Za jednu od priča, nazvanoj „Priča moga
sina“, u mojoj zbirci Mali erotski rečnik
srpskog jezika, napisano je da je u spomen
Šarloti Salomon. A onda se u celoj priči
Šarlota Salomon uopšte izričito ne spominje.
Tako, jedva da ima nekog ko zna ko je
zapravo Šarlota, koja meni mnogo znači,
mada se kolebam šta mi ona tačno znači. Ta
posveta je takoreći zagonetka, iako upućuje
da je policijski događaj o odsečenoj ruci,
oblivenoj krvlju koja je okorevala, i velikoj
kao noga, ispraćen u „Priči moga sina“,
možda život, a možda pozorište.
Šarlota, koju su roditelji, ali i intimni
prijatelji, pretpostavljam, skraćujući njeno
ime, zvali i Lota, blagovremeno je počela
da sastavlja autobiografiju. Ko bi se setio
da u svojoj dvadeset četvrtoj godini počne
da radi na sopstvenoj biografiji? Lota se
odlučila da to učini, a čini mi se da je osetila
prilično jak nagon da pregne na taj poduhvat,
za koji će, u njegovoj predigri, najaviti
da mora ostati prekriven tamom. Život joj je
rekao da ne odlaže svoj rad, koji će, u stvari,
biti jedino njeno delo, a u kojem je htela da
vidi svoje spasenje. Naginjem ka tome da
u svakoj stvari vidim mrak koji nas vreba i
zato ću reći da je ona rad započela samo dan
kasnije ne bi stigla da okonča započeto, bez
obzira što joj je preostala i hrpa nedovršenih
prizora na kojima bi radila ili možda ne bi
radila. Neverovatno višestruko biće od papira
ipak je rođeno. Pa i ona koja ga je stvorila,
rođena je dva meseca pre nego što je
prirodno očekivano njeno rođenje. Zato sam
i rekao da je počela blagovremeno, mada
nisam siguran da je svoj zadatak i završila
onako kako je želela. Trebalo je da pretrči
kratku stazu, ali da to bude što sporije, kao
da trči maraton, i da u dve godine stane
dvadeset godina. Ne berite brigu zbog moje
nesigurnosti, jer Lota je svoju želju ispunila.
Nanizala je zrnca maka na konac i dobili
smo ogrlicu.
Problem sa svakom autobiografijom jeste
u tome što nam je uskraćena mogućnost da
je doteramo do poslednjih trenutaka svog
života. Ti trenuci su valjda neizrecivi. Smrt
nam oduzima priliku da ih nekako iznesemo
na videlo. U Lotinom slučaju, iz njenih
ličnih razloga, autobiografija je bila krik
žrtve koji bi da prevari smrt.
Znamo da je Lota rođena 1917. godine,
16. aprila, u Berlinu. Ipak, mesto rođenja je
pogrešno. Rođena je u mome srcu. Rođena
je u svačijem srcu. Tako mi srce poverava
dok se pribiram u gomili njenih autobiografskih
listova čiji se redosled sam nameće i
većina ih je označena brojkama. Ona ih je
razdelila na predigru, sa detinjstvom, glavni
deo, sa ljubavlju, i pogovor čiji prizori
se odigravaju u izgonu. Predstava počinje,
zavese na pozornici su razmaknute. Tu su
navedena i imena glavnih likova. Kao da
gledam u pravi pozorišni program.
Stanuju u zgradi na uglu, u berlinskoj
četvrti Šarlotenburg. Stan je na četvrtom
spratu.
Lota živi i sa svojom lutkom Amelijom
odevenoj u cvetnu haljinicu i pleteni prsluk.
Njih dve veoma liče jedna na drugu. Obe su
očešljane na razdeljak i kosa im je svilenkasta.
Dok su se, pod nadzorom dadilje, igrale u
obližnjem parku, lutka odjednom shvata da
je već dovoljno sazrela za samostalan život
i odlučuje se da sama krene u svet. I njoj
je bio dovoljan samo korak i već je nestala
u svetu, ostavljajući za sobom rasplakanu
Lotu. Prilazi joj visok i mršav čovek, krupnih
očiju, toplog i pažljivog pogleda, s ušima
nalik mišjim i koje beže od lobanje. Pokazuje
Loti kako ume da mrda ušima, a oči su mu
crne, ogromne, grozničave. Lota ne prestaje
da plače. Onda joj stranac objašnjava da je
njena lutka krenula u svet, da ju je on sreo
upravo na ulazu u park, a lutka ga je zamolila
da u njeno ime pozdravi Lotu, kao i da
Lota ne bude tužna što je lutka morala da
ode bez pozdrava, pošto joj rastanci teško
padaju. Vitki stranac, koji govori sa čudnim
naglaskom i drži ruke prekrštene na grudima,
prenosi Loti i da je lutka obećala da će
joj pisati prvom prilikom, a to će verovatno
biti već sutradan. Stranac će biti poštar i
lično će Loti uručiti najavljeno lutkino pismo.
Suze su prestale da oblivaju devojčicine
obraze i ona sa uzdanjem u očima gleda u
novopečenog poštara koji je skupio ramena
kao da se smrzava u taj dan poznog leta.
Zima je očito u njemu samom. Još većma je
stisnuo ruke uz grudi.
Lota ga je nepoverljivo pogledala.
– Ali, zašto je otišla od mene – zapitala
je.
Stranac je na tren bio zatečen tim prirodnim
pitanjem. – Pa njena uloga je da ode.
Kad je put pozove, mora da se odazove.
Lutka je odrasla, a život očekuje od nje da
nađe svoj put i da nauči da živi bez zaštite.
Možda i da nađe ljubav.
– Pa ja Ameliju volim!
– Da, da, nema sumnje, i ona to veoma
dobro zna. Ali, mora da nađe i drugačiju
ljubav s kojom može zajedno da sanja i da
se zajedno budi.
– I mi spavamo zajedno – rekla je Lota i
opet su joj navrle suze.
