po Vladi Marteku, Michalu Palmeru,  Slobodanu Tišmi, Vladimiru Kopiclu i Rosmarie Waldrop

 

 

Ona koja je nagovestila ovaj

prazan prostor nestala je u nepovrat

Ona koja je ispraznila ovaj prostor

bila je prazna prazna prazna

prostor se preorijentiše, institucije okupiraju

umove, invazija na moj integritet

Dubravkice, pruži ruku palmi, evo ti dlan

Leptir koji skuplja krila, širi svoj um

Dubravkice, muhe lete, ljudi nisu

dobronamerni

Vratila si se poeziji, u očajanju,

nemoćna da se pokreneš

Brda narastaju u planine

plavo-belo nebo, rasipa se boja

Ne boj se u mraku mora

Pružaju mi ruke i pokazuju dlanove

u očaju, ne možeš ni da plačeš

Bili su ratovi u mraku

mašina koja proizvodi maleno lišće,

listove knjige

Knjiga se otvori

Knjiga se zatvori

U mraku, bojim se

da neće doći taj trenutak

kada će mi brojanice prići,

pokazati dlan palme u zagasito plavom

očaju, očajanju

Mračno je i veoma tužno

sve što se dogodilo

Knjiga se otvara

Knjiga se zatvara

Knjiga se ispisuje

Nisam pri svesti kada kažem: “Toplota me obuzima”

Padaju malene pande, koje nikada

neće odustati i nikada neće shvatiti

kako je okrutan svet u kojem su se obrele.

Obratite pažnju koliko se crnih velova

spustilo sa neba, a sve se ipak brzo

završilo, mada je beskraj zjapio nad ponorom

Neko bi me zamenio, brinuo bi se o meni

Valovi kojih se sjećam

uhvaćeni su u mreže pažnje sećanja

Konstrukcija memorije

Nezaboravno je sedeti na plaži i smejati se

Oči su suzne, glava pada na jastuk

na rame

Pesma se ispisuje u ritmu kretanja

Draga Darija kad se ne javiš, ja se

brinem, što će reći Alexmontenegro

Monah je ljut što smo došle ne

želi ništa objasniti

Kroz pukotinu u zidu muha se s mukom

provlači i odlazim ja kao što sam i došla

ali mnogo komplikovaniji postaje

svet koji ostavljam za sobom

On se brine,

ja sam nervozna

Pesma ne želi da se ispisuje kad ja to želim

Pesma se ispisuje kad zatvorim oči

Pesma se ispisuje kad se knjiga

otvori / zatvori

Nemoj mi govoriti o tome

kako srce lupa kada se knjiga

zatvori /srce se otvori

Palmo, palmo, otvori mi svoj dlan

Pred-pjesnik je romantičar sa greškom

sigurno mesto, mitsko mesto u praznom

prostoru papira, papirni univerzum me

uzima pod svoje

Rećiću ti kako se ne mogu pomeriti

Ples nije isto što i stajanje na peščanoj plaži

Mesto na kojem se šećem

na kojem se susrećem / ne susrećem

sa sobom

Istog trenutka pomislim

Kako je teško izdvojiti se od

podloge

Veoma sam tužna i besna

ne mogu se pomeriti s mesta

Tu u maloj uvali tvog ramena skrivam se

Ako se knjiga otvorila

Ako se knjiga ispisala

Ja se nisam pomerila

(ne možeš izaći na kraj sa sobom)

Ja se nisam pomerila

Ko je drugi u ovoj priči

Nemoj biti ljut

Ako je čempres kočoperan

ja sam tužna

Ako je palma pokazala put

leptir se povukao u mrak

Nemoj se ljutiti

Nataša, gdje si?

