Ron Siliman: Ketjak

Izbor i prijevod Dubravka Đurić

 

KETJAK
Pokretna vrata.

Pokretna vrata. Niz objekata koji mu se pojavljuju kao karavan arapskih seljaka, cirkus (circus), lagana migracija ka desnoj nestajućoj tački na liniji horizonta.

Pokretna vrata. Fontane finansijske četvrti. Kućice na vodi nasukane (beached) na tački oseke, zaploviće ponovo kada se zalazak sunca orazi na vodi. Niz objekata koji mu se pojavljuje kao karavan arapskih seljaka, cirkus, kamile koje vuku kola (vagon) puna kaveza sa medvedima, ukroćene nojeve (ostrichesd) sa cilindrima (toy hats), počinje lagana migracija ka desnoj nestajućoj tački na liniji horizonta.

Pokretna vrata. Prve letnje muve. Fontane u finansijskoj četrvrti izlivaju nežno vodu na jakom (hard wind) vetru. Kako se peta uzdiže a članak savija da bi nosio telo od jedne do druge stepenice. Ona je bila jedinica u prostoru protuva (bum space), bila je oštećeno (damaged) dete. Ribarevi kormorani nose prsenove oko vrata kako bi im onemogućili gutanje, kako bi ih naterali da predaju ulov. Tamno braon kućice na vodi nasukane na tački oseke – muškarci na vrhu krova njihove kabine, dokoni igraju Dobro, drombulje (a jaw’s harp), gitaru sa 12 žica – samo da bi ponovo zaplovili kada se zalazak sunca odrazi u vodi. Srebrna riba ‘ silverfish), krompirove zlatice. Ono što želim je sivo-plavo zrno zapadnog leta. Bolničarka ( the nurse), suptilnim (subtle) pokretom težine, kreće se ispred studenta kako bi se što brže ukrcala u autobus. Kartonska kutija puna vunenih pulovera (sweters) na vrhu police za knjige kako bi ukazala na Dom. Jedan dan ispunjen kišim usred juna. Niz objekata, siluete, koje su mu se učinile kao karavan arapskih seljaka, cirkus, ukroćeni nojevi sa cilindrima, počinje sporo kretanje ka desnoj nestajućoj tački na liniji horizonta. Pojeli smo ih.

Pokretna vrata. Šlep pun smeća na mostu. Zemna nauka- sličnost. Fontane u finansijskoj četvrti izlivaju nežno vodu na jakom vetru. Zastava sa medvedom na trgu. Kako se peta podiže a članak se okreće kako bi preneo telo od jedne do druge stepenice. Tenor saksofon je igračka. Ona je bila jedinica u prostoru propalica, bila je oštećeno dete, koje sedi u svojoj ljuljaški pored prozora. Nisam u stanju pronaći baš pravi slamnati šešri ‘straw). Ribarevi korpmorani nose prstenove oko svojih vratova kako bi im onemogućili da progutaju, kako bi ih primorali da predaju svoj ulov. Vozili smo poljima artičoka. Tamne braon kućice na vodi nasukane do tačke oseke – muškarci na vrhu krovova svojih kabina, dokoni, igraju Dobro, dbombulje, gitara sa 12 žica – samo da bi zaplovili ponovo kada se zalazak sunca odrazi u vodi Zaliva Ričarson. Zapiši ovo u zelenu beležnicu. Srebrna riba (silverfish), krompirove zlatice. Tenor saksofon kao oružje. Ono što želim je sivo-plavo zrno zapadnog leta. Pomeni seks. Bolničarka, suptilnim premeštanjem težine, promenom centra gravitacije, kreće se ispred studenta orijaltalnog porcelana kako bi se još vrže ulracala u autobus.
(Odlomak)