– Postoji i drugačije spavanje. Uostalom,
ne poznajem ni ja sve njene razloge, a ona
je obećala da će ti pisati o svemu, znači i o
tome. I ja sam, kao i ti, dabome, veoma zainteresovan
da saznam šta ona ima da saopšti.
Verujem da je stranac u tom parku barem
još jedared, ako ne i više puta, tako tešio
devojčice čije su se lutke izgubile, jer lutkama
je urođeno svojstvo da se gube u svetu.
Može biti i da je bio u nekoj naročitoj
prijateljskoj vezi sa svim lutkama koje su
se zvale Amelija i stalo mu je bilo da se o
njima ne misli kao o nevernicama. To je, razumljivo,
samo moje nagađanje, i kad god
naletim na takav ili sličan slučaj s lutkom
muči me želja da proverim njegovu verodostojnost.
Crni stranac i Lota su se skoro svakodnevno
viđali u parku, i stranac bi tada
vadio novo lutkino pismo iz džepa i čitao
ga Loti. Lutka je pisala o svojim neobičnim
pustolovinama u dalekom belom svetu.
Lota više nije plakala i s radošću je slušala
o iskušenjima s kojima se njena Amelija
suočavala tokom svojih lutanja. U poslednjem,
dvadeset i nekom pismu, lutka je Loti
opisivala kako se zaljubila i udala. Svadba je
bila neopisivo vesela. Potom se stranac više
nije pojavljivao. Grlo mu se stezalo i više
nije mogao da govori, pa ni da guta zalogaje,
i čak mu je sve teže bilo i da pije vodu.
O pivu je mogao samo da sanja. Završio je
život u sanatorijumu. S bližnjima je, u poslednjim
danima, razgovarao samo putem
ispisivanja reči na papirićima. Na jednom
od tih papirića, onemoćao, u hropcu, setio se
i svojih prošlogodišnjih lutkinih pisama. Zavetovao
je Doru, s kojom je živeo u Berlinu
i koja će ostati uz njega dok on ne bude izdahnuo,
da budu spaljena i da baš ništa što je
ikada u životu napisao ne ostane za njim, jer
će svet svakako biti spokojniji bez njegovih
reči. Lota je tada navršila sedam godina i
zaboravila je i na svoju lutku i na stranca
iz parka, poštara lutkinih pisama. Te zime,
prilično ljute, izgubila je nekog važnijeg od
lutke koja se, uostalom, lepo udala i prestala
da joj piše o svom snalaženju u svetu.
Jednog od tih zimskih popodneva Lotina
majka Franciska, France, oprhvana sumornim
osećanjem, poželela je da prošeta. Šetaće
sama, ali na ulicu, iz roditeljske kuće u kojoj
se oporavlja i gde o njoj brine neka nemarna
medicinska sestra, neće sići stepeništem.
Izlazi kraćim putem, kroz prozor. Nije se ni
ogrnula kaputom niti navukla čarape i obula
cipele. Ništa na njoj osim spavaćice. Dovoljan
joj je bio samo korak i već se, za sekundu,
našla na pločniku. Osmogodišnjoj Loti otac
objašnjava da joj je majka umrla od gripe,
kao i da je majčina loza osetljiva na tu vrstu
virusa. Srećom, kaže joj on, Lota ne treba da
brine, jer je u njoj i njegova krv, imuna na
kletu gripu s majčine strane. Ne brine ona,
ali iskustvo s lutkinim pismima nije sasvim
iščilelo iz njenog pamćenja, pa se nada da
će joj i majka tako pisati i u pismu podrobno
opisati kako izgleda nebo. Budi se noću, i
po deset puta, odlazi do prozora, uverena da
će tamo zateći anđela s majčinim pismom,
ali anđela nema, nema ni pisma. Nema ni
anđela iz parka, koji joj je donosio i čitao joj
lutkina pisma.
Lota i otac nastavljaju da žive. Preselili
su se, zamišljam, u drugi, podjednako
prostran stan, na prvom spratu. Uzimajući
stan na prvom spratu, da li je otac hteo da
Lota bude bliže tlu i ne podlegne iskušenju
majčine prečice za izlazak u šetnju?
Postepeno, iz godine u godinu, prebrodili
su tugu. Lota se oseća donekle kao glavna
očeva pratilja. Zavolela je crtanje. Lotin
otac, Albert Kan, hirurg, profesor na Medicinskom
fakultetu, obrazovan i sam iz lekarske
porodice, ponovo se oženio, 1930, i
doveo je Loti novu majku, a i prekinuo je
da se posvećuje kćerki. On je savestan lekar,
izgara, i više je s pacijentima nego kod kuće.
A kad je kod kuće, voli satima da sedi u
udobnoj velikoj fotelji. Pogledajte ga samo,
uvek odeven pod konac, prsluk, kravata,
veoma proćelav, loptaste glave, punačkih
obraza, a osmeh mu ne silazi sa usana. Lota
sad na njega gleda kao na bezobzirnog oca.
Maćeha se zvala Paulinka Bimbam i bila je
operska pevačica, omiljeni mecosopran na
tadašnjim svetskim pozornicama. Vedra,
odsečna i neposredna, nije dugo trebalo da
osvoji pastorku, ali ova vremenom oseća
da je pod maćehinim pritiskom. Oseća i da
je ljubomorna na maćehu, na pažnju koju
njihovi probrani gosti zdušno poklanjaju
maćehi. Paulinka je sklona da upravlja onima
koji je okružuju, a i svi su joj se rado povinovali.
