Makedonija je mala i relativno mlada država, s površinom od 25.713 kvadratnih kilometara, dva miliona stanovnika i možda deset hiljada pesnika.
Jedina Ex-YU država u kojoj se nije ratovalo, i to samo zato što je sa svih strana okružena prijateljski nastrojenim državama. OK, dogodio se 2001. unutrašnji sukob između Makedonaca i grupe etničkih Albanaca koja se borila za svoja prava, ali su to EU i Ameri brzo rešili “Ohridskim dogovorom”. Dugugodišnji spor oko imena naše države, koji smo imali sa našim južnim susedom, rešili smo pre par meseci “Prespanskim dogovorom”. Makedonija ima samo tri prirodna jezera, i ja se iskreno nadam da će Dojransko jezero ostati samo turistička destinacija i neće se pominjati u nekim budućim (ne dao bog) mirovnim ili pomirljivim dogovorom.
Znam da se ovako ne počinje predgovor za izbor poezije, ali ovo mi je palo na pamet dok sam pre neki dan čitao izbor iz bosanske poezije na makedonskom, posebno imena nekih pesama. Tema rata! Teško je pobeći od nje, jer svako ko je iskusio tu strahotu, bez razlike da li se borio da preživi u rovu, stanu ili izbeglištvu, osetio na svojoj koži kao trajnu, manju ili veću, ružnu tetovažu koja se nikako ne može obrisati.
Tom temom, nakon Drugog svetkog rata, započela je i prva posleratna generacija makedonskih pesnika. Ukorenila se ta tema u svim segmentima društva, kulture, umetnosti. Partizani i Nemci, pošteni protiv nepoštenih, Valter protiv svih…
Potom je došla druga, pa treća generacija makedonskih pesnika (otprilike na svakih desetak godina, nova), i svaka je išla napred – iz ruralnog prema urbanim, iz realizma u modernizam, nadrealizam, apstrakciju. Trudeći se da nadoknadi toliko toga propuštenog, a istovremeno hvatajući korak sa svim onim što se dešavalo u recentnoj svetskoj umetnosti, literaturi, poeziji.
Do dana današnjeg, izređalo se još nekoliko generacija makedonskih pesnika i s obzirom na sve to, izbor iz novije makedonske poezije bi mogao da obuhvati period od šezdesetak godina, ali sve te odlične pesnike iz tog razdoblja ne bismo uspeli da smestimo ni u neku obimniju panoramu ili antologiju.
I tako, malo po malo, stižemo do generacije pesnika zastupljene u ovom izboru (ja ih sve svrstavam u jednu, a nije isključeno da bi ih neko drugi podelio u dve generacije), rođeni između 1967. i 1985. godine, koji nisu osetili rat, kojima je on, pre svega, loša prošlost njihovih dedova ili pradedova. A onaj novi rat u Jugi (o kome su pisali bosanki pesnici u svojim pesmama), s obzirom na njihove datume rođenja, verovatno je dotakao samo nekoliko njih, i možda ostavio i nekakve tragove.
Svejedno, svi oni (najčešče) pišu o miru i o životu u miru, o svim njegovim prednostima i manama. Pišu o ljubavi u miru, o običnim danima u miru, o smrti u miru, o nepravdama i nedaćama u miru, o nastranosti mira, o ubistvima u miru, o svetskom miru koji ne postoji, o žrtvama mira, o silovanom miru koji nikad ne traje večno, jer rat je uvek na pragu i nikad ne kuca dva puta.
U svakom izboru, autor obavezno napominje da se radi o ličnom, subjektivnom odabiru pesnika (najčešče samo da mu se ne bi naljutili oni koji nisu ušli u izbor, ali svejedno, oni se uvek naljute). Šalu na stranu, to je najčešče čista istina, jer autor se uvek rukovodi sopstvenim kriterijumom, ukusom i senzibilitetom, ali i prema opštim normama i parametrima – jezičkim, estetskim, teorijskim.
U svakom slučaju, ovo je izbor od desetak pesnika, od kojih bi bar petoro njih odabrao bilo koji drugi makedonski autor kome bi bio poveren taj zadatak.
Naime, radi se o pesnicima koji su poznati i izvan naših granica, a nekoliko njih imaju i svetsku reputaciju. Svejedno, to meni, svakako, nije bio glavni preduslov da bih ih uključio u selekciju. Nije presudio ni broj objavljenih knjiga, broj nagrada, učešća na festivalima, rezidencijama i ostalim pesničkim druženjima, nadmetanjima i nadlajavanjima, kojima se svako od nas hvališe u svojim biografijama.
U pitanju su pesnici koji, pre svega, imaju izgrađen prepoznatljiv stil, svoj glas, što je meni najvažnije. Jer u savremenoj književnosti (kako je i Luj-Ferdinad Selin pisao), jedino je stil važan, jer ostalo je već rečeno i viđeno. “Stil… svi se zaustavljaju pred njim, niko ne pristupa”.
Većinu njih, odnosno njihove pesme, prepoznao bih i vezanih očiju, u rukopisu u kome je izostavljeno ime autora, u časopisu gde je ime prekriženo.
Naravno, još uvek govorim o stilu, zato što mislim da je stil sve. Jer danas su nam sve informacije na dohvat ruke, gugl zna istoriju čovečanstva i književnosti bolje od svakog profesora. Nema tajni, sve je svakome dostupno i sve teže je izmisliti nešto novo, naročito u književnosti. A u svetu, u ovom trenutku piše ko zna koliko miliona pisaca i pesnika, i jedino što ih može izdvojiti (osim prepismenosti, “orginalnosti”, neskribomanije…) je stil. Svakako, ukoliko ga zaista imaju.
I neću da pišem o autorima pojedinačno, da ih smeštam u kalupe, odeljke ili grupe. Svako od njih je priča za sebe (nažalost, jedan od njih, Igor Isakovski, više nije među nama) i svaki od njih živi za poeziju. A nekoliko njih i žive od nje, odnosno pisanje proze i poezije je njihova životna egzistencija.
Znam da je desetak autora premalo da bi se dobio opšti utisak o savremenom trenutku makedonske poezije, ali je dovoljno da bi se uvidelo gde se ona trenutno nalazi i kamo je krenula, i mislim da ne grešim kada kažem kako je na sasvim dobrom putu.
Žao mi je što u ovako tesnom izboru (jer sam morao nekako, makar i generacijski da ga sužim) nisam uspeo da uvrstim nekoliko odličnih mladih pesnika rođenih krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, ali oni će, svakako, naći mesto u nekim drugim izborima.
Mislim da je ovo sasvim dovoljno. Mala uvertira o mom kriterijumu, o temama i stilu, ništa više. Ostaje da pročitate ono najvažnije, ono ispod mog teksta, pesme izabranih pesnika.
Makedonija je mala i relativno mlada država, s površinom od 25.713 kvadratnih kilometara, dva miliona stanovnika i možda deset hiljada pesnika.
A izabrati desetak od desetak hiljada, nije mala zajebancija.
28.10.2018. Skoplje
