po Vladi Marteku, Michalu Palmeru, Slobodanu Tišmi, Vladimiru Kopiclu i Rosmarie Waldrop
Ona koja je nagovestila ovaj
prazan prostor nestala je u nepovrat
Ona koja je ispraznila ovaj prostor
bila je prazna prazna prazna
prostor se preorijentiše, institucije okupiraju
umove, invazija na moj integritet
Dubravkice, pruži ruku palmi, evo ti dlan
Leptir koji skuplja krila, širi svoj um
Dubravkice, muhe lete, ljudi nisu
dobronamerni
Vratila si se poeziji, u očajanju,
nemoćna da se pokreneš
Brda narastaju u planine
plavo-belo nebo, rasipa se boja
Ne boj se u mraku mora
Pružaju mi ruke i pokazuju dlanove
u očaju, ne možeš ni da plačeš
Bili su ratovi u mraku
mašina koja proizvodi maleno lišće,
listove knjige
Knjiga se otvori
Knjiga se zatvori
U mraku, bojim se
da neće doći taj trenutak
kada će mi brojanice prići,
pokazati dlan palme u zagasito plavom
očaju, očajanju
Mračno je i veoma tužno
sve što se dogodilo
Knjiga se otvara
Knjiga se zatvara
Knjiga se ispisuje
Nisam pri svesti kada kažem: “Toplota me obuzima”
Padaju malene pande, koje nikada
neće odustati i nikada neće shvatiti
kako je okrutan svet u kojem su se obrele.
Obratite pažnju koliko se crnih velova
spustilo sa neba, a sve se ipak brzo
završilo, mada je beskraj zjapio nad ponorom
Neko bi me zamenio, brinuo bi se o meni
Valovi kojih se sjećam
uhvaćeni su u mreže pažnje sećanja
Konstrukcija memorije
Nezaboravno je sedeti na plaži i smejati se
Oči su suzne, glava pada na jastuk
na rame
Pesma se ispisuje u ritmu kretanja
Draga Darija kad se ne javiš, ja se
brinem, što će reći Alexmontenegro
Monah je ljut što smo došle ne
želi ništa objasniti
Kroz pukotinu u zidu muha se s mukom
provlači i odlazim ja kao što sam i došla
ali mnogo komplikovaniji postaje
svet koji ostavljam za sobom
On se brine,
ja sam nervozna
Pesma ne želi da se ispisuje kad ja to želim
Pesma se ispisuje kad zatvorim oči
Pesma se ispisuje kad se knjiga
otvori / zatvori
Nemoj mi govoriti o tome
kako srce lupa kada se knjiga
zatvori /srce se otvori
Palmo, palmo, otvori mi svoj dlan
Pred-pjesnik je romantičar sa greškom
sigurno mesto, mitsko mesto u praznom
prostoru papira, papirni univerzum me
uzima pod svoje
Rećiću ti kako se ne mogu pomeriti
Ples nije isto što i stajanje na peščanoj plaži
Mesto na kojem se šećem
na kojem se susrećem / ne susrećem
sa sobom
Istog trenutka pomislim
Kako je teško izdvojiti se od
podloge
Veoma sam tužna i besna
ne mogu se pomeriti s mesta
Tu u maloj uvali tvog ramena skrivam se
Ako se knjiga otvorila
Ako se knjiga ispisala
Ja se nisam pomerila
(ne možeš izaći na kraj sa sobom)
Ja se nisam pomerila
Ko je drugi u ovoj priči
Nemoj biti ljut
Ako je čempres kočoperan
ja sam tužna
Ako je palma pokazala put
leptir se povukao u mrak
Nemoj se ljutiti
Nataša, gdje si?
