Dubravka Đurić: Ulazak u ozvukovljenu sobu
1.
OZVUKOVAVANJE PROSTORA
Poezija je tako smirena u sobi smiruje me u stavu mirno. Ali pita me kako bi mogla napisati pjesmu ako ne postoji koncept pjesme. Zato se reflektujem u sebi u tebi u pjesmi – volim te pjesmo
Dok sedim za stolom pred zaslonom moga kompjutera okruženog nabacanim knjigama i papirima, papirićima, predmetima, beleškama, otpacima, meditiram o zvuku, osluškujem kako dodir prstiju i dirki odzvanja u tišini sobe u tišini pjesme – reflektujem se u sebi reflektujem se u tebi – u tebi prekrasna pjesmo što zvonko odzvanjaš u meni a ja te oprostorujem
Dok u glavi prizivam zvukove i mirise mora i oblike krivudave obale u ovom trenutku u oblacima vidim samo bledo plavo nebo u tankom gotovo nevidljivom smogu grada indiferentno ne obraća pažnju na bol pjesme.
Jer ako kažes da „konj ima četiri noge“ drvene figurice sa police skreću mi pažnju na tautologiju koju želim da iskažem obraćajući se vama koji slušate ili čitate u sebi ove reči što izlaze iz mene a prsti se pomeraju i tipkaju i slova se pojavljuju na zaslonu uz muziku dirki i mog šaptavog glasa koji gotovo da se ne čuje. Ozvukovljujem te, Pjesmo.
Jer svako čitanje uvek i svuda kada je alfabetsko pokreće somatski usta, grlo, pluća dijafragmu i ozvukovljuje nečujni poredak slova i reči, komešanju nema kraja kada se jednom pokrene
Grane drveća izvijaju se ka bledo plavom nebu, crtaju krivudave linije po praznom prostoru – veoma ekspesivno ih doživaljam kao promatračica. Pogled na prizor kroz prozor utiskuje ranog Mondriana na plohi bledo plavog indiferentnog neba bez zvuka bez glasa – nije ga moguće oglasoviti – samo grane crtaju po pozadini bledo plavog prljavo beličastog neba
I ogomne zgrade niču na svakom slobodnom prostoru, zaklanjajući pogled ka indiferentnom bledo plavom nebu iz časa u čas iz trena u tren zagušljiva buka mašina, kranova ljudi koji malo rade a više ne rade i nema ih a prašina se izvija do bledo planog prozirnog neba i nebo biva progutano u magli zagađenog grada – vidokrug prožire nebriga i gramzivost
Plač se razleže prostorom plač kreštavih vrana koje su proterale vrapce, kosove i sve druge ptice, dok priče se razležu u kakofoniji graje postistine – društvo proždiru priče, fikcionalizacije, nepodnošljivo ih je slušati – zato se vraćaš zaslonu i kakofoniji muzici meduza i čudnovatih bića iz dubine mora – uzimaju te za ruku i odvode na putovanje u raj morskih dubina – tu smo ti ja i ja kao i uvek u zagrljaju mora i morskih algi i vodenih bića – slušamo muziku muza i ljubav nas obavija
Ali zašto vrane plaču kad ceo prostor sada je njihov na pozadini bledo plavog indiferentnog neba, što guta sve druge boje… ipak u moru naše sobe horizont postaje jarko crven – plamti i mi u njega uranjamo kao u beskraj nepovratne blagosti
Koračati ulicom ispunjenom vozilima, misliti o realnosti urbocida u svim njegovim savremenim licima otvara zonu blagosti gluve sobe što guta sve zvukove i vraća ih u vidu otkucaja srca, disanja, pulsa, glazbe tišine
A u sećanju iskarsava vrelina leta i plaža i jara i more i šum i zov obale ššššš šum mora ljeskanje kosrešenje prozirne plave površine vode
Spirale žudnje krugovi što bačeni ih kamenčic crta dramatično po površini vode graja hiljade ljudi koji spuštaju se do obale i trče i u more uranjaju i plivaju ka dubini i nestaju i ne pojavljuju se više na površini – more ih je snagom imaginacije guta i uvodi u čarobni vodeni svet
Ozvukoviti prostor želi pesnikinja prostor papira koji se pojavljuje na zaslonu i treperi svetluca dok ona tipka neumorno tipka KLOP KLOP KLOP
Upornost da se reči iscede kao limun iz koge sočni sok izlazi i prskaju kapljice zalivajući zelene sadnice zdjelice, čarobnog vrta i zveckanje viljuški noževa kašika zaglušuje prostor što postaje što ostaje neproziran
Kakofonija zvukova koje više ne čujem ali su u meni i u tebi da li je to romantičarski zov poezije danas potrebniji nego što pretpostaviti možemo
Otklon – odmičem se od poredaka predmeta – oni se bude sa mnom i žele uči u društvenu interakciju – ššššš šum borova i borove iglice padaju po glavi s papirima papirićima razbacanim po sobi hodam po njima, saplićem se o njih dižem ih i bacam razmičem ih i probijam se kroz njih do otškrenituih vrata škrinje, do teških drvenih starinskih vrata želim izaći iz lavirinta predmeta u prazan prostor izvan prostorije
Mračna soba bez glasa
1.
