Dragana Kršenković Brković: Gubeći sebe
„Sve će od sada biti drugačije“, pomislila je Laura. Pritom je i ramena malo ispravila.
Ponosna i vitka, naslonila se na ogradu palube. Oko nje se širila bezmerna plavet. Nebo je bilo bez oblaka. Voda je svetlucala. „Ova divna igra svetlosti! I sve ove svetlosne iskre!! Sjaj putuje po Sredozemnom moru!”, još je pomislila. Bila je radosna. Bila je srećna i puna poleta.
Laura nije mogla da se seti kada se poslednji put tako dobro osećala.
Već skoro dve decenije ona je radila u neuglednoj kancelariji, u odeljenju za naplatu poreza na nepokretnosti, čija su dva prozora bila okrenuta ka zidu susedne kuće. Ekran komjutera, brojke i poreske stope, skučen prostor i teskoba, sve to je kvarilo njeno raspoloženje.
Srećom, u dvorištu je rastao jedan kesten. Da nije bilo njegove bujne krošnje, koju bi često čežnjivo pogledala sa svog radnog mesta, Laura nije bila sigurna kako bi njeni radni dani izgledali. Vreme zna da mili kada osetiš da nisi na svojoj stazi… Da si nekako zalutala… I da si na mestu kome ne pripadaš… Čoveku se tada lako učini da su dani koji prolaze zaludni.
Pripeka od sunca zasmetala je Lauri. Rukom je zaklonila oči, ali sve pred njom i dalje je titralo. Nije se okretala. Znala je da na palubi sedi nekoliko putnika. Uglavnom je to bio svet s ostrva. Svojeglavi i ćutljivi, meštani su se klonili stranaca. Prošle su decenije, na ostrvima se život promenio, posebno od kada su trajekti počeli svakodnevno da dovode turiste, pa opet… Ostrvljani su ostali podozrivi. Nisu voleli da tamo neki tuđini nadgledaju njihov život. Više im je prijalo da žive povučeno, u nadi da će tom tajnovitošću sačuvati sve što su generacijama voleli.
Ostali turisti, pristigli iz svih delova sveta, spas od vrućine potražili su u prostranom restoranu. Na putnički brod Hellenic StarFerry, ‘Helenski zvezdani feribot’, ukrcali su se u luci Lavrion, jednoj od tri glavne luke u Atini. Tim brodom je trebalo da stignu do odabranog ostrva. Sva ta veća i manja ostrva arhipelaga razbacana su u prečniku od par stotina milja, većina je to pročitala u brošuri, koja je im nudila potrebne informacije o ovoj zemlji.
Svi na brodu su verovali da ih očekuju uzbudljive pustolovine. Upoznaće ostrvo. Otkrivaće kulturno nasleđe. Susretaće meštane. Uživaće u hrani, u dodiru finog peska i tople vode, u opojnom mirisu divljeg cveća koje raste u brdima… Neka vedra atmosfera puna iščekivanja lebdela je u vazduhu.
Laura je pomislila na svog supruga Danijela. I on se priključio grupi u restoranu. Zar doista nije mogao da ostane na palubi? I podeli s njom ove trenutke? Njoj je sve na tom putu bilo posebno; on je sve vreme bio namršten. Ona je u svemu oko sebe videla trijumf vedrine, spokoja i lepote; on se, tmuran i razdražljiv, dosađivao… Malo se povila u ramenima od težine te spoznaje…
Kako se dogodilo da se ona i Danijel toliko udalje? I da zaborave na svoje razgovore? Tako bliske, uvek neposredne, bezmerno tople? Kada su to počeli da govore tajnovitim jezikom, koji je sav u polujasnim slikama? Loveći između redova pravo značenje onog što izgovore?
Negde je ona pročitala da „odgonetanje između redova nije ništa drugo do projekcija vlastitih misli“. Da, dobro se seća, tako je pisalo. Ako je to tačno, to bi moglo da znači da se njih dvoje – zapravo – i ne poznaju! Uprkos dve decenije dugom zajedničkom životu. I pored toga što su podigli dvoje dece. Ako je to tačno, ponovila je Laura u sebi, pri čemu se njeno lice najednom zajapurilo, njih dvoje su toliko dugo uronjeni u svoje samotništvo da to i ne primećuju.
