Majkl Palmer: BODLEROVA SERIJA

Izbor i prijevod Dubravka Đurić

 

PETAPROZA

Jer pišem o snegu ne o rečenici Jer je tu visit karta – posetiočeva – a na njoj su naše reči poređane u niz
a na tim rečima smo napisali kuća, napisali smo napusti ovu kuću, napisali smo budi ova kuća, spirala kuće, kanali kroz ovu kuću
napisali smo i Provincije i Preinačenje i nešto zvano Ljudske Pesmeiako živimo u dolini na Brdu Duhova
Idalje će kiša danima padati Aglas će reći Oče ja gorim
Oče kamen sam izvadio iz zida, sliku sam izbrisao sa tog zida,sliku lađa – lađa sačinjenih od oblaka – što žure ka moru
samo reči svaki deo odvojen od drugog
Jer nismo živi nismo sami već obični delići pločica
Hasan Arabijski i njegova žena poskakivali su i balansirali
Kolmen i Berdžis i Adela Njusam jedne noći bačeni međugledaoce
LiziKiz i Fred koji je sa trapeza
pao na piljevinu i nije se povredio
i Džejkob Hol igrač na žici Mala Sendi i Sem Solt
Jer je tudoslovna obala, pismo krvavo-crveno Jer su na ovom dijalektu oči zrikave ili kvarcne
videti plivača i videti stenu statuu zatim senku
i ovde u jezeru najpre sečivo potom činjenicu

 

BODLEROVA SERIJA

Pre sto godina načinio sam knjigu i u toj knjizi ostavio sam mali prostor i u tajmali prosotrsmestio sam seme
sa mehanizmom grkljana oko mastiljavog središta što napred-nazad vodi
u sunce-snegzatim do samog smrznutog sunca Niti i nervi doveldoše nas do kuće
a oblaci kao srpolike ptice nastajuća su pesma Dalje ne treba ploviti negodujući tu i tamoprotiv određenih mera
tokom godina kodova i imenabesmrtan sve dok si još čovek što jede njegove delove koje mudraci naznačiše
stomak lobanja i grkljanvraćaju izgubljeno stanjeDa, upravo sam sanjao još jedan san a nikog nije bilo u njemu
..
Reči kažu, Piši pogrešno i pogrešno napiši svoje ime Reči kažu, Napusti ovaj život
Iz pevača potoci boje ali iz tebe
soba u manjoj sobi suprotne navike i sporedna soba
Eros je sedeo na lobanji kao na tronu Reči kažu, Timeju ti si vreme
Stranica odmičeduž strune Nikada ne spavaj, nikada ne sanjaj na ovom mestu
A izmenjene reči kažu O je boja ovogimena
ispunjena raspuklim tonovima tišine preko kojih jednom nameravamo preći
..
Mei-mei, evo ga sto Ko zna reč za to
Ulicama danas Siki plešu neki kažu ples smrti
Bernadet je napisala Utopiju
Ulazi kvadratno sunce
a Sapfo kažeAlkeju Ti si ogrebotina na vazi
Tui tamo savršene stvari mali znaci u ukradenoj kući
oči se prevrću vena, mleko i rđa
tvrdoća brade “čelo posuto prašinom“
..
Dragi Leksikone, Umro samu tebi poput vilinog konjica ili zmaja u boci
Draga Leksijo, Nema uma
Draga Knjigo, Nikada nisi bila knjiga Panteru, Samo si stranica istrgana iz knjige
Budalasto Jezero, Bilo si ruševina knjige
Draga Merlin, Najdraža Lu, Ovde ulice imaju punoću a njihov tok nalikuje slepcu na kruselu
Nekad sam bio fin dečko ali sada ponekad satima spavam Sneže, Bićeš mi jastuk
Draga Merlin, Najdraža Lu, Na plotuvidim fazana dok ovo pišemdok vidimAfriku kako neočekivano gori na svežem povetarcu
Mrski Grade, Drvo jeu snuprvo bilo reč potom je postalo stub mračne arkade Šta označava čudo i mora se stvoriti
Dragi Džordž, Do viđenja Hoćeš li se sada ponovo sećati
Ko je neko a ko niko u igri je pitala ostalo nisam shvatio
..

Reč se pojavljuje na platnu, daj mi malo vremena. Dozvoli da ti u međuvremenukažemnešto o sebi. Rođen sam u Pasajaku, u škrinjici koja je jedne noći lebdela nad Drezdenom, ljupke figurice. Nakon toga stvari su nabujale. Moja mačka ima dvanaest prstiju, poput bostonskih pesnika. Na mikrotalasnoj rerni sedi bez dlaka. Deca, ona kažu, ti nisi nikakav otac već okvir koji čeka sliku. Pa ko te je izmislio? Pa ućutkaj me kašikom. Sneg pada – zima. Predmeti su užareni. Jedan hobi je Jugoistočna Azija, priroda drugi. Kao dete spavao sam ispod kreveta stisnutih šaka. Jedno se lice pojavilo na prozoru, potom drugo, isto lice. Klizali smo se i pali, čuvajući glave kako su nas učili. Zatim je muzika ponovo zasvirala, njena izvesnost netaknuta. Istinski plesači su plovili mimo nas. Još su živi, poput izbledelog mastila. Nakon oluje odmerili smo obalu. Porastao sam na četiri stope, potom tri. Ukucao sam ekser u stranicu i probudio se sa osmehom. Bio je to moj prvi osmeh. U magli smo čekali sledeći. Rekla si: “Unutrašnje boje.” Rekla si: “Antinukleoni.” Rekla si: “Ne kradi moje reči za svoj rad.” Sneg pada – zima. Delila je fotografije poginulih sa unionističke strane. Predmeti su užareni. Trgovao sam imenom i dobio ono što ga je pratilo. Bilo je beskorisno. Palata naše kuće sa stubovima i palmama. Lobanja na kolicima. Odstranio sam jedan jezik i jednu ruku, ali nikakva korist od toga. Frojd mi je u utorak rekao: “Verujem u brade i dugokose žene. Nemoj se zaljubiti.” Ima li diskursa u tropima? Ističe li se središnji motiv dovoljno jasno? U ovom se imenu nijedno slovo ne ponavlja, te ne može biti fiksirano. Pošto je veče, sećam se sada sećanja. Ne govorim tvoj engleski. Reč se pojavljuje na platnu.