Pored nje je malo ko mogao imati
visoko mišljenje o sebi. Svejedno kako bilo,
kad je Lota zauvek odlazila iz zemlje, u
koferčiću, jedinom njenom prtljagu, poneće
i ploču sa snimkom maćehinog pevanja u
ulozi Karmen. Paulinka će, inače, nadživeti
sve likove iz autobiografije. Umreće tek u
sto trećoj godini. S mužem je, pošto je Lota
otputovala na jug, planirala da odu u Ameriku
i da se tamo sastanu sa Lotom. Dospeli
su do Holandije i tamo bili uhvaćeni, sva
im imovina oduzeta i uništena, pa i Lotina
pisma. Našli su se u logoru Vesterbork, na
istoku zemlje, ali su odatle nekako uspeli
da izmaknu i da se potom skrivaju. Bili su
među retkima koji su preživeli. Do smrti će
ostati u Amsterdamu.
Doktora Kana je, u Berlinu, policija
uhapsila, 1938, internirala u Zaksenhauzen,
mučila i naposletku poštedela i, potkraj godine,
pustila do daljnjeg. Paulinka je uzbunila
svoje uticajne veze, pokušavajući da
oslobodi muža. Zabranjeno mu je da predaje
na fakultetu i počeo je da radi kao hirurg
u Jevrejskoj bolnici. Istovremeno je, bez
oklevanja, smesta, januara sledeće godine,
poslao kćerku na neokupirani jug Francuske,
Grinvaldovima, roditeljima njene
majke, Marijani i Ludvigu, koji su tavorili
u Vilfranšu-na-Moru, u vili izvesne Amerikanke,
u kojoj su prihvatana izbeglička deca
iz evropskih zemalja. Nisu stanovali u samoj
vili nego u pratećoj kućici, u dnu vrta. Tu je
na kraće vreme dom našla i Lota, usred velikog
vrta, a onda je, sjeseni, s babom i dedom,
u autobiografiji nazvanih baba Zvečka
i deda Zvečka, nevoljno prešla u mali stan
u Nici. Živeli su u svakodnevnoj krizi pod
udarom izgnaničkog stresa i neizvesnosti da
li će dočekati sutrašnji dan. Deda je stalno
zvocao kroz svoju bujnu sedu bradu. Kome
bi i bilo potaman u njegovoj koži? Babu je
obuzela duboka melanholija. Jednog septembarskog
jutra prokrala se u kupatilo,
vezala uže i proturila glavu kroz omču. Konopac
joj se zategao oko vrata. U taj tren je
ušla Lota. Iz omče je izbavila babu, koja je
već hroptala, i smestila je u postelju. Bila
je potresena. Na to joj je i deda, u svojoj
izgubljenosti, rekao stvari za koje nije znala.
Govorio joj je o naslednom „virusu“, o
ludilu i smrti.
Istrajna u tome da dokrajči ono što
započne, Grossmama je ubrzo uspela u
svom naumu. Odustala je od omče. Pošla je
za svojim kćerima, kroz vazduh, u poslednju
šetnju. Tako je, uostalom, bilo i s njenom
starijom kćerkom. Ni Franciski nije išlo iz
prve. Doza otrova koju je ispila bila je nedovoljna
i povratili su je u život. Psihijatar
je rekao da stvar kod nje nije zabrinjavajuća
i da je u pitanju samo prolazna sentimentalna
pometnja, pa ne treba očekivati da će
France ponoviti tako „glupu stvar“. Ako je
otrov bio glupa stvar, nekoliko dana zatim,
ispostavilo se da je za nju prozor pametniji,
a zacelo pouzdaniji kao rešenje. Lota
je naslikala majku uoči kobnog skoka kroz
prozor. Majka je u postelji, u poluležećem
položaju, bezvoljna, telo joj je potpuno
opušteno, u udovima nikakve čvrstine, i
kaže: „Ne mogu to više da podnesem, tako
sam sama.“ Docnije će Lota i sebe naslikati
u istom položaju, u čamcu kojim vesla njena
tajna ljubav. Čamac je nazvan imenom
veslačeve verenice. Taj istovetan položaj usamljene
majke i ćerke obuzete osećanjem, u
isti mah, ljubavi i beznađa, trebalo bi da nas
podseti na Mikelanđelovu Noć, skulpturu
kojom je dekorisana nova sakristija bazilike
Svetog Lorenca u Firenci.
Lota je oduvek bila stidljiva i povučena.
Retko se otvarala drugima. Teško je bilo probiti
se do nje. To za rukom nije polazilo ni
Amadeusu Nadničaru, siromašnom učitelju
pevanja, bez redovnih prihoda, koji je jeftino
držao časove njenoj maćehi. Barem je
tako verovao dok je Loti rečito izlagao svoj
pevački pogled na svet. Amadeus nije bio
svestan da se Lota, već devojka u prvom
cvetu, zaljubila u njega, a često je kasnio na
dogovorena viđanja s njom, izvinjavajući
se: „Da, dete moje, bilo mi je nemoguće ranije
da dođem.“ On joj je bio prva ljubav.
Bio joj je tajna ljubav. Za tu ljubav će Amadeus,
koji će, uz Paulinku i doktora Kana,
ispratiti Lotu na stanici i tada je poslednji
put videti, i koji će, dan pre nego što bi ga
policija, po spisku, pokupila, iz Berlina
pobeći u London, saznati tek decenijama
kasnije, iz Lotine autobiografije. Bio je pozvan,
1961, na prvi javni prikaz Lotinog dela.
Otkrio je kakvu je ulogu igrao, i to u glavnoj
deonici autobiografije, u kojoj se njegova
glava umnožava i biva sve veća. Mogao je
i da pročita reči, kako ih je Lota napisala uz
njegove portrete. Govorio joj je, kao da je
Orfej, da bi, ako želi da razume sopstvenu
dušu, najpre morala da zaroni duboko u
sebe pre nego što segne u visine, napolje.
Da bismo bilo šta snažno izrazili, izneli na
svetlost, treba prvo da uđemo u sebe i svoj
pravi glas oslobodimo spoljašnjih lanaca.
Kao učitelj, bio je zagovornik nesputanog
pevanja. Ohrabrivao je Lotu u njenom crtanju,
posebno kad je video njen rani rad Smrt
i devojka, nadahnut Šubertovom muzikom,
želeo je da joj pomogne u njenim mukama.