Između redova… Između vremena…
Bio je to sažet, jasan i do bola precizan opis mesta na kome su se njih dvoje nalazili u tom času. A nekada… Nekada je sve bilo drugačije…
⸛ ⸛ ⸛
Bilo je leto, kraj avgusta. Laura je uskoro polazila na fakultet i svoje poslednje slobodne dane provodila je na moru. Posle plivanja, obično bi se zaputila ka obližnjem kafe baru. Taj omanji kafić bio je skriven u borovom šumarku, među stenjem koje se nadnosilo nad vodom. Imao je terasu okrenutu plaži. Duž tri strane terase, i to uz sam rub, protezali su se uski a dugi stolovi od drvene građe s neobrađenim ivicama. Ispred stolova nizale su se visoke barske stolice. Nad njima se nadnosilo granje okolnih borova. Ulazna vrata u lokal štitila je nadstrešnica. Na zelenom platnu, u donjem levom uglu, srebrnim slovima je bilo ispisano Biser Jadrana.
Vidno iscrpljena od plivanja, Laura je i tog dana odlučila da pođe do omiljenog kafea. Kraće senke su upućivale da je Sunce u zenitu, vreme koje se računa da je nešto oko podneva.
Hodala je lakim i gipkim korakom, uskom stazom koja je vijugala između stena. Pokretane maestralom, seni oko nje jedva primetno su treperile. Pod bosim nogama osećala je šljunak i sasušene borove iglice. Tu i tamo nagazila bi i na ljušturu školjke. Tada bi se začuo zvuk kvrckanja… Već u sledećem času taj reski šum bi uminuo… Ponovo bi zavladalo stanje sazdano od istog tkiva – od tišine, čekanja i nejasnih slutnji… Nebo nad Laurom se žarilo. Vrelina je opijala. Daleko iz pozadine, do nje je stizao prigušeni žagor plivača. Iako se avgust bližio kraju, leto je bilo u punom jeku.
Lauru su na terasi dočekali tišina i tamnozeleni mir borika. Nije bilo posetilaca. Odabrala je mesto u uglu i naručila sok i sladoled. Na koži je osećala blago zatezanje od morske soli.
Bila je opuštena, bez nekih posebnih misli. Njen pogled je klizio od mora, koje je blještalo u milionima iskrica, preko jedrilice, koja se lagano pomaljala iza udaljenog rta, do vitke žene ogrnute laganim šalom.
Ta nepoznata žena, u ranim tridesetim godinama, već neko vreme je stajala u plićaku, zagledana u daleku liniju horizonta. Laura je pratila igru maestrala i meke, nežne i prozračne tkanine dugog šala. Vetrić je krajeve nadimao i podizao uvis, načas ih je zadržavao u visini, pa ih je spuštao na ženino lice… Ta nevina igra letnjeg vetrića i providnog vela davala je ženi neki tajnovit, Laura bi rekla i zagonetan, izgled.
− O čemu razmišlja ova žena? − prošaputala je Laura. – I sama obavijena velom tajni?
Pomirljivo je slegla ramenima. Iako bez nekog posebnog životnog iskustva, ona je shvatala kakav je poredak stvari. Istina o nekom čoveku teško da se može razotkriti.
Oglasila se sirena. Taj visoki ton trgao je Lauru. Pogledala je preko ramena. U daljini je ugledala siluetu brodice, koja je služila za kraću plovidbu po Bokokotorskom zalivu. Ranije bi obično poželela da se nađe na nekom brodu i pođe… negde… U neke nove i nepoznate krajeve. Bila je željna uzbuđenja. Mamile su je avanture. Sada je samo otpila gutljaj soka… Možda je to učinila zbog umora. Možda i zbog vrućine. Toplota stvara tako ugodnu omamljenost. Odmahnula je rukom. Bila je suviše troma i usporena da o tome razmišlja.
