Zahvaljujući onima koji su moje delo izabrali da bude
odlikovano nagradom koja nosi ime velikog pesnika, a
čijim duhom bi mogao da se diči vaskoliki svet, želim da
vam, dame i gospodo, uputim nekoliko reči o fikciji, ne
mareći da li će te reči naposletku biti shvaćene kao pohvala
ili kuđenje toga o čemu ću govoriti. Mislim da bi taj moj
naum Rade Tomov, ustoličen i narečen kao Petar II Petrović
Njegoš razumeo.
Kao što je slučaj kod mnogih pisaca, i sa mnom je tako:
nisam baš postojana osoba, istesana od jednog jedinog komada
i bez pukotina, a toga sam bio svestan još od malena.
Često su me opsedali protivrečni glasovi. Možda zbog toga
nisam mislio baš da sam nenormalan, ali izvestan stid me je
obuzimao pred mogućnošću da nemam neki stalni identitet i
da naprosto ne znam ko sam. Danas, u odmaklim godinama,
ne samo da mi ne smeta da to priznam nego maltene žudim
za tim stanjem neprekidne, gotovo alhemijske transmutacije
kao dragocenim poklonom. Ukratko, dok mi je duh lutao, u
sve sam sumnjao i bio sklon da se pretvaram u druge. To
uvišestručavanje putem zamišljanja i izvođenja sopstvenih
preobražaja naposletku se ispostavilo kao moja kreativna
nit vodilja, bez koje ne bih napisao nijednu od svojih priča,
nijedan od svojih romana, pa delimično nijedan od svojih
eseja. Prihvatio sam da budem neko ko je kadar da bude i
drugi. To je bilo vrelo nastanka svetova koji nisu bili realni,
ali su zato o realnom svetu umeli da govore nekako istinitije
nego što bismo to mogli da čujemo od glasa koji ne sumnja
u sebe i svakad je dominantan i istovetan sa sobom.
Upravo u trenutku kad su moji unutrašnji glasovi najzad
preuzeli status graditelja fiktivnih svetova i gurnuli me u
pustolovinu pisanja, shvatio sam odakle oni crpe svoju energiju.
U pitanju je bilo saživljavanje ili, tačnije, saosećanje.
Ono je staza koja me je vodila ravno do drugih, a koju je
moja imaginacija sazdavala. Bez imaginacije nemoćni smo
da saosećamo. Saosećanje je otuda nezaobilazan deo naše
imaginacije, uz uslov da je to imaginacija koja podstiče
na dobre čine. Tako je to bilo i sa mnom. Počeo sam sa
saosećanjem. I završio u pisanju. Fikcija je ishod tog procesa,
ali fikcija koja nas približava realnosti sačinjenoj od
suprotnosti.
U tom smislu fikcija nosi sa sobom rizik da greši. Kao
neki živi stvor, fascinirana je piščevim pretpostavkama,
a za koje nema jamstva da su tačne. Međutim, pisac ne
mari zbog tog rizika. On računa da će se među njegovim
čitaocima naći oni koji će u nekom od njegovih pretpostavljenih
likova otkriti sopstvenu ličnost, slične nade i strahove,
a to će biti dovoljno opravdanje za postojanje fikcije
koju je stvorio, pri tome ne mislim ni na kakvu identifikaciju,
poistovećivanje s fiktivnim likom nego više na nešto
što bi moglo biti nazvano otkrićem elementa koji sudeluje u
mapiranju onoga što realno jesmo… Ja sam svakako jedan
od takvih čitalaca Njegoševe fikcije u Gorskom vijencu.
Kad u Gorskom vijencu crnogorski glavari većaju o
mogućnostima šta im je činiti, da li začeti istrebljenje poturica
ili izabrati neko drugo rešenje u pogledu svoje slobode,
oni u razgovor pozivaju viđene poturčene Crnogorce da bi
čuli i njih.
