Jovica Aćin: Kratke senke dugih senki
Ivanu Lovrenoviću
Poznato je da su senke kratke oko podneva. Kad sunce izlazi ili zalazi bivaju duge. A duge su zbog kompromisa sklopljenog između dana i noći. Kao mlađeg zanosila me je zagonetka dugih senki kratkih senki. A danas se jedino pitam o kratkim senkama dugih senki, jer je u njima možda odgonetka za one prve.
Napisane, kratke senke su male priče. A kao što bi rekla neka strasna čitateljka (muškarci su kao čitaoci, pomišljam, uvek nekako vetropirasti), male priče su znak neuspeha u pokušaju da se sastavi dobra i nezaboravna velika priča, i zato su one namenjene prvenstveno onima bez velikih očekivanja. Male priče su naprosto samo mikrohaosi nesposobni čak i za snove o kosmosu.
Zagonetka zvana Tinnitus
Trampazlin voli da se druži sa mnom. Govori mi da sam mu ja najbolji drugar. Dugo je boravio u dalekim zemljama, stekao tamo nešto novca i pod starost nam se vratio ovamo, govoreći „svuda prođi, kući dođi“. U mladosti je bio veliki prijatelj s mojim stricem kome je preoteo devojku, a zbog koje je, inače, moj stric, Kićun Zevzek, ubijen u nekoj prčvarnici na Zvezdari.
„Gligo moj, eh, kakva su to bila vremena“, govori mi čika Trampazlin. „Živeli smo i patili zajedno.“
Kažu mi da ja veoma ličim na svog pokojnog strica, što je i prirodno, jer svi Zevzeci su takvi, rođeni da međusobno liče.
„Voleo sam Kićuna“, često mi ponavlja dok ispijamo pivo. A, eto, sad voli mene, uvek pomislim kad čujem tu ljubavnu izjavu čika Trampazlina. Dabome, ta izjava ukazuje jedino na dubinu njihovog prijateljstva. Čak i preotimanje devojke bilo je izraz tog prijateljstva. Želeo je da onu u koju je moj stric bio zaljubljen i za koju je dao život sačuva od tuge i samoće kad je stric onako krvav, prerezanog grla, otišao sa ovog sveta. Uostalom, ništa neobično da bliski prijatelji vole istu treću osobu, naročito ako je ta osoba ženska, vitka, dugonoga, zavodljivih grudi i očiju, lepotica kakva se ne sreće baš na svakom koraku, a njih dvojica vatreni ljubavnici, pri čemu verujem da sam i ja takav ili makar da ću jednom takav biti. Ipak, neću sad o ljubavi. Ne znam o tome dovoljno. „Još si zelen da se upuštaš u te stvari“, kazuje mi čika Trampazlin, pošto i on izbegava da mi priča šta je dalje bilo s njim i tom kobnom stričevom devojkom. „Jesmo drugari, ali pričekajmo dok te iskustvo ne obogati“, nastavlja moj drugar, postariji samac u ovom prenatrpanom svetu. I onda mi kao primer navodi da su mi uši prazne, da ni u jednom još nikakvo zvono ne zvoni.
Sve donedavno nisam razumeo o kakvim je to zvonima govorio Trampazlin. Od njegovih reči, kad se osvrnem, prošlo je više od trideset godina. Nikad mi nisu iščilele iz pamćenja, mada sam ih se retko prisećao. U međuvremenu se u mom životu toliko toga desilo, a ni Trampazlina više nema. Za neku godinu ću dostići njegovu starost kad mi je spominjao zvona u ušima, zvona za koja će mi reći da su kleta. Sad ja, kad sam najzad razumeo o kojim zvonima je on govorio, ne smatram da baš moraju biti kleta, iako mogu biti znak ozbiljnog poremećaja u mozgu ili su ona čak ječanje vaseljene kojoj je ova planeta s ljudima na njoj nesumnjivo dozlogrdila, pa se otuda zvonjava pojačava iz godine u godinu srazmerno našem istrajnom rasturanju Zemlje.
Zvoni mi. Zuji, šumi, krcka. Daleka, a ipak bliska zvonjava. Kao da u glavi postoji neka glasovita katedrala ili saborna crkva i pri tome je svaki trenutak u beskraju vremena verski ili kosmički blagdan koji obavezno valja obeležiti na sva zvona. Sad mogu i da ponudim odocneli odgovor mom nekadašnjem drugaru Trampazlinu. Rekao bih mu: „Kako da ne znam šta je u pitanju s tom zvonjavom. Svakog trenutka je sa mnom.“ Ipak, više od toga, uprkos tome što sam danas prenakrcan iskustvom, ne bih imao da mu kažem.