Odnekud izviru anglizmi

a ja propadam kroz brojeve u beznađe

Lancuni i plahte

Neke se obaveze moraju ispuniti

dok pišeš, oslobađaš se tuge

Šalica je na stolu, nelogičnost

pod stolom

Dok se pasivnost šeta, težina gravitira

Ako plima pruži ruke, osetićeš se nesigurno

Ako plamen generiše vodu, biću bezbedna

Ako priča postane žalost, neće se vratiti

Ako apsurd probije pismo, isplače se

Ako mašina izabere mesto, vratiće se nemost

Kivna sam na sebe, jer se pravi

put ne popravlja

Pošto sam došla prerano, neću se sačekati

prekasno

Ako sam došla prekasno

neću sačekati svoj glas

I tako se pjesma ispisuje s obzirom na bes i tugu

Ali mene neće sačekati jer stalno kasnim

Nepomična, točka koja se ne pomera

S obzirom na horizont :

gore i dole

Tačka koja se ne pomera

s obzirom na dramaturgiju svijeta

Malo se pomakla

levo i desno

gore i dole

Pesma se ispisuje, jer pjesma nije govor

Pesma se ne mora ispisati jer ona

sobom postoji

Pjesma koja kaže da, otvara se svetu

Pjesma koja kaže da, prati svoje kretanje

duž lista papira, zida galerije

I tako se pesma ne ispisuje, jer ne

pristaje postati materijalna

Pesma oslobađa moj bes

Ako poezija danas ponovo znači,

zašto i kako

Kako se ispisuje pita se o tome šta

ja značim, kako i zašto

i kome značim

Suzbiti bes, ljutnju na sebe

Neko ko se smeje, nije zadovoljan sobom

Neko ko se smeje, vodi pesmu na lancu

lanac želja

lanac sreće

Ako sreću merim tugom, nisam tu

Ako mi čaša kaže zdravo, molitva pada

u vodu

U beznađu tuge besna sam na sebe

Ako jastvo ne može da se iskaže, pesma

će me napustiti

A ja je ne puštam

Ako je nebo plavo, ponor je crn

Ako je kofer kolač, ja sam drška

Ako ponor pada i ja za njim

Samomržnja nije rešenje, jer

rešenja nema, što je utešno

Ne želim utehu, jer je lanac želja

pokrenut

Sreća nije u srcu, ako srce nije na mestu, mjesto se pomera

Ako srce skakuće, pesma se ispisuje

sama je pružila ruku da obeleži

teritoriju

Ako se pesma ispisala, nije mi

olakšala nemogućnost

kretanja

Nisam se pomerila jer krug je zatvoren

Torba otvorena

Ako pesma ćuti, ja vičem

urlam izbezumljeno

Ona viče na mene, ja se povlačim

Ako se pesma ispisuje, ispisuje se

jer ako je tako važna reč koja

za sobom povlači energiju stiha

stihija me neće preplaviti,

povlačim se, propadam

Ako pesma ulazi u dijalog sa pesmom

želim se povući

povlačim se i vičem na sebe

Nikada pesma ne odustaje

Ništa ne propada što se ne održava

želim opstati na površini

Ko je rekao da pesma žudi

Ko je rekao da se pjesma želi

otijelotvoriti

Nema opravdanja za tvoj

nemir, za tvoju glupost, Pesmo

Dubravkica se sakrila, jer ne

može podneti teret pjesme i

njenu snagu i njen očaj

Ako kaže da mora da se kreće

ona stoji

u infaltilnosti infinitiva

a oni su beskonačni, nikad ne

završavaju kao pesma

Ako je pesma otvorena knjiga,

pismo joj ide na ruku

jer je bes u srži gluposti

Veoma ste lepi gospođo Pesmo

Veoma ste pametni /glupi

Mislite na sebe, jer ko se brine

o pesmi, pitaće se šta je tu bitno

Osim da se kaže

da pesma počinje

i prestaje

A neko mora da se brine o sebi

A onaj ko ne ume brinuti o pesmi

mora to naučiti

jer ako kaže da to ne zna

ko će mu /ko će joj

povjerovati

Nije moguće da pesma kaže ne

ako uvek kaže da / ne

Ako ja pišem, ti kucaš

Ako ja stojim, pesma ide

Pjesmo, Pjesmo, kuda ideš?