Ko bi pomislio, rekao joj je, držeći u rukama
taj crtež, da smrt može izgledati tako ljudski?
Pogledaj tu smrt, rekao je Loti. „Nije
tačno da neki užasni kostur nasrće na nas,
i nema tog ljudskog bića od krvi i mesa
koje se ne bi osmehnulo takvoj smrti koju
prikazuješ.“ Kao mladić teško ranjen u
prvom svetskom ratu, kad je bio na ivici
smrti, smislio je teoriju kako da se ljudi
oslobode straha i da se okane uništavanja.
Trebalo ih je zagnjuriti u najdublja osećanja
koja može da se pobude jedino kad su gurnuti
tik do smrti. Takve stvari je Lota slušala
od njega. Amadeus i ona nisu se viđali samo
u stanu, gde su, za klavirom, Paulinki držani
časovi, nego i izvan kuće. Te susrete Lota je
doživljavala kao ljubavne sastanke, koji su,
razume se, proticali u večitim razgovorima
o tome kako spontano, poterani smrću, da
prokrijumčarimo iz tamnice čisti i odvažni
glas umetnosti.
Kad umiremo, rekao joj je Venijamin,
koga će deda i ona upoznati na stanici SenŠarl
u Marseju, dok su se vraćali kući, u
Nicu, kad umiremo, rekao je, više nemamo
ni snage, pa ni volje, da bilo šta kažemo drugima
o svom životu i zato, ako nam je stalo
do toga, sve što želimo da se zna o nama,
treba saopštiti ranije, zapravo odmah, ne ostavljati
to za sutra. Nekome će taj naš trag
biti dokaz da smo postojali uprkos svima
koji bi da tragove zatru, i tu mu levo oko
zasvetluca iza stakla, obrva mu se jedva
primetno podiže, kao da je namignuo smrknutom
prolazniku, pokušavajući da ga odobrovolji.
U redu za karte tiho su razgovarali
sa Venijaminom, a to je bilo veoma kratko,
jer nisu želeli da u njih suviše zure ljudi
koji su sumnjičavo zagledali putnike. Deda
i Lota su, juna 1940, bili internirani i potom
pušteni iz privremenog, ali pustošnog
logora u Pirinejima, jer je deda bio starački
onemoćao, u stanju apsolutne klonulosti, i
nije mu mnogo nedostajalo da ostavi Lotu
samu u svetu. Neko iz logorske uprave je
jednostavno zaključio da im je takav samrtnik
suvišan. Lota se neočekivano setila tamnoputog
poštara iz svog detinjstva koji joj
je čitao lutkina pisma. Bio je poput crnog
dima koji leluja iz odžaka, pomislila je.
Emil Venijamin joj je, nije shvatala zašto,
prilično ličio na njega, iako je bio krupniji,
nezdravo krupniji, tromiji, s razbarušenom
kosom, gustim veđama i strogo potkresanim
nevelikim brkovima nalik očevim, s
naočarima koje su mu povremeno spadale
na hrbat nosa. Neprestano je brisao oznojeno
čelo. Povremeno je trzao ramenima, kao da
se svom snagom suspreže da se ne osvrne.
Zapravo je ličio na Nadničara koji je nosio
istovetne okrugle naočare. Lota nikad nije
saznala kakva je bila Venijaminova sudbina
posle njihovog slučajnog poznanstva i jedinog
susreta na marsejskoj stanici kojom su
posvuda šestarili žandari i mnogi civili koji
su ispod oka i ispod oboda svojih natučenih
šešira usredsređeno osmatrali putnike. Venijamin
je, mesec ili dva docnije, pošao peške
preko Pirineja. U pograničnom lučkom
mestašcetu zaustavila ga je španska policija.
Imala je naredbu iz Madrida da ga vrati
preko granice, bez obzira što ga je u Lisabonu
čekala američka viza. Kad je svanuo
sutrašnji dan, Venijamin je bio mrtav u sobi
koju je bio zakupio na prvom spratu hotela
Francuska. Jevrejin, koji se navodno sam
otrovao, ipak je, uprkos poreklu i poslednjem
činu, sahranjen na katoličkom groblju
iznad mora, i to nije bila jedina zagonetka
u pogledu Venijaminove smrti. Moramo
biti u nedoumici i da li je na tom morskom
groblju, na granici koja deli zemlje, i deli
kopno od okeana, uopšte tačno identifikovan
Venijaminov grob, jer je raskopavan i
mesto mu je menjano. Gde je zapravo, to
možda ni nekoliko okolnih čempresa, visokih
dvadesetak metara, ne zna, ma koliko
bili dugovečni. Kako god bilo, ovaj grob je
prekriven hrpom belutaka koje još i danas
polažu ožalošćeni posetioci.
Lota je od dede, pošto je spasla babu
iz omče, saznala kako joj je umrla majka.
Tobožnja smrtonosna gripa bila je zapravo
posledica skoka sa trećeg sprata na ulični
pločnik. Pri tome mora da je u to vreme berlinski
pločnik bio okovan ledom. Lota se
u taj mah setila kako je prvi put saznala za
svoje ime. Bilo je to na berlinskom groblju.
Na grobnom kamenu njene tetke, mlađe
i voljene majčine sestre, pisalo je, naime,
Lotino ime, Šarlota. I tetka Šarlota se ubila,
rekao joj je deda. Kad je tetka skočila u
jezero i udavila se, imala je osamnaest godina,
a Lota se rodila četiri godine kasnije.
Rekao joj je deda i za samoubistva još tri
žene iz prethodnih naraštaja porodice, među
kojima je bila i tetka njene majke. Da li je
to bilo neizlečivo ludilo koje se prenosilo
s kolena na koleno, zahvaljujući kojem su
žene izabirale dobrovoljnu smrt? Ne samo
žene. Deda je pomenuo i dvojicu babine
braće. Ponavljao je da je svima u Lotinoj
porodici po majci suđeno da se ubiju. O,
mili Bože, napisala je Lota docnije na jednom
od listova svoje autobiografije, ne daj
da poludim. Posle pirinejskog logora, koji
ju je duboko kosnuo, i saznanja kako joj je
majka umrla, kao i njena tetka, čije je ime
nosila i to shvatala kao beleg da je i sama
namenjena istoj kobi, pa uz to maločas bila
svedok babinog pokušaja da se obesi, zapitala
se da li da i ona sebi oduzme život.
