Vesna Radović: Gitara Danila Kiša
(Iz rukopisa knjige pjesama ,,POLJUBAC IZ FRANCUSKE ULICE“)
GITARA DANILA KIŠA
Uvek je poštenije, ne ćutati! Govoriti!
Vama se obraćam!
Bledim senkama nekadašnje tradicije
Koje na tren, uznemiravam, kao zalutala granata
Što je uletela u stan mirnih građana
U Donjecku i posejala smrt.
Džaba ste lagali
U carstvu crnih borova, ulepljeni u smolu izdaja
Sa prstohvatom pepela, među prstima!
Sviće još jedno jutro u Klubu književnika
I lepi parice svircu na čelo.
Moj „Čas anatomije“
Boluje od pandemije dvadesetprvog veka
Integracija, globalizma, demokratije, kapitalizma
I pod terapijom je abecede prava i načela solidarnosti.
Dok misli uranjam u vino, kao u morsku vodu
Gde se od crvenih koralnih ostrva
Ne vide vulkanski krateri, koji prete da zatrpaju zemlju
Osećam, sve jače me steže, Judin vuneni šal
Od čijeg zagrljaja trnu mi zubi, a duša gori kao svetinja!
Uvek je poštenije, ne ćutati! Govoriti!
Svirati kao gitara Danila Kiša
Iz hladne „Grobnice za Borisa Davidoviča“
I pevati, u inat, očaju!
POLJUBAC IZ FRANCUSKE ULICE
„Taj čas je samo trenutak bio, al’ bi i večnost zatamnio.“ (Boris Pasternak)
Šta ću ja tvojom ulicom, u jesen, kad lišće opada
Uvelo lišće koje čistač ulica, kupi na gomilu
A, beskućnik na klupi, drži u rukama
Kao buket suvog cveća, koji čuva za NJU
Bojim se da je glupo da ti objašnjavam
Jer, to je kao kad vernik objašnjava neverniku Boga
Zašto se ponovo vraćam Francuskom ulicom
Sa rukama u džepovima kockastog kaputa
I heklanom beretkom na glavi
Kao raspušteni legionar
Koji ostavlja ratište, a ostaje veran domovini
Vidiš, nisi me mogao oterati
Ostao si zapetljan u jednoj crnoj kovrdži
Koja mi nestašno pada na čelo i pokriva bore
Dok se saplićem o popadano kestenje u parku
Na Studentskom trgu
Tu sam, na istoj adresi, još živim i pevam
Uprkos tri uragana koja su me snašla
I poplavama koje su me izbacile
Iako je kod mene jedan kofer stalno spakovan
Ja sam tvoj Lesi koji se vraća kući
Koji je preživeo Carstva
Republike i dva svetska rata
Iako, osećam da si hteo da me nadmudriš
Samo se pravim blesava
Pristajem i dajem ti prednost
A, veruj mi, bilo bi bolje
Da si pomogao da lakše umrem
I bio poslednji, koji mi je sklopio oči
Znam da si hteo da zaboraviš pesme koje sam volela
Montan, Aznavur, Beko
Prvi i drugi Šostakovičev valcer
Cigane, violine…
Zato, molim te, pusti me da ih ponovo čujem
Pomozi mi da ponovo vidim Pariz u noći, snežni Prag
Decu koja se sankaju kraj Karlovog mosta
I pomirišem žute dunje koje sam čuvala za tebe
Na drvenom ormaru moje majke
Znam da si priželjkivao da odem prva
A, ja sam oduvek bila dobar đak i čitala između redova
Baš zato, ako ikada poželiš da se vratiš
Da dođeš na Fijestu
Gde ću kao primadona u operi pevati «Aidu»
A, ti sedeti u prvom redu pozorišta
Kao usamljeni starac od osamdeset leta
Koji krišom poželi da vozi trotinet
I sam sebi stavlja lisice na ruke
Molim te, poslušaj me, bar’ jednom u životu
I oprosti, zaista oprosti, ako smetam
Ako mene pitaš, ne mogu da praćutim
Da je naša ljubav bila istorijska!?
LJUBIČICE ZA ANU
Ana, molim te
Otvori širom oči
Odškrini prozore
Otključaj vrata
Ne budi na kraj srca
Kao ona stara maslina
Što na obali mora
Ćuteći u suzama grca!
Veruj mi, nema tog sata
Koji će da me natera
I opomene
Vreme je da te ostavim
Na miru da spavaš
Ana, probudi se, ustani
Nosim ti plavi buket
Za pod jastuk, da lepo sanjaš!
Ana, molim te
Ne mogu da ponavljam
Dovoljno je što glasno vičem
Smiluj se i pogledaj me
Bar’ jednom u mesec dana
Veruj mi, biće ti žao
Što me ne voliš
Jednom kad ostaneš sama!
SONET ZA BEZIMENOG
Volela sam te, ko što se vole hrti
Što vuku sanke u daljini
Još me i danas pamte
Oni što piju u tvojoj blizini!