Stvar, prema meni, ovako stoji. Neko mi zvoni na vratima i ne prestaje, a ja mu ne otvaram. Ne pada mi na pamet da tom sumanutom stvorenju otvaram vrata kao najdražem gostu. Ali zašto ne prestaje da zvoni?! Povremeno tresne i pesnicom po vratima ili nekom letvom, pa i onda to zvuči kao zvono koje se sa zvonika obrušilo na tlo. Zar mu ne pada na pamet da možda nisam kod kuće, ili da sam u dubokom snu, ili da radim nešto što nikako ne smem da prekinem ili sam nepokretan i lišen glasnih žica? A čak i da otvorim vrata, znam da taj ne bi prestao da zvoni. Može biti da je slep i ne vidi da sam vrata otvorio, pa i gluv kada ga pitam šta želi od mene, ko je on i zamolim ga da se okane svog besomučnog pokušaja da me prizove. Ne, nije slep, nije ni gluv, nego voli da mi zvoni i to mu je to. Naprosto ne mari da li ću otvoriti ili neću. Naposletku odustajem da se inatim, ustajem, prilazim i zaista otvaram vrata. Zvono se čuje, ali na pragu nikog nema osim mene.
U tom slučaju, meni, onemoćalom Gligoru Zevzeku, ne preostaje izbor koji bi vodio u spas, u blagotvornu tišinu. Privikavam se na to da zvonjava ne prestaje. Više se i ne pitam za kim to zvono zvoni. Zvoni za svima kojih više nema. Zvoni i zove me.
Nebeski um
„Možda je kosmos začet u velikom prasku, ali naš svet ne okončava u prasku nego u gubitku daha“, kaže mi prijatelj Milan, astrofizičar, u vreme pandemije koronskog virusa, a onda mi priča da je 2017. godine bio srećan da vidi prvi znak koji upućuje na to da nezemaljci postoje. On je privrženik nauke i ne mari za fantazije o posetama vanzemaljaca našoj planeti. Bio je na Zvezdari, u tamošnjoj opservatoriji. Nije to neka opremljena opservatorija. Ali on voli da zuri u nebo kroz teleskop, svejedno što je ta sprava prilično slabašna, jača možda jedino od Galilejeve. Kad gleda u nebo oseća u srcu silno prisustvo vaseljene koja nas obgrljuje. I onda je video, kaže, čudo, iako u čuda ne veruje. Možda se čuda i događaju baš onda kad u njih ne verujemo. Godine su od tada prošle, a njega ono što je video još potresa. Podilazi ga jeza. Ali slatka jeza. Gotovo ljubavni srsi.
„Jesi li čuo, bato, za međuzvezdani objekt Omuamua?“ pita me. (Zovem se Gligor, ali Milan mi često govori „bato“ ili „bata Gligo“.)
„Dopada mi se ime“, odvraćam.
„Dabome, jer je havajsko. Objekt za koji te pitam najpre je registrovan na Havajima.“
Iako sam po struci prevodilac i znam desetinu jezika, od mandarinskog do portugalskog, ipak ne bih pogodio da je to havajska reč. Možda bih to naslutio, jer sam rekao da reč verovatno ne označava vulkan nego pre nešto ili nekog što prednjači. Pa bio sam blizu. Reč znači izviđač.
Taj Omuamua proleteo je kroz Sunčev sistem. Onako bezbrižno, ali i usredsređeno kao kamen koji leti hiperboličnom putanjom, bez osvrtanja, i zna kuda se zaputio.
Zapitao sam onda nije li to bio sam neki oveći kamen, meteor, asteroid, čak kometa ili nešto slično, a ne dokaz…
„Mogućni dokaz“, reče mi Milan naglašavajući, „ali sa izuzetno velikom verovatnoćom, a ja ga smatram nepobitnim, bata Gligo. Objekt je stvoren. Stvorila ga je neka vanzemaljska inteligencija.“
Iz tog razgovora može se zaključiti da nismo sami. Onda nema smisla biti nadmen. Nismo jedinstveni. Nebo je naseljeno. Zbog toga osećam olakšanje. Omuamua je još jedna nezemaljska pojava. Davno sam prestao da budem njihov sakupljač, ali one ne odustaju od mene. I Omuamua je, nekako sam siguran, došao u naše sazvežđe, pa u Sunčev sistem, zbog mene.
Došao je po mene. Baš po Gligora Zevzeka. Onda se njegova posada naglo predomislila, ostavljajući me na Zemlji, na cedilu. Kad sledeći put doleti, već sad se molim tom nebeskom umu da ne okleva i da me ponese sa sobom sa svim onim od čega se sastojao moj život. Hoću li da bude baš tako. Da, hoću. Neka me Omuamua preveze do najbliže crne rupe i pusti me da uđem u nju. Iako se o crnim rupama malo toga zna, ja znam da za mene njihova neizvesnost neće biti više tolika kad se nađem usred nje i ona postane moj željeni kosmički kraj.
Taksimetar
Lično više volim da pešačim nego da se vozim.