To joj se zatim nedeljama vrtelo po mozgu.
Dugo joj drugačija mogućnost nije padala
na pamet. Kako pobeći iz te klopke ako iz
nje izlaza nema? Konačno, moglo bi to biti
najkasnije spočetka 1940. godine, na svoj
način duhovito predočila je sebi: ili da raskine
sa životom, ako već tako mora biti, ili
da ga pretvori u nešto sumanuto i nečuveno.
Izbor nije bio veliki. Lota je izabrala drugo:
sagledati svoj život kao operetu, onako kako
niko do tada nije učinio. Niko ne može da
ispriča život bolje od onoga čiji je to život.
Da ispričamo život i da mu se smejemo. Sa
svom svojom mogućnom strašću intenzivno
se bacila na sastavljanje autobiografije.
Može ona to, zarekla se, i to Može uzela je
za svoje prezime. Da li je u autobiografiji,
koju je nazvala pevanka-igranka, to bio njen
život, ili je to bilo pozorište? Na prvom listu
je naslikala sebe sleđa, divnog izduženog
vrata, kako kleči na morskoj obali i slika.
Ne kleči nego sedi na podvijenim nogama.
Na leđima tog autoportreta napisala je,
kao da je u meso urezala slova: Život? ili
pozorište? Ta njena dvojnica, na obali, drži
list koji tek treba da bude oslikan. U ruci joj
je četkica kojom upravo povlači potez Ali,
list je proziran, gotovo da ne postoji, i kroz
njega vidimo namreškanu površinu plavetnog
mora, vidimo i deo devojčine butine.
List bi mogao biti uramljeno staklo. Ne, to
je list hartije. Ako vidimo šta je iza njega,
moglo bi biti i da devojka ne preslikava
neki deo sveta nego je sama slika već svet,
opipljiv svet, koji je tu kao slika i drukčiji ne
može biti osim kao slika.
Lotina autobiografija je po izgledu
bez premca, prožeta fantazijom i bogatstvom
boja u deonici detinjstva, humorom,
samoironijom, nežnošću, tugom i setom, u
deonici ljubavi s grublje nabacivanom bojom,
kovitlacom predela, sunca, mora, sun
cokreta, zelenila i cvetova u Vilfranšu i oko
Amerikankine vile Isposnica, u pribegličkoj
deonici. Ukratko, istinska degenerisana
umetnost, kako bi rekli njeni profesori s glasovite
berlinske Umetničke akademije, na
koju je bila primljena, kao jedini student u
okviru jednog i po procenta dozvoljenog za
takve poput nje, i koju je pohađala jedva dve
godine, pa je napustila posle Kristalne noći.
Ta noć, kad su porazbijani svi izlozi i prozori
jevrejskih radnji i kuća, uterivala je ljudima
strah u kosti. Mnogima koji su bili na meti
klecale su noge, sluteći da ih sutradan ništa
dobro ne čeka. Lota je odbila molbu svog
profesora, jedinog koji je držao do nje, da
se vrati i nastavi sa učenjem i da čak primi
nagradu kao najbolja na klasi. Ne, odbila je.
Nagrada joj ionako ne bi mogla biti uručena,
ne njoj, nipošto njoj. Ni po čemu nije bila
po modelu koji je u tom času nemilosrdno
harao Nemačkom. Nisu li sve njene lične
traume bile odblesak traume koja je obuzela
njenu rodnu zrmlju? Svi ostali nemački
nastavnici sa Akademije prihvatili su njeno
odbijanje sa olakšanjem, poneki od njih, iz
gospodarske rase, i sa uverenjem da ih Lota
ne zaslužuje.
Sve važno što znamo danas o Loti dugujemo
njenoj autobiografiji, u kojoj se
ona pojavljuje pod imenom Šarlota Kan.
To svoje jedino delo, Lota je zamislila kao
totalno. Biće slikano, a uz slike će biti i
pisane reči, i biće, tu i tamo, s muzičkim
uputstvima. Bezmalo dve godine je, svakog
dana, svake noći, Lota radila na Životu ili
pozorištu, beskrajnom nizu autobiografskih
impresionističkih prizora. Trajalo je
to od kraja zime ili od ranog proleća 1940.
do leta 1942. Biće to, napisala je, oproštaj s
njenom rodnom zemljom. Svi njeni bliski,
otac, majka, Paulinka, deda, baba, njeni prijatelji,
nalaze se na tim slikama, izvedenih
tehnikom gvaša, u različitim dimenzijama,
ali pretežno veličine velike sveske. Za gvaš
je koristila vodene boje u koje bi umešala
prah krede i zatim rastvoreno tutkalo ili gumiarabiku.
Listovi su od zrnastog papira
kao za akvarele. Slike su sa sušenjem boja
poprimale sjaj. Naslikala je, iscrtala i ispisala
1325 listova. Na ponekom je iskorišćena i
poleđina za skiciranje. Oni potpuno ispisani
su poglavito od jeftinijeg pausa. Uz sedam
stotina šezdeset devet gvaševa, ostale su
i stotine skica olovkom koje je tek trebalo
pretvoriti u slike. U tom mahnitom stvaranju
svog životopisa stigla je i da se uda za jednog
izbeglicu, kao što je bila i sama.
