeni kao: Ich wurde getötet, immer wieder). Nepodudarnst gramatika. U nemačkom jeziku ne postoje svršeni i nesvršeni glagoli. Biti ubijen u nemačkom jeziku (i u Nemačkoj) je jednom za svagda svršena radnja, u srpskom jeizku (i u Srbiji) biti ubijen je, durativni glagol, proces dugog trajanja. Nemate vi, Nemci, gramatički kapacitet da pojmite kako je moguće decenijama iz dana ubijan biti ubijan i kako (zahvalujuči našim posebnostima) iz većine ubistava (privremeno) izvući (relativno) živu glavu,
Sledeća vas digresija možda može zainteresovati: kao decenijski pretplatnik online izdanja FAZ-a, znam (iz prve ruke) da vaša redakcija neguje dosledno kritičan stav prema međunarodnom trolu SrboIdiaminadade, Beosadamahiseina, (Miloševića), poricatelju genocida u Srebrenci, dobitniku Nobelove nagrade za književnost, austrougarskom runaway piscu Handkeu (Peteru), kome sam (između 1996. i 1999) povremeno bivao šerpas i prevodilac.
Nudim vam inside story. Cena po dogovoru. Spremni ste da platite! Sehr Gut. Neka naslovi i podnaslovi budu redakcijski Krećemo na posao.
Čim sam prvi put video Handkea, kako se to kaže, upremase, odmah mi je bilo jasno da nervni sistem tog čoveka nije na visini istorijskog trenutka, piše u transkriptu da je Blanuša tom rečenicom započeo priču o Handkeu – dodao da će se kasnije vratiti na neuropatologiju – i potom nastavio da priča.
Bilo je sasvim očigledno, nastavio je Blanuša, kaže transkript – da je Handke u Srbiju došao kao beli bwana abuna koji srbiurođenicima domsi đinđuve antiimperijlazima i ogledalaca podrške pravednoj borbi srpskog naroda.
Pomišljao sam ponekad da se Handke u jednom momentu izgubio u mnogobrojnim prevodima svojih romana na sve svetske jezike, uključujuči srpski i da je (pirvidni) izlaz iz translacionog lavirinta pronašao u Srbiji, ćorsokaku u koji se ušunjao vođen poznoromantičarskim GPS sentimentom koje je Gauguina odvelo na Tahiti, Hammnigwaya na Cubu, a Briana Inoa i Davida Birna u Podsharsku Afriku u potrazi za primitivnim (likovnim književnim, muzičkim) izrazom.
Ne isključujem, međutim, mogućnost, trebalo bi to istražitti – kaže transkriptu da je Blanuša potom rekao – da je i Handke bio žrtva velikosrpskog hegemonizma i kretenizma, da je bio biohemijskim (saliguznim) putem uslovljen da ostatak života posveti – u finansijskom smislu vrlo unosnom, Nobelovom nagradom nagrađenom – projektu banalizacije srebreničkog genocida i uklanjanju tragova masovnih zločina Srbodiiamnidade, Miloševića.
Evo šta me je navelo na tu pretpostavku (koju bi trebalo istražiti). Jednom zgodom na svečanoj večeri u Sonderkommandi istočnobosanskog Auschwitza, motelu “Vilina vlas” u Višegradskoj Banji priređeno j u čast polaganja kamena temeljca za Potemkinovo prigradsko nasele, Andrićgrad, ugledah krajičkom oka šoheta (obrednog klača) nejači,majora B’Twonga (Mitrašinovića) – u kolektivnom pamćenju Srba zabeleženog kao Kapetan K, heroj sa Košra – kako krišom sipa Handkeu srbosaliguz u vino. Šta je srbosaliguz? Teško je to zapadnjaku objasniti. To je magična tinktura komplikovanog sastava – čiji je osnovni satojak voda sa zvečana – koja uneta u metabolizam miror neurone žrtve čini receptibilim za live steraming mnogostradalnog srpskog nacionalnog identiteta, koji je Handkeu – odranije sklonom identitetskm krizama. samoviktimozaciji i mnogostradalnosti – legao ko budali šamar.
Imajte, međutim, na umu da somatziovana, refleksno uslovljena, resantimanska psihogija manično paranočine mnogostradalnosti – koju je Handke oberučke prihvatio – nije poremećaj, kao npr, ADHD ili, da je to neuzlećiva duševna bolset, smrtonosna po okolinu. isceljujućia za bolesnike.
I vi ste, kažete, primetoli da je Handke bio sklon samoviktimizaciji, da je oduvek izgledao mnogostradalno, da je – iako je (pretpostavljam) trošio silne pare na firmiranu garderobu – oduvek odavao utisak kao da se oblači u second hand shopu.
Zastaću ovde na trenutak, odgovorićju na pitanje ne koje je vas, kažete, naveo pomen motela Vilina vlas. Pitate: Da li je istina da je u koncentracionom motelu, Vilina vlas umuyobozi mukuru (Hauptführer) bosanskih srba Radovan Karadžič poturao pod nos stranih dopisnika Andrićevu programsku pripovetku, “Pismo prijatelju iz 1920” kao krunski dokaz posvemašnje nemogućnosti zajdničog života Srbia i Muslimana (bilo koga uostalom) i neophondosti etničkog čiščenja nesrba. Da tačno je. Lično ja sam preveo “Pismo prijatelju iz 1922 na nemački”, Karadžić ga je poturao novinarima pod nos, ja sam kao šerpas i fixer ekipe Rundfunkanstaltena der Bundesrepublik Deutschland sve to prevodio.