Ako uđem u mračnu mračnu sobu u njoj nema ni tračka svetlosti niti se čuje zvuk, rukama opipavam zid i krećem se oprezno po rubovima sobe mračne mračne sobe. Ne mogu izgovoriti ni jednu jedinu reč, nijedan jedini glas iz mene ne može izaći. Prozor izviruje u mrak, dvostruki mrak mrak noći koja okružuje sve i mrak sobe prazne bezglasne bezrečne sobe – po neki tračak svetlosti bljesne u mraku ili mi se tako čini. Ni jedna jedina reč ne izlazi iz mene ne mogu ih izustiti – ostajem nema pri svakom naporu da govorim. Glas se ne pojavljuje iz mojih usta. Ostajem nema. Nijedan glas se ne pojavljuje iz mojih usta – nema sam jer ne mogu izgovoriti ni jednu jedinu reč. Taj mrak taj strah taj natpis na nevidljivom postamentu niko niko ne vidi u mraku sobe u deprimirajućem mraku sobe bez svetlosti bez zvuka bez mirisa bez okusa bez vlage bez suvoće bez pogleda bez prozora. Bez pogleda bez prozora na neki drugi svet pun svetlosti ispunjen svetlošću. Jer ono što se činilo da pozor je samo je sazidani okvir prozorskog okna što odrvaća pogled iz mraka u još dublji mrak
Ako uđeš u tu sobu, ona postaje lavirint iz kojeg nikada ne možeš izaći. Jer nema glasa koji se oglašava da otera mrak. Da li će pesma probiti opnu mračnog krajolika prazne sobe u kojem se nijedan predmet ne pojavljuje konture su sve nestale – nestale u mrak
2.
Moram izgovoriti reči u praznoj sobi praznoj mračnoj sobi da bih izgnala mrak da bih u kakofoniju tišine unela poremećaj. Volim tu apstraktnu poeziju što izmiče svakom smislu, i moraš o njoj misliti i imati za nju vremena i strpljenja. Gledaš u nju kao u apstraktnu sliku a ja je vučem, čupam i kidam – mislim na poeziju koju sam volela i prevodila u mračnoj svetloj osunčanoj sobi na kraju vremena. Na kraju vremena ili na kraju istorije kada se sve uskomeša i ljudi izlaze iz svojim mračnih iz svojih svetlih iz svojih praznih iz svojih punih iz svojih tihih iz svojih bučnih soba na ulicu i viču i viču nose transparente na kraju vremena na kraju istorije u kovitlacu događanja što nas nose kao lava koja nas prekriva i želimo uteći u sobu u mračnu sobu u ispunjenu sobu u tihu sobu i sobu u kojoj predmeti plešu i govore nam šapću i viču i pevaju i nagone nas na sreću i pitamo se šta posle istorije gde posle istorije kako nas mrak sobe proždire i kako nas svetlo sobe zabljeskuje i ostanemo nemi i zažmurimo u kakofoniji svetlosti u duginoj boji glasova što dopiru sa ulice u mračnu sobu što dopiru s ulice u sobu svetlu i uzbiban je vazduh i uzbibana povrsina mora na koju bacam pogled sa prozora sa prostranih visokih planinskih vrhova s kojih gledam u svoju mračnu u svoju prozračnu u svoju nevidljivu u svoju nepostojeću sobu sobu od reči u kojoj se reči mešaju i rekonfiguriraju i ulaze u mene i teraju me da pevam i pevam reči koje izlaze iz dijafragme, vazduh se probija kroz ždrelo ulazi u usnu duplju struji kroz zube i jezik i razliva se u mračnoj u praznoj u gluvoj u akustičnoj sali moje sobe sa predmetima što plešu i šapuću, kao čaplje se izvijaju i teraju me da se divim i ispuštam