Posle babine smrti, Grosspapa je bivao
sve histeričniji. Stalno je jadikovao i u svom
jadu se okomljivao na Lotu. Nije više mogla
da izdrži i odselila se. Prodala je skupoceni
majčin prsten. Nekoliko meseci je boravila
u pansionu Osvit, kod rta Svetog Jovana. Tu
je slikala dan i noć. Jedva da je i jela, jedva
da je i spavala. Dok je slikala, sve vreme je
grgotala i nerazumljivo mrmljala. Lota je
zapravo pevušila. Dok je slikala, odjednom
bi joj uši bile ispunjene muzikom koja bi joj
obuzela duh. Tada primećuje da se ta muzika
potpuno podudara sa onim što pokušava da
sačini na papiru. U glavu joj nadolaze i reči,
i one joj naviru kroz grlo. To su njene sopstvene
reči koje se zglašavaju sa muzikom. To
raspevano šaputanje bi trajalo sve dok slika
ne bi bila gotova. Često se događalo da je uz
jedan tok reči iskrsavao i drugi, kao u duetu.
Svaki lik koji bi naslikala bio je tako praćen
svojim glasom i svojim rečima.
Govorila je sebi nešto u bradu, a to
niko nije razabirao, pričala je, po sećanju,
domaćica Osvita. U to vreme malo je
nedostajalo pa da se ponovo nađe u logoru,
ali ovaj put bez povratka. Izišao je proglas
da se svi Jevreji prijave u opštinskoj upravi.
Nemački vaspitana, Lota je disciplinovano
krenula u opštinu da bude registrovana.
Ali, dobro vaspitanje neće je zaštiti od toga
da istog časa, dok bude upisivana, bude i
uhapšena. Bili su pripremljeni i specijalni
autobusi za odvoz hapšenika. Neki dovitljivi
i dobrodušni francuski žandar, trudeći se da
zvuči oštro, rekao joj je da iziđe iz autobusa,
a onda joj šapatom preporučio da ode kući.
Tako ju je spasao.
Avgusta 1942. godine, Lota je završila
svoju autobiografsku operetu. Uočljivo je da
nije urađena u istom stilu. Potkraj je slikana
brže, ovlašnije, nesumnjivo zbog Lotine
strepnje da neće stići da je završi. Predala ju
je porodičnom prijatelju, lekaru iz Vilfranša,
koji je lečio njenu babu i koji je i nju savetovao,
kad se našla u očajnom stanju posle
pirinejskog logora i babinog samoubistva,
da produži sa slikanjem. Može biti lekovito,
rekao je. Dok mu je u ruke davala upakovane
listove, naglasila je da je to ceo njen
život i da ga bezbedno čuva. Razgovarali su
francuski i ona je rekla: C’est toute ma vie.
Autobiografija je posvećena Otiliji Mur.
Ona je bila vlasnica vile Isposnica. Rodom
iz Nemačke, bila je udata za američkog
oficira i tako stekla američko državljanstvo.
Oficir je umro. Ona se tog avgusta spakovala
i otputovala u Ameriku. Povela je sa sobom
i izvestan broj dece iz Isposnice. Četvoro
dece je ostalo, i Otilija je brigu o njima prenela
na Lotu i Aleksandra Naglera, koji je izbegao
iz Austrije. Aleksandrov portret je u
autobiografiji. Uz njega piše da je on Otilijin
prijatelj koji je ostao u vili kad je Otilija
otišla, i da Loti ne pada na pamet kako da
se prema njemu odnosi. Na slici, kapak na
desnom Aleksandrovom oku je spušten dopola.
Namiguje ili je to neko urođeno nervno
oštećenje.
Ona obožava vilu, naročito okolni vrt.
Neprekidno šeta po vrtu, uverena da ju je
dovršena autobiografija izbavila od neumitne
presude o kojoj joj je govorio deda.
Verujem da jeste tako, sačuvala joj je život.
Onako kako ga je naslikala u autobiografiji,
Aleksandar izgleda kao prilično slab
karakter, maltene mekušac i teško da ga je
bilo mogućno zavoleti. Ipak, posle njegovog
prvog portreta, ona već piše da sve
svoje planove vezuje za njega. Počinje da
mu se poverava, postaju prijatelji. Možda je
i on ohrabruje u njenom slikarstvu, i zacelo
je bio zaljubljen u nju, pa se nipošto ne
ogrešujmo o Aleksandra. Njegov portret
svedoči i da mu se Lota svesrdno predala.
Deda je, međutim, sumnjao u njega, smatrao
ga je nekultivisanim i žustro se protivio toj
Lotinoj vezi. Ali, tih dana će deda umreti,
i Lota i Aleksandar mogu da se venčaju.
U prvi mah nisu mogli da dobiju dozvolu
vlasti za venčanje. Sve to vidim u Životu ili
pozorištu. Bilo je zabranjeno da se Arijevac
ženi Jevrejkom. Aleksandar je imao falsifikovane
arijevske lične dokumente, i to,
po svemu sudeći, dobro falsifikovane. Da
bi se venčao s Lotom, morao je da se odrekne
svog lažnog identiteta, što je i učinio u
policijskoj stanici. Dao je kao njihovu stalnu
adresu Isposnicu. Venčali su se istog dana.
Planirali su da uskoro počnu da se skrivaju,
ali ona je bila tako očarana lepotom vrta da
nikako nisu napuštali Isposnicu. Takav vrt
i ja želim; lepotu zbog koje vredi umreti.
Nemačka komanda je svim tamošnjim agentima
naložila sistematsku potragu za Jevrejima
i njihovo ekspeditivno hapšenje bez
izuzetaka. Aleksandar je već ranije uradio
pametnu stvar kad je na nalepnicama paketa
s Lotinom autobiografijom ispisao ime
Otilije Mur, i tako pakete predstavio kao
Amerikankino vlasništvo. Takvo je moglo
ostati netaknuto. To je sačuvalo autobiografiju,
kao i Otilijina ravnodušnost, posle rata,
prema tom svom neočekivanom imetku.
Zato je bez opiranja, 1947, dopustila da ga
preuzmu Paulinka i doktor Kan i prenesu u
Amsterdam.