Moram, međutim, napomenuti da Karadžić nije zloupotrebljavao Andrića – kako se to uobičajilo smatrati, čak i na zapadu – smeo bih se zakleti, iako ne mogu dokazato da je Andrić – izokola, posmrtno, sračunato, kad više nije mogao biti izručen Hagu – zloupotrebio Kardžića.Zapamtite: Andrić je bio prekalejni atenički čistač na način rafinisan,, introvertan – ne patetičan (u engelskom značenju reči), ne kao grlo u “zaprezi pesnika i dželata” (hemon) – i još je 1939. kao zamenik ministra spoljnih poslova Kraljevine jugoslavije napisao dalekovidi referat raseljavanje albanskog stanovništva sa Kosova, koje je, kao i rat u Bosni, sprovedeno u delo, tek kad je Andryo bio na bezbednom, u grobu.
Vratimo se na temu. Na moje višegodišnje bedno plaćeno, part time iskušenje svetog Antonija, moju albansku Golgotu, moj krst sa četiri ocila, Handkea (Petara) Onako nepodšišan, neobrijan, artificijelno mnogostradalan. introvertno pretenciozan, pasivno -agresivno patetičan, Handeke mi je od početka bio odvratan. Kako je vreme odmicali bivao mi je sve odvratniji. Zašto? Zar je potreban razlog da mi Handke (bilo ko uostalom) bude odvratan (i sve odvratiniji). Bio je odvratam čak i bivšoj – kako vi to Nemci kažete “životnoj saputnici” – Mari Kolbin koja je objavila je da ju je Handke redovno umlačivao. da ona Mari, citiram „još uvek čuje kako njena glava udara u kameni pod. Da još uvek oseća cipelu za planinarenje u donjem delu svoga tela i šaku na licu”.
Napisala je nadalje, velikomučenica Kolbin. u otvorenom pismu, objavljenom možda u vašem cenjenom listu, da je “njegova (Handkeova) navodna solidarnost sa Srbijom zapravo nastala iz zaljubljenosti u samog sebe, da je on, Handke, zahvalan ratu u Bosni, jer je na perverzan način zadovoljio njegovu neutaživu čežnju za javnim priznanjem i naduvavanjem ega i da je njoj, Mari Kolbin, sve to ekstremno odvratno.“
Meni lično Handke nije bio odvratan zbog toga što je volontirao kao bot izdajnika marksizma, lenjiniza i staljinizma, Srboidiaminadade, Beosadamahuseina (Miloševića), ne ni zato što je kad Srboidiamin dolijao zbog genocida, posećivao Beodadu u haškom kazamatu i nudio se Tribunalu da svedoči u njegovu korist, ne ni zato što je kad je Beodada naprasno umro u zatvoru, među prvima došao na sahranu, uzeo koljivo i celivao mejita, ne ni zbog toga što je tu nedavno primio orden iz ruku H. E, građevinskog tehničara, Nikolića, koji mu se dirljivim rečima zahvalio, citiram: na “zalaganju da se Srbi na što verodostojniji način prikažu publici u svetu”.
Hadnke mi je bio odvratan iz lingvističkih, nipošto iz političkih, ponajmanje iz književnih razloga (iako se lingvistička odvratnost s vremenom proširila na političku, književnu, fiziološku i fiziognomičku, Otkako postoji – a postoi od Urzeita – nemački jezik nikad nije spadao na niže grane nego tokom Handkeovih kompulzivnih, (za njega) u komercijalnom smislu vrlo isplativih, u književnoistorijskom pogledu beznačajnih) safarija po Srbiji i dozlaboga sladunjavih zimskih putovanja prema rekama Dunavu, Savi, Moravi i Drini u potrazi za pravdom za Srbiju Nikad pre th sramnih safarija reči nemačkog jezika nisu izgovarane na tako opskurnim mestima (zločina), pod tako mračnim (sumnjivim) okolnostima, pred ljudima toliko neodostojnim nemačkog jezika, nikada – čak ni u vreme nacizma – nemačka fonetika, gramatika, i i sintakasa nisu dovođene u tako neprijatne situacije, kakvih bi se i kinyawarda postideo u danima svojih najvećih posrnuća[14] (pogledajte fusnotu).
Zahvaljujući tradiciji nemački je u Nemačkoj, na nemačkom govornom području i u civilizovanom svetu, ostao strukturalno neoštećem ali u Srbiji i srpskim zemljama bio je spao na nivo michifa[15], a ja sam – mea culpa, grešna mi duša, neka mi nemački jezik oprosti ako može – za bednu nadnicu saučstvovao u tom mobingu nad nemačkim i od reči do reči prevodio sve sve što je Handek baljezgao.
Moji precizni prevodi najzaumnijih, kakofoničnih reči, npr: “kavurma”, “prcvoljak”, “civcara”, “pauflak”, “prkno”, “sikilj” i tsl, (Handkea je sve interesovalo) . – koje sam prevodio i jednu po jednu gubio u prevodu – godinama su subliminlano kontaminirali nemački jezik smradom prčetine i belog luka i mic po mic pomerali psiholingvističku granicu Azije s oboda Ringstrsasse u samo srce Innere Stadta, u neposrednu blizinu Stephansplazta.
