JOVICA IVANOVSKI
Nakon novogodišnje noći
Noćas je milion petardi
probušilo milion balona.
Pazimo da ih ne zgazimo
kao da su prezervativi
napunjeni eksplozivom.
Omamljujuće su ove
prvojanuarske jutarnje šetnje
gluvim, pustim ulicama.
Samo starci i zalutali slavljenici
koji ispijaju prvo jutarnje sunce
kao da je živo jaje.
Noćas su ovde mnogi odbrojavali,
trljali lica,
prskali se penušavom nadom.
Bilo ih je više nego reči
na slovo P u maternjem jeziku.
Sada spavaju poput beba
sa flašicama rasola u kolevkama.
Odmaraju se i cveće i zima
i kola i zora i sarme i dame.
Odmara i gradonačelnik
i prvo novorođenče,
i televizor i doktor.
Samo mî
sa upadljivim podočnjacima
u potrazi za otvorenom prodavnicom.
Prolazimo pored drveta
sa šarenim svetlećim voćem,
pored zimzelenih iglica
upletenih u bele vlasi
lažnih brada Deda Mrazova,
pored ukrasnih papira
nestrpljivo strgnutih sa poklona,
pored taksija koji se ne pale na palac,
pored jedine otvorene prodavnice
gde konačno kupujemo hleb
i sa neopravdanom nelagodnošću
uzimamo kusur,
sitninu koja će nam možda zatrebati
za kolač na Badnje veče.
Ja ne slikam,
ja vodim ljubav s platnom
Beretka i mantil su artistički
dresovi iz nekih drugih vremena.
Slikam go, go golcijat.
Ceo sam flekav od boja.
Šaren, raznobojan, kao paun
što se šepuri na platnu.
Kap boje pada mi na kurac
koji je dignut zato što mi se
diže na slikanje.
Pastrmka i boca crvenog vina
neće završiti kao mrtva priroda –
vino ću ispiti, a ribu ću pustiti
da pliva po dnu slike,
tik ispod ribe moje voljene
koja mi pozira i kad nije tu.
Gledam je kako se šminka u taksiju,
kako otvara ulazna vrata,
kako ulazi u sliku kao
u kadu punu tople mirišljave vode,
i čeka da joj istrljam leđa,
četkicom za slikanje.
Krevet
U njemu prvi plač i poslednji izdisaj,
prvo stenjanje i poslednja erekcija.
Između majčine posteljice i porodične grobnice
on je naša glavna međustanica.
Proverava da li su nam čiste noge,
jesmo li oprali zube pre nego što smo ga zagrlili.
(A mi u kariranim uniformama za sanjanje,
ležemo, ležemo, ležemo.)
Zna na kojoj strani spavamo, kako se jebemo,
kad hrčemo.
Zna nam težinu bolje od vage,
obline bolje od naše drage.
Ležeći na njemu putujemo svetom,
jašući ga, stvarnosti jebemo mater.
Između prvog pišanja i poslednje guske,
između prve sline i poslednjeg semena,
prostire se gospodin krevet,
dug čitav jedan život.
Vratiti se u grad
Vratiti se u grad
kad san opustoši ulice,
parkirati automobil ispod
osvetljenog prozora,
sa značajnom dozom brižnosti
i sa kurvinjskim zadovoljstvom
što neko ne spava zbog tebe.
Vratiti se u grad
zajedno sa prolećem,
iz nekog hladnog velegrada,
i s kaputom na ramenu
ubrati buket jorgovana
pre no što se pridružiš
svom pijanom društvu
koje još uvek mimoze*
zaliva sirćetom.
Vratiti se u grad,
isti od pamtiveka,
a opet potpuno drugačiji.
Iako znaš da na svetu postoje
predivna ostrva, mora, palme, gejziri, vulkani…
Vratiti se u grad
kao što se vraćao i Rembo.
S novcem ili bez njega,
umoran ili presrećan,
iz nostalgije ili nemajući kuda,
avionom ili auto-stopom.
