Lena Ruth Stefanović: Putnici
Cisklus priča posvećen sećanju na Sretena Asanovića
Jerusalimski sindrom
Probudio se u beloj sobi. Bio je odeven u belu pidžamu. Ležao je na belom krevetu zastrtom uštirkanom belom posteljinom. Zidovi sobe su izgledali sveže ofarbani –u belo. Na malom prozoru nalazile su se male bele rešetke i zavesa od belog tila.
U sobi se još nalazio beli dvokrilni orman. Pogledao je u pod. Bio je zastrt belim linoleumom. Pored njegovog belog kreveta, stajale su bele papuče, nalik na one hotelske. Pogledao je svoje ruke. Bile su blede, gotovo bele. Zaključio je da je umro.
Ovo je verovatno čistilište, pomisli. Nije ga ovako zamišljao.
U tome se otvoriše vrata. Čovek u belom ušao je u njegovu sobu. Bio je plav, svetle kose i plavih očiju. Osmehivao se. Delovao je prijatno.
Plavi čovek u belom mantilu počeo je da govori. Na ruskom, činilo mu se. Nije ga razumeo. Zaspao je.
Kada se probudio, u sobi nije bilo nikoga. Osetio je miris hrane. Na pokretnom stočiću (takođe bele boje) bio je serviran obrok. Ništa nalik onome što je navikao da jede kod kuće, ali bilo je ukusno. Kada je završio sa jelom naslonio se na debele jastuke i prepustio mislima, koje su se svom snagom trudile da prodru u njegovu svest. Nije znao odakle dolaze, te misli.
Setio se letovališta u Crnoj Gori u koje je odlazio na raspust. Njegova porodica je živela u Nikšiću, industrijskom centru zemlje. Bio je to drugi grad po veličini, iza Titograda. Leti je odlazio kod strica u Budvu. Njegova porodica je dobila veliki stan na Trgu Sunca broj 6, u “kafenoj” zgradi. Vidite li, bila je ozidana fasadnom opekom boje kafe, tako je dobila ime. Bila je to prva zgrada do mora. Zvanično, put do plaže je vodio oko prve hale Jadranskog sajma u kojem su se smenjivale najrazličitije postavke. Tu su se održavali sajmovi nameštaja, ishrane, građevinarstva i mnogo čega drugog. Što njega nije zanimalo. Tako je bilo preko godine. Leti su se ovde prodavali suveniri i garderoba, uglavnom uvoz iz Indije, uz svakojake tričarije i mamipare.
Ceo taj deo grada: Slovensku plažu, Jadranski sajam, pa čak i nekadašnji put kojim se spuštalo u grad, osmislio je tada glavni arhitekta Budve, koji je istovremeno bio i najjači duhovni učitelj u čitavoj zemlji. Ovaj mudrac doživeo je prosvetljenje na Lovćenu i to će ga učiniti jedinim autohtonim crnogorskim mistikom u naše doba.
Nije mogao znati sve to, dok je obilaznim putem oko sajma odlazio na Slovensku plažu, najdužu u gradu. Petra P ., arhitektu i mistika, će upoznati mnogo kasnije. On će postati njegov duhovni učitelj. Petar je uvek nosio belo.
Slovenska plaža je tradicionalno bila podeljena na interesne zone.
Meštani su se kupali na bazenu, tik uz zidine Starog grada. Tamo se nalazila škola plivanja i mali restoran sa svega nekoliko stolova prekrivenih kariranim crveno-belim stoljnjacima. Posetioci su bili uglavnom meštani.
Na taj deo se nadovezivala marina. Mnogo pre nego što će stići luksuzne strane jahte, to je bilo carstvo turističkih brodića i ribarskih čamaca. Tu se niko nije kupao.
Nešto dalje, nekada se nalazila autobuska stanica i tu je negde stidljivo počinjala Slovenska plaža. Ovde pesak nije bio beo. Ušavši u vodu, zatekli biste se na velikom kamenju obraslom klizavom mahovinom. Ovaj deo je bilo teško preći, a nemoguće preplivati jer je voda bila suviše plitka. Najbolje je bilo da se krećete na rukama, hvatajući se za kamenje i odbijajući se od njega, dok bi vam noge onako besposlene plutale po vodi.
Nakon toga su vas čekale alge, jeziva izdžikljala podvodna trava. Dok je bio sasvim mali, bio je ubedjen da ta trava bar ponekad jede malu decu.
Ako biste savladali i ovaj izazov, mogli ste da plivate neometano sve do ostrva Sveti Nikola. Meštani bi vam u poverenju pokazali jedan deo koji je mogao da se pređe peške. Sasvim neočekivano, voda u tom delu bila je baš tako plitka. Neupućenima na obali izgledalo bi kao da hodate po vodi.
Ovaj deo plaže nije bio posećen. Ovde biste dolazili da budete sami.
Na sledećem potezu, sve do Vile Manojlović, uglavnom su se kupale porodice. Suncobrani, ležaljke, hrana u ručnim frižiderima i miris Kopertona.
Najčešće ponavljane rečenice bile su, baš ovim redosledom: Izadji iz vode, sine!
Stavi kapu! Ne možeš da dobiješ još jednu krofnu!
Ovaj deo je bio kamenit i žurili biste da ga predjete pre nego što vam uđe u mozak miris krofni i kopertona i onako omamljenog vas ponuka da ostanete, uzmete suncobran i ležaljke i najzad potražite svoju ženu i decu… Kad se setite da nemate ni ženu ni decu, treba da nastavite samo pravo ka Vili Manojlović.
Ispred ove zadužbine je nekad bio plažni restoran u kojem se leti odvijao čitav njegov život. Tu nije bilo porodica. Tu su se kupale najlepše devojčice.
Nije bilo potrebe da ide dalje, do Plave školjke na primer, gde su se kupali snobovi, ili još dalje, do škole skijanja na vodi.
Ovde mu je bilo najbolje.
Preko studentske zadruge je nekoliko leta zaredom radio na sajmskoj rampi. Ova rampa delila je ljude na one koji su imali posla na sajmu, i na one koji nisu. Uski put odvajao se od centalne magistrale koja je prolazila kroz centar grada i išao između kafene zgrade na Trgu Sunca i hotela Slovenska plaža.
Rampa je bila ručna, starinska. Na kraju vodoravne čelične prečke, koja je bila sastavljena sa postoljem, bila je pričvršćena cigla kojom je kontrolisao kretanje. Pritiskom cigle na dole, rampa bi se ustremila u nebo i put je bio slobodan. Sedeo je na plastičnoj stolici ispod suncobrana i većinu vremena provodio posmatrajući devojku koja je nešto dalje prodavala sladoled.
U hotelu su oglavnom odsedali turisti iz Nemačke. Stizali su velikim autobusima. Ponekad bi mu neko od njih dao razne časopise, koje su čitali usput.
On nije znao nemački, ali radovao se kad bi naišao na “Bravo”. Pažljivo bi odvojio postere Nene i Sandre. Znao je refrene njihovih pesama napamet. Reči mu nisu puno značile, ali cure su bile lepe.
Prodavačica sladoleda ličila je pomalo na Nenu, pevačicu, čije puno ime Gabriele Susanne Kerner, nije umeo da izgovori. Tih godina u modi je bilo šišanje “na repove” – dugačke kose su šišane naglašeno stepenasto i češljane prema licu. Devojke su nosile velike plastične minđuše u jarkim bojama i rukavice bez prstiju. One, koje su bile posebno šik, imale su vokmen – mali kasetofon na baterije, koji se kaišem pričvršćivao za pojas.
Kada bi se njihova smena završila, ponekad bi otišao na plažu sa prodavačicom sladoleda. Ona se zvala Tamara, Tati.
Nedugo posle toga, frižider za sladolede je bio uklonjen, a ručna rampa zamenjena automatskom.
On je našao novi put do plaže, mnogo kraći.
Taj put je išao izmedju Luna-parka i sajamskog stovarišta. Tu su bili smešteni kontejneri za otpad i velika stočna vaga. Ta prečica je užasno smrdela čitavom dužinom. Naučio je da udahne duboko kod drveta koje je bilo posađeno na samom početku i pretrči ne dišući sve do šetališta, gde je vazduh opet bio čist.