KRHOTINE ZALASKA SUNCA
(SUNSET DEBRIS)
za Pegi Džeferson

Možeš li to osetiti? Boli li? Nije li suviše meko? Dopada li ti se? Dopada li ti se ovo? Je li ovo način na koji ti se dopada? Je li ovo u redu? Diše li on? Da li to on? Da li je blizu? Da li je teško (hard)? Da li je hladno? Da li je preteško (weight much)? Da li je komplikovano (heavy)? Da li ga moraš daleko nositi? Da li su ono brda? Da li si tamo sišla (get off)? Koja si ti si? Da li smo tamo već stigli? Trebamo li poneti džempere? Gde je granica plave i zelene? Je li pošta stigla? Da li si već stigla? Je li to savršena veza (bound)? Da li više voliš hemijske olokve? Znaš li na koji ti insekt najviše ličiš? Je li onaj crveni? Je li to tvoja ruka? Želiš li izaći van? Šta ćemo sa večerom? Koliko to košta? Govorš li engleski? Da li je već našao svoj glas? Je li ovo anis ili je komarač? Je si li već gore? Da li ti je grlo suvo (sore)? Možeš li prepoznati kopar (dill weed) kada ga vidiš? Oseća li da nesto gori? Čuješ li zvuk zvona? Čuješ li da nešto cvili, mjauče, plače? Da li smo stigli doovde odande? Da li mastilo (ink) mrlja? Da li papir žuti i puca? Da li više voliš meko jezgro? Da li su oni na putu ka poslu? Osećaju li? Da li su prekinuli radni odnos (lock out)? Da li si pesimistična? Da li si teška? Da li tu živiš? Da li se sudopera (sink) zaštopala? Da li su se crvenperke napravile gnezdo u radiju? Da li su mačke gladne, žedne, umorne? Da li mora da nosi kateter? Da li je on otac? Da li si ti učenik radijske škole? Bojiš li se neuspeha? Bojiš li se bez prestanka atentata? Zašto je saobraćaj stao? Zašto plava nestaju (fade) u zelenoj? Zašto se nisam vratio u Pako i postao policajac? Zašto se voda mreška u kanalu u različitim pravcima na obe strane ekvatora? Zašto moj članak podrhtava? Da li je to mesto sa kojeg jhe opala kosa? Da li je to velika zaleđena površina? Da li je to mladež? Zašto to volim kada sam prasnuo (pop) mojim zglobovima (knuckles)? Da li će magla sasvim sagoreti uskoro? Da li će njeno fizičko stanje postati stabilno? Možeš li to priuštiti? Da li je utroba izvađena? Šta te to privlači biseksualnim ženama? Da li se to raskvašeno stavlja u mleko? Žive li ovde ljudi? Postoji li granica? Da li se preokrenuo kada je izleteo sa ceste? Hoće li to osnaćiti klasnu borbu? Da li je čitljivo? Imaš li osećaj da je to privatno? Jede li muve, crve, decu? Je li to nepristojno? Možeš li nabaviti karte? Nosiš li naučare za since zbog pogrešnog osećaja povećane privatnosti? nici, koja se najpre okreće na ovu stranu a zatim na onu, kako da je rastresena (dazed), nije sigurna kuda treba da ide? Koliko treba da prođe vremena pre nego se pretvorim u starca sa vrećom za spavanje (bedroll) ispod jedne ruke i papirnom kesom punom rag i odeće u drugoj, i govorim sam sa sobom dok hodam? Da li si sada u toj tački u kojoj si bio kada si zasekao ožiljak? Koji je izovr tom tupom bolu u tvojoj vilici? Šta je emocionalna dimenzija circumcision? Zašto ljudi zure u tebe? Šta kažu? Da li su ti važne tvoje cuticles? (Odlomak)

KINESKA BELEŽNICA

1. Samovoljni, mi teretimo reči. Imenice nagrađuju objekte za značenje. Lice napolju prekriva stolice. Nijedan deo nije u vezi sa planetom.
2. Svaki put kad prođem pored garaže neke žute kuće, pozdravlja me lajanje. Kada se to prvi put dogodilo, mojim telom je prostrujao instinktivni strah. Nikada me nisu napali. Ali čvrsto verujem, da sam otvorio vrata garaže suočio bih se sa psom.
3. Fotelja, sofa, divan, kauč – mogu li se ove jedinice odnositi na isti objekt? Ako mogu, da li su one odvojena stanja jedne iste reči?
4. Moja je majka kao mala kuhinjsku krpu zvala “bopo”, termin je prisvojila cela familija, a sada ga moji rođaci prenose na svoju decu. Da li je to reč? Ako ona možda i uđe u opštu upotrebu, u kom trenutku će postati reč?
5. Jezik je pre svega političko pitanje.

Ovu rečenicu sam zapisao hemijskom olovkom. Da sam koristio neku dragu, da li bi rečenica bila dragačija?
Ovo nije filozofija, ovo je poezija. A ako ja kažem, to postaje slika, muzika ili skulptura, promišljena kao takva. Ako postoje i promenljive koje treba razmotriti, one se bar delimično tiču ekonomije – pitanje distribucije, itd. Razlikuju se i kritičke tradicije. Može li ovo biti dobra poezija, a loša muzika? Mada još ne verajem da bih, osim u šali, pretpostavio da je ovo ples ili urbano planiranje.
Ovo nije govor. Ovo sam zapisao.
Još jedna priča slična onoj pod stavom 2: sve do dvadesete godine, miris cigareta me je odbijao. Taj oštar miris neizbežno je u svest prizivao sliku toplog vlažnog izmeta. Ovu asocijaciju retrospektivno ne mogu racionalno objasniti. Kada sam radio u državnom kongresu, stalno sam bio okružen dimom. Konačno je izgledalo da se smrad izgubio. Više ga nisam primećivao. Zatim sam ponovo počeo da ga primećujem, ali sada je to bio smrad povezan sa velurom ili kožom. Tako sam propušio.