Ako neću da pitam, ne mogu da znam

Ne mogu

Ako želim da se menjam, pesma je tu

Sav gnev ću iskaliti na tebe

Pesmo

Zašto mi ne dozvoliš da te volim

Pjesmo ne volim te, jer poezija

nije dostatna

Ako je pjesma dostanta, ja nisam

Nemoj se ljutiti Pjesmo na mene

jer sam nemoćna

Ako nemoć uđe u pesmu, ja sam nepokretna

Ako nisi spavala, Pjesmo, ne mogu ti pomoći

Ako se boriš sa svojim egom nisi u pjesm

Veoma si glupa Pesmo dok sam ja pametna

Ali bes koji gajiš neće ti

pomoći da promeniš opseg gluposti

Kada pričas, onda ćutiš.

Ne želim te povrijediti Pjesmo,

povrediću sebe

Ako se pesma stalno menja, ja ćutim

Niko neće spoznati dubinu gluposti, Pesmo

Ako si tužna, utešiću te.

Ako želiš plakati, Pjesmo

Pesma će te utešiti

Ko je spao na niske grane

pašće još na niže

Nije pesma koja moli

ja je molim

Moli te Pjesmo, podrži me u ovome

Budi milostiva

Ako je glupost bezgranična, ja sam ograničena

Nemoj gubiti vreme dok čekaš, čekam

Glad pesme nije glad za glupošću, a ona je tu

I ako nisam nisam, i ako jesam jesam

Nigde ne idem bez tebe

Venčala sam se s glupošću

Tu je glupost velika veličanstvena

Pesma koja ne misli na sebe nije pesma, tuga je

Pjesmo, misli na sebe da bi izbegla glupost

Ako je glupost more mogućnosti, porekni sebe

Na planeti gluposti male pesme maštaju

Pjesmo ako promašiš, neka te ponor zgromi

Oni koji govore, pomno šute

Nikada me nemoj napustiti Pjesmo

Ako stojim, ja hodam, jezik priča gluposti

Svakog trena glupost pleni, Pjesmo

Ako me glupost ne napusti, Pjesma hoće

Pjesmo, pjesmo, Pročitaću ti tvoja prava, da

više ne praviš gluposti

Glupa pjesma je u vlasti razuma, ja nisam

Ako se obračunam sa glupošću, obračunaću se

sa tobom Pjesmo

Ako mi otvoriš vidike, zatvori prozor

Pjesmi

Nema te pesme koja bi poništila

tugu gluposti

Ako se glupost mresti u pesmi, ja ću je

napustiti

Pesmo, Pesmo prosvetli me

Ako me prosvetliš glupošću Pesmo

ponovo ću umreti

Na putu ka pesmi, moram se odmoriti

Ako me pjesma očara, glupost me napušta

Ako me pesma napusti, glupost se povećava

Pjesmo, Pjesmo nemoj biti glupa, ponovo umirem

Ako se rukujem sa glupošću, pjesma me napušta

Ne napuštaj me Pjesmo, tuga se povećava

Ako je tuga glupost, pjesma posrće

a ja se branim

propadam od gluposti

Nemoj plakati draga Pesmo,

Ja plačem, ti se smeješ

ti mi se smeješ, draga Pjesmo

Ako želim ući u pjesmu, želim postati pesma

Ti plačeš draga Pesmo, a ja se smijem

ja ti se smijem

Ako je nebo poreklo pjesmu, ja je iz pepela

stvaram

Draga Pjesmo, nemoj završiti u knjizi

budi plameni grm u moru ljubavi

Dok ja tragam za tvojim smislom

stvaram ga iz pepela

Ako je Fenix ptica, pepeo progovara

Pesmom

jer pesma se sakrila u knjizi koja

gori u svetom grmu

Zaštiti me Pjesmo

Kada odbacim pesmu, ona se vraća

Kada se vrati otišla je

Draga Pjesmo da li žudiš za knjigom

ako je knjiga grm ljubavi što plamti

