Priča mi Martin, koga sam juče upoznao
na pijaci cveća, o tome kako su ovde, u
Delftu, pre neku deceniju skuvali više od
deset hiljada belih pacova. Pijaca cveća se
održava svakog četvrtka na glavnom trgu
starog grada, a Martin drži neveliku tezgu
i prodaje lale, možda najzavodljivije lale na
pijaci. Pitao sam ga ima li plave lale, s obzirom
na to da je u Delftu izmišljena naročita
plava boja koja se sad koristi za porcelan i
grnčariju. Pogledao me je bez čuđenja, gotovo
kao da ne shvata da se šalim, i odvratio
da će za mene da nađe i plave lale. Neće biti
genetski pigmentisane kao što je to slučaj s
plavim ružama. Samo da skokne do svoje
radionice, baš tako je rekao, radionice, i
oboji crvene ili žute u plavo. Mislio sam na
prirodno plave, nasmejao sam se. Neka ne
brinem, plava boja koju koristi potpuno je
prirodna, štaviše ekološka. Neću joj odoleti,
ali moraću da platim više. Tako sam upao u
sopstvenu zamku i vrag je došao po mene.
Odakle beli pacovi ovde, i u tolikom
broju, pitam Martina. Pa sniman je neki film
o vampirima. Junak je, razumljivo, grof Drakula,
fantom noći iz Transilvanije, a pacovi
su uvezeni iz Mađarske, dvanaest hiljada
belih pacova. Tri dana je trajao njihov transport
dovde, a tokom tog prevoza šleperom
nisu uopšte hranjeni i počeli su međusobno
da se proždiru. Desetkovali su se, krzno im
je bilo poprskano krvlju, njuškice rumene,
ali to je samo isticalo njihovu čednu belinu.
I onda su skuvani? Ne odmah, reče Martin,
nego tek kad je filmadžiji, koji se zvao
valjda Murnau… da li je Murnau snimio film
Nosferatu? Da, kažem, barem koliko pamtim,
ali nisam siguran. Svejedno, produži
Martin, Murnau ili neki drugi Murnau
odlučio je da pacovi u filmu, od izvesnog
trena, ipak ne budu više beli nego crni, onakvi
koji donose završni udar kuge, a o kugi
je i reč. Nije bilo više vremena u tom trenutku
da po svetu traže toliku masu u crnoj
boji i dovezu ih ovamo. Trebalo je da ti pacovi
nasrću na grad u crnim talasima. Kako
ih obojiti? Ofarbati ih četkom ili ih naterati
u bazen s crnim mastilom? Ništa od toga.
Uterali su, tako, sve te hiljade belih pacova
u ključalu vodu da bi ih naterali da prirodno
pocrne. Neki su uspeli da pocrne. Od onih
koji nisu, ostala je samo gusta mesna čorba
kojom su kasnije ishranjivani oni koji su
se uspešno prilagodili zahtevu da se od belih
prometnu u crne. Vruća voda čini čuda.
Ljudi osede, pacovi pocrne. To baš i nije
bilo moralno prema jadnim životinjkama,
kao što ne možemo reći da je bilo moralno
kad su mučenike usmrćivali vrelim uljem
ili vrelom vodom, i to me je nagnalo da se
predomislim, pa sam odustao da od crvenih
izradim obećane plave lale, zaključio je
Martin i čak me zamolio da mu zbog toga
oprostim.
Martin i ja smo sutradan sedeli u kafiću
u Brabantskoj ulici u kojoj se nekad davno
trgovalo tresetom, pa se ulica zapravo i zove
Brabantsko tresetno trgovište. U jednoj od
prodavnica u toj ulici, tik uz kafić, svakog
trećeg dana kupujem sir, žut i s rupama.
Tako ću uraditi i tog dana kad se rastanem od
Martina. On i ja, posle slučaja s plavom lalom,
počeli smo da se družimo i pretpostavljao
sam da će naše druženje potrajati iduća
dva meseca, onoliko koliko sam računao
da ću ostati u Delftu. Toliko sam novca
imao. Martin jeste uzgajivač cveća, od čega
živi, ali je i slikar, iako svoja dela ne prodaje.
Nije svoje slike prodavao ni Van Gog.
Ispostaviće se da grešim: ne prodaje svoje
slike zato što je tako odlučio. To mi je bilo
nerazumljivo; ispostaviće se da to nije samo
hir. Istina, Martin nešto od svoje slikarske
umetnosti prodaje: oslikava drvene nanule
i pravi mustre za keramiku, plavu, otuda
uz staklenu baštu ima i radionicu! Cvećar
i slikar, čini mi se kao dobar obaveštajni
izvor. Nema šta ne zna, a da to ima veze s
Delftom. Pitam ga da li bi mi, sledeći put
kad se vidimo, pokazao mesto gde je stojao
Vermer kad je slikao svoj Pogled na Delft.
Martin kao da je prečuo moju molbu, ali
je ime Vermera iz Delfta bilo okidač za njega,
pa iz njega provali kao iz zapete puške:
Još dugo posle Vermerove smrti, ljudi se
nisu zaljubljivali u njegove slike. Ali, danas
se zbog njih onesvešćuju. Spremni su da za
jednog Vermera daju čitavu istoriju italijanskog
slikarstva, i Leonarda, i Karavađa.
Ne žalim se zbog toga, kaže Martin, jer je
lepo čuti kad poljska pesnikinja, koju sam
pre nekoliko godina upoznao ovde, kaže da
Svet ne zaslužuje kraj sveta dokle god Vermerova
mlekarica izliva mleko iz svog vrča.
A i ta slika, Mlekarica, nije u Delftu. Nijedna
Vermerova slika nije u Delftu, mada
Vermera nazivamo Vermer iz Delfta, kiselo
se osmehujući naglašava mi novopečeni
drugar, moj cvećar iz Delfta. Ni Vermer nije
bio prorok u svome selu. Slikao je sporo i
malo, nije mnogo slika ni prodao, samo je
dve ili tri potpisao, slikao je svakodnevne
prizore, obična ulična mesta, domaće situacije,
kućne likove. Ali, u njemu je bila stalna
čežnja za znanjima, nedostupnim iskustvima
i putovanjima. Nije mrdnuo iz Delfta.
Pogledaj njegovog Astronoma! Na toj slici
globus koji je naslikao kao da će svakog trena
da se rasprsne, jer toliko je u njemu pritajene
strasti. Pošto je sebi uskratio putovanja,
tu je pretočena sva energija želje. Gledaj taj
globus, i biće ti rečeno ono što ni sanjao nisi
da uopšte ikada može biti saopšteno. Taj
globus jeste slika i prilika Sveta uoči samog
kraja sveta. Svet ne zaslužuje taj globus, i
sve manje ga zaslužuje.
Kroz glavu mi je proletelo da ja zapravo
znam ko je ta pesnikinja koju je Mlekarica
opčinila. Ne bih je setio da mi se prošlog
proleća nije iz Vršca javio doktor, bivši direktor
tamošnje ludnice, u kojoj sam, jednom
prilikom, proveo dan i upoznao direktora,
strasnog zaljubljenika u pesme.
Doktoru predstoji da drži predavanje, rekao
je, o bipolarnom poremećaju. Pročitao je,
objašnjava mi, pesmu Vislave Šimborske.
Pesma je o Vermerovoj Mlekarici. Danas
više ne mogu da se setim da li je za doktora
ta pesma ili ta slika pravi izraz ravnoteže
sveta u slučaju sveta obuzetog bipolarnim
poremećajem. Hoćeš da kažeš, rekao sam
doktoru, da svet ide iz jedne krajnosti u
drugu, od melanholije do manije i natrag. To
je poznato, potvrđuje doktor. Ja bi trebalo
onda da se lečim, jer kod mene je na delu
multipolarni poremećaj, u meni se smenjuju
sve krajnosti, stalno kruže u meni, i u tom
kruženju melanholija i manija su tek prolazna
stanja, uz anksioznost, paranoidnost,
iznuđenu opsesivnost i sva ostala nenormalna
stanja. Normalno stanje uopšte ne postoji.