 

BELA BELEŽNICA

A slikali smo preko pregiba krede,
pregiba snega i dima, tako pažljivo
tako umešno da će mnogi (Da li ste se kladili

na ovim marginama, oblaci?) da će mnogi
nestati, neprimećeni,
ispod. Voda pod vodom,

“zemlja što kreće se pod zemljom”.
Dodali smo
srebro reci, tačkice srebra,

crvene, figure-koje-to-nisu. Kaži
mi kako bi se one mogle zvati,
kako su se prezivale, kako su se zvale, kako se piše

ta neobična, nevešto prošaptna reč?
I šta je sa tim plavim jahačem, Arapinom
konjanikom, vitezom sačinjenim

od dve senke plave, jedna
iz Vermerovih Delfta, druga
iz metalnog elementa nazvanog

kobalt, Kobolt, vilenjak? Koju scenu
on posmatra? Da li to prikovani pogled
posmatra prostor što nestaje? Da li je to

reka bez središta,
belina grada kad kažeš
Pariz je beo? Da li su to lukovi

mostova sada svedeni na pukotine?
Da li se to tečnost
oglašava

a on vidi kako postaje sve tiša?
Glas zatvorenih očiju?
Ili dve

nemoguće mlade
u osvetljenoj sobi
samo pričaju o kiši?

Scena bez središta
ili čije je središte prazno,
negde drugde. Kao što se za belo kaže

da se ponovo spaja sa ranijom belinom
između malaksalog i još-ne
odvijenog jezika

badem, bademaste oči,
bez očiju, poriču belo
kao nulti kod, bez reči,

jezik ritma i daha.
(Dok se potire kesten
što buja ka izvoru

usred naziva za belu boju:
blanc de titane, blanc de zinc.)
Na raskrsnicama sam je sreo.

Ne sećam se ko je govorio.
Dva daha, dva oblika jeke.
Slikamo sužene oči

mosta, njegova usta štrcaju pesak,
tačkice, još tačkica, svetlost,
nevidljiva oku.

 

O autoru:

Majkl Palmer (Michael Palmer, Njujork 1942), školovao je na Harvardu 60-ih godina. Jedan je od najsuptilnijih američkih pjesnika, čija se poetika konstituisala nasuprot konfesionalnim pjesnicima. Bio je prisutan na čuvenoj Vankuverskoj pjesničkoj konferenciji 1963. na kojoj je upoznao Roberta Dankana, Roberta Krilija i Klarka Kulidža, koji će uticati na njegovu poetiku na početku njegove pjesničke karijere. Često ga povezuju sa jezičkom poezijom, ali na njega su uticali Luis Zukovski, Pol Celan, Samjuel Beket, nadrealisti i filozofija jezika, te mnogi smatraju da njegov rad izmiče kategorizacijama. Godine 2006.dobio je čuvenu pjesničku nagradu Wallace Stevens Awards koju dodeljuje Akademija američkih pjesnika, zatim National Endowment for the Arts, Lila Wallace-Reader’s Digest Writer’s Award, Guggenheim Foundation fellowship i Shelley Memorial Prize koju dodeljuje Društvo američkih pjesnika. Od 1999. do 2004. bio je na čelu Akademije američkih pjesnika. Živi u San Francisku. Objavio je, između ostalog, i ove zbirke pjesama: The Circular Gates (Black Sparrow Press, 1974), Without Music (Black Sparrow Press, 1977), Notes for Echo Lake (North Point Press, 1981), First Figure (North Point Press, 1984), Sun (North Point Press, 1988), At Passages (A New Direction Press, 1995), The Promises of Glass (A New Direction Press, 2000), The Laugher of the Sphinx (A New Direction Press, 2016). Uredio je zbirku eseja Code of Signals: Recent Writings in Poetics (North Point Press, 1983), knjiga njegovih eseja objavljena je pod naslovom Active Boundaries: Selected Essays and Talks (New Directions, 2008). Pjesme su mu uključene u antologije Petra Opačića, Stars & Stripes: američka poezija postmodernizma, Naklada Bošković, Split 2003. i Đurić i Kopicl, Novi pesnički poredak: antologija novije američke poezije (Oktoih, Podgorica, 2001). Petar Opačić je preveo izabrane pesme Majkla Plemera, 2019.

Palmerova poezija se često povezuje sa jezičkom poezijom, ali kao i u radu Rozmari Voldrop i za Palmera je svedeni lirski impuls značajan. Uticaj savremene francuske poezije je evidentan. On je razvio jedinstven oblik analitičke lirike koja nije usredsređena na lirsko ja. U ranoj poeziji (Notes for Echo Lake) Palmer je koristio vitgenštajnovsku formu propozicija. Plamer je eksperimentisao i sa serijalnom pjesmom: najkarakterističnija je po tome zbirka Notes for Echo Lake, koja je dobila naziv po istoimenoj seriji pjesama. Njegov konstantni interes u poeziji je istraživanje odnosa jezika i značenja, sintakse i proizvodnja značenja. Po zgusnutosti jezičkog iskaza, njegovu noviju poeziju ponekad porede sa Polom Celanom.

 

Podijeli.

Komentari su suspendovani.