Ravnomerni otkucaji sata sa udaljenog crkvenog tornja poremetili su tišinu koja je do tog trenutka vladala u stanu. Starica je podigla pogled sa knjige koju je čitala i zagledala se u nebo bez i jednog oblačka. Stari časovnik je oglašavao podne i ona je pomislila kako bi mogla da pođe u šetnju. Položila je knjigu na stočić prenatrpan lekovima, ostacima keksa i njenim nakitom, napravljenim od srebra i ćilibara, s naporom je ustala i uputila se ka izlazu.

Čim je kročila na ulicu, zastala je. Sunce je bilo toliko jako da je zatvorila oči. Vidno polje joj je na tren ispunilo bleštavo crveno jezgro, koje se čas približavalo a čas udaljavalo, pulsirajući u nekom svom ritmu, pa se povuklo. «Julska žega u ovom gradu zna da pretera», zaključila je u sebi pa je nastavila da hoda prema keju.

Šetalište je bilo prazno. Sem par biciklista, nikog drugog nije bilo na stazi. Lagano je prelazila poznati put, klizeći pogledom po opuštenim granama vrbe, listovima topole koji su blago treperili nošeni jedva primetnim vazdušnim strujama, pa po rumenoj krošnji drveta čije ime nije uspela da otkrije. Vitko i gordo – bar tako joj je izgledalo – ovo drvo se uzdizalo iznad okolnog gustog zelenila, stremeći u visinu i štedro nudeći suncu svoje lišće nesvakidašnje, kadifene, boje.

Njenu pažnju je privuklo i široko deblo sa desne strane puta. Prišla je, ispružila dlan i dodirnula hrapavu koru, diveći se napetim linijama krivudavih brazdi i ogromnih čvorova rasutih do visoke krošnje. Postojano i tako mirno, ono je oko sebe širilo spokojstvo i vedrinu. Slab osmeh je ozario njeno još uvek lepo, iako uvelo lice.

Starica je desetak sekundi držala ruku na stablu, pa je nastavila dalje.

Omorina je pritiskala, otežavajući disanje. Posmatrajući drhtavu igru senki po tlu, njoj se najednom učinilo da se kreće prostorom koji postoji sam za sebe. Izdvojen. I poseban. Kao da je bludela, mislila je, svetom koji samo liči na onaj stari, dobro znan i poznat. A da je on zapravo drugačiji. Nalik snu. I pričini.

Tamna senka je preletela preko staričinih očiju boje lešnika. Nije bila sigurna da li je to novo, a staro osećanje iznedrila sunčeva koprena kojom je bila obujmljena tu, na keju, ili dugi samotni sati u njenom stanu. Zatečena ovim mislima, nakašljala se dok joj se na licu pojavila neka neobična tvrdoća.

Pogledom je potražila dve divlje plovke. Kad ih je ugledala, izvadila je iz džepa kesu sa ječmom i ispraznila je. Ove plovke je hranila čitavo leto, uživajući u divnoj boji njihovog perja i halapljivosti. I u tom času je posmatrala tamnozelenu glavu, svetlosivi trbuh i smeđa prsa krupnije ptice. Kad je poslednje zrno nestalo u žutim kljunovima, okrenula se i uputila ka svom omiljenom mestu.

Prišla je reci, s naporom se sagla i sela. Na mutnoj zelenoj površini poigravala je vitka kontura mosta. Čulo se i ujednačeno cvrčanje cvrčka. Nekoliko svetlosnih mrlja je poigravalo kraj njenih oteklih nogu – to se, visoko gore, Sunce probijalo kroz krošnju razgranatog drveta.

Kad je grana, ko zna gde i kada otpala, lagano prošla sredinom reke, najednom se prisetila reči koje je, nekad davno, pre više od pola veka, pročitala. «Voda reke koja prolazi prva je koja dolazi i poslednja koja odlazi», pisao je Efešanin Heraklit. Sada je ona shvatala šta je taj mudri Grk poručivao, pomislila je odsutno spuštajući prerano otpali list u vodu. Posmatrala je kako se on neko vreme bori s jakim vodenim strujama pa se gubi iz njenog vidnog polja. I žuto lišće nestaje u maglini nepovrata, nerazgovetno je promrmljala i jedva primetno klimnula glavom. Kad je ustala i lagano krenula nazad pogledom je okrznula mladića koji je crtao grafit na visokom zidu, podignutom duž čitavog keja. Mladić je sprejom nanosio srebrnu boju, potom se udaljio jedan korak i, iskrivivši malo glavu, znalački odmeravao svoj rad.

Tokom godine on je na ovom zidu naslikao desetak ogromnih slika. Nesputan dimenzijama i neograničen formom, nastojao je da na kamenu podlogu prenese – korišćenjem bujnog kolorita i obrisa figurativnog – vlastite zanose i prizore iz mašte. Stalno je istraživao nešto posebno i drugačije, isticalo je par kritičara, koji su pristali da se spuste do keja i vide naslikano. Uporno je težio da u svesti posmatrača otvori nove perspektive, naglašavali su drugi. Kao da je na svojim zidnim slikama izdvajao ono što je trenutno u vremenu. Pa je te prolazne trenutke preobličavao u trajni doživljaj.

U mladićevim očima se odražavalo ogromno lice čoveka. Nepoznati je, s iskrivljenim osmehom u uglu usana, posmatrao udaljenu belu konturu. Nalik smrti. Mladić je prišao i oko usana dodao tirkiznu, ističući podsmešljiv stav naslikanog prema silueti. Zadovoljan urađenim, još jednom je poluzatvorenim očima obuhvatio sliku.

Dok je mladić dovršavao grafit, starica se udaljavala stazom. Gužvajući vrh pamučne bluze, premišljala je o oporom mirisu vlage i tišini koja je čeka u stanu.

Podijeli

Komentari su suspendovani.