Tu smo se doktor i ja zakačili. Naravno
da postoji, tvrdio je on. Ne postoji, ponavljao
sam ja. Postoji, iako ga ti možda nikad
nisi osetio. Baš to je dokaz da ne postoji, jer
nema razloga da ga makar na sekundu ne osetim,
istrajavao sam, i lud je onaj ko veruje
u normalno stanje, zaključio sam. Lud sam
što sam ludog zvao za savet. Po tim rečima
sam znao da sam doktora doterao na kraj
živaca, tačnije, sad bih rekao, gurnuo sam
ga uza žuti zid. Zašto si me uopšte zvao, za
kakav savet, nešto mirnije sam pitao. Ali,
doktor je prekinuo vezu. Eto, nisam mu bio
od pomoći, premda bih svakako mogao da
mu iz svoje multipolarnosti kažem korisne
stvari o bipolarnosti. Imao sam devojku koja
je patila od bipolarnog poremećaja. Ona
mi je pričala o svom mužu od koga je već
mesecima nameravala da se razvede. Muž
je operisao kancer grla za koji je tvrdio da
je dobio zato što je suviše lizao. Da li je to
mogućno, čudio sam se. Možda i jeste, rekla
je Katarina, zvala se Katarina, ali moju nije
lizao. To je bio i razlog zašto se razvodila.
To je bio i unekoliko razlog zašto sam se
ja razišao s njom, iako je zasluživala da u
postelji dobije sve što želi. Sve u svemu,
vredelo je da o tome pripitam Martina, mislim
o Mlekarici. Žena na slici odliva mleko.
Zamišljam da će od tog mleka nastati sir u
tankim slojevima, nalik palačinkama, i onda
taj sir možemo da listamo kao knjigu.
Nećeš nikad videti ono što je video Vermer,
kaže Martin.
Kako neću, pa zar ono što je Vermer video
nije na njegovoj slici?
Nije nemoguće da na slici vidiš nešto
drugo, istrajava on, čak je to veoma verovatno,
i pita me da li znam sa Prustov slučaj
s bojom. Marsela Prusta sam čitao i ima
kod njega pregršt boja i teško mi je da po
godim koji slučaj je u pitanju. Žuti slučaj,
reče Martin. Žuto kao cvetovi kantariona.
Boje su, razumljivo, Martinova slabost, ili
tačnije: njegova jača strana, i ja u tom pogledu
ne mogu da se nosim s njim. Holandija je
na vodi, kao da sve vreme plovi morem, po
rekama, kanalima koji su poput poplavljenih
ulica, i svi koji dođu ovamo hrle u Amsterdam,
ali ja sam Amsterdam zaobišao, prošao
Harlem, Lajden, Hag i skrasio se u Delftu,
ali tek pošto sam ga opkoračio i dospeo do
Roterdama i Hertogenboša. Odjednom mi,
kad je Martin spomenuo žuto, sinu da je
okean s kojim se Holandija nosi plavosiv.
Kad je more plavosivo, onda iz njega izranja
Glauka, jedna od morskih nimfi. Prust spominje
Glaukonomu. Ona je za mene slučaj
kod Prusta. Ona je takođe morska vila, ali
gospodari čisto sivim morem. Da li je sivo
uopšte boja, pitam. Pa ako je belo boja, ako
je crno boja, onda je i sivo boja, nastala od
tačkica crnih i belih, odgovara Martin. Sivo
ili sinje more? Sinje, e to već ne umem da
kažem na drugom jeziku tako da bi Martin
razumeo. Dobro, šta s tim žutim slučajem,
pitam, priznajući poraz. Naprosto ne mogu
žuto da povežem s francuskim piscem i
njegovim traganjem za iščezlim vremenom.
Postoji u Prustovom romanu, u delu s naslovom
Zatočenica, nastavlja Martin, mesto sa
žutim zidom. To je onda kad se pojavljuje
stari pisac Bergot kome je naloženo da se
odmara zbog blagog napada uremije od kojeg
mu se lice zažutelo. U to vreme je Pogled
na Delft pozajmljen Parizu radi neke
holandske izložbe. Pisac čita prikaz izložbe.
Prikazivač odranije poznaje sliku, ali tek u
Parizu prvi put uočava na njoj delić žutog
zida i toliko je bio zadivljen tim žutim zidom
da izjavljuje kako je taj delić tako dobro
naslikan da kad bi samo on bio na platnu
njegova lepota bila bi dovoljna za sebe.
Bergot je onda ustao iz bolesničke postelje,
najeo se krompira i krenuo da lično vidi sliku
i neposredno se uveri u lepotu tog žutog
komadića na njoj. Popeo se stepeništem
do galerije, prošao pored nekoliko slika na
osnovu kojih je mogao samo da zaključi
o nekorisnosti takve veštačke umetnosti
koja nije kadra da dosegne ni najobičniji
sunčev odsjaj na nekoj venecijanskoj palati
ili prostu ribarsku kuću na morskoj obali i
najzad se našao pred Vermerovom slikom.
Zahvaljujući pročitanom prikazu, opazio je
mala plava slova, kao i ljubičasti pesak i, na
kraju, otkrio je taj neverovatni delić žutog
zida. Zurio je u njega i bio opsednut onako
kao što je dete opsednuto žutim leptirom kojeg
pokušava da ulovi. „Eto, kako bi trebalo
da pišem“, rekao je sebi. „Moje skorašnje
knjige su preterano suve, bez boje, jezik bi
trebalo da mi je kao ovaj delić žutog zida.“
Ukratko, bio je tako kosnut tim žutim zidom
da je legao na obližnju klupu i umro. Poslednje
reči su mu bile „delić žutog zida“.
Mogao je umreti od uremije, mogao je
umreti od previše krompira, nedovoljno
pečenog, ali nije, jer je našao bolji razlog
za umiranje, rekao sam. To bi bilo Prustovo
viđenje uticaja umetnosti na čovekov život
i, dabome, njegovu smrt. U čemu je problem,
zapitao sam.
Martin je bio zbunjen mojom neukošću.
Nije želeo više da govori o tome i samo je
rekao da nema problema, osim što na slici
nema vidljivog delića žutog zida.
Kad smo se tog dana razilazili, predložio
je da sledeće nedelje skoknemo do Haga
gde se nalazi Pogled na Delft, a tek zatim
na mesto na kojem je Jan Vermer stojao dok
je slikao Pogled na Delft. Bio je to predlog
koji se ne odbija, kao što bi to rekla žrtva
bez drugog izbora.
Kad sam izišao iz prodavnice sa sirom,
mora da sam poluglasno rekao sebi da je
Prustov slučaj, ako je Martin u pravu da
žutog zida nema na slici, u tome da su takve
stvari samo navodni promašaji, jer kad je
nešto dovoljno netačno onda je upravo zato
istinito. Tačno je tačno, ali samo ono što je
netačno može biti istinito, makar kad je reč
o slikama. Prust netačno govori o žutom
zidu na Vermerovoj slici, ali upravo zato taj
fantazirani žuti zid ima sve šanse da se ispostavi
kao istinit. Neka prolaznica napadno
me je pogledala iskosa. Shvatio sam da su
ljudi oko mene čuli da govorim sa sobom,
ali šta sam govorio niko nije razumeo. Uostalom,
nisam u Delftu zbog prolaznika nego
možda pre da bih pod nekom strehom video
delić žutog zida, stvaran ili izmišljen?
Martin i ja smo se, ne čekajući dogovoreni
dan iduće nedelje, viđali i u međuvremenu.