Vratiti se u grad
i primetiti stvari koje nikada
nisi želeo da primetiš,
istisnute iz retkih svetlih
trenutaka.
Vratiti se da bi mogao
što bezbolnije da odeš zauvek.
Vratiti se u grad
kada su hormoni bez skrupula,
kada se na trotoarima vodi ljubav,
a noći sve više udaljavaju od sebe
tvoje poročne vršnjake.
Bez očekivanja da pronađeš ono što
samo u snovima ostaje nepromenjeno.
Vratiti se u grad
dok umorno sunce zalazi
u tvom neraspremljenom krevetu.
Ne da bi umro u njemu,
već da se naspavaš kao čovek.
* Mimoza, imenica sa dva značenja: vrsta cveća i salata sa kuvanim jajima.
Deset godina ranije
„Divljoj svinji nije potrebno
ispitivanje tržišta
da bi pronašla tartufe u šumi.“
Pronađeni (ja svinja, ti tartuf),
držimo se za ruke
kao deca u gomili nepoznatog grada,
na fijesti.
Dan se završava sporo, u fejd-aut.
Drvo skuplja svoju senku
kao izletnik prostirku
raširenu ispod drveta.
Pognuti prolazimo ispod
niskih grana –
kao da izlazimo iz helikoptera.
Tražimo slobodnu klupu
u zagrljaju keja,
pored svetiljke čije će odsjaje u reci
sunce da ugasi.
Sveže je, ali zato nije pretoplo.
Gledamo starce koji idu nekud,
sporo i sigurno – u fejd-aut.
Da li ćemo imati šta da kažemo
jedno drugome za deset godina?
Poznavaćemo se previše dobro
i izbegavaćemo se.
Lepi su ovi trenuci reklamiranja najboljeg
što mislimo da imamo, a mane i razlike
neka ostanu pritajeni, za sada.
Nismo klinci
da se mazimo na klupi,
ali prvi put smo zajedno na odmoru
i upoznajemo se
upoznajući i grad.
Čitav život upoznavaćemo se
upoznajući i život,
i kada se istinski upoznamo,
jedno od nas će morati da ode.
Kad deca zaspu
Kad deca zaspu,
imamo vremena da se bolje upoznamo,
ali suviše smo pametni da bismo pravili probleme.
Kad deca zaspu,
mogli bismo cele noći da se ljubimo,
ali mi nemamo vremena za gubljenje.
Kad deca zaspu,
mogli bismo nekud da izađemo,
ali kuda da idemo bez dece?
Kad deca zaspu,
na brzinu se svlačimo
i pancir pidžame oblačimo.
Kad deca zaspu,
mogli bismo nadoknaditi propušteno
ali naša deca nisu mece, već deca.
Kad deca zaspu,
možemo da se posvetimo umetnosti,
ali zar zbog nje da žrtvujemo san.
Kad deca zaspu,
proveravamo imamo li prezervative.
Sigurnost nas ospokojava i odmah tonemo u san.
Zoološki vrt u Skoplju
Učenici koji gube časove
i gosti iz provincije koji
nemaju šta da izgube.
Samo ostaci neretkih primeraka
koji se raspadaju ispred vaših očiju.
(Kao da posećujete neki starački dom
ili otrcani prigradski otpad.)
Nedostaju Hlebnjikovi Nemci,
više stranaca koji će se diviti
domaćim životinjama.
Pospanost i otupelost. Jedan veliki
kolektivni zev – kao iz stotinak
krokodilskih usta istovremeno.
Kao da su na heptanonu. Sa čega
ih skidaju, sa žive ograde ili smokija?
Zoološki vrt je (u stvari) odraz stanja izvan njega,
ogledalo začuđenih sa druge strane rešetaka.
Svaki grad ima zoološki vrt kakav zaslužuje.
Ali drugačije će biti kada se privatizuje
i kada najveće džukele postanu akcionari.
Svejedno, moja deca obožavaju ovo mesto.
Posebno deo sa ljuljaškama, kada ne pada kiša
a sezona lova na sladoled je u punom jeku.