Pogled joj se zaustavio na praznom gnezdu. Napravljeno od sitnih grančica i perja, gnezdo je bilo skriveno među žbunjem, u pravcu grebena s njene desne strane. „Da li je ovo gnezdo galeba? Ili divlje grlice?“, rasejano se zapitala. Mogla je da zamisli te ptice kako se ujutru bude… Nekad čavrljaju razdragano, nekad vrište kreštavim glasom. Bio je to njihov odgovor suncu, prozirnom azuru i postojanju, kao odziv na lozinku. Ili, kao tajni znak prepoznavanja… Dok su joj misli tako bludele, poigravala se s niskom korala na grudima. Laura je volela tu svoju ogrlicu.
Iznenada je začula dubok i prijatan muški glas. Nepoznati je iza njenih leđa govorio nekako uzvišeno i svečano, kao da stoji na sceni teatra, a ne na terasi kafića na morskoj obali.
− Lauru, čuvenu po svojim vrlinama, i tako dugo slavljenu u mojim stihovima, prvi put sam video u svojoj ranoj mladosti, godine Gospodnje 1327, šestog aprila, u crkvi Svete Klare u Avinjonu, u rani jutarnji čas.
Laura je odmah prepoznala reči Frančeska Petrarke.
Dopalo joj se kako su pesnikove reči kazivane. Sve je zvučalo poput muzike. Melodija tog recitovanja – puna ritma, gotovo pevljiva – dizala se i spuštala, postajala je glasnija, na momenat i nemirnija, da bi na kraju utihnula… Slušajući Petrarkinu ispovest, pred Laurinim očima je zalelujala slika nepoznatog predela. Bio je to prizor neizmernog plavetnila; u toj plaveti sve je bilo bisto i vedro i jasno i kristalno čisto… Nasmešila se. Pesnik iz Toskane je i ranije budio u njoj potrebu da sanja dok je budna.
*
Iako se Lauri svidelo ono što je čula, ona se nije pomerala. Nešto u njoj se opiralo. Možda je zato nesigurnim pokretom trgla glavom, kao osoba kojoj dosađuju i koja želi da je ostave na miru. Bila je zbunjena. Njene misli su letele. Ko danas govori stihove pesnika iz četrnaestog veka ? I to na plaži? Niko.
Ona je znala ko je Petrarka. Učili su o njemu na časovima književnosti u srednjoj školi. Sve što je bilo u vezi s tim Toskancem njoj se dopadalo. Soneti i balade. Legenda o ljubavi na prvi pogled. To što je pesnik voljenu ženu video kao izvor svetlosti, i svih vrlina, i svog savršenstva pod nebeskim svodom. „Eto“, mislila je ona u tim danima, „u životu je moguće i to da se desi. Da postaneš nečija prva ljubav, koju taj neko čuva u sebi do svog poslednjeg daha.“
Ta Laura je bila devojčurak, sklona maštanju i zanosima. Laura koja sedi u kafe baru Biser Jadrana je starija. Ovoj, zrelijoj, Lauri razboritost govori: u prizoru na terasi – s njom, s nepoznatim i s Petrarkom – sve je nekako preterano. I sladunjavo! (Da, to mora da doda.) Sve podseća i na pozorišni performans. I to ne naročito dobar!
Pa, ipak… Ipak!… U Lauri se pomaljao jedan drugačiji glas. On je podsetio da neki tuđinac kazuje njoj, Lauri, Petrarkine reči posvećene voljenoj Lauri de Noves! To je bilo nešto novo… Nešto obećavajuće… Zašto onda da ona drhti od nevidljivog a mogućeg udarca? Zbog čega da unapred strepi?
Jer, Laura je od malena slušala upozorenja. „Tako u životu biva. Ljudi se rode i čitavog života drhte od bolnih gubitaka“, ponavljala je njena mama, ali i svi koji su je voleli… Laura je zastala. Da li je to neminovno? I da li se to događa svakom čoveku pojedinačno? Ako je tako, da li će i nju obeležiti bol? Stradanje? Možda tuga ili nepravda? Kako da to sazna kad ima tek osamnaest godina, četiri meseca i još koji dan više?