U jedan mah smo se čak slučajno svečeri
sreli dok sam ja bio u svom svagdašnjem
uličnom lutanju, i smejali smo se zbog toga
susreta, jer smo tog podneva već zajedno
popili kafu u Brabantskoj ulici i, dabome,
razmenjivali misli, uz sve ostalo što bi nam
u trenutku padalo na pamet, o Vermeru iz
Delfta, koji je postao naša uobičajena tema
razgovora. Izgledalo mi je da se on uvek radovao
kad bismo se videli, pa je otuda naše
viđanje godilo i mom srcu. Bili smo skloni
sličnim šalama, koja su razotkrivale besmislice
i gluposti našeg sveta i naše sopstvene,
retko smo se okretali jačem alkoholu, nismo
imali dlake na jeziku ni u uzajamnom
bockanju. Sedeli smo skupa ili se šetali
ponekad i po nekoliko časova. Nikad nam
nije bilo dosta. Naše druženje poprimalo je
sve većma duh prijateljstva. Znao sam da
mu je žena umrla pre sedam godina i da mu
je ćerka već odrasla i da studira u Kopenhagenu
gde žive ženini roditelji i brinu o
njoj. Ja nisam oklevao da mu kažem da sam
razveden već dvadesetak godina, kao i da
mu poverim mnoge detalje svog intimnog
života. Nisam se nadao takvom drugarstvu
u Delftu. Palo mi je s neba i ja sam ga
oberučke primio. Umesto sledeće nedelje,
zbog Martinove nepredviđene sprečenosti,
budući da je morao da otputuje u Amsterdam
radi ugovaranja većeg posla (keramika
mu je postajala sve traženija među kolekcionarima),
u obližnji Hag smo mogli tek dve
nedelje kasnije, početkom oktobra.
Martin mi dodirnu rame. Evo, gledaj i
nađi, reče.
Zaista nisam uspeo da nađem taj kleti
žuti zid. Ono za šta se može reći da je žuto,
žuto je zbog sunčevog odbleska. Nije to zid
obojen žutim krečom. Moglo bi biti da onaj
ko gleda, kao što je gledao Prustov Bergot,
brka materiju i svetlost. Gde je to vražje
parče žutog zida? Šetam pogledom po slici
i ne vidim žutu boju. Lakše opraštam Prustu
da ju je video tamo gde je nema nego sebi
koji ne mogu da je pronađem ako je ima.
Računam da je Prustu dopuštena tolika
mašta. Ako se on prevario, to je sjajna stvar,
jer to čini Vermerovu sliku bogatijom. Prust
vidi u zlatnoj, oranž, plamenocrvenoj boji
spektar najbliži obasjanju. Voli on i senku,
poluprovidnost, sve zone koje sugeriše zelena
boja okeanske i biljne dubine, ali žuto
se kod njega može takoreći poistovetiti sa
samom svetlošću. Štaviše, žuto dodaje intenzitet
prozračnoj gustini svetlosti. Kao da
mu je upravo to žuto neophodno da naglasi
poslednji trenutak u životu. Kod njega, plavo
plavi, crveno crveni, a žuto žuti. Čak i
ako je Prust pogrešio, njegova nepreciznost
ide ruku pod ruku sa istinitošću. Ali, ako ja
ne vidim taj zid na slici, zašto da to ne bude
moja greška? Zaključak onda glasi: Možda
se varam, a možda me i Martin vara. Pročitao
me je kad sam od njega tražio plavu lalu i
produžava da meni naočigled bojadiše žutu
lalu i hvata leptire meni nevidljive.
Pa nisam ja Prust, kažem, zaneseno
usredsređen na sliku preda mnom. Tačno je
i da Prust nije ti, odvraća mi Martin. Srećom
po Prusta, mogu samo da reknem u sebi.
Martin nije hteo autobusom, pa sam od
stanice do muzeja, čiji naziv nikome ne mora
ništa da znači, ali mene je podsećao na neke
lude dane koje sam, znatno mlađi, provodio
u Novom Sadu. Kao taj muzej zvao se urednik
za grafički dizajn mađarske revije čije je
sedište bilo u novosadskoj Katoličkoj porti,
iako se, mora biti, naziv muzeja drukčije
izgovara nego ime tog urednika čija prijateljica
je bila moja školska drugarica, i
otuda naše poznanstvo. Moric ili Maurits. U
tom muzeju u Hagu bio je izložen Pogled na
Delft. Kao da je nama iz Delfta manje važno
da gledamo Delft nego ovima iz Haga i
Heveningena, dvaput mi je ponovio Martin.
Do muzeja smo tako pešačili po prohladnoj
kiši koja je daždila i meni nije izgledalo da
će prestati do kraja sveta. Martin me je vukao,
posle eksperimenta s gledanjem slike i
traganjem za žutim zidom, i od muzeja do
stanice, ponovo po kiši. Morao sam maramicom
da istrljam kosu i zahtevao sam da predahnemo
pre voza. U restoraciji sam popio
indijski čaj. To me je otreznilo od kišurine i
izbavilo od prehlade. Boja čaja je bila poput
crnog indijskog mastila.
Hag nije daleko od Delfta. Dvadesetak
minuta vozom. Stara stanica u Delftu se renovira.
Srećom, ovde nije bilo kiše. Bilo je
vedro i da se smrzneš. Mraz pod suncem,
a tek počela jesen. Dvadesetak minuta nam
je bilo potrebno da od stanice stignemo do
mesta s kojeg je Vermer gledao i slikao Delft.
Dok smo išli donde, Martin ne odustaje od
Prusta i priča da je Prust obožavao Vermera
i često ga spominje. U prvoj knjizi Traganja
njegov junak Šarl Svan piše rad o Vermeru.
U tom trenutku, kao što juče reče moj drugar,
o Vermeru se još malo zna i malo govori,
tek treba istinski da uskrsne iz zaborava,
a pošto Svan bez prestanka piše svoj ogled i
nikako da ga završi, svima iz njegove okoline
flamanski slikar je sve češće u ustima i
uglavnom odvaljuju gluposti o njemu, takve
da se valjaš od smeha. To je pravi cirkus
oko pitanja ko je bio Vermer, a niko nema
mogućan odgovor. Za Prusta, u stvari, nije
nimalo važno ko je bio Vermer. Važne su mu
njegove slike, uvek žive, i one su izraz neizrecive
lepote. Ta lepota je naprosto tu, bez
obzira ko je bio slikar i da li nešto znamo o
njegovom privatnom životu.
Ja bih o tome voleo ponešto da znam,
makar samo zbog toga da saznam da li je u
njegovom životu bilo nečega što je doprinelo
da on, sa smrću, odmah padne u zaborav
koji je trajao toliko dugo, ali zadovoljiću se
i tačkom na kojoj je on morao biti dok je
slikao Pogled na Delft, kažem Martinu. Na
toj tački mogućno je da nešto od Vermera,
posle tri i po stoleća, prostruji kroz mene.
Samo se ti nadaj, podsmešljivo mi kaže moj
vodič, da će te neka struja prometnuti u Vermera.
Verovatno neće, prihvatam, ali ni Vermera
neće u mene, niti će on moći da vidi
ono što ću ja videti.
Potom sam jedva čujno dodao da ni ne
pomišljam da išta od Vermera mogu da
preuzmem, osim zaborava, pa čak ni zaborav,
jer da ću biti zaboravljen – hoću, ali
neće to biti Vermerovo padanje nego moje
padanje u zaborav, dublji i nepopravljiviji,
verovatno zasluženi zaborav iz kojeg nema
ničeg da se spasava.
Ako je i čuo poneku od reči koje sam
promrmljao, Martin ništa nije razabrao.
Povremeno sam takav, zao prema sebi, iz
sažaljenja ili sumnje u sutrašnje dane, ili
zbog slomljenosti koju skrivam. Nema još
mnogo, za neki minut smo na mestu, rekao
je i pokazao rukom. Pogledao sam. Na vidiku
nije bilo utvare sa platnom, paletom,
kičicom. Samo obala kanala koji se tu spajao
s drugim kanalom. Mislio sam i da će
obala biti nasuta peskom, i da ću na pesku
videti ljubičastu senku, možda i otiske stopala.
Ništa. Samo betonirani dok.
Metar tamo ili metar ovamo, bili smo
u položaju odakle smo videli stari Delft.