Handke je u svim priliikama govorio althochcrkvenoslovenskim nemačkim, ja sam pak sva ta baljezganja – s mukom se udržavajući se se ne ispovraćam – skrupulozno prevodio na slavjanoDeutsch. I vice versa. Muka je to bilo duhu, živi me je stid izjedao, odvratnost mi se beše pomešala sa zavišću; priznajem: zavideo sam, priznajem, Handkeu na tome što je nemački jezik i sve benefite nemačkog jezika dobio po pravu primogenitute, na mukte, uveliko nezasluženo, za razliku od mene koji sam nemački jezik učio (i naučio) s teškom mukom, po kazni, pod političkim pritiskom, u nehumanim uslovma, po cenu nezamislivih odricanja, mene, kome je nemački jezik bio (i ostao) sigiuna kuća bića, s mukom stečeno utočište od terora srpskog jezika i svih koji govore srski jer ne znaju šta čine, a ni srpskim ne vladaju. Oism toga, Handke je za svoje patetične deutschenesuvislosti – na koje je trećio nemačku sinatksu – a koje sam ja simultano prevodio na srbojidisch – i još peatičnije uzvratne srboidiotizme koje sam prevodio i prevodima kontaminirao namački jezik, ubirao basnoslovne tantijeme, dok sam ja rintao za bednu nadnicu, 25 DEM dnevno, plus bon za topli obrok. Hegelova parabola o gospodaru i robu najobičniji je filozofski trash Herr Grillparzer. Totalni promašaj. Naravno, na moju štetu, Ja sam bio (i ostao) rob koji kroz nužnost spoznaje slobodu i ostaje rob, Handke je bio (i ostao) rob sopstvenih deluzija, i uprkos ropstvu sve vreme bio (i ostao) apsolutni gospodar ne samo mog prekarnog rada nego i kolekitvnog zapada. Handke je razbucavao (i dalje razbucava) kolektivni zapad ko Smajo prdalo (eto i takve sam bedastoće prevodio Handkeu), Srboidiamnidadinom trolu, književnom egzibicionisti koji u mantilu na zakopčavanje otpozadi i u lažigaćama decenijama krstari po Evropi i ne propušta ni jednu priliku da se natrći na javnom mestu, sazove konferenciju za štampu, raširi mantil i celoj Evropi pokaže guzicu, Evropa, zauzvrat, ne propušta priliku – a ako nema priliku onda je stvori – da Handkea podmiti nekom unosnom nagradom.
Ako mu Evropa pukim slučajem ne dodeli nagradu, Handke je otme. Ili iznudi. Ili iz protesta zbog nenagrađenosti da podršku antievropljaninu, Beoidiaminu Srbodadi.
Ponekad se pitam: imate li vi Nemci, kolektivni zapadnjaci uopšte, imalo samopoštovanja. Pitam ( čistio retorički): Da li je kolektivni zapad, da li je makar jedan i kolektivni zapadnjak, podigao glas kad je Handke u žanrovski poimiskuitetnoj brošuri “Pouka planine Sainte-Victoire “ napisao da je Marcel Reich Ranicki, “papa nemačke kritike” – koji Handkeovu literaturu (stručnoobrazloženo) nije voleo, koji ju je (kao uostalom i ja) smatrao dosadnom, pretencioznom i pulpfikcionalnom – citiram: “ besni pas iz kasarne Legije stranaca, kome se u getu pojačala želja za ubijanjem, koji je izgubio oznake svoje rase (jevrejske, prim. Blanuša) i koji je u narodu svojih dželata, dakle među današnjim Nemcima, postao veći dželat od dželata samih”. Niko nije reagovao, pretpostavljam zboga (asimetričnog) animističkog strahu od proklestva planine Sainte-Victoire. Ili (možda) zbog straha kolekivnog zapadnog golmana, od Hankeovog penala, ekivivalentnog srpskom strahu od promaje (promene). Samo je Salman Ruzhdi, naturalizovani kolektivni zapadnjak, dakle ne kolektivni zapadnjak u pravom smislu reči, podigao glas i Handkea svečano proglasio “prvom pratiljom na takmičenju za međunarodnu budalu godine“( na kome ga je u fotofinišu za dlaku pobedio holivudski lakrdijaš, ratni huškač, Charlton Heston.) Doduše, nešto se malo prašine beše podiglo kad je Handke na tribini u Bečkom akademskom pozorištu na pitanje novinara, citiram, “da li su leševi muslimanski žrtava dokaz srpskih zlodela”, – odgovorio: “Možeš da nabiješ te tvoje leševe u dupe”, kraj citata.
Isključite diktafon, herr Grillparzer. Ovo nije za štampu. Ovo je za vašu informaciju: Reći ću vam otvoreno, vi me ispravite ako grešim. Imam snažan utisak da vas, kolektivne zapadnjake, kolektivni zapad uopšte, FAZ i vas lično Handke (Peter) već decenijama kao jednu sansku kozu – wie eine sansk, a Ziege – jebe (fict) u zdrav mozak. Nikada mi neće biti jasno šta je nemačkom jeziku trebao Handke, kao što mi nikad neće biti jasno šta sam meni trebao ja, uzrok svih mojih nedaća, kao što mi je još nejasnije šta je ničemu trebalo nešto – koje se vremenom srozalo u svašta – a ne ništa, koje je milina (i suština) božija.