Onda bi skrenuo levo, nastavio pravo nekih pedesetak metara i već bi bio kod Vile Manojlović. Odavde pa sve do kraja neba je bilo more.
Često bi ujutro ustajao u svitanje i dolazio ovde da posmatra ovo beskrajno plavetnilo. Voda je obično bila mirna i samo su mali talasi dopirali sve do sitnog peska zlatne boje. Ujutro, pre dolaska osunčanih turista, more je bilo potpuno čisto, gotovo devičansko. Preko noći bi zbacilo sa sebe svu prljavštinu i nemir i tako umiveno i uređeno bi dočekalo novo jutro.
Svaki dan je bio novi početak, za njega i za more.
Leta u Budvi kao da su imala neko svoje, posebno računanje vremena. Prijateljstva su se sklapala brzo, ali nisu trajala dugo – tek onoliko, koliko su trajali godišnji odmori i školski raspusti.
Na jesen bi bila razmenjena još po koja razglednica sa neizbežnim tekstom: Pozdrav iz Beograda, Ljubljane, Zagreba, Niša… Možda bi stiglo i po koje pismo, ali obično bi do Nove godine sve utihnulo i stalo. S dolaskom novog leta, sve bi počinjalo ispočetka, nova poznanstva, nove simpatije i obavezna razmena adresa, uz svečano obećanje da će dopisivanje potrajati. Samo je Tati bila od reči. Pisala mu je godinama. Uvek je znao gde trenutno živi i čime se bavi. Tati mu je davala sigurnost. Ona je bila dokaz da se neke stvari u životu nikad ne menjaju. Hvala bogu na tome.
Nošen tom mišlju je zaspao.
Stajao je u redu ispred Sekretarijata za socijalno staranje u Podgorici. Taj sekretarijat uopšte nije ličio na stvarnu instituciju koju su svi skraćeno zvali “socijalno”. Osim toga, nije imao nikakva posla tamo. Bio je iznenađen što se našao tu, čak u snu. Pomislio je da se okrene i ode. Oduvek je mogao to, da kontroliše svoje snove. Ipak, radoznalost je prevagnula i on ostade da stoji u redu, čekajući da vidi šta će se dogoditi dalje. Kada je došao njegov red da uđe u belu prizemljušu, ispostavilo se da je u nepostojećem socijanom pauza za ručak. Tu pored je jedan kafić gde može da sačeka, reče neko. Okrenuo se i stvarno video neku brvnaru, u kojoj se očigledno nalazio taj kafić. Uputio se tamo i seo za sto kod jedne devojke koja je jako ličila na Tati.
Nije znao koja je godina, ali Tati je bila onakvom kakvom je pamtio: prefinjena, nalik na aristokratkinju, duge tamne kose, odevena po poslednjoj modi devedesetih. Tako je izgledala kada je video zadnji put. Nije ga prepoznala. Počeli su neki neobavezujući razgovor. I dalje je imala onaj šarmantni razmak između prednjih zuba, i dalje je kotrljala slovo r dok je govorila. Rekla mu je da živi u najelitnijem delu grada. U stvarnosti, znao je, takav deo nije postojao. Rekla mu je da radi u IT, šta god to bilo. Onda se pojavila njena porodica, za koju se ispostavilo da su tradicionalno obučeni indusi. Baš čudno, pomisli. Objasnili su mu da Tati nije dobro i da mora da pođe sa njima. Ona je to dobrovoljno učinila. U snu mu je izgledalo da je to sasvim u redu.
Kada se ponovo probudio, lekar koji je govorio ruski je bio tu.
“Vi ste u bolnici”, rekao mu je. Ovaj put je razumeo šta mu govori.
Iskolačio je oči. “Gde sam ja?!”
Onda se setio… Setio se da je preko neke turističke agencije krenuo na hodočašće u Svetu zemlju.
Let nije bio dug. Prolazak pogranične kontrole jeste.
“Oboleli ste od Jerusalimskog sindroma”, nastavio je lekar, poznatog i kao “fièvre Jerusalemmiene”. Poseta Jerusalimu kod Vas je izazvala religioznu psihozu. Izgubili ste kontakt sa stvarnošću. Bili smo prinuđeni da Vas hospitalizujemo za Vaše dobro.”
Pokušavao je da shvati šta mu je ovaj čovek govorio.
“Da li imate istoriju mentalne bolesti, Vi ili neko u Vašoj porodici?” upitao ga je lekar.
“Nemam, nema niko”, odgovorio je.
“Da li ste koristili neke pshoaktivne supstance?”
“Ni to, nikada.”
“Baš nikada?”
“Baš.”
“Trebalo bi da se uskoro sasvim oporavite”, rekao je lekar.
Tako je i bilo.
Nakon svga nekoliko dana, potpuno se povratio. Setio se kako je, pošto su autobusom stigli do grada, izašavši pao na zemlju i počeo da je ljubi.
Pozdravljao je prolaznike, dovikujući im “Šalom Alejhem!” Igrao je i pevao ulicama grada. Nije bio nasilan, srećom. Ljudi iz agencije su zvali hitnu pomoć, koja ga je odvezla na odelenje urgentne psihijatrijske pomoći. Tu se nalazila njegova bela soba.
Da bi ga otpustili, morao je neko blizak da dodje po njega.
Pisao je Petru P. i Tati. Došli su oboje. Petar je bio u belom, Tati je imala razmak između zuba i kotrljala je r kada je govorila.
Proveli su vikend na u Ejlatu, na Crvenom moru.
Odatle Petar je otišao u Sefad, grad kabalista, da se vidi sa nekim starim prijateljima, kako je rekao.
“Šta ćeš ti sad da radiš?”, pitala ga je Tati na izlasku iz hotela.
“Ja? Ja ću da ostanem ovde” rekao je. “ Čekaću Mesiju, šta drugo?” dodao je.
Učinilo mu se da se Tati rastužila.
“Da li bi ti volela da ostaneš”, upitao je?
“Bih, ali nema načina za to”, odgovorila je.
“Ima”, rekao je.
A onda je učinio nešto što je trebalo da uradi još mnogo pre. Kleknuo je na jedno koleno i pitao je da li će se udati za njega.
Viknula je: “da! Da, da, da!!!”
Nekoliko prolaznika doviknulo im je “Mazel tov!”
Senka
“Mislim da je gotovo.” Tamara ugasi cigaretu. Senka, zavaljena u kožnoj fotelji prekoputa nje, nije morala da pita čemu se to bliži kraj. Znala je odgovor. Tamarin dvadeset deveti rođendan. U Crnoj Gori za nju ostalo je sasvim malo nade. Za obe.
Ovde se devojke starije od dvadeset pet smatraju prestarelima. Sa dvadeset pet gotovo više nema nade za udaju. Šanse protiv patrijarhata su male. Ono što se nudilo, nije izgledalo nimalo obećavajuće. Kao zaposlene devojke iz grada teško su mogle postati miljenice nekog moćnika. Potonje su najčešće dovođene sa strane. Moćnik ne bi želeo da vidi prekoran pogled u očima porodice svoje miljenice. Ne bi želeo da vidi očaj i bezizlaznost, iako oni ne bi ništa rekli. Ne bi se usudili. Prošlo je vreme kada su crnogorska braća predstavljala silu koja se morala uzimati u obzir. Decenije loših političkih odluka, besmisleni ratovi i uništena privreda uzeli su svoj danak u krvi. Na mesto nekadašnjih šoping tura u Bari i odlaska na vikend u Zagreb, došli su nemoć i besparica. Često heroin i kocka. Braća su izgubila moć. Nekada je Crna Gora bila zemlja opasnih očeva i braće koja su ulivala poštovanje. Sada, krajem devedesetih, muškarci su bili pokošeni, desetkovani. Devojaka je bivalo sve više, bile su sve obrazovanije, sve negovanije, sve sposobnije.
Pre nekih dvadeset godina, u tadašnjem Titogradu, je retko koja devojka išla u grad. Po imenima su se znale one koje su odlazie u par titogradskih kafića. Na Balkanu, žena u kafani značilo je neku vrstu sramote. Žena je za kuću, znamo to. Kafana je oblik muškog druženja u koji imaju pristup samo lake žene, i to one sa strane. Niko ne želi da gleda u oči njihovim očevima i braći.