Nije baš takav na staroj slici, ali nije ni bez
sličnosti. Gledali smo i ćutali. U tom času
shvatam da baš i ne marim da li ću biti zaboravljen.
I znam da je razlog zašto sam zao
u slomljenosti. Predosećam da nisam više u
stanju da je zacelim, tu slomljenost, nisam
kadar da se borim protiv sebe, i trebalo je
da dođem u Delft, u potragu za Vermerom,
potragu ne baš iscrpnu, sistematičnu, više
onako slučajnu, pa da konačno postanem
svestan da sam svaku borbu da se sačuvam
već izgubio.
Sasvim desno vidim jednu od kapija grada,
izgrađena kao dvostruka kula s pokretnim
mostom, jedina koja je još ostala iz onog
vremena. Vidim kopljastu Novu crkvu u kojoj
se Vermer pokrstio. Levo od nje nazirem
Staru crkvu u kojoj je sahranjen. Njen zvonik
je nalik ostvama. Odavde su drveni prozorski
kapci na fasadama crvene mrlje. Vidim
bicikliste i nedaleko, na kanalu, omanju
teretnu lađu. Tamo su, preko vode, automobili
koji jure uz rub starogradskog jezgra.
Nema žutog zida. Postepeno mi slikar čili iz
glave i ja sam samo neko ko danas posmatra
grad. Utapam se pogledom u njega. Sve što
vidim ne da se nabrojati, još manje opisati.
Ne vredi da na takav pokušaj trošim reči.
Svako rođen u ovom gradu, tako mi se čini,
mora biti srećan, jer sam grad usrećuje. To
je naslikao Vermer. Zato mi grad toliko liči
na sliku. Nije važno što ga je sunce između
oblaka obasjavalo kad je slikan, a meni pogled
senče oblaci koji zaklanjaju sunce. Ono
što je nekad pobuđivao Delft u slikaru još
postoji u Delftu u koji gledam.
Tu je i Martin. I on ćutke gleda u grad,
mada rođen u njemu, živi u njemu, kao da ga
prvi put vidi. Osećam tištanje u slabini. To je
moj levi bubreg. Istrošen i izmučen. Zove
u pomoć. Kao da mi brboće, grgoće. Davi
se, pokušava da ispliva na površinu. Ne čuje
se i ne kvari naše ćutanje, ali osciluje poput
klatna u meni i otkucava poput časovnika
sate mog trajanja. Gledam u grad kao da
gledam u sebe. Bubreg je moja barutana.
Gradsku barutanu ne mogu da vidim, jer je
eksplodirala kad je Vermer imao dvadeset
dve godine i srušila četvrtinu grada. Nešto
od eksplozije prostora i perspektive postoji
na Vermerovoj slici. U to doba, na uličnim
tezgama su se osim sira prodavali i muzički
instrumenti. Žičani instrumenti čije su žice
treperile kad bi se oglašavalo zvono s Nove
crkve. Tako i boje na slici trepere pod talasima
njene unutrašnje svetlosti. Tako i ja podrhtavam
dok u meni bubreg pulsira.
Martin prvi progovara. Nešto od prostornih
efekata, ipak ne preterujući u njima,
Vermer je naučio od Fabricijusa, koji je
najverniji Rembrantov učenik, ali jedini
od svih učenika koji je našao svoj stil. I
Fabricijus ima svoj Pogled na Delft, u gotovo
izobličenoj perspektivi. Na njegovoj
slici je i ulični prodavac muzičkih instrumenata.
Lauta je oslonjena o zid, a violončelo
položeno na tezgi. Čuo si za barutanu, pita
me. Kad je ona eksplodirala, Fabricijus je,
još mlad, teško ranjen u svom ateljeu i umro
je od tih rana. Tada je uništena i većina
njegovih slika. To znači umreti sa svojim
delom. Prust se bojao da će umreti pre nego
što završi roman. Bio je već u hropcu kad
je ispisivao poslednje rečenice, baš neke od
rečenica iz prizora kad njegov Bergot na
platnu vidi delić žutog zida s nastrešnicom i
umire. Samo neki tren docnije umire i Prust.
Vermer je, eto, kad je barut pukao, prošao
bez ozleda. Dok je Martin pričao, moj bubreg
je isplivao i utihnuo. Imaš li i ti svoj
Pogled na Delft, pitam Martina, nadajući se
da će me povesti kod sebe, u svoj studio ili
radionicu, kako god on zvao svoj radni prostor.
Ne, nemam, ali imam nešto što niko
nema, i to mi kaže nekako smrknuto. Shvatam
da govori ozbiljno i da mu se mora
verovati, pa mu odmah resko odvraćam:
„Ne verujem.“ Ne bih to rekao tako da je
moglo zazvučati uvredljivo da se u tom času
nisam u sebi zapitao kad ću ja, mislim kad
ću nestati kao Fabricijus. Ne verujem da će
se moj nestanak tako dogoditi, ali, pita li
me neko, voleo bih da bude slično tome. A
još manje bih to rekao da sam znao da će te
dve reči u srpskom, tri u engleskom jeziku,
takoreći biti prvi beočug u lancu događaja
koji će završiti u krvi.
Bilo da je kišilo ili sijalo slabunjavo oktobarsko
sunce, nekoliko dana sam skitao ulicama.
Smatrao sam da je, mojom krivicom,
Martinova i moja veza zauvek raskinuta, pa
sam donekle i Vermera izbacio iz pameti.
Nisam istoričar i da moram da rasplićem niti
iz dalekog vremena, iznova da stvaram svet
kakav je bio pre dva-tri veka i jurim za sitnicama
koje mi u životu ne znače mnogo. Kad
razmislim, došao sam u Delft da bih naučio
kako da se pomirim s tim da ću biti zaboravljen.
Umesto toga, kao najgori pljačljivko,
počinjem da se jadam nad budućim zaboravom.
Svejedno što se prsim da me zaborav
ni najmanje ne boli. Svakog boli. Više ili
manje boli i mene – hemijskog tehničara,
otpuštenog iz bankrotirane fabrike đubriva
gde sam proveo vek, i od nedavno u invalidskoj
penziji – kome je sve što je želeo da
uradi izmicalo iz ruku. Proklinjao sam sebe
već, usred školovanja, kad sam imao šesnaest
ili sedamnaest godina. Prebacivao sam sebi
zašto nisam, umesto tehničke škole, izabrao
neku školu za jezik, jer jezik i sve vezano
za jezik, počelo je da mi se rasplamsava
u srcu. Bio je to prvi promašaj, a na njega
su se nadovezivali potonji. Večito sam se
odazivao na pogrešne pozive. I sad, u mojih
šezdeset godina, u samoći napunjenih pre
nekoliko meseci, jedino mi je bilo dostižno
da pročitam par stotina knjiga. Čitao sam
celog života gotovo krišom i sanjario šta bi
bilo da se nisam prevario i da sam na vreme
odustao od hemije i materijalnih supstanci,
prepustivši se supstancama u kojima boravi
duh, supstancama reči i boja. Posle svega,
ko sam danas? Kad mi sutra bude razvejan
pepeo, biću baš ništa. Čitao sam, ali sve što
sam pročitao, sve što sam sanjao, sve što
sam želeo, izgoreće sa mnom. Počinjem i
da se pitam da li mi nešto znače tih nekoliko
stotina pročitanih knjiga. Otuda moja
strepnja pred zaboravom. Ljubav prema
nečemu što čuva od zaborava samo uvećava
moj strah, pa čak i ne toliko od toga da ću
biti zaboravljen, jer to nije najstrašnije, koliko
od toga da sam svoj život davno počeo
da propuštam. Čitajući, stekao sam znanja
koja mi ničemu nisu poslužila osim da verujem
u sopstvene istine, ali izgubljene. Ipak,
još istrajavam u traganju za njima. Evo me
u Delftu, a u taj put sam uložio svu svoju
ušteđevinu, da bih pokušao da prizovem
makar jednu od svojih izgubljenih istina.