Zna pesnik, u isti mah, da bi njegovo pričanje, ako bi
u njega bilo uvedeno fiktivno protivrečenje, dijalog bio
zaoštren, te drama poprimila na realnosti, moglo da izgubi
slast i silu, pa i um koji ga vodi da se smuti, a jezik zaplete,
o čemu, recimo, govori potkraj Gorskog vijenca serdar
Vukota. Uprkos tome, odbijajući da se u pevanju drži kao
onaj ko je pijan pa se prihvata plota, Njegoš jasno umeće
drukčije vidike. Da, tada najedared kod pesnika dolazi do
pomaljanja fikcije. U Gorski vijenac koji je već fikcija iskrsava
fikcija, rekli bismo fikcija na drugom stepenu. Kao
da se Njegoš promeće u drugoga, menja svoj glas, koji je
poglavito posuđivao vladici Danilu, i njegov Skender-aga,
izazvan okolnim šaputanjem među hrišćanskim Crnogorcima,
pokušava da skrene tok koji vodi pričanje samo ka
jednom kraju, nemilom. I on pita i podseća:
Što je ovo braćo Crnogorci?
Ko je ovaj plamen raspalio?
Otkud dođe ta nesrećna miso
o prevjeri našoj da se zbori?
Nijesmo li braća i bez toga,
u bojeve jesmo li zajedno?
Zlo i dobro bratski dijelimo.
To je, dabogme, Njegošev fiktivni glas. Fiktivan, ali sa
svom mogućnom težinom stvarnog sveta. Opire se taj glas
nošen strahom da nas zbilja ne prevari do te mere da nas
prevlasti i mi zaboravimo da nije uvek samo jedan put i da
priča može imati snage da izbegne slepe puteve u realnom
svetu koji nikuda ne vode i kao uzor nam ponudi fikciju
uverljiviju od smrtnosne i jednostrane realnosti. Kad fikciju
koju čitamo doživljavamo kao nešto istinito, i to čak i
uprkos tome što protivreči empirijskoj realnosti, znamo da
u rukama imamo dobro delo.
Njegoševo delo, baš kao i sva velika dela, nudi nam
mogućnost da se postavimo na mesto drugog. Tako
možemo da osetimo muku ljudi u situaciji koju nam pesnik
dočarava, možemo da osetimo čak i njihova kolebanja, ali
najviše što ćemo osetiti jeste pritajeni bol koji se najizrazitije
stiče u liku vladike u Gorskom vijencu i nesumnjivo
je njen istočnik u samom piscu, u vladici Petru II. To je
Njegošev bol. A ja ga shvatam kao stalno upozorenje da
jedini koji mogu da otvore bezdan pod sopstvenim stopama
jesmo mi sami.
Pesnik se sve vreme drži uvedene fikcije, te kavaz-baša,
Ferat Začir, docnije dodaje:
Iako je zemlja pouzana,
dvije vjere mogu se složiti,
ka u sahan što se čorbe slažu.
Mi živimo kao dosad bratski,
pa ljubovi više ne trebuje.
Na to odmah sledi odgovor kneza Janka, odgovor od
strane načela realnosti:
Smiješna je ova naša ljubav.
Grdno nam se oči susretaju,
ne mogu se bratski pogledati,
no krvnički i nekako divlje:
oči zbore što im veli srce.
Pa šta se zatim može očekivati ako ne groznica mržnje i
huka zemlje od kukanja?
Gorski vijenac je, rekao bih, okršaj dva načela, fikcije
i realnosti, a u tom sukobu, ja koji sam često bio na strani
fikcije, i rado bih jednim od svojih unutrašnjih glasova potpisao
navedene Skender-agine reči, moram da priznam da
Njegošev bol, intenzivan, prepoznatljiv kao osnova njegovog
krunskog pesničkog dela, na kraju prolazi kao poraz
fikcije. Iako bez fikcije dela ne bi bilo, u samom delu fikcija
je potučena. Uvišestručavanje je obuzdano. Upravo
zahvaljujući toj vagi na kojoj se jedno s drugim nose dva
načela, Njegoš i ja s njim doslućujemo da je umetnička
fikcija valjda jedini izvor one iluzije bez koje bi nam bilo
nemoguće da živimo. Ta blagorodna iluzija koju stvara i s
kojom rukuje umetnička fikcija kao da je s onu stranu istine
i laži. Zapravo i jeste nešto što izmiče našem uobičajenom
i isključivom rasuđivanju o istini i laži. Imaginacija koja
stvara fiktivni svet ili stvarni svet preobražava u fiktivni
nije samo deo čovekovog aparata prilagođavanja u stvarnom
svetu nego još više glavno sredstvo opstanka u svetu i
sredstvo saznavanja sveta.