Osamdesetih godina, gomila novootvorenih kafića unela je zabunu. Kafić je bio nešto drugo, nešto urbano, u redu i za devojke. Ili je bar tako izgledalo na prvi pogled.
U dvadeset devetoj, Tamara je po lokalnim merilima trebala da bude odavno udata. Majka. Mogla je da završi neki lakši fakultet usput, ali to ne bi bilo bitno. Svakako nije trebala da se bavi ničim ozbiljnim. Jedino što je trebala da postigne do tada, po mišljenju većine, bilo je da se uda za nekog moćnika ili bar sina od nekog moćnika. Time bi njena sudbina bila rešena. I ne samo njena. Svi bi imali koristi od takve udaje, svi njeni srodnici, sve do četvrtog kolena. No, to se nije dogodilo.
Tamara je studirala i na veliko razočarenje njene porodice, nauka joj je išla bolje nego većini. Većini muškaraca.
Iza zastakljenog zida kluba u kojem su prijateljice pile kafu manitao je saobraćaj duž četiri trake najlepšeg bulevara, onog Lenjinovog. U stvari, široki trotoari natkriveni drvoredima i zgrade iste visine pristojno udaljene jedna od druge činile su aveniju, ali valjda je to zvučalo nekako suviše elitno za titogradsku prividno proletersku stvarnost. Jer Titograd je uvek bio mangupski grad, čime god ga ideološki premazivali.
Nešto dalje se nalazila pošta i most Blaža Jovanovića.
Unutar kluba su bile postavljene kožne garniture i svaka je predstavljala separe za sebe. Svaka grupa ljudi koja bi zauzela jedan separe se izolovala od svih ostalih i predavala nekim svojim bitnim pričama, vođenim ispod glasa. Veliki deo gostiju bili su zaposleni prekoputa, u ministartva unutrašnjih poslova. To je samom klubu davalo jednu dimenziju strogoće, i donekle – paranoje, koja stanovnicima Podgorice i inače nije bila strana. Mnogo vremena posle biće napisan čitav jedan roman upravo o podgoričkoj paranoji… No, do tada će još mnogo vode proteći ispod mosta Blaža Jovanovića…
Tamara se zagleda u magični autobus-vremeplov na slici Voja Stanića. Ovaj klub je iz nekog razloga imao bolju kolekciju umetničkih slika nego većina muzeja u Crnoj Gori. Ušla je u mislima u to transportno sredstvo namenjeno putovanjima u vremenu i za čas kao da se našla u sasvim drugom okruženju. Takođe je sedela u nekom baru, samo Senke nije bilo pored nje. Ljudi okolo govorili su na jeziku koji nije razumela. Pogledala je na sto ispred sebe. Na tanjiru pred njom nalazila se hrana koja joj nije ulivala poverenje. Neko joj se obrati na engleskom. Reče da je hrana izvrsna. Ona podignu pogled i ugleda muškarca koji je ličio na Kianu Rivsa. Bila je svesna da je ovo neki san koji sniva budna. Nije želela da se probudi. Muškarac je bio privlačan. Osmehivao joj se. Žamor na nepoznatom jeziku je zamro. Htela je da proba servirano jelo, ali nije bilo pribora. Moraćeš da naučiš da koristiš kvaidze, reče Kianov alter-ego i pruži joj par kineskih štapića. „Moraću“, reče ona i nasmeja se dok je nespretno premetala štapiće…
U tome je Senka ćušnu laktom, dosta jako. „Ej! Gde si otišla?!“ Nije umela da joj objasni to, gde je bila, ali želela je da se vrati tamo. Što pre.
Let za Peking
Trebalo je da preseda dva puta. Jednom u Beogradu, drugi put u Kijevu. Jedan sat do Beograda. Četiri sata do Kijeva. Devet sati do Pekinga.
Aerodrom u Podgorici je mali. Let do Beograda je kratak. Sve protiče bezbolno. Većina ljudi u salonu za čekanje se poznaje, makar iz viđenja. Pričaju o tome zbog čega putuju, ili ćute. Najglasniji su oni koji putuju zbog nekog srećnog razloga, veridbe ili ženidbe. Deo porodice im je „gore“. Ranije je bilo drugačije. Sad je tako, kako je, vajkaju se čak i „sretnici“. Ćutljiviji su oni koji putuju na ukope. I njih je mnogo. Ipak, najviše je onih koji odlaze kod lekara. Oni ćute.
Tamara je letela na ovoj liniji od kada je znala za sebe. Prvo iz Beograda na letovanje u Crnu Goru, posle, kao i svi, iz Crne Gore u Beograd na svadbe, sahrane i kod lekara.
Primetila je nekog muškarca koji joj se sviđao jednog davnog leta. Bio je visok, privlačan, dobro obučen. Pokušala je da pogodi zašto putuje. Skrajnjavao se od ljudi, nije ćaskao sa onima koje su oboje znali bar iz viđenja… Nešto u njemu odavalo je nemir. Pogled mu je lutao, ruke podrhtavale. Premeštao se s noge na nogu. Ide kod psihijatra gore, zaključi Tamara. Možda se skida s nečega, možda pati od anksioznosti. Šta god da je, on ili njegova porodica smatraju to sramnim i šalju ga gore na pregled. Da bi izbegli priče u Podgorici. On je relativno mlad. Tamara vidi da ne nosi burmu. Ako mu „krene priča“ nikad se neće oženiti. U Crnoj Gori je to tako. Zato on ide kod lekara gore, u Beograd.
Nedaleko od nje sedi jedan političar. Zna ga s televizije. Ne uliva joj poverenje. Deluje ljigavo, poput meduze u toploj letnjoj vodi na grčkoj obali. Debeo je, svojom masom zauzima po deo od oba sedišta sa strane, sem onog u kojem sedi. Njegovo telo se preliva preko rukohvata i pretače na sedišta levo i desno. Groteskno, pomisli Tamara i skrenu pogled,
U tome su ih pozvali u avion.
U Beogradu su je čekali. I ovde je još uvek na neki način bio dom, jer tu je bila tetka, majčina sestra, njen muž, njihova deca. Deca njihove dece. Očev brat, njegova žena, njihova deca i deca njihove dece. Samo bake više nije bilo. Sa bakom su nestale mnogo stvari, neumitno i zauvek. Ostala je praznina koja je trajala sada već više od decenije.
Odlazila je pravo kod tetke u novobeogradske blokove. Tu je dolazila od malena. Soliter je imao četrnaest spratova, dva lifta i obućarsku radionicu u prizemlju. Poznavala je gotovo sve komšije. Oni najbliži, sa sprata, kao da su bili rod. Četiri porodice koje su stanovale tu formirale su neku vrstu komune. Kod tetke je imala svoju sobu i magični špajz sa vojvođanskim specijalitetima – slatkim od dunja i najukusnijim domaćim sokom od paradajza na svetu.
Tetka se udala mlada i provela ceo život sa jednim čovekom. Podigli su troje dece. Dočekali su unuke. Ona nije komentarisala Tamarine izbore. Bezuslovno je volela. Gledajući njihovu tihu sreću Tamara se pitala šta je to što njoj fali, šta je to što joj ne da da se smiri. Po svim merilima trebalo bi već da je udata. Trebalo je da bude majka. Ona je odlazila u Peking, grlom u jagode.
To nije bila smišljena odluka. To je bio beg. Ko zna koji po redu. Beg od sebe. Beg od stvarnosti.
Bila je jedina koja se javila na konkurs za stipendije Ambasade Kine. Njeni vršnjaci su žurili da osnuju porodice . Lobirali su da dobiju dobra zaposlenja. Planirali su letovanja u Budvi. To je ono od čega je ona pobegla. Nije želela taj život, njihov život. Sa tačke gledišta većine, njena odluka je bila suluda. Iz Crne Gore se ne odlazi u tim godinama, pogotovo ne u nepoznato. Ljudi će vas zaboraviti. Izgubićete svoje mesto pod suncem. Vaši prijatelji će naći nove prijatelje. Otuđićete se i odroditi. Znala je sve to. Svejedno je otišla.