Delft me je odavno čekao, od trenutka kad
sam, kao srednjoškolac, njegovu istoriju,
knjigu koja mi je nekako došla do ruku,
pročitao u jednom dahu, i otada je neprestano
pročitavao. Postala je moj priručnik
iz magije samospasavanja. Ostavila je u
meni žig kao poziv na pustolovinu koja će
me čarobnjački izbaviti iz svih promašaja,
bez obzira što moje vreme ne može da teče
unatrag. Ipak, da li čitanje može da zameni
život? Može li da učini da nisam žedan i
gladan? U knjizi je bio i Vermerov Pogled
na Delft. Nije to bila kvalitetna reprodukcija,
ali to mi nije smetalo da gledam i gledam
u nju, zamišljajući da gledam u stvarni grad.
Istina, što se Vermera tiče, da moje šetanje
po gradu ne bi bilo baš zaludno, pokušao
sam da otkrijem gde je pekara koja ga je hranila
hlebom. On je u očaju umro preko noći,
ostavljajući buljuk dece, i kad li je samo stigao
da ih toliko napravi, ostavljajući ženu
bez ikakvih prihoda i ostavljajući gomilu
dugova. Slike je slabo prodavao. Pri tome je
imao i radove svojih kolega i slikarske gilde
Svetog Luke, koje je preuzeo na sebe da
proda, a nije ih prodao. Pekaru je bio dužan
silan novac za svakodnevni hleb koji je sa
svojima jeo tokom dve do tri godine. Samohrana
žena je bila prinuđena da za taj dug
ustupi pekaru nekoliko možda najvrednijih
muževljevih slika čija je cena sad milionska.
Pekaru nisam našao. Odavno je nema. Ali, u
Brabantskoj ulici sam kupio tek pečenu veknicu
hleba i komad ementalera, i dok sam
hodajući jeo odmahnuo sam rukom prema
nepostojećoj pekari. Kupio sam i knjigu s reprodukcijama
svih trideset šest Vermerovih
slika. Najzad sam imao dobre reprodukcije.
Umesto pekare, u jednoj od ulica otkrio sam
kuću koja je bila pljunuta kuća s Vermerove
Male ulice. Preko puta kuće zavirio sam
u tesnu podrumsku pivnicu, a iz nje su mi
neke pivopije mahala da uđem. Ne može da
smeta, jedan mali hajneken dobro će mi doći
da sperem mrvice hleba iz grla, i tako sam
ušao. Kad sam im rekao da sam iz Srbije,
pitali su me da li je to u Hrvatskoj. Častili su
me pivom, a onda sam i ja njih, pa su zatim
oni mene, ja opet njih. Slabo smo se sporazumevali,
samo razmenom opštih imenica i
geografskih naziva. Osim svog, nisu znali
drugi jezik, a ja nisam znao njihov. Zato smo
dobro nazdravljali. To je sveopšti jezik među
svima koji piju. Pivo je bilo u bescenje. Mogli
smo i da pušimo. Njih trojica su sedela
za šankom. Naravno, pivo je s nama pio i
pivničar iza šanka. Za jedinim stolom sedela
je žena koja pila smešano pivo i brendi. Na
kraju sam ja prvi poklekao. Platio sam svoj
deo i ostavio novčanicu za njihova sledeća
dva kruga. Umalo da zaboravim kupljenu
knjigu. Naliven pivom, bio sam ipak veseo
zato što sam, bez ikakvih i ičijih uputstava,
pronašao ulicu s Vermerove slike. To mi je
ispunilo dan. Otkriće kuće i ulice nikad nije
bio moj cilj. Desilo se, kao poklon niotkuda.
Da su mi tako lako bilo uslišene sve molitve
u životu, kao što mi je zapalo to otkriće –
neželjeno, ali zagrejalo mi srce – ja ne bih
ni bio u Delftu.
Nastavio sam da, iz dana u dan, idem
ulicama, od ulice do ulice, preko ulice,
uz kanale i niz kanale po kojima je opalo
crvenožuto lišće platana i kestena, preko
mostova i raskrsnica, oko Tehničkog univerziteta
sa uređenim parkom, valjda sam
na svakom uglu Starog grada bio, išao sam
kao da ništa drugo u životu nemam da radim
nego da idem i idem ulicama. Bilo mi je kao
da ni ispred mene ni iza mene u vremenu
ničeg nema. Najpre mi se nije išlo na pijacu
cveća. Nisam želeo da vidim Martina. Onda
sam pomislio da sam krivac. Izjava da ne
verujem, u trenutku kad smo onako ćutali,
bila je u najmanju ruku neotesana. Tek smo
bili prošli iskustvo zajedničkog predavanja
pogledu nalik nekom tajanstvenom obredu,
i ćutali smo kao stari prijatelji među kojima
je svaka reč suvišna, a ja sam zatim,
hoteći da izazivam, nezahvalno, unekoliko
porekao čitav taj neizrecivi doživljaj. Za to
mi izgovor ne može biti nikakav strah od
bola, nikakvo pulsiranje bubrega. Trebalo je
da se ugrizem za jezik.
U četvrtak sam, oko podneva, najzad
otišao na trg na kojem se tiskalo mnoštvo
posetilaca. Lala, ali i drugog cveća, bilo
je u izobilju. U središtu te pijace neko je
aranžirao prostrani šareni ćilim od cvetova.
Martin je bio, na rubu trga, za svojom cvetnom
tezgom prekrivenom velikim crvenim
kišobranom. Pozdravili smo se kao da nikakvih
razmimoilaženja među nama nije
bilo. Bio je veseo što sam došao. Ipak, pitao
me je da li još ne verujem.
„Može biti da još ne verujem, iako nisam
u to siguran. Pre svega, ne verujem sebi.“
„Dođi sutra kod mene, ili ne, bolje u nedelju“,
rekao je. „Možda ćeš onda biti potpuno
nesiguran.“ Zapisavši mi adresu, uz
smešak, dodade da je to svega na pedesetak
metara od davnašnje barutane.
Na bakelitnoj pločici, na ulaznim kućnim
vratima, piše Martin Viola Oerlemans. Viola
može biti samo žensko ime. Pomislio sam da
bi mu to mogla biti pokojna žena, ili ćerka,
ili možda majka. Nisam ga o tome pitao, jer
mi je potom bilo očigledno da u kući živi
sam. Kuća je bila, rekao bih, iznutra prostranija
nego što mi je spolja izgledala.
Kod Martina, popodne, ako sam se nadao
da ću na zidu videti reprodukcije svih ili
većine Vermerovih slika, prevario sam se.
Imao je samo jednu. Podvodačica. Piljeći
u nju, kažem preko ramena: „Zašto samo
ova?“
„Samo na njoj je Vermer.“
Podvodačica, odevena u crnu odeću,
izgleda prilično muškobanjasto. Glavna
mušterija u tom bordelskom prizoru, krupan
muški lik, mogao bi biti neko iz vojske,
jer nosi crveni žaket koji je deo uniforme.
Devojka nije bez otmenosti. Rumena, sa elegantom
belom kapom s naušnicama, gleda
ljupko u novčić kojim je mušterija mami.
Jedini lik, četvrti, koji gleda u nas koji
gledamo prizor na slici prikazuje slikara. Šta
on uopšte radi u bordelu? Umesto sveće drži
čašu. To nije čaša za vodu, a ni za vino. Čaše
za vino sa stopom. U ovoj čaši je tečnost,
crnkasta, ne mogu da pogodim šta bi to bilo.
Nije voda, nije vino, pivo bi bilo žućkasto,
nagađam glasno.
Pivo, pivo, zar se nisi onomad napio
piva, dobacuje Martin glasom promuklim
kao da je veoma uzbuđen, a pokušava da
reči izgovara zavodljivo. To je crno jako
pivo. Vermer kao da napija devojku i ona je
zato pocrvenela u licu, belom poput mleka.
U desnoj ruci drži vrat nekog instrumenta.