Shit happens, što reko Keith Richards, nema drugog objašnjenja; Handke se dogodio nemačkom jeziku kao što sam se ja dogodio meni, kao što se nešto dogodilo ničemu.
Loše će to završiti po nemački jezik (i nemačko pivo) pomišljao bih svaki put kad bih na izveštaćeno melanholičnim putovanjima prema rekama Dunavu, Savi, Moravi i Drini pomislio: Angelus Silesius, pogledao Handkea, uporedio, pomislio: Hanswurst, pomislio Meister Eckhardt, pogledao Handkea, uporedio, pomislio: Kasperl; pomislio: Jakob Bõhme, pogledao Handeka, uporedio, pomislio; Struwwelpeter, pomislio Schelling, pogleao Handeka, uporedio, pomlsio: Ruprecht, npr, pomislio Seuse, pogledao Handeka, uporedio, pomsilio: Till Eulenpsiegel.
I tako dalje.
Pitate: 1. šta sam hteo da kažem kad sam na prethodnoj strani rekao: “upisao germanistiku po kazni” i 2. šta znači to: “pod političkim pritiskom”. Pa vi ne znate ništa o Jugoslaviji a hoćete da pišete studiju o njenom raspadu. Doduše niste mogli znati podatak da je nemački jezik u Jugoslavijij posle Drugog svetskog rata, kao do nogu potučeni neprijateljski jezik, bio lingua non grata. Bilo je rizično znati nemački, javno govoriti nemački bilo je krivično delo protiv naroda i država. Zajedno sa Wermachtiom i SrboVolskdeutcherima, proteran je i Deutsce sprache, bez prva na povratak i restituciju. Tipično za karakterologiju Jugoslovena, violentnih dinaroida, sorte toliko pogane da je stvaranje tzv. prve Jugoslavije – drugu bolje da ne pominjem – bilo veća katastrofa, nego njen krvavi raspad. Imao sam kolegu sa Germanistike (ime i prezime poznati redakciji koji je znao da kaže – naravno u četiri oka – da su samo kreteni poput nas. Jugoslovena, mogli da se oslobode Nemaca i propuste priliku da besplatno – iz prve ruke – nauče nemački.
U Jugoslaviji su u peridou izmeđi 1945. i 1972 gemanistiku – po kazni i pod prinudom – upisivali (i pod strogim nadzorom ) u roku završavali isključivo sinovi i kćeri reakcionara, infomborovaca, belogardejaca, narodnih neprijatelja, kulaka, socijalističkih šudri i čandala, mladićii i devojke koji nisu bili likvidirani u poslratnim čistkama iz najnižih pobuda. samo zato da bi po kazni studirali nemački. Jer pazite: lolikogod da bio lingua non grata, prezreni nemački se zbog reparacionih pregovora, tehničkih dokumentacija, diplomatskih komunikacija i špijunskih aktivnosti morao znati. Što manje, to bolje. Tendencioznim odabirom studenata iz redova kaste socijalističkih outcasta. CK KPJ i AGITPROP su posleratnoj nemačkoj javnosti, nemačkoj kulturi, nemačkoj književnosti, nemačkom pivu. Nemačkoj uopšte, odađilajli nedvosmisleno uvredljivu poruku: pogledejte kakav šljam studira, diplomira, govori, čita i piše nemački, pogledajte na kakav je ološ spao nemački jezik. (Četrdesetak godina kasnije, Nemački jezik je uzvratio udarac i poslao Handkea u kaznenu ekspediciju na Dunav, Savu, Moravu i Drinu)
Tokom prvih pet semsetara, studije germanističke doživljavao sam kao otplatu karmičkog duga, kao četvorogodišnju kaznu permanentne izloženosti vređanjima, pnižavanjima i podjebavanjima tzv. “naprednih” studenata marksizma, lenjinzima, socijalističke ekonomije i socijalističkog prava – poput, npr. Féliciena((Mihaila) Kabuge (Markovića), potonjeg Rosenberga Ishyaka ry’abasosiyalisiti rya seribiya (SPS) – i kamarile maldih, obesnih komesara proleterskih brigada i seoskih partizanskih odreda, ljudi posebnog kova, koji su u mimohodu pored ostave za metle u kojoj je bila slušaonica Grupa za nemački jezik i književosti, dobacivali “Ua, Untermenschen, dole saradnici okupatorskog jezika”(studentima nemačkog) i “Ua, westhuren (zapadnjačke kurve), (studentkinjama).
Od kojih, istini za volju, neke jesu bile part time huren.
Interesantno; istom rečju – westhure – već poptpuno izbezumljeni Handke nazvao je i profesoricu FDU, prominetnu dramsku spisateljicu, Biljanu Srbljanović, koja je, na vest da je Handke iznudio Nobelovu nagradu, izjavila da je on, Handke, “negacionističko đubre”.[16]
Nisam, međutim, imao izbora, piše u transkriptu da je Blanuša potom rekao. Morao sam nemački učiti, učiti, učiti i samo učiti i u predviđenom roku nemački jezik i književnost diplomirati . Od diplomiranosti nemačkog, jedina gora opcija bila je nediplomiranost nemačkog. S diplomom nemačog, moglo se nekako životariti na marginama egzistencije, društva.
