Lena Ruth Stefanović: I poslije svega, strah od letenja
“Ševa bez rajsferšlusa je apsolutno čista. Ona ne uključuje nikakve prikrivene motive. Tu nema igre sa snagom. Muškarac ne uzima, žena ne daje. Niko ne pokušava da nabije rogove mužu ili da ponizi ženu. Niko ništa ne pokušava da dokaže, ili da izvuče bilo šta bilo od koga. Ševa bez rajsferšlusa jeste najčistija stvar na svetu.”
Erika Jong, Strah od letenja
Moj prvi primerak Erikinog romana poklonila mi je tada petnaestogodišnja sada čuvena Vjera Mujkić u Pragu. Sredina je osamdesetih, mi smo vršnjakinje, obema su nam očevi Crnogorci. Njen tata je ljekar, na specijalizaciji je tamo, moj radi u ambasadi jedne zemlje koja više ne postoji.
U našem stanu Na Petřinách, u zgradi građenoj po ugledu na onu Le Korbizjeovu, pričamo o Aci zvanom student, monahu-vidovnjaku, koji je po predanju (naših majki) odigrao bitnu ulogu i u Vjerinom i u mom dolasku na svijet. Dobra priča, kao i većina onih kojih se sjećam iz Praga.
Poslije nekih 30 godina, ponovo čitam Strah od letenja. Upravo sam završila pisanje romana o psihoanalizi. To je moj drugi roman. Prvi u kojem nema mene skoro na svakoj strani, prvi koji nije potpuno ličan i sasvim pounutren.
Ovog jutra, probudila sam se u pola pet.Ispravljala sam tekst. Do osam sati je bilo gotovo. Sa 50.000 reči spalo je na 35.000. Onda me pitaju zašto ne pišem romane, kad mi priče već tako dobro idu. Radi se o tome da su većina mojih priča od 10.000 do 15.000 hiljada reči počele kao romani od 50.000. Kad iz romana izbacim sve što nije prijeko neophodno ili baš jako lijepo, ispadne priča.
Odmah sam zgrabila Eriku Jong, da bih izbjegla “postpartum depresiju” nakon završenog rada na knjizi. Pretpostavljam da se tako nekako osećaju majke kad im djeca odu na fakultet. Sindrom praznog gnezda. Pretpostavljam, ne znam. Ja nemam decu. Obično dodam: “za sad”.
Zato ne mogu da pišem mlijekom, kako savetuju ginokritičarke. Za moje pismo većina misli da je djelo muškarca, potpisano ženskim pseudonimom.
Drago mi je što mi je ova knjiga došla pod ruku pošto sam završila tekst, jer bih inače vjerovatno odustala od pisanja.
„A najluđe u čitavoj priči bilo je to što su – čak i ako si bila pametna, čak i ako si provela mladost čitajući Džona Dana i Bernarda Šoa, čak i ako si studirala istoriju ili zoologiju ili fiziku i planirala da se u budućnosti posvetiš ozbiljnim i izazovnim intelektualnim pregnućima – u tvom srcu i dalje romorile te razvodnjene maglovite čežnje koje saleću zbunjene gimnazijalke. Vidiš, uopšte nije bitno da li je tvoj koeficijent inteligencije iznosio 170 ili 70. U oba slučaja si bila jednako prijemčiva za naširoko primenjivane tehnike ispiranja mozga. U pitanju je bila samo razlika u površinskom dekoru. Samo je žvaka bila nešto prefinjenija, ali si ti, ispod sve te intelektualnosti i sofisticiranosti, i dalje žudela da se rastopiš u plamenu strasti, da budeš oborena s nogu, da budeš ispunjena ogromnim kurcem iz koga šiklja sperma, sapunica, svila i kadifa – i, naravno, brdo para (Erika Jong, Strah od letenja).“
Ne znam da li je ovo tačno, iako je jako dobro napisano. Većina žena koje poznajem, pametnih, obrazovanih, lijepih žena, po sopstvenom priznanju, ne razmišljaju previše o muškarcima. Imaju pametnija posla.