zvučni krik i pričam neprikladne reči kojima se svi čude i kažu „jao, jao, šta ti pada na pamet“ „jao jao“ neprikladne reči iz tmurnog bezsvesnog bezdana nemišljenja netaloženja negrebanja nekalkulisanja i jao jao te reči zaglušuju druge jer postoji samo monolog ne i dijalog iz traume i stresa i straha i nervoze i samo šapni šta ti se čini da nije prikladno ali ne želiš ali ne želim rečima stvarati štimung intimizam odbacuješ u svojoj porazno izloženoj sobi gde nema ljudi nema stvari nema zvukova u kojoj se odvija drama tišine drama drmoleta
3.
Mislim kako su odnosi u ovoj sobi veoma teskobni. Narukvicu je odložila na policu jer nije smijela izustiti riječ – brazletna, naušnice. Platno pada i pčela stupa na njega tražeći med. Med je tu oko nas puno je saće ove sobe. Ne želim govoriti o osećaju intimnizma u sobi zaglušenoj stvarima one se oglašavaju i zaglušuju one su agensi koji se sudaraju sa telima ljudi koji slučajno zakorače u sobu ispunjenu vriskovima praznih zidova da li to stvari posežu za mnom ili govore da je soba prazna ili puna ili zagušljiva i lepljiva od meda svih pčela što uletale su u sobu i sletale na saće i pokušale izaći iz lavirinta glasova, kakofonije glasova predmeta – ona misli da je jezik nem ali on ti govori da li govori jezik ili govore premeti u praznoj sobi ili je to vriska dece sa igrališta ili šuštanje jesenjeg lišća što u proleće lista izvija se sa grana – „kao list na vetru“ fleksibilan nestalan podložan poigravanju strujanju ne znam kako reći da jezik ima rod i ima ideologiju – ideologiju kriju u mantijama – prilaze i predstavljaju se kao pravednici a gde je to što posredno pokazuje da su uzdisaji jecaji ovog popodneva kada pažljivo čitam Creeleya – želim njegov minimalizam i uvrnutost njegovog pesničkog jezika i okrećem stranu knjige jer deca ćute ne govore sa njim oni govore njemu i trzaju se u mislima jezika – apstraktnog jezika. Zašto je jezik apstraktan jezik pitaju kad jezik kaže ono sto nam želi reći
Previše je reči u opticaju jer inflacija reči pogađa sve i poeziju i narative „političari/političarke“ ponavljaju kao mantru „to je samo jedan narativ“ kažu ponavljaju a misle „to nije istina, to je samo jedna priča, još jedna laž – lažu vas mi znamo istinu MI smo večna Istina“ sklanja se jezik u mračnu sobu praznu u njoj se ne čuju glasovi ljudi već samo glasovi premeta… premeti plešu u praznom prostoru zanemeli smo samo njihove uši čuju muziku „izvan ideologije“ ali koje to rekao na način na koji je izrekao istinu LAŽI jer MI smo vaši zastupnici i nemajte drugih zastupnika jer pare se slivaju u naše džepove i to je pjev predmeta –
Sada je previše reči premalo smisla spremili su se za izdaju jer premalo smisla grupiše previše reči a oni barataju rečima a ne predmetima, predmeti su zanemeli u sobi jer niko nije izašao nikada iz prazne sobe, samo smo rekli da ta soba postoji ali nje nema nema sobe sa šumovima sa zaglušujućom bukom
Previše premalo reči u praznoj prepunoj sobi predmeti titraju uzbibani pred zrakom sunca a zidovi se naziru u praznoj sobi