Bez dilpomiranog nemačkog jedni put je vodio na doživotni ropski rad u rudniku mrkog uglja, Kreka ili na mnoga gora mesta.o
Oktobra meseca, dodine 1947 dogodi se moj Lebenswende (životni preokret), moj put u Damask, koji je u datom slučaju bio put između barake grupe za germanistiku i studentske menze “Tri kostura”- iznebuha me skoli duh nemačkog, jezika, koji sam uz škrgut zuba prisilno, perfektno (ali mehanički) naučio, u trenu savlada moj urođeni(čki) slovenski otpor. sruši kulturološkoie barijere, prože me, uđe mi u metabolozam, somatziova se, sjeba mi znanje, apsorbova me, istrese me iz gaća, razbuca me ko Smajo prdalo, nasred ulice Knez Mihajlove isecka me na najsitnije gulaš-kockice, promeša kockice u bubnju za loto u obližnjoj poslovnci Lutrije Srbije, posle dva tri minuta povadio kockice i onda metodom namerbnig slučajog uzorka sklopi nakoko istog, u suštni potpuno različitog, sa starim Balnušom sociolingvistički nespojivog Blanušu.
Na kraju me je tako temeljno restruktuiranog, germanizovanog, preobraženog nemački jezik inicirao u misterije Urgrunda, Urschpraechea.., Althcshdeutscha, urezao mi u ROM memoriju Luterov prevod Biblije, sabrana dela nemačkih mistika, da ne dužim – celokupno nemačku književnu produkiciju od Gutenberga da tadašnjeg jučerašnjeg dana.
U trenu sam uvidio, ne kao u ogledalu i zagoeci, nego licem i lice, koliko je beda malih istočnoevropskih naroda tesno povezana sa gramatičkom i leskičkom bedom malih bednih istočnoevropskih, jezika, zbog čijih rogobatnosti, nezgrapnosti i nepreciznosti ne trpe samo bedne istočnoevropske stvarnsti, kultite i ekonomija nego i male bedne, istočnoevropske histologije, anatomije i fiziognomije.
Uspaničio sam se, liener Grillparzer – umalo se, d’izbinite nisam usro – kad sam sa visnia nemačkog rečnika video koliko stvari, ljudi i pojava u Srbiji ne postoji zato što iz nehata i površnosti jednog od najbednijih istočnoevropskih jezika, srpskog, za njih ne postoje reči.
Nisam ja ovladao nemačkim – kako sam u dinaroidnoj samouverenosti prethdono mislio – nemački jezik je ovladao mnome (bolje reći: savladao me) i neizmerno me obogato svetom (Heudegger). Tek kads je nemački potpuno ovladao mnome, video sam true colorse ovog sveta, ali genetski sulovljenii fiziologiju i karakterologiju Jugoslovena nemački jezik nije mogao upgradeovati, izvan rečnika nemačkog jezika zauvek sam ostao duhovno i meterijalno siromašan – zašto li okolišim – jadan bedan, vazda potrebit, što reko Andriće (piše u transkriptu da je Blanuša rekao i potom prešao na drugy temu.)
Vaša redakcija, kažete, ima informaciju da niko od vodećih srpskih germanista nije hteo da bude čilerone, šerpas. prevodilac i fixer, trolu. saradniku endookupatora, Knutu Hamsunu Srboidiamindade, Beosadamahuseina Miloševića, Hadnkeu (Peteru). Informacija je tačna. Ne samo da niko od srpskih germanista nije pristao da šerpasira, prevodi i fixira za za Handeka, niko zapravo očima nije hteo da ga vidi. Moja mlađa koleginica, izuzetna germanistkinja, Drinka Gojković, briljantna prevoditeljica romana “Golmanov strah od penala” otišla je i korak dalje i demonstrativno prevala “Die Angs der Tormanns beim Elfmeter” natrag na nemački, gde mu je i mesto (pogledajte fusnotu)[17]. Pročitao sam Gojkovićkin prevod na original. Handke je prilično dobio u prevodu, razumete šta hoću da kažem. Sigurno se sad pitate: zašto sam onda ja izdao srpsku germanistiku, zašto sam pristao da budem šerpas, fikser, potrčko i prevodilac. Handkeu (Peteru). Zašto? Već sam ranije odgovorio.. Zato što sam genetski jadan, bedan, vazda potrebit, vazda osujećen (što reko Andrić). I to s dobrim razlogom . Jer da nisam jadan i bedan, da sam bogat i silan, ne bih bio šerpas na safarijima lovaca na plizodnštuove. Bih bio lovac na plziodnšutive i mojebaoveo. Ne bih šerpasirao, bio bih šerpasiran. Ne znamo mi – da parafrzairam Pascala – sve prednosti siromaštva i sve opasnosti koje donosi bogatstvo, Ovako, zauvek sam ostao Ćorkan s diplomom Filološkg fakuteta, singularni mali bedni istočnoevropski narod, najamni šerpas, saučesnik na safarijiima lovaca na lavove, tigrove, plizdošuotve i mojnebaove, fixer, potrčko na sarajevskim safarijima lovaca na muslimanske skalpove, kupleršerpas i počasni držač sveća bludnim petrošeicima. Upravo iz tog bednog razloga – da bih se pehranio i poplaćao račue – godinama sam bio i Handkeov vođa puta na turnejama eksplcitne antiimperijalističke podrške Srboidiaminudadi (Miloševiću), šerpas na melanholičnim zimskim putovanjima prema rekama Dunavu, Savi, Moravi i Drini u potrazi za pravdom za Srbiju[18] (pogledajte fusnotu), fixer i simultani prevodllac na safarijima po etnički očišćenim srpskim zemljama u Bosni i Hercegovini, saputnik na agnostičkim hodočašćima prema srpskim manastirima i srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji, u čijim su gostoprimnicama krvololočni kalcani pri treperavoj svetlosti pravoslavnih sveća, pokazivali Handeku svetinju nad svetinjama, anišiptarski corpus delicti, casus belli: lepu sliku kojoj je Arbanas iskopo oči.
