Jovica Aćin – DOZVOLA ZA BICIKLO
Novi roman srpskog pisca Jovice Aćina pod naslovom “Dozvola za biciklo”, objavljen je u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Izdavač knjige je Milorad Popović, a urednik Goran Martinović. Knjigu je likovno opremila Ana Matić.
ODLOMAK
Lep sam ili ružan, kako za koga, ali nisam zainteresovan za svoje obličje, niti marim za svoj lik koji ovde vodi priču, a još manje se pitam šta je sa mnom u svim nadalje saopštenim događajima i zašto se u njima prećutkuju potankosti o mome identitetu. Zapravo možda fizički uopšte i ne postojim nego sam samo pusta sanjarija odbačene mehanike koja tavori u vlažnom podrumu. Ali zbog toga nisam nimalo zabrinut. Baš me zabole bubreg ili zupčanik, kako bi to neko rekao. Istina je da sam ovo sastavljao godinama, kao beočuge pokidanog lanca, ali važnije je da sam to činio i smišljao isključivo na ulici, u šumi, na prašnjavim poljskim putevima, na planinskim stazama, pored morske obale, pa i dok sam prelazio kaljuge i peščare. I ja smatram da su vredne jedino one misli koje su nastale dok smo hodali ili, u mome slučaju, kretali se na točkovima; sve ostale koje su nam došle dok smo sedeli ili čak ležali u postelji sušto su ogrešenje o nepisane zakone stvaranja sveta. Jedno valja znati: onaj ko ovde govori, i o kome se malo zna, toliko malo da to može biti ništa, to sam ja, Bicikl, mada u varljivim i zagonetnim pojavama. Sve su to moje lične slike. A kakve bi drugačije i bile nego lične? Kad počnu da vas optužuju, kao što su mene, za neočekivana otkrića i falsifikate, ne ostaje vam drugo nego da pokušate da potegnete svoje lične veze ni s kim drugim nego baš sa onim na čije se ime pozivaju ocrnjivači i tužioci. Da ih potegnete ili uobrazite, svejedno, jer nijedna od tih odbrambenih operacija, oduvek trpeći silne poraze u istoriji, neće imati efekta na krajnji ishod stvari. Presudu donosi, prema pravilu, uvek neko ko je apsolutno neupućen u aferu. Dugo sam se družio sa doktorom K. Da, to je onaj za koga su mnogi čuli, a malobrojni su oni koji ga istinski poznaju. Jednom davno sam naišao na fotografiju njegove sobe u stančiću koji je on iznajmio u praškoj Ulici alhemičara što se pruža duž severnih zidina zamka Hradčani. Pogled mi se najpre zadržao na zidu. Na njemu je, na kukama, visio bicikl. Odmah sam se prepoznao. Bio sam nalik raspeću na belo okrečenoj pozadini. I odmah sam, umesto da zajaučem što sam obešen na zidu, pomislio: „Zar je on bio biciklista?“ Možda je radi fizičkog vežbanja, razborit i istrajan kakav je bio u pogledu svog zdravlja, što ga je naposletku, pošto je redovno pio neprokuvano kravlje mleko, svalilo u smrtonosnu bolest, svakodnevno vozio bicikl gradskim ulicama? Voleo je da pliva, vesla (između brana na Vltavi, ispod mostova, često se pruživši po dnu čamca kao da je već mrtav i leži u kovčegu zureći u nebo i gledajući na svet onako kako bi to mrtvac činio), pa je i jahao, skijao, igrao tenis… Išao je na adu Primatoren do koje je stizao biciklom, s teniskim reketima pričvršćenim na guvernalu. Kad bi najzad stigao tamo, prevezen redovnim brodićem, silazeći s bicikla, stidljivo bi objašnjavao da je zakasnio zbog svoje nedeljne toalete. Ta toaleta je kod njega uvek bila brižljiva i nikad je nije preskakao. Veoma je brinuo o svojoj odeći i ličnoj higijeni. Ponekad bi celo popodne utrošio na svoju kosu, četkajući je i slažući gotovo vlas po vlas. A onda sam zamislio