Mi barem znamo, šta su soneti
Metrički stihovi i noći budne
Mi što ljubismo u punoj krčmi
Pijane pesnike i žene bludne!
Da l’ te još uvek kao nekad
U suton meki, daleki, plavi
Umesto mojih prstiju tankih
Zov tuđe ljubavi mami?
I da li jutrom, jedva čujno
Na struni labavoj što se njiše
I što treperi ko suva grana
Zapeva gladna ptica u zoru
Od čijeg glasa, nežno zadrhti
Hajdučka česma u gori sama?
NAD PRIZRENOM SU NEKAD ZVONILA MNOGA ZVONA
Sve bilo je nekada, mladost, ti i ja, koju još uvek prepoznajem
Šćućurenu ispod otvorenog kišobrana
Dok se drži za ruke i krišom ljubi, mada sve prošlo je
Istopilo se kao sneg u proleće
Kao Sneško koga su deca pogazila
Posvedočiću, svemu što jeste i svemu što je bilo
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!
Još uvek sviram sa jednom pokidanom žicom
Što mi bode usnule oči
Kao pustinjska prašina, koju raznose saharski vetrovi
A, koža mi je kao decembar hrapava i hladna
Ni nalik mekoj baršunastoj svili
Za razliku od mene, ti se krasno držiš
Visok i uspravan, elegantno ogrnut u pesme ljubavne
A, ja tiho svedočim
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!
Kao ranjena Bogorodica na brežuljku Ljeviški
Iznad hučne reke Bistrice
Sama među oskrnavljenim svetinjama
Pozivam te na jutarnju liturgiju
Mada sve pusto je, osim nas
Promrzlih putnika iz daleka
Jer, davno sam se pred Bogom zaklela, voleću te zauvek
A,tu, među upaljenim svećama
Ugasila bih svoju žeđ, svedočeći
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!
Ti ludo što imaš anđeoske oči i nedaš mi da plačem
Hajde, dođi i ne stidi se, zajedno ćemo sići
U duboke rudokope
Upotrazi za izgubljenom golubicom
Koju su davno doneli kotorski trgovci
Na dar Milutinu, smiluj se, dušo moja osetljiva
Jer, još uvek imam krvi pod noktima
I topline u oku jezera da posvedočim
Nad Prizrenom su nekad zvonila mnoga zvona!
VIETATO MORIRE! *
I
Kao pisci što se godinama sastaju
U istim kafanama
Na čijim stolovima sa kariranim stolnjacima
Stoje prepune pepeljare opušaka
* Vietato morire!(ital.) – zabranjeno je umreti!
Prazne rakijske čaše
I po koja slomljena čačkalica
Koji tako satima debatuju o propasti sveta
Oplakuju propadanje inteligencije
I smrt Umberta Eka
Zanemarujući svoje posrnuće
Poljuljani pijanstvom
Oni lako zaplaču nad sudbinom žena
Koje su rađale sinove u zbegovima
I zbog kojih je zabranjeno umreti!
Kao doktorka što stalno odlazi na seminare
A, kod kuće je svejedno, domaćica
I sve mora da uradi sama
Koja gostima prvo na sto stavlja so i pogaču
I uvek ima lepe reči za svog čoveka
Čak, i kada onsatima sedi ispred televizora
I užasno se nervira zbog rezultata
Italijanskog fudbalskog šampionata
Ili biciklističke trke „Điro d’Italija“
A, ona sama kupa decu i pravi spisak namirnica
Subotom, za pijacu!
Kao mladić iz grada, na albanskom jugu
Koji je sa roditeljima, brodom prešao
U Italiju
I umalo nije izgubio život
Želeći da se ugreje nad njenim imenom
Još kao dečak sanjao je da pije „Šato Margo“
I vozi svoj moped ulicama Rima
Kao glavni glumacu filmu „Dragi dnevniče“
Živeći svoj „Slatki život“
Sa vetrom u kosi na maloj„zujalici“!
Kao crvene trešnje na plantažama Verone
Smokve što rastu kao da izlaze iz zidova kuća
Ili dvorišta u kojima se suši roba
I leprša oprana posteljina
Kao stara ribarska sela i mali morski gradovi
Sa plažama od crnih vulkanskih stena
I trgovima na kojima sviraju muzičari
Slikaju portretisti, a muškarci igraju šah
Dok žene sede na terasama i kupuju u radnjama
Sve to i ostalo, zbog čegaje zabranjeno umreti!
II
Kao penzioneri što se od ranog jutra
Guraju u tramvajima, spremajući se da zauzmu red u pošti
Ili čekaonici odabranog lekara
A, kojima se sa vrata vidi od čega boluju
I koji zadihani prilaze belim mantilima
Kao da su se peli na planinu
U staroj prestonici Rijeke Crnojevića
I kojima je često, umesto leka
Potrebna samo lepa reč i da se malo ispričaju
U ordinaciji, kao u botaničkoj bašti
Gde žive rajske ptice
Jer kod kuće ih, osim fikusa u saksiji
I promaje što vuče ispod vrata, niko više ne čeka!