Volim te Pjesmo, nemoj me odbaciti

Ako idem ka tebi pruži mi ruku

zaobićiću te

Ako se menjam, pjesma me prozre

Pesma me pozna i ne ostavlja

Ako se krećem napred, pesma me vraća k sebi

Ako se vratim sebi, vraćam se njoj

U knjizi u knjizi je Pjesma

koja žudi za izvantekstualnošću

Ako žudim za pesmom, žudim za tobom

jer izmiču reči u lancu

sreće

Dok mislim da je u mojoj ruci

ona se gubi iz vida, jer postaje nematerijalna

Ako je materija majka pesme

pogled pada na stranicu koja se ispisala

Samosvest pjesme traži prostor za sebe

Nije sigurna da može podneti prazninu

podloge

Draga Pesmo, agonija ubrzo nestaje

a ja sam se pomirila sa morem

Napušta me jer želim praznu stranu

Pista je ostala za nama kao i more

u visini prazne stranice

u pejzažu neba

Pesmo nemoj me napustiti

Ako se jezik odvojio od jezika

uzleteću sa piste papira

u plač

Draga Pesmo, nemoj plakati

planine i piste su se pomešale

dok avion uleće u beli oblak

beline papira

Pjesmo, volim te strasno, nemoj me

napustiti

Ako plačem, plačem za tobom,

jer ne vidim kako te mogu zadržati

Ako se odvojim od tebe, nesreća je velika

Ako me stranica izda, izdajem pesmu

i ona me napušta

Obe smo tužne i plačemo

Ne želim tugu, želim sreću

Ako je pjesma iskalila bol, ja sam

srećna, jer sam tužna

jer bol i tuga savladavaju pjesmu i

ona se gubi u izmaglici

Ako me pjesma napusti, napustila je

sebe

A ja postajem nesigurna

Zato sam se odvažila u šutnji

Brisani prostor nije isto što i

stranica papira u pjesmi

Zato smo tužne ja i pjesma

Ako se pokrene lanac događaja

pjesma će pasti u vatru

Ako me napusti ja plačem jer

tuga je beskrajna

Ako te izgubim, Pjesmo, izgubiću se u

tebi i suze neće dodirnuti temelj tuge

jer samo će pjesma znati da izlaza nema

Kada suza dodirne oblak, reka će presušiti

Nisam spremna na takav iskaz, jer on

ostavlja pesmu gradeći je

Beleška:

Kada me obuzme očajanje, pomislim, napisaću pesmu. Da li se osećaj gluposti može ublažiti pesmom? Ne znam. Pošla sam od rane poezije Slobodana Tišme i Vladimira Kopicla, imajući na umu konceptualističku tendenciju u savremenoj američkoj poeziji. Mislila sam na autoreferencijalnost i samosvest poezije u pisanju od kraja 60-ih do početka 80-ih. A onda su me počele opsedati kratke, apsurdne jezičke igre Vlade Marteka. Ponovo je u pitanju autoreferencijalnost i pseudosentencioznost, koja se pokazuje u apsurdnosti pseudopesničkog, pred-pjesničkog iskaza u (post) pjesničkom postžanru. I opet je tu savladavanje/suočavanje sa tugom/bolom u pesmi (Martek i Stilinović). Pesma se ponovo zatvara u svoj autoreferencijalni svet u trenutku kada poezija ponovo znači na internetu, u vreme globalne krize i u trenutku pomame/žudnje za američkom poezijiom u srpskoj pesničkoj kulturi, posebno u novoj generaciji pesnika.

Podgorica, aerodrom, oktobar, 2010.

Podijeli

Komentari su suspendovani.