kako bi to bilo da nisam više bicikl dvosed, zvani tandem, na kojem bi on sedeo napred, poglavito zanemarujući pedale, stopala udobno smestivši na kosi nosač rama, i upravljao vožnjom, a ja bih sedeo pozadi njega, gledao mu u leđa, zaštićen tako od vetra koji je njemu duvao u lice, i zdušno i poletno okretao pedale za obojicu. Onda sam taj izmišljeni bicikl još zamislio kao čamac nasred pučine: doktor K. bi bio njegov kapetan, kao iskusan morski vuk, a ja veslač nalik nekadašnjim okovanim veslačima na galijama. Od te slike sam smesta odustao, jer je kapetan čamca ne zaslužuje, budući da on, vešto kormilareći, spasava veslača od utapanja u okeanu, koji nam je zaleđen u grudima, a ne obrnuto. Ipak, nisam propustio ni da bude obrnuto, veslač vadi kapetana iz morskih dubina, a ja na biciklu tandemu sedim napred i upravljam, što je iščašeno, jer kako i da ne bude kad je sam bicikl zaseo na sebe i odlučuje o putevima i smeru vožnje. Iz tog prizora, koji me je terao u smeh, potekao je i ovaj kaleidoskop od komadića u kojima se više ili manje pomalja lik doktora K. Godinama se to razrastalo, podsticano osobenim ludilom koje me je obuzimalo, ma koliko god da sam mu se ja opirao. Bilo je to kao niz zasebnih snoviđenja, koja su mi ponekad ličila na sve drugo, a nimalo na mene. Bile su to razmetnute kosti nikad sklopljenog i okoštalog skeleta. Pritiskale su me poput nepodnošljivog bremena koje sam naposletku mogao samo da stresem s leđa i rasejem. Ne mari ako sam neki deo zagubio u tamama svog tavorenja u podrumu otkuda me je ipak izneo gazda na svetlo dana, pa sam svoje putovanje kroz noć nastavio i kroz dan, jer kosti koje sam pronašao u hrpi svojih papira umele su da dospeju do cilja i tako, u neku ruku, u trci s vremenom, pobede za prsa one izgubljene ili zaboravljene delove. Kad se osvrnem, mogu ipak da uskliknem: kako je samo bilo lepo biti bicikl i istovremeno biti njegov vozač! Vrteti se u krug, a ipak odmicati. Svako odmicanje, naročito ovo, može biti tek privid. Ali, svejedno, i tada deluje kao istinsko, a meni je i toliko dovoljno.
O AUTORU
Jovica Aćin je rođen 1946. godine u Zrenjaninu. Svojevremeno je zbog tekstova u Studentu privođen i osuđivan, a list zabranjivan ili povlačen iz prodaje i spaljivan od strane tadašnje vlasti. I kao urednik časopisa “Delo” bio je često pod prismotrom, i saslušavan od strane ondašnje političke policije. Uprkos političkim prijetnjama i zabranama, uz ostalo, priredio je u Srednjoj i Istočnoj Evropi prvo izdanje važnog djela o logorskom sistemu, Solženjicinov Arhipelag Gulag, i to srpsko izdanje je u španskim novinama proglašeno jednim od deset najvažnijih događaja te godine u svijetu. Preveo je na više od četrdeset klasičnih i novijih književnih i filozofskih djela sa njemačkog, francuskog i engleskog jezika. Živi i radi u Beogradu. Član je Srpskog književnog društva. Objavio je značajan broj knjiga priča, eseja i romana, među kojima su najpoznatije “Ko hoće da voli, mora da umre“, Stylos (Novi Sad), 2002; „Mali erotski rečnik srpskog jezika“, Stylos (Novi Sad), 2003; „Dnevnik izgnane duše“ (novela), Stubovi kulture, 2005; „Pročitano u tvojim očima“, u dva izdanja: Stubovi kulture 2006. i 2007; „Ušće Okeana“, Geopoetika, 2012; „Jevanđelje po magarcu“, Kulturni centar Novi Sad, 2013. Dobitnik je važnih književnih priznanja, među kojima je najvažnije regionalno priznanje Njegoševa nagrada, koju je dobio 2020. godine.
