Mark Wallas: O knjizi Dubravka Đurić, The Politics of Hope (After the War)
(Dubravka Đurić, The Politics of Hope (After the War) – Selected and New Poems, uredila, prevela i uradila intervju s autorkom Biljana D. Obradović, Predgovor Charles Bernstein, Roof Books 2023, 248 strana.)
Prevela Dubravka Đurić
Dubravka Đurić je desetlećima igrala važnu ulogu ne samo u poeziji svog izvornog kulturalnog konteksta i jezika (koji ona naziva “srpskohrvatski”, termin koji više nije u službenoj upotrebi), već i interakcijama s pesnicima i pesnikinjama koji rade na engleskom i drugim jezicima. Politika nade (nakon rata) prvi je veći izbor dela ove značajne savremene evropske pesnikinje dostupan na engleskom jeziku i nudi širok i informativan pogled na raspon njenog dela. Vrednost poezije Dubravke Đurić podjednako je estetska, kulturalna i politička. Ona istražuje nove mogućnosti onoga što pesme mogu biti i kako mogu govoriti u više sredina. Njeno pisanje bavi se i neposrednošću političke krize, posebno one koju je doživela tokom jugoslavenskog građanskog rata, a njen feminizam, njen antiratni stav i njeno odbijanje da se prikloni bilo kojoj nacionalnoj perspektivi obeležavaju njezin rad kao odvažan i zato zaslužuje da mu se divimo.
Politika nade (nakon rata) izvrsno prikazuje najvažnije promene u radu autorke tokom vremena. Počinje s nekoliko stranica nešto konvencionalnijeg lirskog i minimalističkog dela u pesmama iz zbirke Oblaci i obale / Oblaci i oblici, koje su napisane 1982. i 1983. godine. Međutim, u kasnim 80-ima, s knjigom Priroda meseca / priroda žene: Devet metapoema (1989) dolazi do prvog odlučujućeg razvoja, pomaka u propitivanju prirode poezije i samog jezika. Ove pesme, većinom pisane kao pesme u otvorenom polju , u strukturi, stvaraju niz metapoetskih i metajezičnih trenutaka koji od čitatelja traže ne samo da jezik promatraju kao sredstvo za stvaranje slike i značenja, već i da ispitaju kako to sredstvo funkcioniše, šta jezik može učiniti i, isto toliko snažno, šta ne može. „Reči ne prenose iskustvo/doživljaj//one omogućavaju iskustvo/doživljaj“, piše ona u pesmi iz prvog dela ove zbirke naslovljenom „Traganje“ (29), sugerišući da jezik nije pasivni provodnik fizičkih događaja, već onaj koji autorkinim izborom reči oblikuje te događaje.
Ako gore citirani stihovi govore o tome šta jezik čini, kasnije u istoj pesmi više dolazi do izražaja smisao jezika kao ograničenja, kao nečega što ne može uvek učiniti ono što se ljudi nadaju:
Moj jezik doživljava
ŽUBOR
VODE
Različito od drugih jezika
Neobičan spoj
Suglasnika i samoglasnika
u
reči
Neobično sećanja na
početak
Razbiti smisao
REČI (35)
Kad se pobliže ispita, Dubravka Đurić sugeriše da i struktura reči i razlike među jezicima ističu problem da se iskustva ne mogu lako prevesti s jednog jezika ili konteksta na drugi. A uz razlike u jeziku, još jedna ključna razlika u iskustvu, koju je ponekad nemoguće premostiti, dolazi od roda. Neke od pesama u ovom odeljku ističu feminističke aspekte rada ove autorke, kao u razigranom, ali oštrom komentaru u “Ona je drugi”, prvom i drugom delu. Njena feministička zabrinutost raste u sledećem delu, Razmicanje okvira / Kosa crta / Konteksta, napisanom između 1988. i 1990, ali prvi put u celini objavljenom tek 2020. godine.