Život ili pozorište je, barem za mene, bremenit
obiljem prizora čiji je duh neodoljiv.
Pred njima je teško ostati nehajan. Kad mi
doživljaj sveta padne, oni ga dižu. U stvari,
obilje prizora je toliko da u ovoj kratkoj
povesti ne možemo ni reći šta sve vidimo i
čitamo, i kakvu sve muziku bismo mogli da
čujemo. Ipak, na kraju, autobiografija, koju
Lota ne prestaje da doslikava, jasno pokazuje
da je i ona sama u drugom stanju.
Lotu i njenog muža najzad je neko od
suseda s francuske Rivijere prijavio. Pre ili
kasnije, to komšijsko potkazivanje su mogli
da očekuju. Vrt oko vile nije bio tako čaroban
da bi mogao da ih zaštiti. U arhivima nema
podataka o tome ko je bio potkazivač. Nisam
za tim ni tragao. Predveče, oko sedam sati,
21. septembra 1943, ispred Isposnice zaustavio
se gestapovski auto. Proverio sam
metereološke podatke za taj dan i taj kraj.
Bilo je sunčano i povremeno je bilo vetrovito.
Duvao je maestral. Hteo sam da udahnem
u sebe taj strašni trenutak i otišao sam na to
mesto, ali vile više nema. U međuvremenu
je srušena. Stazom oivičenom bademovim
i smokvinim stablima popeo sam se u neki
maslinjak i kroz granje i lišće dugo posmatrao
more. Maslinama je bilo vreme za berbu.
Kasnije sam, na obližnjoj livadi, nabrao
nekoliko stručaka lavande.
Silazeći u naselje, sreo sam starca. Nazvao
sam mu dobar dan. Onda on zastade
i upita me može li da mi pomogne, a ja
sam bez ustezanja prihvatio njegovu ponudu.
Upustio sam se u razgovor. Bila je
to slučajnost kakvoj se nisam nadao. Starac
je imao možda punih osamdeset godina, ali
bio je krepak, mada se poštapao starinskom
bambusovom palicom. Obrazi su mu bili
upali, brada čekinjava. Bio je možda, ipak,
neku godinu mlađi od osamdeset. Upitao
sam ga za Isposnicu.
– Zar baš Isposnica?
Opazio sam da u Provansi vole da ponavljaju
pitanja kad se nekome obratim.
– Da, vila u kojoj su u vreme rata bila
smeštena deca.
Trebalo je biti strpljiv dok opet ne otvori
usta i ne progovori. I bio sam strpljiv. Palicu
je okačio preko ruke, oko zglavka. Mašio se
za džep i iz nje izvadio plavu kutiju. Iz nje je
izvadio cigaretu i prepolovio je. Iz kutije je
izvadio i kratku muštiklu u koju je utaknuo
polovče. Zapali ga i dunu dim.
– Kako da ne znam, ali Isposnice više
nema – i mahnu levom rukom u stranu,
povuče još dim i prstima istisnu cigaretu iz
muštikle, pa je pažljivo ugasi stopalom. Tek
onda nastavi:
– I ja sam bio u njoj. Imao sam sedam
godina kad sam došao u vilu, a rodom sam
iz Belgije, iz Liježa.
Nije mi mnogo nedostajalo da zinem.
Kuću nisam našao, ali evo čoveka iz nje.
Upinjao sam se da mi na licu bude nehajan
izraz, ali mora biti da mi se na licu čitala
neverica pomešana sa željom da odmah dobijem
odgovore koje još niko možda ne zna.
– Ja sam iz Srbije. Pamtite li nešto od tog
boravka – pitao sam ga. – Sećate se Šarlote
i Aleksandra?
– Kao da već sve znate – reče on, polagano
ređajući reči u svojim ustima. – To su
oni koje su odveli, zar ne? Ja nisam sa madam
Otilijom pošao u Ameriku. Nadao sam
se da će po mene doći roditelji, ali nikad
nisu, i njih su odveli, više ih nikad nisam
video, iako sam stalno verovao da će doći po
mene. Za tu Šarlotu i njenog muža, sećam
se da smo jeli proseni kolač kad su se uzeli,
a oni su brinuli o nama. Šarlota je stalno
nešto crtala u boji na papirima. Imao sam
već skoro deset godina kad su ih odveli. Bilo
je to uveče, sećam se. Večerali smo. Hrane
nije bilo mnogo. A onda su odjednom oni
ustali od stola i izišli, i viknuli su nam da
bežimo, da se sakrijemo, a mi deca smo se
okupili na prozoru i videli kako njih dvoje
trče u baštu i zamiču među drvećem. Za njima
su pojurili dva čoveka u crnom. Mahali
su pištoljima. Jedan je pucao. Mi deca smo
pohrlili u skrovište za koje smo znali da u
njemu treba da se sakrijemo. Bilo je ispod
stepeništa, iza malih okrečenih vrata koja su
se otvarala klizeći u stranu…
Na to me pogleda u oči da vidi da li sam
razumeo, pa reče engleski a sliding door, a
ja sam klimnuo glavom, mada mi se u prvi
mah pričinilo da je to neki meni nepoznat
francuski izraz.
– … i na njima je bila okačena neka slika
i pričvršćen stočić, i bila su nevidljiva za
svakog ko ne zna. Tamo smo ćutali celu noć.
Bilo nas je troje ili četvoro. Nismo ni pisnuli
celu noć. Osluškivali smo korake iznad nas,
po kamenim stepenicama. A sutra više nije
bilo nikoga.
– Da li je Šarlota bila dobra? Da li je vas
decu volela?
Silno sam želeo da razvezemo razgovor.
Starac je oćutao odgovor. Palica mu skliznu
s ručnog zglavka na zemlju. Gledao je kroz
mene, kao da ni u šta nije gledao. Kao da je
naglo usnuo otvorenih očiju i stojećki.
– Šta je dalje bilo s vama – pitao sam, a
onda sam se sagnuo po palicu, koju on uze
iz moje ruke i lupnu njome po nozi kao da s
nje otresa prašinu.