Zoološki vrt u Skoplju (s vremena
na vreme) zna da ulepša
jedino Miroslav Masin.*
* Miroslav Masin je poznati makedonski slikar kojem su majmuni jedna od glavnih tema. Više puta je imao performanse u zoološkom vrtu, čak je i spavao tamo.
Tri trudnice na žurci
Jedna drugoj odmeravaju stomake,
pogađaju mesece.
Ona što izlazi iz toaleta
sutra ulazi u deveti.
Hrana je ukusna ali se uzdržavaju,
zapalile bi cigarete
ali supruzi negoduju.
Tri stočića u tri ćoška,
gde god da sednu one su u čekaonici.
Tri blažena stanja
sa nagonom za povraćanjem
(povraćale su i prošli put,
od tekile i piva).
Prva bi želela devojčicu,
Druga bi – prvo pa muško,
treća samo što nije eksplodirala –
šta god da je, samo neka požuri.
Zavaravaju se da su uspešne
poslovne žene
čije će se karijere završiti
peglanjem pelena.
U stvari, još samo malo
biće bremenite
i tek će onda postati dokazane,
uspešne žene.
Ravnodušnost
Pojavila se neosetno
kao naslaga godina,
kao dar podbradak
ili zaslužen stomak,
bolest nazvana ravnodušnost.
Prema svemu što je nekada značilo nešto.
Od izazova, radosti, pa do gadosti.
Od učenja i potrage do zalutalosti,
pa preko spoznaje i iskušenja
do neplaniranog nepamćenja.
Sada opuštenost, pa otupelost.
Nekakva isceljiteljska letargija.
Bez očekivanja i nadanja,
bez ikakvih iznenađenja,
bez samosažaljenja.
Sa iskonskom težnjom ka dremežu
u seni stabala
razlistanih kao otvorene knjige na vetru.
Tapkanje u mestu
Kad ne koračaš u korak s vremenom
odbijaš da čuješ novu melodiju, samo
neke stare pesme koje više niko ne sluša.
Kad tapkaš u mestu
jer ne znaš zašto, gde,
ne vraćaj se prošlosti – nigde.
Ako tvoja sadašnjost
zaglavi u sporoj, nepreglednoj koloni,
ubrzaj, pretekni je kao da nije tvoja.
Tamno je ispred tebe (od pozadinskog
svetla koje ti baca senku)
produži, ispred tebe ima svetlije svetlosti.
Zar još druguješ
sa momcima iz prošlog veka, za koje
si postala prošlost u trenu kad si ih srela?
Toliko je lako da se predaš
onome što si odavno iskusila,
skreni ako smeš u neku nepoznatu ulicu.
Uvek, svugde, gde god da si,
plivaj prema svetlosti – ma gde da je.
I ako ne možeš da je spasiš, a da se ne udaviš,
pusti prošlost da sebi nađe mesto na dnu.
Završićeš sve poslove
Završićeš sve poslove –
danas, sutra, iduće godine…
Ali sve dok si sposoban za rad
nadvladavaće te navika
da odlažeš posao.
Završićeš sve poslove –
zavučene ispod ćilima, zabodene
u plutu, podvučene u podsetniku
koji ne podseća. Zaboravljene, jer
ljudski je da se ne pamte nevažne stvari.
Završićeš sve poslove
kad nećeš imati pametnijeg posla.
Ako je odlaganje nesvesno, znači
da je opravdano. Možda podsvest vlada
listom nezavršenih poslova,
za koje (sa ovom naravi), još jedan život
ti nije dovoljan.
Završićeš sve poslove
kad te zagolicaju mišići,
u nekoj vanvremenskoj zori,
i staćeš s rukama na kukovima, uspravan,
razvijen i zadovoljan kao Supermen
na vrhu oblakodera.
Završićeš sve poslove,
a i da ih ne završiš, završiće
ih neko drugi. A na kraju krajeva,
što je bitno ko ih je završio,
ako su već završeni.
Ovih dana, ako ne i sutra
Držimo se za ruke i trčimo.
Levo i desno od tesne uličice
mokra divlja trava i debela
stara stabla.