Kosovskozavetni kalcani na sterodima – koje nikako drugačije do li etnofiletističkim Jehovinim svedocima-saradnicima ne mogu nazvati – mesecima su u manastirskim gostoprimnicama izokola, podmuklo, bizantski huškali Handkea da dezertira iz jeretičke katolike crlve i da spasenija duše radi, prebegne u zlatnu srpsku pravoslavnu veru. Handke je dugo vremen odolevao svetosavskom pritiscima, nije, štaviše, prihvatia ni sugestije državnog kostimografa i koreografa, Parandilovća da na turneje antiimperijalsitičke podške po Srbiji i srpskim Swazilandima i Bantustanima odlazi u (mom) prevodu na srpski, sa šajkačom natučenom na glavu, u jeleku i anteriji, obuven u opanke šiljkane, da bi se godine 1999. presalduimio i u protestnom istupleniju (religiõse Ekstase) protiv bombardovanja SR Jugoslavije, demostrativno prešao u pravoslavnu veru.
Axios, axios, pojahu Seerafi na nebesjah.
Bio je to vaseljenski Breaking News, trijumf svetosavskog simovla vere, povod da vladika Nikolaj Žički pod visokim pokroviteljstvom Večernje Kangure, na nebesjah (iže jest) priredi ekumenski zaupokojni prijem za usopše rabe božije, diktatore Rogue i Failed Stetesa širokog spektra, na koji su u duhu ekumenizma bili pozvani i ugledni katolički satrapi, Alfredo Stoerssner i Augusto Pinoche. (Francisko Franco se nije odazvao na poziv).
Handke je u početku imao nekih granica, držao je do evopsog telesnog integriteta i suvereniteta, na rečima se bio posrbio do koske, ali je zadržao asutrougarsku staturu, frizuru i styling i nikada mu ma koliko ga srspki jarani i ahbabi[19] – zamoliću vas da reči “jarani” i “ahbabi” u nemačkom tekstu ostanu u originalu (jaranen/ahbaben), uz priloženo objašnjenje iz Wikipiedije- ma koliko ga, rekoh, srbojaranen i ahbaben ubeđivali da treba da izgleda srpskije i ma koliko da se Handke trudio tako izgledati, – nije mu polazilo za rukom da izgleda kao krkan/ rapalj/papak, što je dodatno povećavalo grotesknost njegove pojave u srboambijentu biopolitičkog horrora i sci-fi.ja
Handke je bio (i zauvek ostao) singularni austrugarski Drang nach Osten, germansko strano telo u srskom organizmu i koliko god da se upinjao da se upodobi političkoj fiziologiji (i fiziognomci) slovenskih (slovenačkih) korena, zauvek je više ličio na transrodnu Stojanku Majku Knežopoljku – na radu u Nemačkoj, na godišnjem odmoru u Srbiji – nego na epskog junaka, Mandušića Vuka u čijih rukah svaka puška ubojito puca.
Handke se po svemu sudeći overdizirao Srbijom. Za Handeka je Srbija bila ono što je vatrena voda bila za Indijance i imala je na Handkea (i na Srbiju) isti (obpostrano) devastirajući efekat kao vatrena voda na Idnijance.
Na turnejama po Srbiji i srspkim zemljama Handkea su u stopu pratili siloviki spoljnopolitičke redakcije SrboServisi y Beoybutasi n’Umutekano mu SrboBwongereza neoстрельцы, nastavljači tradicija NKVD. Da čudni li to behu prizori: ide Handke lajkovačkom prugom, ide Handke sa još jednim drugom, iza Handeka idem ja, iza mene korača nepregldana litija izbeglica, fotoreporetra, narodnih tribuna. trubača iz Guče, golmana, patriotskih posustalacia, specijalnih izveštača knjievnoteorijskih prdara i prdonja, usedelica, podavaca leblebijja, semenki i kikirikija, uslužnih amala i kulurnoprosvetnih Ćorkana.
U takozvanom drugom litijaškom ešalonu, za nama je truptala povorka Handekeovij obožavatelja na nečitano. Gde god da smo stizali – Handka ispred, ja ko bula metar i po iza njega – a stizali smo praktično svugde, Handkea su sa tradiconalnim srspskim ponudama – hlebom, solju i rakojom cujkom – dočekivali ushićeni devojčurci odeveni u narodne nošnje.
Istoriozofski posmatrano, povest koja se u XVII veku dogodila kao tragedija osmanskog pohoda na Beč, ponovila se kao farsu Handkeovog antiimperijalističkog pohoda na Milde Sorte Dar ul Cihad, başkent srboosmanlija, slovenizozovanih SrboAgarjana, SrboFirauna i BeoFilisteja.