Odnekud izviru anglizmi
a ja propadam kroz brojeve u beznađe
Lancuni i plahte
Neke se obaveze moraju ispuniti
dok pišeš, oslobađaš se tuge
Šalica je na stolu, nelogičnost
pod stolom
Dok se pasivnost šeta, težina gravitira
Ako plima pruži ruke, osetićeš se nesigurno
Ako plamen generiše vodu, biću bezbedna
Ako priča postane žalost, neće se vratiti
Ako apsurd probije pismo, isplače se
Ako mašina izabere mesto, vratiće se nemost
Kivna sam na sebe, jer se pravi
put ne popravlja
Pošto sam došla prerano, neću se sačekati
prekasno
Ako sam došla prekasno
neću sačekati svoj glas
I tako se pjesma ispisuje s obzirom na bes i tugu
Ali mene neće sačekati jer stalno kasnim
Nepomična, točka koja se ne pomera
S obzirom na horizont :
gore i dole
Tačka koja se ne pomera
s obzirom na dramaturgiju svijeta
Malo se pomakla
levo i desno
gore i dole
Pesma se ispisuje, jer pjesma nije govor
Pesma se ne mora ispisati jer ona
sobom postoji
Pjesma koja kaže da, otvara se svetu
Pjesma koja kaže da, prati svoje kretanje
duž lista papira, zida galerije
I tako se pesma ne ispisuje, jer ne
pristaje postati materijalna
Pesma oslobađa moj bes
Ako poezija danas ponovo znači,
zašto i kako
Kako se ispisuje pita se o tome šta
ja značim, kako i zašto
i kome značim
Suzbiti bes, ljutnju na sebe
Neko ko se smeje, nije zadovoljan sobom
Neko ko se smeje, vodi pesmu na lancu
lanac želja
lanac sreće
Ako sreću merim tugom, nisam tu
Ako mi čaša kaže zdravo, molitva pada
u vodu
U beznađu tuge besna sam na sebe
Ako jastvo ne može da se iskaže, pesma
će me napustiti
A ja je ne puštam
Ako je nebo plavo, ponor je crn
Ako je kofer kolač, ja sam drška
Ako ponor pada i ja za njim
Samomržnja nije rešenje, jer
rešenja nema, što je utešno
Ne želim utehu, jer je lanac želja
pokrenut
Sreća nije u srcu, ako srce nije na mestu, mjesto se pomera
Ako srce skakuće, pesma se ispisuje
sama je pružila ruku da obeleži
teritoriju
Ako se pesma ispisala, nije mi
olakšala nemogućnost
kretanja
Nisam se pomerila jer krug je zatvoren
Torba otvorena
Ako pesma ćuti, ja vičem
urlam izbezumljeno
Ona viče na mene, ja se povlačim
Ako se pesma ispisuje, ispisuje se
jer ako je tako važna reč koja
za sobom povlači energiju stiha
stihija me neće preplaviti,
povlačim se, propadam
Ako pesma ulazi u dijalog sa pesmom
želim se povući
povlačim se i vičem na sebe
Nikada pesma ne odustaje
Ništa ne propada što se ne održava
želim opstati na površini
Ko je rekao da pesma žudi
Ko je rekao da se pjesma želi
otijelotvoriti
Nema opravdanja za tvoj
nemir, za tvoju glupost, Pesmo
Dubravkica se sakrila, jer ne
može podneti teret pjesme i
njenu snagu i njen očaj
Ako kaže da mora da se kreće
ona stoji
u infaltilnosti infinitiva
a oni su beskonačni, nikad ne
završavaju kao pesma
Ako je pesma otvorena knjiga,
pismo joj ide na ruku
jer je bes u srži gluposti
Veoma ste lepi gospođo Pesmo
Veoma ste pametni /glupi
Mislite na sebe, jer ko se brine
o pesmi, pitaće se šta je tu bitno
Osim da se kaže
da pesma počinje
i prestaje
A neko mora da se brine o sebi
A onaj ko ne ume brinuti o pesmi
mora to naučiti
jer ako kaže da to ne zna
ko će mu /ko će joj
povjerovati
Nije moguće da pesma kaže ne
ako uvek kaže da / ne
Ako ja pišem, ti kucaš
Ako ja stojim, pesma ide
Pjesmo, Pjesmo, kuda ideš?