Na sve te bojazni i sumnje, onaj drugačiji glas u njoj došapnuo joj je. „Nedaće i patnje se mogu, ali i ne moraju pretrpeti! Kad je tako, zašto onda da odbaciš sve što bi se moglo dogoditi? Tu, kraj mora, na terasi kafe bara? Dan je sunčan. More blista. Sjaj stoluje nad čitavim krajem. Nepresušni su to izvori radosti.“
Kao da nije bilo kraja ovim njenim uskomešalim osećajima, Laura je začula u glavi i mutni glas svoje majke. On je iznova podsetio: „Budi oprezna! Čovek pati od pamtiveka.“
Pomislila je. Izgleda da se mamin glas nastanio u njoj. Ko zna kad se to dogodilo. Ko zna u kom trenutku. Tih i neupadljiv, on miruje unutar nje. Javlja se tek kad bi je obuzeo nemir. Kao što se dešavalo u tom času, na terasi kafea Biser Jadrana. Mora da je tako, zaključila je Laura, gledajući novim očima na sve što joj se događa.
Braneći se od navale svih tih protivurečnih osećanja, na Laurinom licu se ukazala neka slabašna grimasa. Na tren je i ramena malo povila. Ostavljala je utisak da se sva u sebe zatvara.
Naprasno, i bez najave, Laura se naljutila. I to na samu sebe. Pa ona nije u stanju da se nosi sa svojim nasleđem! Koje vuče sa sobom poput kakvog nevidljivog kofera, moguće još od malih nogu! Bila je slaba. Bila je ranjiva… I to joj se nije dopalo…
Želela je da vidi sebe kao snažnu ženu, koja je spremna na sve. Čak i da poleti s vrha jarbola, ka oblacima, do zvezda! Ili, kao ženu koja luta za posebnim, a strašnim misterijama kojih možda i nema, a koje ona ipak žarko želi da pronađe… Dopala joj se ta slika nje same…
Ispravila je leđa. Ponosna i mirna, nabranih obrva, malo je i rame podigla. Ona mora svoj prtljag (sva ta upozorenja koja je slušala, i svu prestrašenost životom koju su u nju usadili) da ostavi tamo gde i pripada – u senci jednog nemilog (I dosadnog! Da, to posebno!) viđenja života.
S tim mislima, lice joj se opustilo. I prirodno rumenilo se, od olakšanja, vratilo na obraze.
*
Mladić se pognuo nad Laurom. Osetivši topli dah na svom vratu, ona se povila ka stolu. Grubi brid stola odmah je ostavio otisak u njenoj koži.
Svojeglavo Laurino srce počelo je uznemireno da kuca.
− Vezale su me, Gospo, oči vaše… – tu je Laura okrenula glavu i preko ramena pogledala uvis, u govornikovo visoko čelo i crne, malo izdužene oči, koje su je prodorno posmatrale. U istom trenu, od tog Laurinog naglog pokreta, nepoznati se trgao i uspravio. Iako malo zbunjen, nastavio je da govori, sada za nijansu sramežljivije, što Laura nije očekivala. – Pred vašom strelom, ja ni lúk ne uzeh.
Nastala je tišina. Kroz Laurina malo otvorena usta mogli su se nazreti blistavo beli zubi.
Mladić se predstavio. Njegovo ime je Danijel. Diplomirao je na Fakultetu za informacione sisteme i tehnologije. Ali, Laura treba da zna. Njegova ljubav je poezija, umetnost i sve ono što „hrani čovekovu dušu“. Kad je čula te reči, koje je sretala samo u knjigama, Laurine zenice su se raširile od čuđenja. Primetivši njenu reakciju, a valjda i u želji da se predstavi u što boljem svetlu, Danijel je to ponovio na francuskom: „nourrit l’âme humaine“. Potom je seo do Laure i naručio piće. Nakon početne nelagodnosti, njihov razgovor je nastavio neusiljeno da teče.
Vreme je neosetno teklo. Kafe bar Biser Jadrana se punio i praznio.