Kao kosooki turisti sa Istoka
Sa velikim šeširima na glavama
U četama od po dvadesetak
Koje srećem na svim meridijanima sveta
A, koje često ne razlikujem, svi su mi isti
I ponekad me, onako maleni, uplaše
Sa svojim velikim kamerama u čijim objektivima
Viđam crvene pomorandže
Minijaturne banane i paradajze
Koji se suše na krovovima kuća
Malih napuljskih sela
A, čiji su obrazi bledi, uprkos jakom suncu
I pici sa tartufima i mocarelom
Koja pobesnela kipi, iz velikih ovalnih tanjira!
Kao stari ruski samovar od bronze, sa dva žiga
Carske Rusije i proizvođača Morozova
Koji četrdeset godina služi kao ukras
U staklenoj vitrini, u predsoblju
Koga naslednici, prodaju na aukcijama
A, koji ne prestaje da sanja vodu i vatru
Što se raspiruje mehovima
Miris cimeta u metalnim nozdrvama
I svoje prvo putovanje
Belim brezovim sankama, na čajanku u Tuli!
Kao ostaci grčkog pozorišta na steni iznad mora
Koga su gradili mladi robovi
U čast Bogova
A, narod prinosio žrtvu na žrtvenik
Spoznajući tajnu umeća preobražaja
Ili kao mukla tišina kad preživeli
Solunci govore
O grobovima i brodovima
Koji su ih prevozili na topla jonska ostrva
Sve to i ostalo, zbog čega je zabranjeno umreti!
O autoru
Vesna Radović rođena je 31.12.1966.godine u Herceg Novom.
Farmaceut je, specijalista farmaceutske medicine, doktor medicinskih nauka i naučni saradnik.
Živi i radi u Beogradu.
Objavila je zbirke poezije: Čuvari duše, Gora iznad mora, Nesanica, Isklasale reči, Ime na vodi, Tragovi belog medveda, Na čaju kod Ljilje Brik, i izbor pesama Čuvari duše.
U izdanju IP „Prosveta“a.d. Beograd, objavila je roman Firentinski šal, 2016.godine, čije izdanje je ponovljeno 2017.godine.
Dobitnica je:
• Međunarodne nagrade za umetnost i kulturu, Taranto, Italija za 2000. godinu
• Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2007.godinu
• Zlatne plakete Udruženja srpskih književnika Slovenije u godišnjoj akciji „Zlatno pero Lubljana 2017“ za najbolji roman
• Druge nagrade na konkursu za poeziju „Vukovi lastari“iz Loznice za 2016.godinu
• Treće nagrade na konkursu za poeziju Književnog kluba „Ivo Andrić“ iz Zemuna za 2016. godinu
• Druge nagrade na „IX Međunarodnom konkursu Ljubav i vino – večita inspiracija“, Udruženja pesnika Srbije – Poezija SRB iz Kruševca za 2017.godinu
• Na XVI Pozivno-javnom konkursu „Nostalgija ljubavi“, nominovana je u kategoriji Najemotivnija ljubavna pjesma, u Mrkonjić Gradu za 2017. godinu
• Prve nagrade na književnom konkursu na temu „Ljubav je stvorila svijet“ Udruženja književnika i umjetnika „Zenit“ iz Podgorice za 2017. godinu
• Pesničkog priznanja i nagrade „Zlatno pero“ 2017., za postignuto prvo takmičarsko mesto na VII godišnjem Međunarodnom konkursu Saveza srpske dijaspore Slovenije
• Druge nagrade na konkursu za rodoljubivu poeziju Biblioteke „Srboljub Mitić“ Malo Crniće i UKS Braničevsko-stiške književne zajednice i Udruženja potomaka ratnika 1912-1920 grada Požarevca za 2017. godinu
• Treće nagrade na pesničkom konkursu Bešenovska prinošenja, manastira Bešenovo, Fruška gora za 2017.godinu
• Pohvale na konkursu časopisa „Avlija“ za najbolju kratku priču i pjesmu u regionu za 2016. godinu
• Pohvale za rodoljubivu poeziju na Festivalu poezije iz Barajeva, „Olovko ne ćuti“za 2017. godinu
• Pohvale na konkursu drugog festivala zavičajne poezije, Saveza srpskih udruženja severnobačkog okruga iz Subotice, za 2017. godinu
• Pohvale na konkursu književnog kluba „Miodrag Petrović“ iz Batočine za 2017. godinu
•Pohvale književnog kluba „Kiprijan Račanin“ iz Bajine Bašte na konkursu„Kiprijanov kladenac 2017.“
• Pohvale na „Drugom Trifundanskom konkursu“ kluba pisaca „Vukovo pero“iz Loznice za 2018.godinu
Jedno vreme vodila je književnu zajednicu u kući Iva Andrića u Herceg Novom.
Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Crne Gore.
Pesme su joj prevođene na italijanski jezik.
Objavljuje poeziju u više časopisa.
Zastupljena je u zbornicima i domaćim antologijama.