Ako neću da pitam, ne mogu da znam
Ne mogu
Ako želim da se menjam, pesma je tu
Sav gnev ću iskaliti na tebe
Pesmo
Zašto mi ne dozvoliš da te volim
Pjesmo ne volim te, jer poezija
nije dostatna
Ako je pjesma dostanta, ja nisam
Nemoj se ljutiti Pjesmo na mene
jer sam nemoćna
Ako nemoć uđe u pesmu, ja sam nepokretna
Ako nisi spavala, Pjesmo, ne mogu ti pomoći
Ako se boriš sa svojim egom nisi u pjesm
Veoma si glupa Pesmo dok sam ja pametna
Ali bes koji gajiš neće ti
pomoći da promeniš opseg gluposti
Kada pričas, onda ćutiš.
Ne želim te povrijediti Pjesmo,
povrediću sebe
Ako se pesma stalno menja, ja ćutim
Niko neće spoznati dubinu gluposti, Pesmo
Ako si tužna, utešiću te.
Ako želiš plakati, Pjesmo
Pesma će te utešiti
Ko je spao na niske grane
pašće još na niže
Nije pesma koja moli
ja je molim
Moli te Pjesmo, podrži me u ovome
Budi milostiva
Ako je glupost bezgranična, ja sam ograničena
Nemoj gubiti vreme dok čekaš, čekam
Glad pesme nije glad za glupošću, a ona je tu
I ako nisam nisam, i ako jesam jesam
Nigde ne idem bez tebe
Venčala sam se s glupošću
Tu je glupost velika veličanstvena
Pesma koja ne misli na sebe nije pesma, tuga je
Pjesmo, misli na sebe da bi izbegla glupost
Ako je glupost more mogućnosti, porekni sebe
Na planeti gluposti male pesme maštaju
Pjesmo ako promašiš, neka te ponor zgromi
Oni koji govore, pomno šute
Nikada me nemoj napustiti Pjesmo
Ako stojim, ja hodam, jezik priča gluposti
Svakog trena glupost pleni, Pjesmo
Ako me glupost ne napusti, Pjesma hoće
Pjesmo, pjesmo, Pročitaću ti tvoja prava, da
više ne praviš gluposti
Glupa pjesma je u vlasti razuma, ja nisam
Ako se obračunam sa glupošću, obračunaću se
sa tobom Pjesmo
Ako mi otvoriš vidike, zatvori prozor
Pjesmi
Nema te pesme koja bi poništila
tugu gluposti
Ako se glupost mresti u pesmi, ja ću je
napustiti
Pesmo, Pesmo prosvetli me
Ako me prosvetliš glupošću Pesmo
ponovo ću umreti
Na putu ka pesmi, moram se odmoriti
Ako me pjesma očara, glupost me napušta
Ako me pesma napusti, glupost se povećava
Pjesmo, Pjesmo nemoj biti glupa, ponovo umirem
Ako se rukujem sa glupošću, pjesma me napušta
Ne napuštaj me Pjesmo, tuga se povećava
Ako je tuga glupost, pjesma posrće
a ja se branim
propadam od gluposti
Nemoj plakati draga Pesmo,
Ja plačem, ti se smeješ
ti mi se smeješ, draga Pjesmo
Ako želim ući u pjesmu, želim postati pesma
Ti plačeš draga Pesmo, a ja se smijem
ja ti se smijem
Ako je nebo poreklo pjesmu, ja je iz pepela
stvaram
Draga Pjesmo, nemoj završiti u knjizi
budi plameni grm u moru ljubavi
Dok ja tragam za tvojim smislom
stvaram ga iz pepela
Ako je Fenix ptica, pepeo progovara
Pesmom
jer pesma se sakrila u knjizi koja
gori u svetom grmu
Zaštiti me Pjesmo
Kada odbacim pesmu, ona se vraća
Kada se vrati otišla je
Draga Pjesmo da li žudiš za knjigom
ako je knjiga grm ljubavi što plamti