Na dnu Laurinih plavih očiju odbijao se praznični sjaj sutona, koji se razlio preko pučine, do polovine neba. Miris borovine golicao je njene nozdrve. Prsti su joj bili nemirni. Igrala se s ogrlicom od korala ili je noktom grebla nalepnicu s konzerve sa stola za kojim je sedela. U toj limenoj konzervi neko je zasadio crveni karanfil. Evo novog branda u gajenju cveća, proletelo je u Lauri, ali je odmah na to zaboravila.
Njih dvoje su satima pričali. O pesniku iz Toskane i njegovom „eteričnom snu o Lauri“, te reči je upotrebio Danijel. O pitanju starom koliko i svet: da li postoji večna ljubav? Ili je večna ljubav plod čovekove mašte, i žudnje, i želje, i izgaranja, i strasti? Dotakli su se i kitare sa sedam žica, koju su helenski pisci često pominjali pevajući o zaljubljenima.
− Treba poći na grčka osrtva i potražiti svirače na toj prastaroj gitari – neočekivano je rekao mladić nekim tonom između zanosa, usklika i prigušene sramežljivosti. – Kažu da ih i danas ima. Verovatno sede u senci maslina, pevaju pesme slavne Sapfo i prate sebe na kitari.
Tako je neosetno Danijelov svet postajao i Laurin svet.
⸛ ⸛ ⸛
Kad su uplovili u luku i smestili se u hotel, Laura je predložila da njih dvoje pođu u razgledanje Starog grada. Tu bi mogli da se raspitaju da li na ostrvu neko svira na kitari. Danijel je s čuđenjem pogledao, ali ideja mu se dopala. Po senci koja je preletela preko njegovog čela, Laura je zaključila da se on prisetio svojih reči kad su se prvi put sreli.
− Da, gospođo, mi imamo profesionalnog kitaristu – spremno je Lauri odgovorio jedan meštanin, mlađi čovek preplanulog tena. I glavu je ponosno podigao dok je izgovarao: – Ne, gospođo, on ovih dana svira na karnevalu. Možete i vi poći da ga čujete. To ostrvo je blizu, ni pola sata vožnje – dodao je poverljivim glasom, kao da otkriva neku tajnu, pa se udaljio.
Danijel je pogledao Lauru ispod oka. I lice je iskrivio u osmeh. Lauri nije bilo jasno da li se on zabavlja ili podsmeva. Ona je podigla jednu obrvu. Malo je i usne nabrala… Crvena u licu, požurila je napred…
Lutajući uskim ulicama istorijskog jezga koje se nalazilo na jugu ostrva, Laura nije mogla da uživa u onome što se otkrivalo njenom pogledu. Dok joj je pogled klizio od divnih kamenih ploča pod nogama do plavih ulaznih vrata u belo obojene kuće pored koje je prolazila, ili dok je rukom sklanjala povijenu granu bogumile prekrivenu grimiznim cvetovima, mislila je samo na svoj plan.
Ona i Danijel na ostrvu. More. Sunce. Kitara i lirika pesnikinje Sapfo. I, Danijel bi se prisetio vremena koje je prošlo. Svoje mladosti. Svog zanosa… očaranosti… ushićenja… Taj unapred utvrđen plan trebalo je da im pruži novu šansu da obnove bliskost, i da ožive svoju strast… Nije uspela u tome. Danijel je bio pored nje, a opet daleko. Ćutljiv i osoran. Ravnodušan za sve što ona želi. Nezainteresovan za ono što je njoj bilo potrebno.
Laurin pogled je zamutila nemirna senka.
Posle par sati, oni su se vraćali u hotel. Hodali su lagano, u tišini, oboje zamišljeni. Nisu ni primetili kako se blistavi sjaj sutona lagano gasi na otvorenom moru.
*
Sutradan, tokom doručka, Laura je upitala Danijela gde želi da pođu.
– Dan je divan. Vetrić stalno piri s pučine. Sve mami, sve doziva – još je kazala s nekim posebnim zanosom, pa je naglo ućutala.
On je pogledao ispod oka, podižući usnu u neki nadmen osmeh. Ništa nije rekao. Samo je ustao i pošao do hotelske bašte. Odabrao je mesto ispod široke krošnje jasena. Zapalio je cigaretu i počeo da prati košarkašku utakmicu. Ispred njega, nevelika grupa je već sedela ispred TV ekrana i glasno komentarisala tok igre.