Ostavila je za sobom roditelje. Oni će je čekati. To je jedino što je bilo stvarno bitno.
Let do Kijeva je prespavala. U glavnom gradu Ukrajine bili su samo u tranzitu. Na pasoškoj kontroli upoznala je devojku iz Makedonije. Sticajem okolnosti, zbog neke dečije ljubavi, Tamara je nekada davno naučila makedonski. Na letu do Pekinga sedele su jedna do druge i pričale čitavih devet sati. Tamara je bivala sve više uzbuđena zbog ove avanture u koju se upustila, zbog novih mogućnosti koje su joj se pružale.
Putovaće u Mongoliju i Vijetnam, a možda čak i na Tibet. Peking je bio grad koji nikad ne spava. Vrveo je od ekscentrika sa svih strana sveta. Hrana je bila fantastična, rekla joj je novostečena prijateljica. Čim stignu, ići će na večeru u neki od japanskih restorana. Tamara oseti da je ispunjavaju putna groznica i jak predosećaj buduće sreće. Uzbuđenje. To je ono što joj je nedostajalo u Podgorici.
Dan prvi
Angelina je sprovela kroz lavirint pasoške kontrole na Pekinškom međunarodnom aerodromu i izvela u srce četvrti Čaojang. Nalazile su se 32 kilometra od centra grada i gotovo stotinu od matičnog univerziteta. Tamara shvati da bi bez Angeline bila potpuno izgubljena. Nalaženje taksija, ugovaranje vožnje, pa čak i izgovor odredišta predstavljali su apsolutno nemoguću misiju. Tamara je počinjala da shvata da je stigla u sasvim drugačiju civilizaciju. Ovde nisu pomagali znanje engleskog i ruskog, lični šarm i sve ostalo što putovanja po svetu čini zabavnim i prijatnim. Svuda, osim u Kini. No, bila je previše umorna da bi se plašila. Osim toga, bila je gladna.
U avionu je bilo drugih studenata istog univerziteta. Sve su ih čekali predstavnici njihovih ambasada sa tablama na kojima su bila ispisana njihova imena i nazivi zemalja. Crna Gora nije imala svoju Ambasadu, a sa Srbima smo već bili raskinuli.
Tamara u sebi zahvali Bogu što je nekada davno dade želju da nauči makedonski.
Ona je imala plan B. Imala je kod sebe nešto novca i adresu pekinškog hotela Šeraton. Znala je da sleću kasno i da verovatno neće uspeti da pronađe put do studentskog doma, koji se nalazio u krugu univerziteta. Taksijem će poći do Šeratona, tamo će prespavati, a onda će videti šta dalje. Snaći će se u svakom slučaju.
Ono što Tamara nije znala je da su pekinški taksisti mahom nepismeni, te da ne umeju pročitati adresu sa listice i da hotel Šeraton na kineskom zove Chángchéng. Trebaće joj sedam meseci da nauči da ga izgovori u pravilnom tonu.
Na BLCU, Beijig Language and Culture Univericity se ulazilo nakon rigorozne kontrole. Kapije su čuvali uniformisani i naoružani stražari koji su, naravno, govorili samo mandarinski. Nakon burne diskusije između Angeline i stražara, koju Tamara nije razumela, bi im dozvoljeno da taksijem uđu na teritoriju univerziteta. Inače bi Tamarinih šezdeset kilograma stvari raspoređenih u više torbi i kofera nosile do studentskog doma… Nekih par kilometara. Angelina joj je našla smeštaj i odvela je u sobu na petom spratu bez lifta. Usput je nahranila i zabranila joj da napušta sobu do njenog povratka. Tamara je legla na nenamešten krevet i spavala besprobudno čitavih sedamnaest sati.
Dan drugi
Ono po čemu će pamtiti Angelinu do kraja života neće biti ni njena nesebična pomoć u početku, ni to što joj je prva dala vodič kroz Jugoistočnu Aziju Lonely Planet… Zapamtiće je po tome što je ona bila ta kojoj je napokon uspelo da je nauči kako da koristi štapiće, kvaidze.
Vidite li, u Evropi je to nemoguće. Probaćete to, naravno, malo ćete se pomučiti i na kraju ćete sa puno smeha odložiti štapiće i tražiti nož i viljušku. Konobar ili gazda restorana, ko je već bliži, pružiće vam ih sa puno razumevanja.
E, pa u Aziji se to neće dogoditi.
„Nema pribora“ rekla je Angelina.
„Kako to misliš, nema?“ zapanjila se Tamara.
„Nema. Nema ni hleba, mleka, kafe, niti bilo čega drugog na šta si navikla.“ I tako nakon decenija prenemaganja po Azijskim restoranima, Tamara zgrabi štapiće i poče da jede.
Međutim, to je bilo tako davno. Od tada, od te porcije nečega pojedenog usput u pauzi između unošenje kofera i pregovora sa administratorom doma o slobodnom smeštaju prošlo je više od sedamnaest sati. Tamara je bila gladna. Pila joj se kafa. Izašla je u hodnik. Tamo nije bilo nikog, kao ni sprat niže i sve do recepcije administratora. Ista žena od sinoć je dočekala sa osmehom. Tamara je ljubazno pozdravi i upita gde da zameni novac i popije kafu. Na engleskom prvo. Pa na ruskom. Zatim na svim jezicima koje je znala. Pokušala je rukama da pokaže ritual ispijanja kafe. Žena se osmehivala, ali je nije razumela.
Sasvim neprikladno obučena za pekinški studentski dom, u robi koja je bila moderna u dalekoj Podgorici tog leta, Tamara sede na stepenište zgrade u kojoj se nastanila i upita se da li da zaplače. To, naravno, ne bi rešilo ništa, ali možda bi olakšalo čežnju za kafom koja je razdirala. Prolazili su neki ljudi. Pokušavala je da ih zagovara, međutim od toga nije bilo koristi. Nisu je razumeli. Azijate koje su imale posla u tom delu grada, drugi studenti verovatno, iako nisu izgledali kao Kinezi, govorili su samo kineski. A Tamara ga nije znala. Ni reči.
Nakon par sati provedenih ispred zgrade, na korak od potpunog očaja, Tamara ugleda dve devojke koje su ličile na Evropljanke. U stvari, više su ličile na duhove, izgubljene i zarobljene u tom delu grada. Išle su u krugovima, bez nekog cilja, prilazile su drugim ljudima- Tamara je shvatila – takođe bez uspeha. Potrčala je ka njima zadnjim atomima snage koja joj je bila preostala. „Čekajte! Excuse me! Izvinite!“ Dozivala ih je na svim jezicima kojih se mogla setiti dok je trčala ka njima. Devojke je najzad primetiše. Sačekaše je, a i onako izgleda nikud nisu žurile.
Bile su to dve studentkinje prve godine iz Italije. U poređenju sa mandarinskim, jezik Dantea koji je nekad učila na kursu, učini joj se rođenijim od najrođenijeg.
Tamaru je čekalo prijatno iznenađenje. Devojke su govorile mandarinski! To je bilo čudo! One su jednostavno bile suviše mlade i po prvi put u inostranstvu, zato su delovale smeteno. Nakon nekoliko razmenjenih rečenica padoše Tamari u zagrljaj i počeše da jecaju. Bez obzira na znanje jezika, bile su, ako je to ikako moguće, još izgubljenije od nje. Bile su gladne. Htele su da zovu roditelje. Htele su da zamene novac. Nisu znale kako da urade ništa od toga. Od tog trenutka, njih tri se neće razdvajati. Devojke su čak prešle da žive kod Tamare, do te mere su se bojale da opet ostanu same. Tamara je spavala na jednom krevetu, a njih dve su se menjale: jedne noći jedna od njih je spavala na dopunskom krevetu koji se nalazio u sobi, a druga na asuri na podu, sledeće noći bi se zamenile. Kao tri mačeta koja još nisu progledala, išle su jedna za drugom po pustom krugu univerziteta u kojem još uvek nije počela nova školska godina. Tamara je bila dobar organizator, tu veštinu usavršila je tokom mnogobrojnih boravaka u zemljama čije jezike nije govorila. Devojke su učile mandarinski godinu dana u svom rodnom gradu. Umele su da pitaju za put, gde je pošta, i što je najvažnije, gde se pije kafa. Verovatno sa novim tehnologijama tek pristigli studenti na BLCU u dvadeset prvom veku nemaju ovu vrstu problema. Međutim, bila je 1999 godina. Ljudi su još uvek morali i te kako da se dovijaju da bi se snašli.