E, pa da znaš, bata Gligo, da si u pravu, kaže mi moj prijatelj Milan, astrofizičar. Naročito izbegavaj vožnju taksijem. Sećam se da sam pre nekoliko godina sa ekipom išao u neku od zabiti naše zemlje, a da ti ne kažem baš tačne koordinate tog planinskog mesta, ni njegov naziv sličan onom koji se u povelji kralja Milutina zove Usrane Kupine zbog toga što je tu, posred trnovitog kupinovog žbunja, pao Đavo kad ga je Bog srušio. Išao sam da pratim delimično pomračenje sunca. Tik pre nego što smo dospeli do odredišta, naišli smo na postarijeg čoveka. Ležao je nasred druma kao proštac. Ništa mu nije bilo, samo je ležao. Umalo da ga zgazimo. Pamtim njegovo ime pošto je, verujem, karakteristično za njegov zavičajni kraj. Zvao se Todor Šućur. Gospodin Šućur nam je rekao da se vozio kući taksijem sa slave u obližnjem selu. Do njegove kuće nije to bilo veliko rastojanje, oko četiri kilometra, ali on je, rekao je, bio podnapijen, pa nije hteo da u tom stanju ide biciklom kojim je došao na slavu nego je krenuo pešice. Posle nekoliko koraka, eto njemu srećnog slučaja. Niotkuda, iz mraka, na putu je iskrsnuo taksi. Auto je bio sav blatnjav, koliko je mogao u tami da uoči, a na zadnjem sedištu je bilo svakojako smeće, prazne konzerve, plastične boce, ostaci hrane, zgužvane papirne kese. Zato je seo na mesto suvozača. Taksista, mladić od tridesetak godina, bio je veoma učtiv, ali nije mnogo govorio. Uostalom, za tren oka su stigli do kuće koja se nalazila na obodu sledećeg zaseoka. Taksista je izišao iz kola, otvorio zadnja vrata i počeo da izbacuje sve one otpatke. Gospodin Šućur, inače penzioner koji se iz grada vratio da ostatak života proboravi u svom rodnom mestu, htede da pomogne taksisti, pa i on krenu da izbacuje spomenuto smeće sa zadnjeg sedišta. Mladić mu reče da ne mora da se trudi oko čišćenja, jer mu to nije posao. „To je samo moj posao“, učtivo je rekao taksista. Onda je gospodinu Šućuru ponudio da dune malo belog praha, ako želi. Gospodin Šućur je zahvalio i odbio, objasnivši da ga od kokaina uvek zaboli stomak. Potom je zapitao taksistu koliko mu je dužan za prevoz. Četrdeset hiljada, rekao je ovaj, jer tako pokazuje taksimetar. Četrdeset hiljada dinara, zgranuto je uzviknuo gospodin Šućur. Ne, ne, nasmejao se taksista, nisam bio jasan. Četrdeset hiljada evra, precizirao je on, i objasnio da je taksimetar nemački. Nemoguće, za te pare mogućno je kupiti ganc novi auto, čak mercedes. Pa to i nameravam da uradim, odvratio je taksista, jer ovaj taksi nije ni moj, morao sam da ga pozajmim. Cela moja kuća ne vredi toliko, već nekako smiren rekao je gospodin Šućur, mahnuvši prema svojoj kućici obasjanoj mesečinom i okruženoj s nekoliko stabala hrasta i jasena. Shvatio je da se taksista šali. Pošto je u mrak zavitlao poslednju ispražnjenu konzervu nekog energetskog pića, taksista slegnu ramenima i nasmeja se. To mu je to, a ne može biti drukčije, mirno je govorio taksista, jer taksimetar toliko pokazuje. Ni moja prethodna mušterija nije verovala taksimetru i nije mi platila, pa je sad vozim u prtljažniku dok prihvati da cenu ne određujem ja nego taksimetar. Taksista se, sudeći po Šućurovim rečima, nimalo nije šalio.
Tu je Milan zaćutao, a ja sam ga neki trenutak potom zapitao šta se dalje desilo s gospodinom Šućurom i taksistom.
Gospodin Šućur se ničega više nije sećao, nastavio je moj prijatelj. Gospodinu Šućuru su se, rekao nam je on, samo odjednom pomračile oči, i mora da je izgubio svest. Kad je oči kasnije otvorio, ležao je i, ne pokušavajući da ustane, blejao u zvezdano nebo. Tako smo ga i zatekli.
Da, tačno je, rekao sam ja, bolje je pešačiti.
E, bata Gligo, nije lako nekom starijem da pešači otprilike dvesta pedeset kilometara. Mesto na kojem smo naišli na gospodina Šućura, bilo je upravo toliko udaljeno od njegovog sela. Istina, lična karta mu je bila u džepu, kao i osamsto dinara koje je imao pre nego što je seo u taj taksi. Posle svega, jedino što ga je čudilo nije bio taksista niti sam taksi nego taksimetar. Nije pristao da pođe s nama i morali smo da ga ostavimo da leži začuđen i gleda u nebo. Dali smo mu i bočicu vode. Naumio je da u tom položaju sačeka pomračenje sunca koje smo mu najavili ubeđujući ga da nam se pridruži. U povratku bismo ga prevezli do njegove kuće. Ne, odlučno je odbio. Sačekaće pomračenje baš na tom mestu gde ga je taksista verovatno istovario, jer samo tu će mu stvari možda biti razjašnjene. Nismo ga previše razuveravali, ali barem ja znam, a video sam mnoga pomračenja sunca po svetu, da stvari ni tada ne bivaju jasnije.
_______