Kojoj poeziji nedostaje iznenađenje? Nedostaje forma, tema, razvoj? Čiji jezik odbacuje interes? Koji sebe ispituje bez radoznalosti? Da li će preživeti?

Roza i trulu višnju možemo nazvati crvenom.
Ozakonjene definicije. Na primer, na nekim se suđenjima osuda ne izriče, uprkos tome što je krivica ustanovljena, bez nametanja rečenice. Suspenzija rečenice, sa uslovnim puštanjem na slobodu, zato ne bi bila osuda. Ovo suštinski utiče na akreditive nastavnika ili na dozvolu za medicinsku i advokatsku praksu.
Da ova forma ima drugu različitu tradiciju od one koju sam pretpostavio, Vitgenštajn, itd. Neću da se raspravljam. Ali kakav je njen uticaj na pretpostavljenu tradiciju?
Da li je Vitgenštajnov doprinos strogo formalan?
Mogućnosti poezije analogno Rozenkvistovim slikama – naročiti predstavljački detalj kombinovan sa neobjektnim, formalnim sistemom.
Da je ovo teorija, a ne praksa, da li bih ja to znao?

Ovde ništa ne pokazuje sklonost ka jednoj estetskoj odluci, koja je po sebi, jedna.
Izabrao sam kinesku beležnicu zbog njenih tankih stranica koje se ne mogu seći, njenih šest crvenih linija-redova koje sam okrenuo za 90 stepeni, zbog načina na koji su one na vrhu i u dnu zatvorene krivim linijama, da bih video kako sve to menja pisanje. Da li je to laskanje, lakomislenost? Reči, kako ih pišem, veće su, prekrivaju veću površinu ovog dvodimenzionalnog slikarskog plana. Treba li zato da težim kraćim terminima – uticaj stranice na rečnik?
“Ograničiti ekstremnim predrasudama.” To znači ubiti. Ili “Uništili smo selo da bismo ga spasili.” Naročiti uslovi stvaraju naročite jezike. Ako ostanemo na distanci, ta iracionalnost izgleda jasna, ali, ako se približimo, da li će i onda biti?
(Odlomak)