Laura je ostala u restoranu, s gorkim osećajem u ustima. Veliko putešestvije, koje je pažljivo mesecima pripremala… I to ostrvo… Koliko juče, sve je bilo divno. Na brodu je poželela da se, kao u mladosti, vere uz stenje, i da se baca i prevrće u vodi. Bila je nestrpljiva da se igra i pravi čuda… Tog jutra, tek je završila doručak a ostrvo joj se činilo kao neki zatvor.
Ta misao je trgla. Ustala je i krenula ka izlazu.
Danijel je ispijao kafu dok su nemirne seni poigravale po njegovoj odeći. Kad je ugledao Lauru da prilazi, ispružio je noge. Sunce je odmah zahvatilo kraj pantalona od lana.
Ona je stala kraj njega, on je ćutao.
Istina je, pomislila je. On nije ni dobar, ni loš prema njoj. Ne meša se u njene stvari, niti se ona upliće u njegove… Iako njoj sve češće izgleda da on zaboravlja na nju. Ne jednom je uhvatila njegov pogled pun gorčine, kao da se pita šta on uopšte ima s njom i zašto je ona u njegovom domu. To otkriće je ispunilo iskrenim iznenađenjem.
Zašto mu ona sve prašta? I to godinama? Retko kad je to zapitala sebe. Usred svih čudnih iluzija, koje je uporno gajila a njena mašta obožavala, ona se teško snalazila u svemu tome.
On je mimo nje gledao u ekran. Pustio je da još malo željno iščekuje odgovor, da bi najzad rekao kako je taj njihov put uludo trošenje vremena i novca. On bi radije ostao da gleda utakmice sa svetskog prvenstva u košarci.
Ona ga je na časak beznadežno posmatrala. A onda se u njoj nešto pobunilo. Uzrujana, naglo se okrenula i zaputila ka Starom gradu.
*
U lutanju po ostrvu Lauri se pridružila Evelyn. „Zajedno smo stigle brodom, zajedno ćemo otkrivati ostrvo“, rekla je Evelyn prijateljskim glasom. Laura se nasmešila. Odmah je prihvatila tu vedru devojku iz „jednog uspavanog gradića na obali reke Yallowstone“, tako je Evelyn opisala svoj rodni grad u američkoj državi Montana.
Ostrvo su polako istraživale. Pronašle su ostatke tvrđave iz antičkih vremena, zarasle u makiju. Videle su kako se masline melju na veoma starom točku. Ušle su u napušten mlin, u zaleđu velikog maslinjaka. Probale su kozji sir. Osluškivale su kako cvrči prkose najgoroj žezi. Tada bi pod lišćem smokve ili u šikari pored druma potražile te pevače. U usamljenoj uvali su skakale s litice u more. Ronile su. I puno su se smejale.
„Borovi ne mirišu isto pored obale ili u unutrašnjosti“, rekli su im meštani. Kako ih je divni miris bora opijao, obe su zapamtile tu priču. „Obala miriše po šiblju, po makiji i rastinju, po borovima“, još im je otkrila jedna mlađa žena dok su zajedno hodale cestom jedan deo puta. „Miris će vam tačno reći na kom ste delu ostrva. Ne možete se nikad izgubiti“, dodala je ona. Po njenom glasu bi se reklo da je u priču bila sigurna kao u smenu dana i noći… Taj skriveni život ostrva posebno se dopao Lauri i Evelyn…
Putem je uglavnom pričala Evelyn. Tako je Laura saznala da je Evelyn završila klasične studije u Rimu, da istražuje stare jezike a da je njen boravak na tom ostrvu zapravo deo istraživačkog projekta za doktorske studije.
Laura je posmatrala tu vitku mladu ženu. Iako je Evelyn imala tek trideset i neku godinu, bila je jaka, bila je nezavisna, bila je dovoljno snažna da živi svoje snove… I Laura je to oduvek potajno želela, ali… Izgleda da se izgubila na svom putu.