Da, naravno, svi znamo da Kinezi piju čaj, ali niko ne razmišlja o tome da kafe stvarno nema. Ili, ako je i ima, nije lako dostupna. Na kraju su je našle, u nekom restorančiću oko kilometar udaljenom od doma. To, što su domaćini nazivali kafom koštalo je sedam dolara po šolji i predstavljalo crnu tečnost bez nekog posebnog mirisa ili ukusa. Ipak, podsećalo je na kafu i to je bilo dovoljno da je bez razmišljanja plate sedam dolara po šolji.
U tom malom restoranu je bio smešten i internet kafe. Kompjutera je bilo malo, čekali su se redovi, a konekcija je bila slaba. Tamara je pisala Senki, a Senka je njenim roditeljima u Podgorici prenosila sadržaj mejlova.
Nakon tri dana uspela je da se javi da je stigla i da je dobro. S vremenom će otkriti komplikovanu šemu telefonskih kartica, kao i gde se prodaju u pola cene. Naći će najpovoljniju menjačnicu novca i prodavnicu hrane u kojoj ni hleb (ono što kinezi zovu hlebom) ni mleko nisu zaslađeni. I dalje nisu izašle iz kruga univerziteta i nisu upoznale nikog drugog.
Istini za volju, univerzitetski krug je bio veći od većine manjih evropskih gradova, tako da je i snalaženje u njemu za devojke već predstavljalo veliki uspeh. Uspele su da nađu administrativnu zgradu, da upišu studije, izvadile su studentske propusnice sa imenima ispisanim kineskim karakterima, javljale su se redovno kući i svakog dana bi popile po jednu šolju precenjene tečnosti koju su njihovi domaćini nazivali kafom. Sve tri ih ispunjavao osećaj zasluženog trijumfa i nepokolebljive vere u budućnost.
Četvrtog ili petog dana njihove borbe za opstanak, na asfaltu ispred studentskog doma Tamara ugleda nešto što je ličilo na flajer, reklamu kluba. Podignu ga i razmotri pažljivo, poput mape sa blagom. Kineske karaktere nije razumela, ali posred listice je latičnim slovima bilo ispisano DJ Dozz. Tamara je o tehno muzici znala dovoljno da shvati da DJ Dozz može biti samo proizvodna od slovenskog imena Dositej, što bi njegovog vlasnika činilo balkancem – u ovim okolnostima, takoreći rođenim bratom!
Te večeri su se devojke napokon osmelile da napuste BLCU. Vozaču taksija su pročitale adresu sa flajera. Uskoro su se našle u klubu svega par kilometara dalje.
Ispostavilo se da se Dozz stvarno zove Dositej, da je iz Bugarske i da je fenomenalan lik.
Preko njega su upoznale bugarsku dijasporu i sve je počeo da se odvija onako, kako su zamišljale pre dolaska u Aziju.
Uskoro su počela predavanja i univerzitet je zaživeo, još jednom postajući sami centar sveta za sve one koji su ga pohađali…
Nedugo zatim počela je da sanja Podgoricu. U snu bi plakala za Podgoričanima, čak za onima koje na javi, doma, nije mogla da podnese. Svi su joj nedostajali – Staropodgoričani i Novopodgoričani, paranoični posetioci noćnih klubova, zaposleni u MUP-u koje nije ni poznavala, gradski taksisti, pa čak i voda ispod mosta Blaža Jovanovića… Znala je da će se ipak vratiti kući. Uvek je bilo tako. Ona je bežala da bi se vraćala.
Senka više nije bila tu.
Lepa Senka, čiji su izgled i neka urođena ljubaznost mogli da otvore sva vrata na ovom svetu, nije želela da ide iz svog rodnog grada. Plemenito poreklo, obrazovana porodica, otmen posao… To nisu stvari koje se ostavljaju za sobom, bar ne u mirnodopska vremena. Međutim, Kupidon se zatekao na podgoričkom nebu upravo kad je perspektivna diplomatkinja na aerodromu dočekivala visoku stranu delegaciju. Nestašni sin Merkura i Dijane odapeo je svoje strelice, kao i obično ne razmišljajući o posledicama. Crnogorska diplomatija ostala je bez jedne zvezde, a bogata prijateljska zemlja dobila je prvu predsednicu Matice iseljenika Crne Gore.
TRIP
‘All the grotesque creatures and demons that you see are nothing but manifestations of your own mind…be not fearful.’ from the Tibetan Book of the Dead
Trip me skucao na samom ulasku u stari tunel za Kotor. Sranje. Verovatno ću poginuti. Ako ovo izvozam, ja sam kraljica. Ne znam šta mi je ovo uopšte trebalo. Tom nekom liku sa kojim sam kao u vezi je kao rodjendan. Možda je i moj rođendan, ko to zna. Na poklon sam mu ponela majkrodot. To je mala kafena zvezda sa pet kraka, koju sam do večeras čuvala u plastičnoj kesici od Marlbora. Stavite bilo koju gudru u kesicu, srolate je, oprljite krajeve vatrom, a onda ih brzo i jako, ali samo na tren stisnete prstima. Vaša gudra je konzervirana. Na ovaj način možete da je čuvate dugo.
Pre nego što sam krenula za Kotor iz Budve, izvukla sam majkrodot iz kesice i prepolovila ga na dasci za sečenje povrća. Jednu polovinu sam izgutala, a drugu sam vratila u kesu i složila je na isti način.
Bila sam spremna.
Visoka sam, sa štiklama svih 182 centimentra. Od toga su štikle dvanaest cm. Kosa dodaje još nekih pet centimetara, plava je, podignuta i natapirana. Nosim malu crnu haljinu i jaku šminku. Nokti na rukama su mu dugi i crveni.
D. mi je dao da čitam “Tunel” Ernesta Sabata. Knjiga je 1951. godine posvećena “plemenitom prijateljstvu Rohelija Friherija, ” piščevom prijatelju iz studentskih dana. Po Sabatu, ime Friherija je dostiglo, “često bolnu”, visinu nacionalnog vođe. Slagali su se i razmimoilazili, što se navodno nije odrazilo na njihovo prijateljstvo.
Ako preživim, zvaću D. da mu kažem šta mislim i o njemu i o bolesnim knjigama koje mi daje na čitanje. Ne interesuje me da li će se to odraziti na naše prijateljstvo! Devojke u svojim dvadesetim treba da čitaju Perl Bak! Treba da sede kući i da vezu goblene. Možda sam sama kriva što ne umem da vezem, a Perl Bak sam odavno pročitala?
“… u svakom slučaju, bio je samo jedan tunel, mračan i usamljen: moj tunel.
Biće dovoljno ako kažem da sam ja Huan Pablo Kastel, slikar koji je ubio Mariju Iribarne; pretpostavljam da se svi sećaju procesa i da nisu potrebna dalja objašnjenja o mojoj osobi.” E.S.
Pa ko još počinje roman ovako?!
Jebote! Slepi miš mi se zamalo razbio o šoferšajbnu! Nisam pokušala da ga izbegnem, nisam smotala volan u levo, nisam prešla u drugu traku. Osećam hladan znoj koji mi se sliva niz čelo.
Techno se pojavio u Detroitu, krajem sedamdesetih. Prva zabeležena upotreba reči “techno”, u odnosu na muzički žanr, bila je 1988. godine, kada je Virgin izdao kompilaciju pod imenom “Techno – the new dance sound of Detroit”.
Detroit je grad u postindustrijskoj depresiji. Više od polovine stanovnika ga je napustilo. Fabrike su doživele kolaps. Puste ulice i napušteni industrijski pogoni su se izlili u Techno muziku. Futuristički pisac Alvin Toflera u svom “Trećem talasu” piše o”tehno pobunjenicima” i opisuje postindustrijsku depresiju koja će zadesiti ljudski rod.