Sa fikcijom nam je, ma koliko to zvučalo neverovatno,
dato da život koji živimo ne bude jalova iluzija, različita
od one koju dugujemo fikciji, i da ne živimo samo u jednolinijskoj
uobrazilji, nego da doista živimo, i to sa svim
iskušenjima u okrilju drame života. Pri tome, fikcija je zacelo
bila i ostala možda i najdalekosežniji vid čovekovog
pokušaja da nazre mogućnosti svog vaskrsenja, pokušaja
kojim nadigravamo smrt, pokušaja kojim stalno iznova budimo
nadu da naši porazi, iz stoleće u stoleće, nisu znak da
je čovek nepovratno pobeđen.
Uprkos prisutnom bolu u Gorskom vijencu, Njegoševa
fikcija nije lišena humora. Nezaboravan je prizor popa Miće
čija nečitljiva slova koja na hartiji izgledaju „krasno, kao da
su kokoške čepale“, te popova nesposobnost da pročita ono
što je sam napisao, čemu sam se u detinjstvu ludo smejao.
Osim više ili manje vidljivog humora, kod Njegoša postoji
vedrina tik uz tragiku, pesnička vedrina, pa je nemogućno
da čitamo Gorski vijenac, a da se ne osmehujemo. Nema
lepše stvari na svetu od lica punog veselosti, veli Njegoš.
To nam poklanja pesništvo, i to nam poklanja Njegoš, jedinstveni
svetli praznik u južnoslovenskim poezijama. S druge
strane, neke pesme, koliko god nas radovale, mogu biti teže
nego plakanje, a koje je i samo pesma sa suzama. Njegoš je
umeo, što ne polazi mnogima za rukom, da sastavi pevanje
u kojem je i radost i plakanje. To je od grčkih tragičara
naučio. A ja bih voleo da sam to učio od njega, premda
je tragedija u naše doba već možda izgubljena, a na njeno
mesto se ustoličila nesreća, koja je od sitne postala golema
i od goleme bezmalo neizreciva. Ne samo kao vladika i vladar,
već kao pesnik hrlio je ka slobodi, i to je primetno sa
svakim njegovim stihom: nema ukočenosti, nema paralize
izazvane kojom god zavisnošću. Samo nesputano kretanje
stihova kojem epska i lirska metrika doprinose. Rekao bih
da je to i moja želja: pripovedati prirodno i u ritmu odvijanja
života. Samo ono što je nezavisno može biti valjano
u pisanju. Onda će književnost, kao i svaka druga umetnost,
slaviti raznolikost i nastaviti da obara granice među
rasama, nacijama, verama, rodovima. Sloboda kojoj je
Njegoš u svome pesništvu stremio ostaće mu spomenik. To
pesništvo, koje kao da neprestano „prečišća svet na rešeto“,
poniklo je ovde, u ovim krajevima, pod ovom planinom
ponad Cetinja, i ja, rođen i kao pisac dozreo u ravnici, u
vinogradima i kukuruzištima, na obalama sporih i zbog povijenih
vrba i vitih jablanova zelenih reka, osećam bratsku
prisnost između svog ravničarskog i Njegoševog planinskog
koraka koji daje magijski ritam rečima nalik liticama
sa kojih su iznedrene. Pri tome sam svakad svestan da su,
zbog pesnikove stamenosti, lišene unutrašnjih raselina, naši
koraci neuporedivi, i da njegovi sežu do tačke posle koje
nema povratka i o kojoj je kao mestu duhovne slobode, čak
i danas, u našim pesništvima mogućno samo sanjati.
To snevanje nipošto nije odustajanje od slobode koju
će fikcija izboriti u delu nego je, naprotiv, osnova od koje
polazimo u stvaranju. Pesničko stvaranje otvara prostor u
kojem će piščeva fiktivna sloboda dotaknuti realnu. Meni
je Njegoš, dok sam ga čitao, omogućio da to spoznam. I ja
sad, sa svim onim što sam napisao i još ispisujem, svaki put
iznova to iskušavam. U tome je moj dug Njegošu. Nikad se
ne smanjuje. Danas, primivši jedinstvenu nagradu nazvanu
po njemu, biva samo vidljiviji.
[Izgovoreno 13. novembra 2019, na Cetinju, prilikom prijema Njegoševe nagrade]