Čovek bi trebao biti veći stručnjak za istočnoevropsku poeziju od mene da bi shvatio koliki je odlučan odmak takvim pesama učinjen od poezije na njenom jeziku i na drugim istočnoevropskim jezicima. Iz brojnih komentara u fusnotama jasno je da ona svoj rad vidi kao produžetak nekih pesama napisanih na srpskohrvatskom i izazov drugima. Predani čitatelji engleske i američke poezije prepoznaće neka metapoetska pitanja zajednička s piscima poput Wallacea Stevensa i Williama Bronka, a moguće je videti i veze s radom lirskih evropskih avangardista poput austrijske avangardistkinje Friederike Mayröcker, koja na jedinstveni drugačiji način naglašava ideju iskustva konstruisanog jezikom. Severnoamerički pokret jezičkog pisanja za Dubravku Đurić je bio posebno plodno tlo povezivanja oko političke prirode jezika. Začudo, njene pesme u ovim zbirkama kasnih 80-ih izgledaju izravnije metapoetske od većine severnoameričkih pisaca tog vremena.
Druga prepoznatljiva velika promena u radu D. Đurić, možda najznačajnija i emocionalno najsnažnija u ovoj knjizi, pojavljuje se u Klopkama (1995) i All Over (2004). U ovim zbirkama, zabrinutost autorke za mogućnosti i ograničenja jezika sudara se s krizom jugoslavenskog građanskog rata s njegovim nacionalističkim i etnocentričnim nasiljem. Građanski rat u Jugoslaviji bio je rat “etničkog čišćenja” koji je podsećao na nacističke, cilj koji se najočitije očituje u retorici i delovanju nasilnog nacionaliste Slobodana Miloševića, čija je moć u stvaranju vlade koja je delila njegove brutalne ciljeve trajala više od jednoga desetleća, a koji je svrgnut tek 2000. godine.
Kako se poezija koja se opire naivnosti u pogledu ograničenja jezika može suočiti s ratom i ljudskom i materijalnom destruktivnošću koja dolazi s njim? Kako se može nositi s brutalnom idejom da neke skupine ljudi treba “očistiti” od postojanja kulturalno različitih drugih? Kako poezija koja ističe osporavanu prirodu jezika, pre nego uverenje da izravna fizikalnost iskustva navodno nije posredovano jezikom, može odgovoriti na problem političke svireposti?
Knjiga pjesama i kratkih narativa o istom sukobu napisana iz kulturalnog okruženja različitog od okruženja D. Đurić, Sarajevo Blues, bosanskohercegovačkog pesnika Semezdina Mehmedinovića (prvi put objavljena 1992, koju je na engleski jezik preveo Amiel Alcalay 1998), pokazuje u kojoj mjeri osoba koja se zaglibila u rat i lokalno nasilje nikad ne poseduje sve informacije. Do vesti je teško doći. Ono što vidite i znate može u svakom trenutku biti ograničeno zidom iza kojeg se skrivate. Iako je Mehmedinovićeva knjiga mnogo više usredotočena na lik i narativ nego antiratne pjesme D. Đurić, obema je zajedničko obeležje otpora prikazivanju rata iz perspektive celovitih informacija koje su nastale nakon borbe.
Umesto toga, Đurić se, kao i Mehmedinović, opredeljuje za neposrednost, ograničenost, rascepkanost i otklon jasnih vidika ili okvira znanja. U snažnoj pesmi koja počinje stihovima “Glasnici žara” ona piše:
Tornjevi pakla, polja mraka,
tornjevi-skeleti smrti,
lave, lišaji pedalizirani,
likovi-oblaci stražare,
napuštaju, odlaze,
pustoši,
pokreti, kordoni ukleti,
koračaju aveti,
svedeni na sudbu
usud i tmina
i strašni sud (81)
Ovo nije informacija u smislu datuma i vremena, čak ni činjenica ili ljudi. Pesma prikazuje krajolik, religijski i istorijski, koji je oblikovan smrću. Čak ni ono što je tamo ne može se u potpunosti videti. Pejzaž je sačinjen od jezika koliko i od drugih materijala. Ako bi se očekivalo da će se “namontirati” oružje, ovde nejasni, delomično nevidljivi objekti postaju “oblici-sene”, donositelji smrti koji se ne mogu percipirati ni u jasnoj ukupnosti ni u objektivnosti. Reči u pesmi su metaforičke, teške pod teretom hršćanstva i vlastite povesti ratovanja i ne daju jasnu vizualnu sliku krajolika. Umesto toga, krajolik je uvek nabijen jezikom, mislima i emocijama koje krajolik potiče. Pesma je živa, uzavrela. Pripovedačica ne stvara promatračku distancu u kojoj se sve što postoji može videti u nekom jednostavnom smislu kao ono što “jeste”. Umesto toga, promatranje otkriva slojeve, neizvesnosti, sene više nego jasnoću. Takve značajke predstavljaju iskustvo ratovanja kroz aktivan osećaj bivanja u njemu, umesto da ga samo opisuju. Čitateljima američke poezije ovaj bi se pristup mogao činiti sličnim nečemu poput onoga što je pokušao William Carlos Williams u knjizi Proljeću i sve, u kojoj se konvencionalni književni opis preoblikuje kao onaj koji sprečava ljude da vide i iskuse ono što je tačno ispred njih.