Vrativši se iz duge šetnje, Laura se odmarala. Povijena u pasu, laktovima se naslonila na ogradu uz more. Na par koraka od nje, Evelyn je to isto učinila. Popodnevna tišina je vladala na molu. U neko doba, iz pravca naselja, sa zvonika se oglasilo zvono objavivši da je pet sati.
Laura se zagledala u svoj odraz u vodi. Nemirni talasi su u dubini rasuli njen lik na pregršt delova. Mnoštvo Laura se ljuljalo, nestajalo je, pa se pomaljalo, iznova je nadiralo i uranjalo u dubinu… Zapitala se. Koji od ovih delova je njen pravi odraz? I, šta to mnoštvo Laura uopšte znači? Obuzeta tugom, zabacila je glavu unazad. Sada joj je pogled počivao na tamno-modroj pruzi horizonta. Dok se, posle naglog pokreta njene glave, zlatni lančić još uvek klatio u vazduhu, nova pitanja su u njoj nagrnula. Šta ona to radi? I zašto je uopšte došla na to ostrvo?
Kao da čuje njene misli, Evelyn je progovorila.
− U traganju za majušnim odsjajima sreće… To bi mogao biti odgovor na pitanje zašto svi imamo potrebu da lutamo po udaljenim morima i nepoznatim krajevima širom sveta.
Ugledavši čuđenje u Laurinim očima, Evelyn se trgla. Pročistila je grlo i rekla:
− Sutra idemo do Smaragdne špilje… Ako je verovati pričama, ona krije mnoga čuda.
⸛ ⸛ ⸛
Stojeći ispod špiljskih ukrasa koji su visili sa stropa najveće galerije Smaragdne špilje, Laura je najednom postala svesna spokojstva koje je proželo. Mogla je taj osećaj da uporedi samo s prirodnom srećom iz dana svoje detinje sigurnosti. Sav onaj nemir i teskoba, koji su je godinama opterećivali, nekim čudom su u tom času nestali. Bila je mirna i spokojna. Bila je opuštena. Toliko je to bilo neočekivano da se Lauri pričinilo kao čudo.
Da li zbog tog novog, a starog osećaja u sebi, ili, možda, zbog sigurnosti koja je prožela dok je stajala na sredini galerije, unutar špilje kao unutar tople utrobe, tek, u Lauri se javila nova misao. Ona je umorna od svega. Posebno od osame koja je dugo, jako dugo tištala. Poželela je da sve ostavi iza sebe. I da ponovo bude Laura iz svoje mladosti. Ta Laura je bila srećna. Ta Laura je bila vedra i ozarena… Zato… Ako treba da povrati svoj mir a da pritom bude sama, neka tako bude. Sin i ćerka će to razumeti. Njih dvoje završavaju studije. Oboje će uskoro krenuti svojim putem.
Zastala je na čas, odmeravajući svoju odluku. Onda je klimnula glavom i prošaputala:
– Biće nama dobro.
U tom času sa svoda je pala nova kap. Laura je osluškivala kako kap ponire u dubinu, i kako se raspršuje na kamenom podu… Taj prizor je u njoj odjeknuo kao neka volšebna tačka na odluci, koju je upravo donela.
Pre nego što je krenula nazad, ka hotelu, Laura je još nešto primetila. Pa ona u svom uhu više nije čula glas svoje mame! Onaj isti glas koji je čitavog života upozoravao, i sputavao, i zatvarao u sebe. Utihnuo je plahovit i neobuzdan mamin glas, koji je učinio ličnim zatvorenikom. Da li se to (Konačno!) ostvarila njena večno živa želja? Da pronađe svoj prostor? U kome će biti slobodna? I svoja?
– Izgleda da je tako – tiho je kazala.
Bilo je to još jedno pravo čudo.
Laura je pronašla Danijela u hotelskom baru. Prišla mu je. Par trenutaka ga je nemo posmatrala. On je ćuteći gledao pogledom koji kao da je poručivao da bi želeo da i dalje bude sam. Ili se to njoj samo učinilo. Lauri više nije bilo važno. Iznenada je čula svoj glas kako izgovara:
− Donela sam odluku… Moramo da razgovaramo…