„Srbi me svuda pozivaju, svuda mi pružaju ruku, ali gotovo nigde nisam naišao na osobu koja je čitala ono što sam napisao, a to je najvažnije. Ovde me ne poznaju, gotovo ništa od mojih pozorišnih komada nije izvođeno u Beogradu”, jadao se Handke u safe modeu i realnom vremeni u blindiranom džipu državne terorističke formacije Ingofero zitukura (srvene beretke) na povracima sa zimskih putovanja ka rekama Dunavu, Savi, Moravi i Drini ili en route ka manastiru Velika Hoča, na koji se Handke bio žestoko navukao.
Saslušavši ko zna koju po redu reprizu Handkeovog mnogostardalnog lamenta nad sverspkom nečitanošću njegovih knjiga i sabornom neizvođenju njegovih dramskih tesktova, ponesoh se jednom zgodom mišlju da mu skrešem u brk, da mu saspem u lice, da mu kažem; jedite, Handke, siti govana. Kako vam nije jasno, svima osim vama je jasno, da vi ovde nema nikakvu književnu vrednost, da imate samo tržišnu i upotrebnu vrednost, da ste najobiniji korisni idiot Srboamindade Beosadamahuseina,Miliševića, cirkuska atrakcija, saputniik (jogurt i balvan) revolucije, koga vodaju po Srbiji kao jednu mečku
Trebalo je to da mu kažem. Ali treba li reći da mu to nikad nisam rekao, uvek bih se ujeo za jezik, povlačio se još dublje u poslednje pribežištee nitkova i kukavica, u šerapas-profeionalizmam, čija su Rules of eggagement precizna i neumoljiva (da ponovim): Ako petrošeik poželi da mu šerpas drži sveću, šerpas mu drži sveću, ako petrošeik izvoljeva da mu fixer zanosi muda, fixer mu zanosi muda. Ako Handke poželi da sa nemačkog na srpski simultano prevodin sve što Srbi žele da čuju od Handkea, ja simultano prevedem Ako Srbi izbaljezgaju nešto što bi Handke voleo da čuje, stisnem muda i prevedem baljezganja na nemački. Pokušavao sam u dva-tri navrata da varam; na prevodu, obilo mi se to o glavu. Jednom je to bili na tribini upriličenoj na farmi trolova (Domu kulture) u Koceljevi kada sam Handkeov nasumični, sekvencijalni niz rečenica o tome kako on, Handke, snatri da ostatak života provede u Velikoj Hoči kao civlino lice na službi u SPC u postu, pokajanju, celomudriju, i sozercanijima nestvorenih energija (ako se projave), o patnjama srpskog naroda u raljama imperijazima, o Hrvatima kao ustaškim Srbima, o muslimanima koji ni pod mukama neće da priznaju da su Srbi, prevodio korektno reč-po-reč do rečenice, zauvek sam je zapamtio, citiram – “ne postoje činjenice, postoje samo osećaji, ne postoji istorijska istina, postoje samo fluidni spektar fikcionalnih alternativa” – koju sam, da se ne bih ispovraćao, falsifikovano preveo kao, citiram – “seks je zapadnjačka podmetačina sračunata da odvoji Srbe od tradicje” – zluradoj očekujući da će publika ismejati, Handkea, što ne samo da se nije dogodilo,, nego se dodgodilo suprotno: publika je Handeka nagradila ovacijama i do neba mu zahvaljivala što je razotkrio antisrpsku, imperjalistoču pozadinu seksualnosti, a mene ostavilo na vetrometini, u nebranom grožđu, prinuđenog da impozvizujem prevode idiotskih pitanja iz publike, poput, recimo, “Handke, prenesite nam vaša iskusva o bespolnom slaganju, umnožavanju i obožavanju”, recite nam, “da li su moguće besktaktna začeća”, ako su mouća, da li to znači da takva začeća ne prenose praroditeljsi greh.”
Handke je hteo sve da čuje. nepretsano je ponavljao “Was sagen sie, was sagen sie”, ja sam pitanja iz publike falsifikovao, gubio ih u prevodu, trućao da se svi u sali slažu da ne postoji istorijska istina, ali da im nije baš najjasnije šta je to “fludini spektar fikcionalnih alternativa. Naravno da nisam prevodio Handkeova nesuvisla objašnjenja fluidnosti spektra fikcionalnih alternativa – samo mi je to trebalo – naprotiv dolivao sam ulje na vatru izmišljenim pričama o štetnsoti sesualnosti po srpsku tradiciju, o potrebi Srba da razviju seksualost svetosavskog srpskog stila, ideji da srpske žene pronađu način – koji ioanko veovima traže (a neke i nalaze) – da se, da prostite, jebu, a da im ne uđe, i sve tako nešto i sve tome sličmo.
I tako dalje.
Mislim sada, post festim, da je greška što Handke nije blagovremeno podvrgnut procesu denacifikacije, siguran sam da bi izrastao u sasvim drugačiju ličnost. Šta kažete: imao je samo tri godine kad se rat završio. Pa šta. I Eichmane ji dr Mengle su u jednom momentu bio tri i godine stari. To su najbolje godine za denacifikaciju.
Pitate: da li je na putovanjima prema rekama Savi, Dunavu, Moravi i Dini, bilo seksualnih afera vrednih pomena? Kakvo je to tabloidno pitanje. Radite li vi FAZ-a ili za Bild. Nije, kažete, za štampu, nego za ličnu informacuju.