Između izbora iz dve otvoreno antiratne knjiga Dubravke Đurić nalazi se jedan od najfascinantnijih dijelova Politike nade: nekoliko pesama iz Kozmopolitske abecede (1995) koje su izvorno napisane na engleskom ili, tačnije, kako Đurić kaže u fusnota, one su “komponovane” (83). Ove se pesme prekomponuju u jezik novih dela posuđen i preuređen iz drugih knjiga na engleskom jeziku. Druga od tih pesama, “Kraj istočnoevropske poezije”, posebno je značajna. Ona pokazuje kako srpska pesnikinja koja piše na engleskom, koristeći stihove preuzete iz antologije istočnoevropske poezije na engleskom jeziku, pravi kolaž čija kompozicija u nekoliko smerova pomera ideju o tome šta bi mogao biti “izvorni jezik”. Pesma koja je nastala snažno je razmišljanje o prevodu, metafori i egzilu, osećaju da smo uvek udaljeni u odnosu na mogućnost posedovanja jezika ili iskustva. Kao što tvrdi poslednji stih pesme, “iskustvo egzila još je jedna metafora” (93). Postojati znači biti živ između jezika, između lokacija, s osećajem sebe koje je neizbežno pomaknuto iz naivnog uverenja da jezik ili mesto mogu pripadati osobi.
Ukrštanje jezika nastavlja se u nizu pesama “Identiteti” iz zbirke All Over. Pesma, napisana delom na srpskohrvatskom, a delom na engleskom jeziku, sadrži i jezik i vizualne slike. To je takođe jedna od nekolicine pesama u Politici nade koja koristi više jezika, tehnika koja se ponovno pojavljuje kasnije u zbirci. Upotreba dva jezika ne spaja toliko jezike koliko ih stavlja u jukstapoziciju jedan u odnosu na drugi, pokazujući razliku i blizinu, a ne razrešenje u jedinstvu.
Pesme u poslednja dva dela knjige, iz Politike nade (Nakon rata) (2015), kao i nove pesme prevedene posebno za ovu zbirku, nastavljaju razvoj Dubravke Đurić i dva ključna pitanja u središtu knjige, uslovi jezika i ukrštanja jezika, te borbe oko toga što znači prikazati iskustvo. Pesma u prozi “Vladavina praznine (nakon rata)”, počinje:
želimo da razvijemo nešto * ali ne znamo šta * želimo da dođemo do nečeg * ali ne znamo do čega želimo da budemo negde * ali ne znamo gde (180)
Pesma zatim vodi čitatelje na putovanje kroz lavirint poteškoća koje stvaraju takvi uslovi i završava se rečima:
ko smo mi sad * svako je postavio isto pitanje * prostorne i vremenske dimenzije dobile su nova značenja i nove oblike i znali smo da je vreme neizvesne restauracije pred nama (182)
Osnova za potencijalno povezivanje razvija se ispitivanjem i zajedničkim kretanjem u nove neizvesne uslove, za razliku od pronalaženja u odgovorima i utemeljenim materijalnim stvarnostima.
U onoj meri u kojoj postoji središnje utemeljenje pesama u ovoj zbirci, rekao bih da dolazi od osećaja nemira, neprestanog kretanja. Rad Dubravke Đurić se ne nalazi u poziciji, već u kretanju između pozicija, ne u jeziku, već u napetostima među jezicima, ne u istoriji ili sadašnjosti ili budućnosti, već u dinamičnoj interakciji između tih koncepata vremena. Pokazuje kako poezija može delovati kao uslov preobrazbe, putovanja, a ne kao nešto što nudi bilo kakav jasan osećaj odakle neko polazi ili kamo stiže. To je radikalna hibridnost stalnog bivanja u neizvesnosti između, u kojoj se razlike ne mogu toliko pomiriti koliko ih se može iskusiti i istražiti u raznolikosti njihovih ukrštanja.