To mi je neko pričao. Ne znam zašto sam to zapamtila. Čudno kako je muzika iz radničkog grada u postindustrijskoj depresiji postala popularna među intelektualnom elitom jedne zemlje u građanskom ratu. A možda ni nije čudno, u stvari, baš tako i treba da bude.
“Stilski, techno je uglavnom ponavljanje instrumentalne muzike, često proizvedene za korištenje u kontinuiranom DJ setu. Središnja ritmička komponenta najčešće je 4/4, gde je put označen basom bubnja na svakoj četvrtinki, a backbeat, odnosno kontra zatvoreni je fus ili udarac na drugoj i četvrtoj četvrtini u taktu, a onda i otvoreni fus koji ide na svakom drugom taktu. Tempo varira između 120 i 150 Bpm… Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, nešto čudno se dogodilo. Techno i House nisu uspeli dobiti mainstream uspeh u SAD-u, ali u Evropi, posebno u Velikoj Britaniji postali su veliki fenomen. “ To sam negde pročitala, ali ne sećam se gde. Znam da su neki naši likovi doneli techno na Balkan direktno iz londonskog “Ministry of Sound.”
Majkrodotovi su došli sa tim talasom, a možda i pre, ne znam to.
Možda će se iz mojih misli na majkrodotu stvoriti jedno novo progresivno pokoljenje, koje neće slušati turbo folk muziku.
Da bi do toga došlo moram da izađem iz jebenog tunela. A možda i ne moram.Možda je talas već krenuo iz moje glave i ja više nisam bitna.Ja ću se preroditi u svojoj techno deci, u novom rejv-pokoljenju. Možda ću i nestati. Možda će ovi slepi miševi biti jedini svedoci mog nekadašnjeg postojanja. Možda će oni pričati priču svojoj deci, malim slepim miševima, o ženi koja je na majkrodotu vozila kroz tunel. Nisam sigurna da li će ta (moja) priča malim slepim miševima biti dobar ili loš primer. Uostalom, ako do toga dođe, neka odluče sami. Imaju slobodu odlučivanja, nadam se.
Alvin Tofler je rođen 4. oktobra 1828. u jevrejskoj porodici u Bruklinu.
Završio je studije engleskog jezka na Njujorškom univerzitetu 1950te. Svoju buduću ženu Heidi (Adelaide Elizabeth Farrell), upoznao je na postdiplomskom kursu iz lingvistike.
Akademska sredina im je bila predosadna , te su se njih dvoje uputili na američki Srednji zapad.
Džek London je plovio morima, Džon Stajnbek je brao grožđe sa nadničarima, a ovo dvoje su tražili fabričke poslove o kojima bi pisali.
Iskustvo iz prve ruke pomoglo je Tofleru da dobije mesto u novinama koje je podržavao sindikat, te da se kasnije prebaci u njihov vašingtonski biro. 1960te postaje dopisnik iz Bele kuće.
Upravo on je 1964. napravio kultne intervjue za Plejboj sa Vladmirom Nabokovim i Ajn Rand.
Po prvi put je časopis izdvojio prostor jednoj intelektualki, koja od strane komentatora bi nazvana “pravom rajskom pticom”.
Sredinom šezdestih Toflerovi su počeli istraživanja koja će rezultirati knjigom “Future Shock” objavljenoj 1970. i prodatoj u šest miliona primeraka
Terminom “future shock” nazvani su procesi u društvu u kojem se promene dešavaju prebrzo, izazivajući konfuziju i slom uobičajenog načina donošenja odluka.
Ova tema je dalje razvijena u “Trećem talasu”, izdatom 1980te. Dok su prvi i drugi talas opisani kao poljoprivredna i industrijska revolucija, “treći talas” čini komjuterska revolucija. Prorečeni su širenje interneta i e- mejlova, interaktivnih medija, kablovske televizije, kloniranja i inog digitalnog napretka. Tvrdi se da će jedna od nuz-pojava biti “information overload”, preopterećenost informacijom.
1996, u saradnji sa poslovnim konsultantom Tomom Džonsonom, osnovana je Toffler Associates, savetodavna firma koja je implementirala mnoge Toflerove ideje. Radili su sa mnogim vladama, svetskim liderima i nevladinim organizacijama . Tako se Tofler upoznao sa Mihajlom Gorbačovim, ali je za Sovjetski Savez već bilo prekasno.
Prosto čovek da se zapita da li bi istorija sveta bila drugačija da političari čitaju knjige? Šta bi bilo da je Gorbačov čitao Džordža Orvela ili Zamjatina? Da li bi nas mimoišle ove nesrećne devedesete? To niko ne zna.
Da se to dogodilo, možda Detroit ne bi pukao. Onda ne bi bilo techno muzike koju slušam dok vozim.
Možda bi bilo bolje da isključim kasetofon.
Tunel je neosvetljen. Mrkli je mrak. Nestašice su benzina, zato valjda nema drugih kola. Setih se da nije sezona. Sama sam u tunelu sa slepim miševima kojem se ne nazire kraj. Sama sa svojim mislima.Možda su moje misli kreativne? Ako jesu, zašto su onda prizvale (tek) slepe miševe?
Zar nisam mogla da materijalizujem Toflera, Gorbačova, Nabokova ili u krajnjem slučaju – An Rajnd, umesto ovih avetinja?!
U stvari, svo četvoro ne bi mogli da mi stanu u kola, bilo bi im tesno. Ne trepnuvši precrtavam An Rajnd iz spiska za materijalizaciju saputnika. Nabokova ću da stavim napred, a ova druga dvojica neka sede pozadi. Ili kako god se već dogovore. Tofler ih poznaje obojicu, možda je najbolje da on odluči. Da nije njega (Toflera), Nabokov, Gorbačev i ja bismo mogli da pričamo na ruskom. Ali, ne ide. Mislim da ćemo iz obzira prema Tofleru ipak pričati engleski.
U intervjuu za Plejbij, Tofler je pitao Nabokova da li žali što je napisao Lolitu. Nabokov je odgovorio da ne žali.
Pre Lolite, Nabokov je svojim studentima na tabli crtao mape Džojsovog Dablina i postavku spavaćih kola ekspresnog voza iz Peterburga za Moskvu. Bez toga, smatrao je, ni Ulysses niti Anna Karenjina, nemaju nikakvog smisla. Pošto je napisao Lolitu prestao je da predaje.
U intervjuu Tofleru, Nabokov se seća svojih studenata, neumivenih i neobrijanih, i studentkinja, koje su bile prilično negovane. Seća se sopstvenog osećaja dosade.
„Profesore Kafka„ oslovila ga je devojka koja je nosila naočare.
Deset minuta, pet, tri… Vreme je isteklo, lekcija je završena.
Naprežem oči da vidim bilo šta, osim bele trake na kolovozu. Ne vidim ništa drugo,
“Nova civilizacija se pojavljuje u našim životima, a slepi ljudi svuda pokušavaju da je potisnu. Ova nova civilizacija donosi sa sobom nove načine funkcionisanja porodice; promenu načina poslovanja, voljenja i življenja; novu ekonomiju; nove političke konflikte; i pre svega toga- jednu izmenjenu svest… Svitanje ove nove civilizacije je jedinstvena najeksplozivnija činjenica naših života.”
[Alvin Toffler, from The Third Wave (1980), prevod L.R.S. ]
Tofler će u intervjuu datom Australian Broadcasting Corporation 1998g. reći da “Društvu trebaju ljudi koji će se brinuti o starima i koji će biti saosećajni i iskreni. Društvu trebaju ljudi koji će raditi u bolnicama . Društvu trebaju sve vrste veština, ne samo kognitivne; trebaju mu emotivni i osećajni ljudi. Društvo ne može da funkcioniše samo na osnovu podataka i kompjutera (prevod moj).“
Ali Tofler ovo još nije rekao. Još uvek nije 1998g.
Toflerovi su imali jednu ćerku, Karen. 2000te godine, u svojoj 46oj, preminula je nakon više od deset godina bolovanja od sindroma Guillain–Barré (akutni uzlazni polineuritis).