Zalećemo se i preskačemo
stare drvene krstove.
(Visoke mramorne spomenike ne
preskačemo).
Komentarišemo crteže na mermeru
kao da smo na izložbi.
Neki epitafi nas zasmejavaju,
neki nas ne zasmejavaju.
Držimo se za ruke i trčimo.
Sveže cveće, dogorele sveće
i venci.
Ukrštene lopate u mekoj zemlji –
mekoj od suza.
Prolazimo pored poznatih ličnosti,
pokraj imena ulica, škola.
Neka imena nas rastužuju,
neka nas ne rastužuju.
Držimo se za ruke i trčimo
koliko nas noge nose.
Trčimo najduže što možemo,
a stižemo dok trepneš.
Srce
Udaraš kao zvono
ili gugučeš kao beba.
Zalećeš se kao sprinter
ili si kornjača na kaldrmi.
Znam da te uznemirim,
da ti promenim ritam,
da te izbacim iz koloseka.
Efektni afekt,
napijanje do saplitanja,
nikotin kao za ceo tim…
Ne gledam horor filmove
jer kažu da ti strah
skraćuje vek.
A ko se ne boji?
Neizvestan posao, iznendani stres,
jeftin život, smrt bližnjeg,
jaka hrana i bolna dijeta,
džinovski džoint i seks na brzaka…
Basket kada nisam ni za bilijar,
džogiranje pored prepunih klupa –
gde ćeš bre, glupi?
Veliki si ti radnik.
Hvala ti od sveg srca
što mi još uvek podstičeš
ideju o besmrtnosti.
Kucaj i dalje zvoniku moj,
čiju zvonjavu čuje jedino moja voljena
u trenucima kada smo spojeni
i imamo dva srca
i ne znamo koje je čije.
Nekada, odavno
Gubljenje vremena, gluvarenje,
hodanje u prazno, besciljno.
Niko te ne čeka, nikuda ne žuriš.
Naočare za sunce na klupi u senci.
Stojiš ispred izloga kao da si i ti
izložen.
Prikladan i spokojan,
s knjigom ispod miške i s cigaretom
u ustima,
naslonjen na uglu, neprolazan u pasažu.
I dan je kao ti, spor i pogodan.
Vetar duva u sunce (da ga ohladi),
pre no što ga planina zagrize
svojim oštrozubim vrhom.
Veče je opušteno, naduvano.
Eno je i Danica, ne treba joj mrak
da bi zasijala.
Sediš na klupi ispred nebeskog keja,
a njene drugarice, jedna za drugom,
pale se zajedno sa sijalicama u
domovima.
Ne tražiš zvezdu za svoje ime
niti čitaš sa mudroga neba.
Prekrštenih nogu i raširenih ruku
dangubiš
dok veče, sporo i sigurno,
odlazi daleko u noć.
Jovica Ivanovski
Jovica Ivanovski je rođen 1961. u Skoplju. Autor je devet knjiga poezije:
Zašto meni ovakva jetra (Propaganda, 1995)
Grad je pun tebe (Zumpres, 1997)
Čudan neki sunčani dan (Forum, 1999)
Tri napred tri nazad (Tri, 2004)
Dupli album (U senci bilborda i Sladoled u nedogled) (dve knjige poezije, Blesok, 2005)
Težnja ka dremanju (Blesok, 2007)
Vetar i magla (Blesok, 2009)
Sa slamčicom u ustima (Blesok, 2011)
Open the Window and Let the City Breathe a Little – selected poems (Magor, 2002)
Izabrane pesme – elektronski izbor iz poezije na engleskom i makedonskom (Blesok, 2002)
One of These Days If Not Tomorrow – izbor iz poezije na makedonskom i engleskom (Blesok, 2009).
Zastupljen je u nekoliko antologija savremene makedonske poezije, od koji je najznačajna: Šest makedonskih pesnika (Arc pubications, UK, 2011).
Pisao kolumne, scenario za TV emisiju, tekstove za muziku.
Pesme su mu prevedene na desetak evropskih jezika. Živi i radi u Skoplju.