Ipak, ništa od navedenog ne znači da je Politika nade (nakon rata) knjiga koja odbija jasne političke ili kulturalne pozicije. Antiratni stav je jasan. Jasno je odbijanje prihvatanja nametnutih uslova nacionalnih država. Feminizam je jasan, insistira na pravima žena i umetnica da se posmatraju kroz sočiva koja nisu maskulinističke istorije i metafore. Osećaj da su jezik, poezija i iskustvo smešteni unutar problema povesti nikad nije upitan. Osećaj da je jezik ograničen i nestabilan suprotstavljen je osećaju sigurnosti da biti etičan znači priznati uslove koje jezik postavlja pred nas, a ne naivno gledati mimo njih.
Knjiga dolazi s puno kontekstualnog uokvirivanja. Beleške (mnoge ih je sastavila prevoditeljka Biljana D. Obradović, verovatno uz odobrenje D. Đurić) pružaju informacije o izvornim tekstovima i trenucima komponovanja te se odnose na različite lokalne i globalne političke uslove, uključujući posebno reference na druge pesnike i pesnikinje. Problem književnosti, onoga što znači biti pisac/spisateljica, bio je posebno težak za pesnike/pesnikinje u godinama građanskog rata u Jugoslaviji (a pojavljuje se i u Sarajevskom bluzu). Ključne književne osobe često su odlučivale braniti i zapravo proširivati zlouporabe etno države koju je nametnuo Milošević.
Ponekad se fusnote doimaju kao dominantna prisutnost u tekstu. Politika nade (nakon rata) čita se kao naučno izdanje ovih pesama s komentarima, a taj učinak nije slučajan. Đurić je poznata po svom naučnom radu, uređivanju i prevođenju koliko i po poeziji, i jasno je da se te uloge međusobno prožimaju u njenom radu. Ipak, mogu zamisliti da neki čitatelji smatraju da naučni aparat blokira pristup emocionalnoj snazi pesama. Važno je ipak razumeti da je fikcija o dostupnosti poezije i šire jezika, jedan od koncepata koje rad D. Đurić želi da dovede u pitanje. Ako je rezultat fusnota da se ponekad čini da pesme, čak i kad su najstrastvenije, stoje na maloj udaljenosti jer se često mora baciti pogled na stranicu dole na referencijalne kontekstualne informacije, to treba shvatiti kao svrhovit učinak, a ne kao preterano nametljiv poriv za pružanjem dokumentacije.
“Sva je poezija lokalna”, tvrdi Charles Bernstein u predgovoru ove knjige, nudeći tu ideju kao izazov pojmu poezije kao univerzalne i bezvremenske. Ovo mi se čini istinitim u vezi s kompozicijom pesama. Napisali su ih ljudi sa određenim istorijama u određenim vremenima i na određenim mestima, što se, kako Bernstein sugeriše, grana od lokalnog na višetruke načine. No, istina je i to da kada se pesma objavi, ili knjiga pošalje, ona prelazi iz jednog lokalnog u drugo lokalno, od nekog pisca/spisateljice do nekog čitatelja i čitateljice s vlastitim kontekstom iz kojeg će doživeti pesmu koja se nađe ispred njih. Pesma uvek može biti stvorena lokalno, ali da bi došla u svet, neizbežno mora putovati, mora preći i pritom se nalazi prevedena, nikad savršeno, iz jednog konteksta u drugi. Izvorno lokalno mesto uvek se delomično izgubi, a pesma stiže na neko novo mesto, da bi se razumela ili da se ne bi razumela na načine i stupnjeve koje ne možemo predvideti. Možda je samo lokalno najbolje shvatiti kao skupinu fluktuirajućih uslova s kojima se treba susresti i preći ih.
Politika nade (nakon rata) skreće pažnju na neizbežno i promenjivo stanje prelaza. Pesme su uvek u prolazu, pokazuje knjiga Dubravke Đurić, oblikujući i preoblikujući značenje kroz opsežnost svojih susreta u osporavanom, opasnom svetu.
Tekst je obvaljen u internet časopisu Jacket 2 https://jacket2.org/commentary/wallace-djuric?fbclid=IwY2xjawEr4gRleHRuA2FlbQIxMAABHfAmFrk3Vuph8yvtRS4XnLe4QOjaVAExZkN9LJmDVfaa9Gi94NIoFPpjzA_aem_7sXxKQZDw48xlPmQ1Ucr9A