Nakašljao se. Mora da mu se grlo steglo i
zagrcnuo se. Pokušavao je nešto da iskašlje.
Najzad sam mu uhvatio pogled.
– Ostao sam u Vilfranšu-na-Moru – rekao
je tiho, kašljucajući. – Bio sam usvojen,
ali sam čekao. I do danas čekam. Ovako
sâm. Dokle ću čekati, ne znam. Čini mi se
da neću još dugo.
Tu je zastao. Onda, kao da se vraća u
prošlost, dodao je:
– Razume se da sam kasnije shvatio zašto
nas nisu našli u vili. Nisu nas ni tražili, nisu
tada hteli nas, decu, jer da su nas tražili,
svakako bi nas našli. One koje su hteli, našli
su i odveli ih.
Ponovo je zastao. Ponovo mu je poleknula
pljuvačka i on se opet zakašlja. Čekao sam
da još nešto kaže. Konačno je izustio kao da
zbacuje teret koji mu je ležao na plećima:
– Laku noć. – Onda je nastavio putem, ni
obazreo se nije.
Sačekao sam trenutak, ne znajući šta
bih učinio, jer je on očigledno završio
naš razgovor, ostavljajući da mi sva moja
buduća pitanja čame u mozgu kao da sam
ih tamo živa sahranio. Bio je već desetak
metara daleko od mene kad sam mu
doviknuo Hvala i laku noć. Ne mislim da
je to što sam čuo od starca od nekakvog
ogromnog značaja, ali na mene su njegove
reči delovale tako da sam osetio izvesnu
jezu. Upoznao sam neposrednog svedoka,
nekog ko je lično poznavao Lotu i svojim
očima je video dok slika i dok šeta vrtom.
Upoznao sam dete koje Lota mora da je barem
jednom pomilovala po glavi. To dete,
sad već starac, s kojim sam bio lice u lice,
mogao bi biti poslednja još živa osoba koju
je Lota dodirnula.
Lavandu sam držao na stočiću, po-red
knjige s reprodukovanim Lotinim životopisom,
u iznajmljenoj sobi u kojoj sam
noćio. Osušila se i ja sam od nje nevešto
ispleo venčić. Još ga imam. Držim ga
među čistom posteljinom i ponekad, u snu,
osećam miris izmrvljenih listova i cvetova
i čujem šum mora koji je lavanda nekako u
sebe upila.
Lota i Aleksandar odvezeni su s Rivijere
u Dransi, u sabirni logor nedaleko od Pariza.
Desetak dana potom, oboje su, u nakrcanim
vagonima, upućeni u Aušvic. Čim je tamo
stigla, smoždena, sve vreme stojeći u vozu,
među ljudima koji su umirali na putu, 12.
oktobra, odmah su je, trudnu već četvrti mesec,
uterali na „tuširanje“ u gasnu komoru
koja je radila danonoćno. Ni Aleksandar nije
dugo poživeo. Tek još nekoliko nedelja. Iscrpljen
prisilnim, neizdrživim radom, umro
je prvog dana Nove godine.
Kad sam pre dvadesetak godina pokušavao
da u berlinskim policijskim arhivima
pronađem lutkina pisma, koje Dora ipak
nije uništila nego su joj konfiskovana prilikom
pretresa stana, pri čemu mora da su
gestapovci smatrali da mora da ih je pisao
zagoreli režimski neprijatelj i da su ta lutkina
pisamca opasni spisi, u Vilandovoj ulici
naišao sam na mesinganu ploču na kućnom
zidu, na kojoj je stajalo da je u toj zgradi
živela Šarlota Salomon. Radoznao, tako
sam i saznao za njenu neviđenu autobiografiju,
koja mi je delovala kao slikoviti filmski
scenario. Otuda posveta na „Priči moga
sina“ koja govori o udesu isluženih filmskih
rekvizita. Posveta je bila putokaz za sve
neizrečeno. Zatim, pretprošle jeseni, dok
sam stojao na mostu preko jednog od amsterdamskih
kanala, preko puta Rembrantove
kuće, i zurio u Šlajz Svetog Antonija, dok
su u obližnjem kafeu, smeštenom u bivšoj
karauli iz koje se svojevremeno otvarala,
zatvarala i nadgledala ustava, proslavljali
nečije venčanje, a meni je kroz glavu proletelo
da su ovi gradski kanali nalik paukovoj
mreži i da sam se nehotice zatekao baš u
njenom središtu, mesečarski sam se uputio
dalje, niz ulicu, prema skveru Vaterlo, i posle
stotinak metara naišao na monumentalne
četiri sinagoge, ušao sam u prvu. Rekao sam
sebi naprosto uđi. Na ulazu je bio istaknut
plakat s velikim ispisanim slovima DELO U
NASTANKU i još neki podaci koje nisam ni
pročitao, zanesen reprodukcijom nekako mi
poznate devojačke glave iz poluprofila. Devojci
je kosa začešljana iza ušiju. Okrenula
je pogled ukoso i gledala ravno u mene.
Ušao sam, i tako je počela ova priča
iza „Priče moga sina“. U sinagogi sam otkrio
izloženu autobiografiju Šarlote Salomon,
sa sve grafitnim skicama za planirane
gvaševe. Ti listovi su nastali iz života, bili
su život, ali možda i pozorište, raspevano,
razigrano, i na tim listovima još živa Lota,
kad je već drugačije nema, ugušena. Ali,
sad su te stotine i stotine listova i deo mog
života, ili moje priče, još u rasutom, recimo
neispričanom stanju i koja je stoga takođe
prozirna poput onog lista u rukama naslikane
Šarlote Kan, pa iza te prozirne priče možda
prepoznajemo šta bi sve moglo iz života da
bude ispričano u njoj, pošto je ostavljam na
pola puta između priče i života. Ako ćemo
pravo, svaka priča može biti život i svaki
život priča.
Podijeli.