Rečenice iz Sabatovog romana se bore da uđu u moj um, koji je zauzet sasvim drugim stvarima. Pokšavam da ih odbacim, ne trebaju mi sada, ali uporne su, bolje rečeno –navalentne.
“Mogao bih da zadržim za sebe razloge koji su me naveli da napišem ove stranice ispovesti: ali, jer mi nije stalo do toga da me smatraju ekscentričnim, reći ću istinu, koja je svakako vrlo jednostavna: mislio sam da bi ih mogli čitati mnogi ljudi, sad kad sam već slavan; premda ne smatram da su ove stranice bogzna šta, ipak imam slabu nadu u ljude uopšte, a posebno u čitaoce ovih strana, da će moći da me razume neka osoba. Pa makar to bila i jedna jedina osoba. [E.S. Tunel]”
Ja nisam ta osoba, Erneste. Mani me se. Okani se. Slobodno zadrži za sebe sve razloge koje su te naveli da govoriš kroz lik umetnika koji počinio je ubistvo. Ja lično te čitam jer mi je tvoju knjigu uvalio jedan prijatelj. Počinjem da sumnjam u njegove namere. U stvari, sumnjam odavno, a ovim njegovim postupkom sumnja je postala gotovo opipljiva. Gotovo da mogu da je dodatknem prstima, odlomim komad i stavim u usta. Ima gorak ukus. Da, sumnja. Zar se nikada nisi pitao koje je boje i ukusa?!
Sabatov duh mi ne da mira. Osim što se šlepa zamnom, nameće mi svoje misli-
“Neko bi se mogao upitati »zašto tek jedna slabašna nada, ako će rukopis čitati toliko osoba?« Ovu vrstu pitanja smatram nekorisnom. A ipak ih treba predvideti, jer ljudi stalno postavljaju beskorisna pitanja, pitanja koja i najpovršnija analiza otkrije kao nepotrebna. Mogao bih vikati i do iznemoglosti govoriti pred skupom od sto hiljada Rusa, niko me ne bi razumeo. Shvatate li šta hoću da kažem? [E.S. Tunel]”
Ne. Ne shvatam. Kao prvo, 100 000 Rusa na jednom mestu su problem, veruj mi (neću ti persirati, ne mogu sad da razmišljam o tome).
Proveri da li imaju dozvolu za okupljanje. Ako ne, možda je bolje što te ne razumeju. Šta god vikao, pogotovo ako to budeš radio do iznemoglosti, biće smatrano za podstrekivanje. A tek to nije dobro.
Najebao si, burazeru, kako god da okreneš. Ali, na Gulagu ćeš imati puno vremena da naučiš jezik. Eto. Nemoj posle da bude da ti nisam rekla na vreme. I, da. Ne očekuj od mene da ću ti plesti vunene čarape. Meni su to sve španska sela.
“Postojala je jedna osoba koja me je mogla razumeti“, gotovo cvileći nastavlja on.
“Ali to je upravo bila osoba koju sam ubio.”
Au, kakav loš trip.
Kažem duhu Ernesta Sabata da ućuti i izađe iz moje glave, inače ću ga izbaciti iz kola. Da, ovde, posred tunela. Pre toga ću mu obrijati brkove. On izgleda ne zna da to nije moguće jer ne nosim žilet sa sobom, a osim toga ne smem da pustim volan. Pomisao da bez brkova peške ide za Kotor ga natera da ućuti.
Hvaljen Isus! Kad smo već kod njega, pitam se šta bi on uradio na mom mestu? Kako bi se uopšte našao na mom mestu? Kako bi liferovao velikog argetinskog pisca na lošem tripu? Verovatno to nikada neću saznati, a nije ni bitno.
Ja sam jevrejka. Ako se ne skinem sa ovog tripa, verovatno ću zaključiti da treba da spasem svet, onako, mesijanski. Ostaviću kola tu negde, bilo gde, potražiću magarca i na njemu ću ući u Jerusalim, odnosno u Kotor. Odatle će me najverovatnije svečano sprovesti u psihijatrijsku bolnicu u Dobroti. Moguće da ću tamo imati izvesnih problema da lekarima objasnim ko sam i šta mi je cilj. Hmm. Bolje da zaboravim na priču sa magarcem. Čovečanstvo nije spremno za takav preobražaj. Jas am probuđena. Drugi su u dormiti, nesvesni da spavaju.
Spuštam pogled na svoje prste kojima grčevito stežem volan.Na obe ruke nosim skupo zlatno prstenje sa dragim kamenjem. Antropološki, ovo je znak da muškaricima koji su mi ih poklanjali nisam dala toliko dugo da sam zaslužila da na rukama nosim zlato. Od ovog čiji prsten nosim na levoj ruci, otišla sam kod ovog čiji je prsten na desnoj. Onda sam u nekom klubu srela ovog lika kod kojeg sam upravo krenula.
Ne znam kome je palo na pamet da idem u njegov grad, njemu verovatno. Upoznali smo se na tradicionalan način. On je u klubu sedeo u separeu sa svojom ekipom. Poručivali su bocu za bocom viskija. Starog i skupog. Onda me je snimio tamo negde kod šanka. Tražio je od vlasnika kluba da nas upozna. Kao što pretpostavljate, ovo se dešava u nekom trećem gradu. On je ujutro pravo iz kluba otišao na aerodrom. Tražio mi je telefon i počeo da me zove svaki dan. Posle nekog vremena otišla sam kod mojih u Budvu. Tu sam zgutnula majkrodot i krenula za Kotor. Prvo sam bila promašila tunel, što je gotovo nemoguće da se desi. Ali eto, desilo se. Okrenula sam se, vratila i iz drugog pokušaja uspela da ubodem skretanje za tunel.
“Tunel Vrmac je automobilski tunel u južnoj Crnoj Gori.
Tunel, koji je dugačak 1637 metara povezuje Kotor sa Jadranskom magistralom i ostatkom Crne Gore. Prolazi ispod planine Vrmac, čime se eliminiše potreba da se ide starim putem preko planine.
Tunel je bio završen napola 1991. godine, a otvoren je za javnu upotrebu zbog nedostatka finansijskih sredstava kojim bi se završio. Godine 2004. počeli su radovi na završetku tunela, i dovođenje do evropskih standarda. Građevinski radovi, preuzeti od strane austrijske firme Štrabag su završeni početkom 2007. godine. Tunel je opremljen savremenim osvjetljenjem, ventilacijom i sigurnosnim sistemima.
(https://sh.wikipedia.org/wiki/Tunel_Vrmac)
To znam sada. Tada to nisam znala.
Stvari su mi u gepeku. U jednoj torbi su kupaći kostimi i marame za plažu, u drugoj knjige.
Ponela sam „Prozac Naciju“ Elizabeth Wurtzel
„Do desete godine bila je idealna djevojčica, slikala je, pisala priče i bila najbolja u školi, da bi si u dvanaestoj žiletom rezala noge uz glazbu grupe Velvet Undeground…„ Tako počinje promotivni tekst izdavača o knjizi u kojoj je opisana depresija:
„Depresija nije iznenadni slom“, kaže Elizabeth Wurtzel. „ Više podsjeća na rak: isprva pažIjivo oko niti ne primjećuje masu tumora, a zatim jednoga dana evo ogromne, smrtonosne tri i pol kilograma teške grude koja ti se nastani na mozgu ili želucu ili lopatičnoj kosti, i ta stvar koju je proizvelo tvoje vlastito tijelo zaista te pokušava ubiti“, nastavlja ona.
Dodaje da:“ depresija tome jako sliči: polako, tokom godina, u tvom će se srcu i umu gomilati podaci, u tvom će se sustavu aktivirati kompjuterski gram za potpuni negativizam, a život će tako postajati sve manje i manje podnošljiv. Ti, međutim, nećeš ni primijetiti kako traje, mislit ćeš da je sve to normalno, da je povezano s procesom starenja, da ima veze s napunjenih osam, ili dvanaest ili petnaest godina, a zatim jednoga dana shvatiš da je sveukupni tvoj život užasan, da ga nije vrijedno živjeti, groza i crna mrlja na bijelom terenu ljudskog postojanja. Jednoga se jutra probudiš i uplašiš jer moraš nastaviti živjeti…“
Kritika je dočekala smiješano. Michiko Kakutani u The New York Times-u, upoređuje Prozac Naciju sa „iritantnim emotivnim egzibicionizmom Staklenog zvona Silvije Pat…“ Kakutani misli da memoaru fali dobro lektorisanje, kao i da paragrafi ispunjeni samosažaljenjem navode čitaoca da poželi da prodrma književnicu i da je podseti da ima gorih sudbina od one koja je nju zapala: da odrasta sedamdesetih u Njujorku i ide na Harvard.