Volim te Pjesmo, nemoj me odbaciti
Ako idem ka tebi pruži mi ruku
zaobićiću te
Ako se menjam, pjesma me prozre
Pesma me pozna i ne ostavlja
Ako se krećem napred, pesma me vraća k sebi
Ako se vratim sebi, vraćam se njoj
U knjizi u knjizi je Pjesma
koja žudi za izvantekstualnošću
Ako žudim za pesmom, žudim za tobom
jer izmiču reči u lancu
sreće
Dok mislim da je u mojoj ruci
ona se gubi iz vida, jer postaje nematerijalna
Ako je materija majka pesme
pogled pada na stranicu koja se ispisala
Samosvest pjesme traži prostor za sebe
Nije sigurna da može podneti prazninu
podloge
Draga Pesmo, agonija ubrzo nestaje
a ja sam se pomirila sa morem
Napušta me jer želim praznu stranu
Pista je ostala za nama kao i more
u visini prazne stranice
u pejzažu neba
Pesmo nemoj me napustiti
Ako se jezik odvojio od jezika
uzleteću sa piste papira
u plač
Draga Pesmo, nemoj plakati
planine i piste su se pomešale
dok avion uleće u beli oblak
beline papira
Pjesmo, volim te strasno, nemoj me
napustiti
Ako plačem, plačem za tobom,
jer ne vidim kako te mogu zadržati
Ako se odvojim od tebe, nesreća je velika
Ako me stranica izda, izdajem pesmu
i ona me napušta
Obe smo tužne i plačemo
Ne želim tugu, želim sreću
Ako je pjesma iskalila bol, ja sam
srećna, jer sam tužna
jer bol i tuga savladavaju pjesmu i
ona se gubi u izmaglici
Ako me pjesma napusti, napustila je
sebe
A ja postajem nesigurna
Zato sam se odvažila u šutnji
Brisani prostor nije isto što i
stranica papira u pjesmi
Zato smo tužne ja i pjesma
Ako se pokrene lanac događaja
pjesma će pasti u vatru
Ako me napusti ja plačem jer
tuga je beskrajna
Ako te izgubim, Pjesmo, izgubiću se u
tebi i suze neće dodirnuti temelj tuge
jer samo će pjesma znati da izlaza nema
Kada suza dodirne oblak, reka će presušiti
Nisam spremna na takav iskaz, jer on
ostavlja pesmu gradeći je
Beleška:
Kada me obuzme očajanje, pomislim, napisaću pesmu. Da li se osećaj gluposti može ublažiti pesmom? Ne znam. Pošla sam od rane poezije Slobodana Tišme i Vladimira Kopicla, imajući na umu konceptualističku tendenciju u savremenoj američkoj poeziji. Mislila sam na autoreferencijalnost i samosvest poezije u pisanju od kraja 60-ih do početka 80-ih. A onda su me počele opsedati kratke, apsurdne jezičke igre Vlade Marteka. Ponovo je u pitanju autoreferencijalnost i pseudosentencioznost, koja se pokazuje u apsurdnosti pseudopesničkog, pred-pjesničkog iskaza u (post) pjesničkom postžanru. I opet je tu savladavanje/suočavanje sa tugom/bolom u pesmi (Martek i Stilinović). Pesma se ponovo zatvara u svoj autoreferencijalni svet u trenutku kada poezija ponovo znači na internetu, u vreme globalne krize i u trenutku pomame/žudnje za američkom poezijiom u srpskoj pesničkoj kulturi, posebno u novoj generaciji pesnika.
Podgorica, aerodrom, oktobar, 2010.