Iako ne vidimo njegovo telo, nije teško prepoznati
koji je instrument u pitanju. To je
Vermerov omiljeni instrument, i često se, uz
flautu, javlja na njegovim slikama. Na vratu
instrumenta je vidljivo da su žice metalne.
To je citra. Kod laute su žice od životinjskih
creva. Umetnik je tu, u bordelu, kiselo
zaključuje Martin, da bi ostale opsluživao
pićem i muzikom. Možda im tako plaća, ili
im tako podilazi, zato što mu poziraju. Pogled
koji nam upućuje kao da bi da nam nagovesti
molbu da ga ne optužujemo, ali istovremeno
ne haje da li ćemo ga optuživati.
Za šta li je sve samo spreman, dodajem
ja.
Na sve, kad je reč o slikanju, i da služi,
razveseljava, i da krade, na to kaže Martin.
I da ubije?
I da ubije, zašto ne, potvrđuje on, a ja
sam se malo stresao. Obojica smo zamukli.
Na kraju sam ja prekinuo tajac. „Nikako da
te pitam za Mlekaricu.“
Šta hoćeš s njom!
Dopada mi se ta punašna devojka. Naprosto
osećam koliko je teška.
Da, to je puna zapremina. Vermer je kao
mađioničar. Detalji su važni i Vermer je u
njima nenadmašan, ali da osećaš devojčinu
težinu, na slici, to je već nešto; to može samo
pravi iluzionista. Meni se dopada devojčina
plava pregača. To je moja plava. Nju želim,
a ne kao ti, devojku bez pregače. Hajde da
vidiš moju radionicu.
Govori mi da devojka, uostalom, i nije
mlekarka. Ne muze kravu. Ona je kuhinjska
devojka ili čak devojka-za-sve-po-kući.
Ljudi lupetaju kad je nazivaju mlekarica. To
je kuhinjski prizor, a devojka naprosto sipa
mleko, uz osmeh za koji niko ne može reći
da li je setan ili izražava usredsređenost,
leonardovski efekat, kao što ne možemo reći
da li je plava boja pregače baš takva zbog
senke ili zbog svetlosti, ili je takva tkanina.
Kad bih stvorio takvu plavu, mogao bih da
umrem. Ne tražim mnogo, a dao bih sve.
Prolazimo hodnikom čiji je jedan zid od
debelog stakla, dvostrukog stakla, dobrog
za toplotnu izolaciju. Iza stakla je bašta.
Ulazimo u radionicu. Popločana je fajansom.
Pokazuje mi grnčarski točak na kojem
pravi keramičke bokale i vrčeve za vino, s
poklopcem. Nekoliko bokala nalaze se na
stolu uza zid i na zidnoj polici. Oni su od
porcelana. Lepo, minuciozno dekorisani
plavim prugama i vencima od vinovog lišća.
Martin za plavu boju koristi čisti lapis lazuli,
a koliko god ta plava bila fantastična, još
je daleko od plave pregače. U dnu prostorije
je peć. Tu je i mešalica za kaolin i glinu. I
jedan trosed presvučen somotom po kojem
su se rasprostrle velike plave mrlje. Gde su
ti slike, pitam.
Slike su mu u spavaćoj sobi, ili je spavaća
soba u ateljeu, jer je prostorija zapremljena
desetinama slika, velikim štafelajem, a neudobni
metalni krevet je u dnu odaje. Platna
su različitih dimenzija. I na svima je bezmalo
isti prizor, viđen iz različitih uglova, čak
i odozgo: blatnjavo tle, ili močvarno, pošto
je to blato s mnogo vode, a po tom žitkom,
masnom, crnom blatu, kao po nekom paklenskom
jezeru plove čudesni beli cvetovi,
čija je krunica nežno žuta. Gotovo kružno,
lišće tih neobičnih, rekao bih, lotosa, ima
zvezdoliku mrežu žilica. Glatko i kožasto,
nesumnjivo je puno unutrašnje vlage.
Nije li tako nešto radio jedan od francuskih
slikara?
Do izvesne mere, da, Mone, koji je zakupio
ogromno prostranstvo gde je negovao
lokvanje, i o toj vodenoj bašti brinulo je
čak pet baštovana, smesta je rekao Martin,
otvoreno, bez tračka stida da i on slika na
Moneovu temu, ali istovremeno kao da čuva
aduta u rukavu.
Ubrzo sam saznao, kad smo stupili u
baštu, koju to kartu čuva Martin. Samo mi
se pričinilo da je bašta velika, jer najviše
ako je imala stotinak kvadratnih metara,
pokrivena armiranim staklom, i sastojala se
iz dva dela. U većem su bile uzgajane lale
od svake vrste. Morali biste jednom da se
nađete usred mnoštva lala, crvenih, žutih,
crnih, pa da pojmite kakvo uzbuđenje može
da vas obuzme. Ta lepota me je maltene hipnotisala.
Nijedna reč mi nije izlazila iz grla.
Tek tu sam razumeo da cvetovi mogu da nas
porobe. I razumeo sam da je umesto hemikalijama
u životu trebalo da se bavim lalama.
Osetio sam ljubomoru prema Martinu,
koji me u taj tren uhvati za rame, kao da
uopšte nisam bio potresen mistikom cvetova
oko mene, i gurnu me ka drugom delu bašte.
Ograđen staklom, sa staklenim vratima, bio
je svet za sebe. Obojica smo nazuli gumene
čizme, visoke do kolena. Unutra, u stakleniku,
bilo je veoma toplo, najmanje četrdeset
stepeni, vazduh, veoma vlažan, odisao je
nekom nedefinisanom truleži. Staklenik je
bio grejan plastičnim cevima kroz koje je
proticala vrela voda. Uska staza, posuta belim
kamenčićima, pružala se oko blatnjavog
jezerceta po kojem je bilo rasuto dvadesetak
cvetova na lišću kao zelenom ćilimu. Bilo je
i nekoliko pupoljaka. Cvetovi su bili neveliki,
centimetar ili dva u prečniku. Bili su to
cvetovi s Martinovih slika. Lokvanjčići.
Waterlilies, reče Martin, najmanji na svetu,
i nigde ih više nema. Postoje samo ovde.
Samo ih ja imam.
Ni u Africi, ni u Amazoniji, nigde, baš
nigde, pitao sam u neverici.
Baš nigde, ponovi Martin. Bilo ih je u
Ruandi, a sad ni tamo. Moje male nimfe.
Nimfice. Onda reče i njihov latinski naziv,
ali ja već nisam slušao. Kročio sam u tu
blatnjavu baruštinu i sagnuo se da što bolje
osmotrim te „nimfe, nimfice“. Da mi nisu
lokvanji bili tik ispred očiju, verujem da bih
lice zagnjurio u blato. Slike nisu mogle ni da
primirišu ove žive cvetiće. Njihova misterija,
praćena podatkom da ih nigde više nema,
njihova savršena majušnost, nevidljiva na
Martinovim slikama, njihova jedinstvenost,
to se ne može naslikati.
Zapitao sam Martina da li su lokvanjčići
na prodaju. Kratko mi je odgovorio da nisam
pri sebi. Shvatio sam iz tog suvog odgovora
da mu bez njih ne bi bilo ne samo njegove
umetnosti nego ni života.
Skuvao nam je zeleni čaj sa sušenim belim
jasminom. Sedeli smo u njegovoj radionici,
srkutali, i on mi je ispričao kako je
lokvanjčiće otkrio neki Nemac u zabiti Ruande.
Ubrzo potom, oko tog mesta su, zbog
izgradnje fabrika, promenjeni tokovi voda,
močvara je isušena i lokvanjčići su nestali.
Nemac je, srećom, nekoliko uspeo da prenese
u Bon. Tamo, izleda, nisu uspevali da ih
održe duže u životu, pa su mladice i seme poslali
u London, u čuveni Kju Garden. Tridesetak
lokvanjčića uskoro je desetkovano, a
ostatak je, dvadeset i nekoliko, ukraden.
Otkuda tebi, nisam odoleo da priupitam.
To je tajna, reče.