No, Kakutani je priča za sebe. Norman Mejler (Mailer), dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade, koji je gotovo sedam decenija dominirao američkom literarnom scenom, nazvao je Kakutani, koja je japanskog porekla i takođe dobitnica Pulicerove nagrade, ženom-kamikazom. Kod nje je sve crno-belo, a romani su ili remek dela ili smeće. Istina je u tome da je većina knjiga negde po sredini.
Vidite sami: „Bilo je to čudno, sparno leto, leto kad su na električnoj stolici pogubili bračni par Rozenberg, a ja nisam znala šta tražim u Njujorku. Ja sam glupa u pogledu pogubljenja. Od pomisli na spaljivanje na električnoj stolici smuči mi se, a jedino se o tome moglo čitati u novinama – naslovi iskolačenih očiju buljili su u mene na svakom uglu i kod svakih memljivih usta podzemne železnice, koja su mirisala na kikiriki. To nije imalo nikakve veze sa mnom, ali nisam mogla da se ne pitam kako je kad te duž živaca živog spaljuju. Mislila sam da to mora biti najgora stvar na svetu. Sam Njujork je već bio dovoljno loš. Do devet ujutru lažna, seoski vlažna svežina, koja se nekako uvukla preko noći, isparila bi kao kraj krasnog sna. Fatamorganski sive na dnu svojih granitnih kanjona, vrele ulice su treperile na suncu, krovovi automobila su cvrčali i bleskali, a suva, pepeljava prašina duvala mi je u oči i niz grlo. Neprestano sam slušala o Rozenbergovima na radiju i u redakciji i konačno nisam mogla da ih isteram iz pameti. To je bilo kao kad sam prvi put videla leš. Nedeljama potom, glava leša – ili ono što je od nje bilo preostalo – lebdela je iza jaja i slanine za vreme doručka i iza lica Badija Vilarda, koji je bio odgovoran što sam leš uopšte i videla, i ubrzo sam se osećala kao da na kanapu vučem glavu tog leša, poput nekog crnog, beznosog balona što smrdi na sirće. Znala sam da tog leta nešto nije u redu sa mnom, jer sam mogla da mislim jedino o Rozenbergovima i o tome kako sam bila glupa što sam kupila sve one neudobne, skupe haljine, što mlitavo kao ribe vise u mome plakaru, i kako su svi oni mali uspesi koje sam tako srećno sabirala u koledžu iščileli pred glatkim mermernim i staklenim pročeljima duž Medison avenije. Trebalo je da imam najlepši provod u svom životu[Silvija Plat, Stakleno zvono ].“
Džulijus i Etel Rozenberg bili su bračni par, članovi Komunističke partije SAD. U vreme Hladnog rata osuđeni su za špijunažu u korist Sovjetskog Saveza i pogubljeni. I mene njihova priča proganja, još uvek.
Još uvek sam u tunelu. Za mene vreme stoji, Možda sam upala u neki procep u svesti i zauvek ću ostati tu, sa mrtvim pesnikinjama i neuviđavnim kritičarkama Njujork Tajmsa. No, to verovatno ni nije najgori kraj koji bi mogao da me zadesi. Volela bih samo da nema slepih miševa. Eto.
Neki su pričali da je u majkrodotu ima meskalina.
Ako je tako, možda letim na krilima vizija Kastanedinog izmišljenog učitelja Don Huana, indijanca yaqui.
Možda samo sanjam da vozim.
“Leta 1960, dok sam studirao antropologiju na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, putovao sam nekoliko puta na jugozapad da bih prikupio podatke o lekovitom bilju koje upotrebljavaju Indijanci u toj oblasti. Događaji koje ovde opisujem počeli su na jednom od tih putovanja. U jednom pograničnom gradu čekao sam autobus „Grejhaund”i razgovarao s prijateljem koji mi je bio vodič i pomoćnik u tom poslu. Iznenada se nagnuo ka meni i šapnuo mi da jedan čovek, stari, sedi Indijanac koji je sedeo pred prozorom, zna veoma mnogo o bilju, naročito o pejotlu. Zamolio sam prijatelja da me upozna s tim čovekom.
Moj prijatelj ga je pozdravio, onda je prišao i rukovao se s njim. Pošto su porazgovarali neko vreme, prijatelj mi je dao znak da im se pridružim, on me odmah zatim ostavio nasamo sa starcem, ne potrudivši se čak ni da nas upozna. Starcu to nije ni najmanje smetalo. Predstavio sam mu se, a on reče da se zove Huan i da mi stoji na usluzi. U govoru se služio učtivim oblikom španskog jezika. Rukovali smo se na moju inicijativu, a potom smo neko vreme šutili. Nije to bilo napeto ćutanje, nego neko spokojstvo, prirodno i opušteno kod obojice. Iako su njegovo tamno lice i vrat bili naborani, odajući njegove godine, primetio sam da mu je telo mišićavo i gipko. Rekao sam mu zatim da bih želeo da dođem do podataka o lekovitom bilju. Iako, u stvari, nisam gotovo ništa znao o pejotlu, držao sam se kao da znam mnogo, pa sam mu čak nagovestio da bi za njega moglo biti korisno da sa mnom razgovara o tome. Dok sam ja tako brbljao, on je lagano klimao glavom i gledao me, ali ništa nije rekao. Izbegavao sam da ga pogledam u oči, i na kraju smo stajali, nas dvojica, u mrtvom muku. Najzad, posle duge pauze, kako se meni bar učinilo, don Huan ustade i pogleda kroz prozor. Njegov autobus je stigao. Rekao mi je zbogom i otišao sa stanice.
Bilo mi je neprijatno što sam mu govorio gluposti i što su me one njegove markantne oči pročitale.
Kad se moj prijatelj vratio, pokušao je da me uteši što ništa nisam doznao od don Huana. Objasnio mi je da je taj starac često ćutljiv ili da ne želi ništa da kaže, ali ja se nisam mogao lako osloboditi uznemirujućeg dejstva tog našeg prvog susreta…[ Karlos Kastaneda, Učenje Don Huana].”
Kastaneda je bio nesoj i plagijator. Druknuo ga je kolega i doktorat mu je oduzet.
Međutim, na našim prostorima se to još nije znalo i razno-razni duhovni učitelji su ga davali na čitanje u svojstvu obavezne lektire.
Pomišljam na to kakve su šanse da Jaki indijanac u Tuscanu govori književni španski jezik. Male, najverovatnije. Mislim da su ga na kraju tako i raskrinkali, tako što je ljudima upalo u oči da u njegovih sijaset knjiga nema niti jedne reči iz jaki dijalekta.
Meskalin je, inače, halucinogeni alkaloid, koji se prirodno nalazi u Pejotlu (Lophophora williamsii), okruglom kaktusu bez bodlji koji raste na području Meksika i u južnim delovima SAD.
Tradicionalno, Pejotl se odrezan od korijena suši i priprema u obliku diska. Zatim se žvaće ili otopa u vodi. Doza je od 0.3 – 0.5 grama čistog meskalina, a efekat traje i do dvanaest sati. Javljaju se vizualne halucinacije i promena stanje svesti. Koristi se u šamanskim ritualima.
To da ga ima u majkrodotu… To je mit.
Ovaj tunel nema kraja.
Budi me Manja, moja mačka. Gurka me šapicom – vreme je za doručak. U Podgorici sam, u svom krevetu. Nema tunela, nema slepih miševa. Blagoslovim boga dok ustajem. Gotovo se saplićem o nahtkasnu na kojoj su stoje Kroulijev Dnevnik jednog narkomana, Hakslijeva Vrata percepcije i Trainspotting Irvina Velša.
Mislim da je krajnje vreme da počnem ponovo da čitam Perl Bak. Eto.