Koliko znam – ne. Gotovo sam siguran da je Handke (bar zvanično) odoleo nasrtajima silikonskih srboprdara i hijalurosnkih beouspijuša koje su mu se nabacivale u nameri da ga opelješe, i da je ostao virgo srbp intackta, mada ne znam šta se sve događalo posle 22.30 h PM, kad je Hande iskljivao transponder i nestajao s mog radara.
[1] Vodič, Kinyawardi
[2] Tehnologija pravlejnja legure, najčešće topljenjem osnovnog metala i dodavanjem drugih metala ili nemetala u tečnom stanju.
[3] Umuzungu,, umwirabura – crnci i belci. (ChatGPT.)
[4] “Kalaš”, narodno ime od milja za automat K 47 sitema Kalašnjikova,
[5] Obaveštajci, arapski.
[6] Poslušajte me pažljivo, prim, prev.
[7] Freiwiillig. dobrovoljno, prim. uredika.
[8] Bio sam se u jednom momentu poneo mišlju da napišem priručnik “Kako preživeti turističu posetu Beogada u 100 lekcija”. Ali sam odustao. Zašto bih sekao granu na kojoj sedim. Ja sam šeprpas, vodič. fixer, živim od turizma, kakav je takav je.
[9] Brice Taton, navija FK Touluza, koga su 2009. godine navijači FK Partizan nasmrt pretukli na Obilćevom vencu i pred sudom se branili da su to učinili iz odmazde za bombardovanje Beograda..
[10] Patnje je najkraći put do boga.
[11] Mačka iz čuvenog eksperimenta sa difrakcijom elektrona na dva otvora u kome se pokazuju neverovatne osobine kvantnih (i ugostiteljskih) objekata. koji se inače opisuju Šredingerovom jednačinom. Naime, ovaj ogled pokazuje da kvantni ugostiteljski objekti istovremeno mogu biti u više različitih, takozvanih probabilističkih stanja.
[12] Pičke, prim. lektora.
[13] Mojnebaovi su u suštini isto što i plizdonšutovi, koji će se uskoro pojaviti na strani 16, samošto su beloputi Plizdonšutovi su, kako ćete videti, pre odstrela padali na kolena i zapomagali: plase don’t shoot, plase don’t shoot, mojnebaovi su to radili isto na bosansom jeziku i zapomagali: mojne ba, mojne ba.
[14] Da bih izbegao kontaminaciji teksta, premestio sam u futnotu i naložio da se najsitnijim slovima odštampaju nasumično odabrane rečenice iz sublunarne konverzacije na prijemu upriličenom posle ceremniije dodele zlatne medalje (koja se u slengu zove “Orlova muda s mačevima”). “Srbi su tragičan narod. Ali ja volim tragične narode”, rekao je Handke, na šta je H.E. građevinski tehničar reka: “Naš uvaženi gost i dobitnik ordena stradao je zbog Srbije i srpskog naroda”. Na šta je Handke replicirao: “Nisam bio ničija žrtva, srpski narod je žrtva i “Srbi su zatvorenici zapadnog sveta i to smatra m za nepravdu”. Istog dana Handeku je uručena i nagrada Momo Kapor, koju mu je uručio državni mrtvzornik, sertifikovani brojač leševa,ovlašćeni babojeb Udbe, autor urbanističkog plana najvećeg srpskog podzemnog grada, Bećković. Handke se potom obratio cvetu srpstva sledećim rečima: “Ali vi (Srbi) nemate slobodnu volju. Vas je uhapsio svet koji nema vrednosti. Vi ste zatvorenici. “ I sve je to – bez trunke stida- javo izgovorio na nemačkom. Na svu sreću ja tada nisam prevodio. Hande me je otpustio krajem 1999.
[15] MIchif jezik govori manje od 1000 ljudi i koji se smatra za „nemoguć“ jezik. On je kombinacija kri (cree), algonikanskog i šatrovačkog francuskog, a većina ljudi koji ga govori nije tečna ni u jednom od ta dva.
[16] Na marginama transkipta Blanuša je dopisao – a urednik premstio u fusnoti, da je i, on, Blanuša, od početka o Handkeu mislio kao o nefacionističkom đubretu -, ali da je zbog krakterologje Jugoslovena i prokletstva Katedre za nemački jezik i književnsot Filološkog fakulteta u Beogradu – sve vreme za bednu nadnici šepasiro, fixirao i prevodio za Handeka;
[17] Ja sam nekako u isto vreme otišao još jedan korak dalje i u porleće 1994, započeo rad na prevodu romana Golmanv strah od penala na kinyawaeda. Preveo sam naslov – Ubwoba bw’umunyezamu imbere ya penaliti – i prvu rečenicu “Monteru Jozefu Blohu, nekada poznatom golmanu,saopštili su, kad se pre podne javio na posao, da je otpušten, koja na kinyawarda glasi “Umukanishi josef bloch, wahoze ari umunyezamu uzwim yabwiwe ko yirukanwe igihe yaje ku kazi mu gitondo
[18] Naslov ozloglašena Handkeove knjige je krunsk dokaz da je pisac “Golmanovog straha od penala” u jednom tenutku potpao pod uticaj patriotskih navijačkih bandi, tzv. dizelaša, dilera droge, koji su u čast svojih drugova izginulih u obračunima bandi naručivali murale, poput, npr, “Prevda za Uroša, Miloša, Boskea””, ird.
[19] Jaran (perisjki); drug na prst u dupe, pajtaš, saputnik. Wikipedija.