Čak i svoje slike odbija da prodaje. Svaka
slika, reče, ogromno ga košta, sa svakom,
toliko se unosi u nju, gubi poneki broj dana
koji su mu još suđeni na ovom svetu.
Pomislio sam da je to ludost. Okružen tolikom
lepotom, lalama i lokvanjima, mora
da je malčice skrenuo umom. Njegova
poremećenost nije ni bipolarna ni multipo
larna. Ona je samo na jednu stranu. Na toj
strani može biti samo bezdan. Kad dospe do
ivice, nema mu povratka. Bilo mi je jasno da
je kradljivac. Kako bi ih drukčije nabavio?
Nije to salata koju kupiš na pijaci, ili uđeš
u radnju i zamoliš za poslednji primerak
malih lokvanja na svetu, a prodavačica ti
lepo zapakuje robu i kaže izvolite. Iz Bona
ili Londona ukrao je lokvanjčiće u koje se,
ne osporavam, po svemu sudeći manijački
zaljubio na prvi pogled, i to je debeo razlog
zašto ih ne prodaje, ni njih ni slike. Zašto ih
je, onda, meni pokazao? Ne otvaraš strancima
vrata iza kojih je tvoja ljubav, ako nećeš
da je izgubiš i još da te osude kao teškog
lopova, zločinca. Nije mi delovao kao da je
sujetan i da je morao nekom da se hvalisavo
prikaže ovako kako se meni prikazao. Nisam
uspevao da se dosetim valjanog odgovora.
Martinu je nešto bilo na umu kad je odlučio
da rizikuje sa mnom i gotovo nemarno me
dovede do svog cvetnog blaga. Ukradenog.
Zato da je bio nemaran kad me je pozvao kod
sebe nije nimalo verovatno. Nema kod njega
nehaja, nema nepromišljenosti. To je tek
naoko. To je, rekao bih, deo njegovog plana.
A šta je to naumio, meni je bilo nedostupno.
Neće potrajati dugo i to će morati da iziđe
na videlo, bio sam u to uveren. Strpljivo sam
pijuckao čaj iz šolje koju je Martin lično
napravio, besprekorno belom, s plavim
venčićem po rubu. Takva šolja bi mogla
koštati čitavu moju mesečnu penziju. Prosto
je iziskivala od mene da je neprestano
gladim. On je ustao s kreveta i šetkajući pio.
Povremeno bi me iskosa poglednuo. Onda
je ponovo krenuo sa svojom uobičajenom
pričom koja me, posle viđenih lokvanjčića,
već nije toliko zanimala. Dok sam ga slušao,
nastavljao sam da u glavi premećem enigmu
s njegovim takozvanim nimfama. Pošto sam
bio siguran da ih je ukrao, a to mi je i on
okolišno priznao, pitao sam se kako je uspeo
da ih očuva. Trebalo je znati kako ih negovati,
kako ih održavati da ne uvenu i odumru.
To nesumnjivo iziskuje istančano botaničko
znanje. Vrsta je jedva poznata i jedinstvena,
za nju je potrebna prava intuicija. Voleo je,
silno je voleo svoje nimfe, i to je objašnjenje
zašto je uspeo da ih ne izgubi, za razliku od
eksperata koji su ih, lišeni istinske strasti,
gubili kao da su amateri. Da sad nisu kod
Martina, predani njegovom ludilu, možda
tih lokvanja, porcelanski belih latica i žutih
krunica, ne bi više uopšte ni bilo na svetu.
Ovde su paženi, traju, žive. Ne znam, možda
ga to opravdava.
Ne znam, govorio je Martin, možda one
filmadžije nisu morale da skuvaju bele pacove
da bi ih pocrneli i pretvorili u Nosferatuovu
armadu pošasti i smrti. Možda beli pacovi
zaista nisu kužni dok crni jesu. Posebno
je pitanje otkuda vlastima toliko hrabrosti
da dozvole dopremu hiljada pacova u grad, s
obzirom na opasnost da neki, ma koliko bilo
čuvani, pobegnu i počnu da se razmnožavaju
u kanalizaciji. To mi ne liči na nas, iako i
ovde ima potkupljivih. Dobro, u Vermerovo
vreme u Delftu je, mislim, bilo pacova. Tada
se još jelo prstima, a viljuške su samo retki
mogli sebi da priušte. Baš pogodno za kugu,
koliko god da se pušio duvan, s uverenjem
da duvan štiti od crne smrti. Danas
pušimo travu kao univerzalni lek. Možemo
posle čaja da podelimo jedan džokavac za
opuštanje. Imam odličnu gandžu. Kad je
Vermer imao dve godine, crna smrt je prepolovila
stanovništvo Amsterdama i harala
po celoj Flandriji. Kad je imao trideset i
neku, kuga je zbrisala desetine hiljada Londonaca,
pa je i Isak Njutn morao da pobegne
od nje na selo. Kužna katastrofa je zaobišla
Delft, ali ju je nadoknadila barutna, s tim
da je ova, pogodivši Fabricijusa, prominula
Vermera, koji će, ubrzo posle nje, godinu ili
dve, naslikati Pogled na Delft, sliku na kojoj
ne vidimo posledice eksplozije, kao što ne
vidimo ni pacove, kratko se nasmejao Martin.
Ne vidimo ni žuti zid, ili bismo ga mogli
videti, kako ti veruješ, uz uslov da budemo
Prust ili makar Francuzi. Recimo, ja vidim
da si ti prilično žut u licu i da te muči neka
bolest, a ti to nećeš da vidiš.
Na to sam mirno odložio šolju i ja ustao.
Osećao sam da se neka pretnja zahuktava i
da stvari već postaju veoma lične. Ipak, ni
reč nisam rekao, samo sam ustao. Martin
malo sačeka, a onda nastavi, okanivši me se
kao svoje nove teme.
Ne moram da oprostim, ali prihvatiću da
je Prust bio u izvesnoj meri neprecizan.
O nepreciznosti ne bi trebalo da govori
neko ko bi da bude precizan, tiho sam rekao,
a nipošto neko ko bi da se služi samo instru
mentima preciznosti i ni za šta više ne zna.
Tačnost i istina ne idu uvek zagrljene.
Nije bio daltonista nego naprosto sve
bolesniji, rasejan, nemaran, neprecizan, nastavio
je Martin kao da nije ni čuo šta sam
prošaputao, a možda zaista nije čuo. I naravno,
njegov stari pisac Bergot jeste on. Prust
je ustao iz postelje, smatrajući sebe već mrtvim
–
Lecnuo sam se na te reči.
– i otišao, u park Tiljerija, tamo gde su
sad izložene sve slike Kloda Monea na kojima
su lokvanji, na izložbu samo da bi, uz
takozvanu Mlekaricu i Devojku s bisernom
minđušom, video Pogled na Delft, „najlepšu
sliku na svetu“, kako će napisati u jednom
od pisama. Video ga je, video na slici „delić
žutog zida“, vratio se kući, napisao kako je
umro Bergot, i nedugo zatim i sam umro.
Neprecizan je bio, a bio je veoma osetljiv na
sve boje i prema njemu bismo mogli da sastavimo
čitav svetlosni spektar. Imao je oko
za natprirodne višebojne pojave. Ali, gde je
taj delić žutog zida na slici? Na desnoj strani
postoji zid vile sagrađen od opeka, i postoji
krov na čijem nagibu je svetlarnik. Po boji,
taj krov bi pre bio mesto koje je pisac uočio.
Ipak, to je krov, a ne zid. A boja na njemu je
samo svetlosni refleks, postignut rafinovanom
slikarevom tehnikom.
Tu sam se, najzad, uključio u priču i
odvažno, jer sam samo nagađao, rekao da je
Prust ipak mislio na celu sliku, žaleći što ne
piše tako kako je to platno naslikano. Njemu
je, rekao sam to kao pretpostavku, stalo do
duše u boji, i ta duša je za njega, na slici,
bila žuta. Uz to, on govori o smrti, i Bergotovoj
i svojoj, ali ne veruje u nju. Piše da je
Bergot umro, pa se pita da li je zauvek umro
i, naglašava, ko bi to mogao da kaže. I ja
počinjem da verujem u tu vrstu besmrtnosti.