Žudnja za samoćom Jongove mi je bliska. Mislim da je to upravo primarna ženska emocija dvadeset prvog veka.Žene žele da budu same. Žene žele da budu ostavljene na miru.
Čitam Lenu Dunham. Djeluje veoma iskreno.Neprimjereno iskreno za Balkan. Ne znam nikog kod nas ko tako piše prozu. U stvari, mislim da kod nas to nije ni moguće, ozbiljno pisati o seksu, traumama i odrastanju. Ne znam zašto je to tako. Ne možemo kriviti jezik da je ratničko-zemljoradnički, da nema lingvističkih sredstava za izražavanje finijih svari u životu, to nije tačno. Ako je Njegoš na ovom jeziku mogao da osmisli i napiše Luču, onda je (na ovom jeziku) sve moguće. Nešto s našim uslovljenim mišljenjem nije u redu, izgleda je u tome problem.
Srećna sam što sam otkrila savremene anglojezične pisce koje mogu da čitam u originalu. Najzad mogu ponovo da gutam knjige. Par godina dok sam bila u prelaznoj fazi bilo mi je jako teško. Počela sam da se bavim književnim prevođenjem, pa su grube greške u tuđim prevodima počele baš da mi bodu oči. Kada sam počela da pišem, potpuno sam prestala sam da čitam prevode, osim ako se radilo o nagrađivanim, vrsnim prevodiocima ili piscima i pjesnicima koji se bave i prevođenjem. Većina drugih prevoda na naš jezik jednostavno su bili užasni. Između tog perioda i faze kada sam počela da čitam engleske originale i prevode na ruski prošlo je dosta vremena u kojem sam bila nesrećna. Čitanje je jedina djelatnost kojoj sam posvećena od djetinjstva i koja nikada nije prestala da me čini srećnom, osim u tom periodu kada nisam mogla da dođem do knjiga koje su mi se stvarno sviđale. Usput, navikla sam se na elektronske knjige i sada mi više ne smeta da čitam s ekrana. Ne ležem više da spavam s knjigama, niti čitam u kadi, kao što sam nekad uobičavala.
………..
Zavidim Leni Dunham. Ako bih ja u Podgorici pisala o nečemu što razumijemo samo mi, to prosto niko ne bi čitatao, bar ne niko van mog grada i van najužeg kruga mojih prijatelja, a i tu bi me najverovatnije optužili za provincijalizam i marginalnost. Nas su naučili da je dobra književnost univerzalna. Da čitaoci treba da se identifikuju s protagonistima bez obzira otkuda su. Ja mislim da je s dobrom kjniževnoću i dalje tako. E sad, ako ste iz Njujorka izgleda možete da pišete o svemu što vam padne napamet, ne brinući da li će vas razumjeti. Čitaoci će se ubiti da gugluju sve što ne znaju (iako je ta informacija sasvim nebitna) da ne bi ispalo da su provincijalci koji ne razumeju stvarnost glavnog grada svijeta.
Pokušavala sam da shvatim zašto je Dunham dobila 3.7 miliona avansa za nešto ovakvo. Američki čitaoci vole iskrenost u pismu, izgleda čak i kada prelazi u bruku (ili posebno tada). Ovo pismo nema umjetničku vrednost. U Evropi vas uče da je sve ono loše što je napisano došlo upravo iz jakih osećanja.
Ima tu još par stvari. Bijeli feminizam, koji nema nikakve veze sa pravima žena na drugim kontinentima i u drugim zemljama.
Debljina. I sama se ceo život borim s njom, i često se pitam čime bih se uopšte bavila da ne moram danima da sabiram kalorije i računam ugljene hidrate u gramima. Baš kao i Erika Jong, o čemu piše u svojoj drugoj po redu knjizi “U postelji s demonom”. Između ostalog, moja prekookeanska imenjakinja je sjajna jer se tako debela stalno slika gola, gola (i istetovirana!) se švrćka pred kamerom i po stranicama svoje knjige.
Nas iz globalne provincije još uvijek uče da pišemo kao Dostojevski, što naravno baš nikome ne polazi za rukom, a ni Fjodoru Mihajloviću likovi baš ne stoje, bar ako pitate Vladimira Nabokova.