NEBA II (From „Skies II”)
Za Alana Bemheimera

TOPLOTA JE POSLEDICA svetlosti (mačke spavaju ispod parkiranih automobila), starice izgledaju malene & izgubljene, uvijene u ogrtače dok idu na misu (iz grada dopire kliktanje pevca). Dok trčim (pravo po suncu u krepu) rosom nakvašeno polje vlaži moje cipele (sveži vlažan pseći izmet obasjan svetluca). Jara se proteže do zaliva, iznad njega (niska izmaglica isparava), žena u pamučnoj suknji & sandalama promiče između mlazeva vode što kvase park, malo belo štene se valja po teniskom igralištu (centar grada, sive naslage smoga čekaju, pozdrav visokogradnji). Sjaje oprane staze između radnji (na autobuskoj stanici gomila školaraca & sveštenika, autobus br. 10 koji vozi do Monterija sporo savladava put ka vrhu brda), prodavac podupire tendu iznad otvorenih vrata. Oblik je sudbina cveta, zatvorena u jutarnjoj magli (na prašnjavom putu mačka njuši gusenicu), u dolini na magistrali okrean ućutkuje saobraćaj, muva se bori sa paukovom mrežom. Ptice u jeli cvrkuću (oblaci su prigušili osvit zore do trenutka 206 kada svetlost počinje da jača), helihopter radio stanice klizi nisko iznad ceste. Gomila mušica u uglu dvorišta u jutarnjem zujanju, usamljeni galeb nepomičan naspram sivog susednog brda, Huan na verandi, spušta se da bi posmatrao (kasnije u drveću čuješ kako pevuše, ali ih ne vidiš), vetar zalupi vrata, niska plima oblaka koji lagano uplovljavaju. Žuta cigla internata, silueta u magli (golub u blatu kljuca koricu hleba), na livadi čovek u trenerci dodiruje svoje prste (kola se zagrevaju ispuštajući plave klobuke), sunce koje se uzdiže proviruje, osvetljavajući trbuh ovog ogromnog oblaka, sivo & belo & ljubičasto pomešano. Na paukovoj mreži svetluca rosa (ona pali fijat da bi ga zagrejala), dve devojčice obučene za školu (on trči u krug oko kamiona), pun mesec se u osvit ocrtava na nebu. Na stolici na verandi sedi na suncu (preko puta dvoja vrata, zvuk čekića), konopac za sušenje veša pričvršćen za prozor (dolina meko vibrira od urlika aviona koji je preleće). Na neobičnoj vrućini sve je obasuto plikovima (lišće na drvetu šljive se uvija & pucketa, tropska biljka koja raste udara o staklo), ljudi hodaju ulicom zaklanjajući rukom oči, iza slomljenih prozora & vrata zakucanih daskama napuštene kuće čujem prodoran zvuk testere. U zvezdanoj noći oni koji se mogu preobraziti pokazuju ih (na verandama rat vodenih balona, vodenih pištolja), tužna žena u rolsu na kojem su ispisane reči Niža klasa na sivoj pozadini vrata (večeras svi spavaju sa otvorenim prozorima pokriveni samo čaršavima). U peni valova do struka, deca iskušavaju bujicu plime (horizont se jedva razabire, osim broda na pučini), miris kokosovog putera (ogromni slamnati šeširi). Za trenutak zagledati se kroz prozor u plavetnilo (njegov oblik šestougaona figura, tri okvir, ostatak spoj strehe i susednog krova), ne mogu da vidim stranicu ne mogu pročitati reči sa nje (vidikom se protežu grane šljivinog drveta) (u dvorištu iznad zemlje poigravaju mreže senki), zvuk kamiona koji prevozi drva dole na autoputu, veliki i neobičan (kao i jurnjava prljavog bicikla koji grabi uzbrdo), Meksikanci, filipinski parovi, poneka starija Kineskinja, snopovi & gomile u autobusu, Biblije u ruci (u malom dvorištu pas se prikrada svojim skrovištima), Tom u sivoj trenerci odlazi do prodavnice da kupi doručak (prostirka se „suši” na ogradi u magli, ona „za svaki slučaj” zaliva šargarepu). Iz magle izranja crveni smetlarski kamion, sledi ga maleni žuti školski autobus (u kupatilu nakon tuširanja kapi vode na unutrašnjem delu prozora), muva vazduhom cik-cak rezbari put po sobi (sa gumenim završecima brisača, on briše vlagu sa prednjeg stakla kombija) mračnog dana ptice će ostati duže mirne.

O autoru:

(Ron Silliman, 1946) jedan je od najuticajnijih autora na američkoj pjesničkoj sceni, posebno po pitanju artikulisanja savemenih poetika. Počeo je da objavljuje u časopisima dominantnog toka, ali je od 60-ih povezan za pokretom jezičke poezije. Uredio je uticajnu antologiju jezičke poezije pod naslovom In the American Tree (1986) a njegova zbirka eseja The New Sentence (1987) jedna je od presudnih koje će definisati pokret jezičke poezije. Objavio je preko 30 knjiga poezije, kritike, kolaboracija sa raznim autorima i antologija. Predavao je na brojnim univerzitetima uključujući Državni Univerzitet San Franciska, Braun, Naropa Institut. Radio je kao politički organizator, ethograf, lobista, bio je izvršni urednik časopisa Socialist Review. Dugo je živio u Zalivu San Franciska, a 1995. se preselio u Pensilvaniju i radio kao analitičar tržišta i u IT industriji.
Godine 1974. počeo je rad na dugoj pjesmi, životnom djelu koje je nazvao Ketjak, po balinezijskoj riječi koja označava “majmuna” i ritual koji ljudi sa ostrva izvode za turiste. Radio je za serijama knjiga, tako da se Ketjak sastoji od 4 duge pjesme The Age of Huts (1974-1980), Tjanting (1979-1981), The Alphabet (1979-1981) i Universe (od 2005. na dalje). Serija knjiga koju je objavio pod naslovom The Aphpabet izašla je 2008. Siliman se zanima za poetike i kritičko mišljenje i specifičnu proznu rečenicu koja je izvedena iz rada Getrude Stajn a koju je on i jezički pesnici za Zapadne obale koristili, nazvao je novom rečenicom.
O njemu je pisala Dubravka Đurić u knjizi Jezik, poezija, postmodernizam (Okroih, 2002). Pjesme su mu uključene u antologije Petra Opačića, Stars & Stripes: američka poezija postmodernizma, Naklada Bošković, Split 2003. i Đurić i Kopicl, Novi pesnički poredak: antologija novije američke poezije (Oktoih, Podgorica, 2001).

 

Podijeli.

Komentari su suspendovani.