Da, dobro si naslutio, bolestan sam, možda
i bolestan na smrt, pa šta onda? Ti bi, kao
lopov jedinstvenog lokvanja –
Martin samo reče nymphaea thermarum.
– trebalo da budeš poslednji koji mi najavljuje
zlo. Da, i znam da sam užuteo i da me
to žutilo vodi do smrti, i duša mi je požutela,
ali ko može da kaže da sam na koncu života,
ko…
Ne, ne, niko, reče Martin. Naprotiv,
računam na tebe i zato sam te pozvao. Evo,
biću otvoren i možda grub. U prvom susretu,
na prvi pogled, video sam da si bolestan.
Stariji si od mene. Imam četrdeset šest godina…
On je prilično mršav, ali jakih ramena,
jakih ruku kakve su, inače, valjda kod svih
koji mese i oblikuju glinu. Ako vas dohvati
za vrat može da ga prelomi kao slamčicu.
Nema garancija ni za mene. Vermer je
umro s nepunih četrdeset tri. Potrebna mi je
pomoć. Oko lala, lokvanja, keramike. Ti si
iz Srbije, kao da si niodakle. Mučite se da
nam se pridružite. Zatvor u Heveningenu je
nakrcan srpskim ratnim zločincima. A ti si
miroljubiv, i oko toga niko me neće razuveriti.
Upravo zato ti nudim da budeš sa mnom.
To je moj dar tebi, da proživiš spokojnije
koliko ti je još ostalo, i koliko je meni ostalo.
Slični smo. Voliš sve što i ja volim. I
ja volim tebe. To mi je svaki put kad smo se
sreli bilo očigledno. Sijale su ti oči dok se
gledao Delft, uprkos bolu koji te je mučio,
i to mi je bilo više nego primetno. Sijale su
ti oči usred saksija s lalama. Bio si zadivljen
mojim slikama. Lokvanji su te očarali, gotovo
si hteo da se poistovetiš s njima. Čak
i tu šolju za čaj, šolju koja sam ja uobličio,
ispekao i obojio, obožavaš, i još je držiš u
ruci, kao da nikad ne bi da je ostaviš i kao
da te ona jedina može izbaviti ako se na nas
sruči opet neka katastrofa. Svejedno, ako se
u nekim sitnicama ne slažemo…
Slušao sam njegove reči i bivao sve
zaprepašćeniji. Počeo sam da shvatam tajnu
iza njegovih reči. Otkrivao mi se drugačiji
Martin.
Sitnicama, planuo sam, učinivši se namah
i sam sebi nekako neuračunljivim. Ne
vidiš suštinu u tim navodnim sitnicama.
Ne vidiš dušu u njima. Stalo ti je samo do
tačnosti. Slep si za istinu. Nikad nećeš videti
delić žutog zida u Pogledu na Delft.
Samo za smrt nisi slep. Celog života sam i
ja bio takav. Koliko god bilo kasno za mene,
više neću da odbacujem istinu, barem svoju
istinu. Držaću se nje, čak i ako je jedva
naslućujem. Budi ti što jesi, a ja se vraćam u
svoju nigdinu, kako je zoveš.
Baš ste vi Srbi budale. Zar veruješ da
možeš da uđeš ovamo i onda komotno
iziđeš?
Da, to je svakako bio neki nepoznati
Martin. Dok sam trepnuo okom, on je već
bio uz mene. Uneo mi se u lice, kao da želi
da me poljubi. Pusti me, rekao sam. Dok je
izgovarao Znaš da ne mogu uhvatio me je
šakama za grlo. Ispustio sam šoljicu, čuo
njen zveket s poda, i počeo da krkljam.
Bubreg me je nepodnošljivo zaboleo, jer i
on predoseća kraj i kao da ispušta poslednji
krik. Koprcao sam se, pokušavajući da
se izvučem iz njegove kragne, i dođem do
daha. Video sam crvene svetlace. Nekako
sam uspeo da, u hropcu, sa stola na kojem
su se nalazile grnčarske alatke, napipavši
najbližu, uzmem je desnom rukom. Sve se
odigravalo u magnovenju. Strah da alatka
nije oštra munjevito me je obuzeo. Kratkim
zamahom, iz sve snage kojom sam još raspolagao,
zario sam je u Martinovu butinu.
Ulazila je duboko. On je jauknuo i njegov
stisak je tek za malo popustio. Izvadio sam
alatku i ponovo je rinuo, u njegovu slabinu.
Alatka koja me je spasla bila je uska
špahtla. I bila je dovoljno oštra. Martin je
ležao na podu i iz rane na butini liptala je
krv. Pogodio sam veliku venu. On je izdisao.
Pogled mu je bio unezveren. Pokušavao
je da me pogleda oči, ali ja sam odvratio
pogled i gledao u vinske vrčeve na zidnoj
polici.
Kasnije, odvukao sam ga do bašte, uvukao
u topli odeljak i zatrpao blatom, na
najdubljem mestu blatnog jezerceta. Na
stomak sam mu stavio tešku keramičku
vaznu oblikovanu kao praistorijska boginja
plodnosti. Pričvrstio sam mu je oko struka
njegovim pojasom. Dok sam ga ukopavao
u tu smrdljivo blatnjavo tle, nehotice sam
oštetio većinu lokvanjčića, zapravo sve
osim jednog. Bilo mi je neizrecivo žao propalih
lokvanjčića, ali mi je bilo žao i Martina.
Nisam shvatao kako je do nesreće uopšte
došlo.
Istuširao sam se, i onda se pogledao u
ogledalo koliko mi je lice žuto. Umesto lica,
video sam samo svoju kosu. Sva je pobelela.
Ali, nisam se uzrujavao što sam odjednom
postao sedokos. Obrisao sam sve što
sam dodirnuo ili verovao da sam dodirnuo.
Policija mi nikad neće poverovati da sam se
samo branio. Kad je noć još odmakla, kradom
sam izišao iz Martinove male kuće.
Dok sam išao ulicama, uz kanale, po kojima
su plovila jata patki i labudova, mimoilazio
sam se s retkim biciklistima i pešacima, mozak
mi je bio prazan. Jedino mi se u glavi
vrtela novinska vest koju sam nedavno
bio pročitao. Penzionisani učitelj s Urala
došao kod prijatelja u gradić, dve hiljade
kilometara istočno od Moskve. U kuhinji
su prijatelj i on pili votku. Prijatelj je voleo
prozu, a učitelj poeziju. Prepirali su se šta je
važnije proza ili poezija. Prepirka je prerasla
u žestoku svađu i na kraju je učitelj zabio
kuhinjski nož u čelo domaćinu. Posle ubistva,
bibliotekarka iz toga mesta se čudila da
je njihov sugrađanin, inače nezaposlen i vedar
čovek, ubijen zbog proze, iako su svi u
gradiću znali da je voleo poeziju, neprestano
je recitovao pesme i sastavljao za prolaznice,
kako bi koju sreo, stihovane ljubavne izjave.
Mesec dana ranije, u istom mestu, u repu
ljudi koji su čekali da kupe pivo, dvojica
su se zakačili. Jedan je ubio drugog. Pitali
su ubicu zašto. Raspravljali smo o filozofiji
Imanuela Kanta i nismo se složili, rekao je
on. Njegova izjava je potvrđena na poligrafu.
Pitao sam se koji je bio moj razlog, kao i
koji je bio Martinov razlog da ubilački nasrne
na mene. Pacovi, lokvanji, delić žutog
zida, Pogled na Delft? Ili nikakvog razloga
nije ni bilo, a ja sam sve jače u to ubeđen.
Možda grešim. Odjednom sam se osetio
beskrajno sam i znao sam da u tom osećanju
ne grešim, kao što sam znao da ću se osećati
sam do kraja života.
Podijeli.
