Dragana Kršenković Brković: Dva talasa
(odlomak)
Interludij1 jedan
Na vrhu mosta Golden Gate
Rumeno svetlo svetiljke na vrhu visećeg mosta Golden Gate2 za trenutak je zatitralo, pa se umirilo. Dole, u dubini, magla je prekrila mirnu vodu okeana, zatone i uvale, usamljene hridi, duge peščane plaže i ukotvljene brodice, drveni kej s nizom restorana i prodavnica, potom, u visini, strme obronke okolnih brda, skrivene šumske staze, zabrane i ledine, pa vijugave ceste i uređena imanja s prostranim kućama…
Pogled Sna se zaustavio na krovovima koji su se nazirali u magli. Toliko puta do sada je posetio te udaljene kuće, jednu za drugom. Na tren, pred Snom je iskrsla prva, pa druga, za njom treća slika iz tih obilazaka, svaka se zadržala malo, pa je opet uronila nazad, u tamni prostor iz koje se izvila… Tu je teški uzdah koji se najednom oteo s usana sitnije prilike kraj prozora… Pa premetanje zgrčene muške siluete na postelji, sred potpunog muka velike sobe u čijoj tami se jedva nazirao odsjaj ulične svetiljke, odbijajući se od srebrnog sata kraj uzglavlja. Ljudska prilika u krevetu naglo se umirila dok je časovnik nastavio da ravnomer- no otkucava, živo naglašavajući svaki trenutak… Tu je i mukli jauk žene guste kovrdžave kose koja, presamićena u struku, stoji u kuhinji susedne kuće i grčevito se desnom rukom drži za sto. Njen iznenadni izdah, izmaglica koja joj muti sitne oči, nabrekla vena koja brzo pulsira na vratu, napregnuti pogled ispod poluspuštenih kapaka kojim bludi po podu, baš kao da traži nešto dragoceno, a izgubljeno. Lagano se uspravivši, žena još dugo stoji, sti- snutih usana i sklopljenih očiju, bleda u licu od oštrog bola na dnu utrobe…
Pogled Sna skrenuo je ka vodi. Dole, u ponoru, treperilo je slabo žuto svetlo sa svetioni- ka. Tu, gde bi trebalo da se uzdiže ostrvo Alkatraz,3 mirovao je gusti magleni oblak. On je obavio strmu liticu, retko žbunje, napuštene zgrade, staru kulu svetilju… Samo je vrh viso- kog signalnog tornja virio iznad oblaka, svetleći u mraku mutnim sjajem, dok je prozračna maglovita traka strujala oko njega nošena jakim vazdušnim strujama.
Snolika pojava porinula je s vrha mosta u dubinu.
Neko vreme Snolika pričina je letela iznad saobraćajnih traka na mostu, visoko iznad okeana. U pozadini, između čeličnih užadi koje su držale most na okupu, nazirao se okrnjeni mesečev kotur. I svetla San Franciska su treperila u daljini. Moćni vetar je hučao, jureći ispod mosta ka pučini, naglo je zavio ka brežuljcima koja okružuju zaton Zalivske oblasti,4 svom snagom se obrušio na strme padine, pa se vratio nazad, ka istočnom i južnom delu zaliva.
1 Interludij ili interludijum (lat. – interludium) ‒ međudešavanje. 1) U muzici: deo muzičke kompozicije kojim se povezuju dve različite teme. | 2) U pozorištu: kratak dramski komad izvođen između činova (crkvene) drame.
2 The Golden Gate Bridge (eng.) – Most Zlatna kapija. Dug 2.7km, visina do vode 69m. Dva tornja su visoka 227m.
3 Alcatraz (eng.) – ostrvo u zalivu San Franciska u Kaliforniji, udaljeno 2,4km od tog grada. Poznato i po imenu The Rock (eng.) – hrid. Prema predanju, kad je u 18. veku do njega doplovio španski istraživač Juan Manuel de Ayala nazvao ga je La Isla de los Alcatraces (šp.) – ostrvo pelikana. Alkatraz je prvo služio kao svetionik, potom kao vojno utvrđenje i vojni zatvor, a od 1933. do 1966. kao federalni zatvor.
4 San Francisco Bay Area (eng.) – Zalivska oblast San Franciska
Automobili su se kretali preko mosta u oba pravca. Bestelesna opsena je prvo letela iznad kola, potom se spustila bliže cesti, vijugajući između brzih mašina. Kad je primetila da je prozor na jednoj Mazdi malo otvoren, skliznula je unutra.
Dve ljudske prilike sedele su napred. Muškarac je dobovao po volanu svojim dugim, malo kvrgavim prstima, suvonjava žena je dlanovima stezala prekrštene ruke. Ona je malo okrenula glavu i bojažljivo pogledala krupnog muškarca; on je to primetio i brzo skrenuo pogled u stranu. Oboje su bili tihi, svako uronjen u svoje misli. Između njih, na upravljačkoj ploči, njihala se minijaturna Havajka sa suknjom od palminog lišća i krupnim cvetom u kosi.
Samo razdragani muški glas sa radija nije prestajao da priča.
‒ Slušate KQED, radio za svakog ko želi više… Na redu je muzika koju volite. Večni evergrin. Net King Kol i „Pretvaraj se“5… Magla se i večeras nadvila nad zalivom a vetar Diablo6 ne prestaje da duva već treći dan… Zato u ovoj junskoj noći načinite pravi izbor… Ostanite s nama. Vaš KQED na 88.5 megaherca…
Topli mukli bariton konačno je ućutao i poznata melodija ispunila je prostor automobila. Skrušena žena ponovo je bacila kratak pogled ka muškarcu. Tek u tom času rasveta sa mosta je obasjala njeno ovalno lice, prćast, blago podignut nos, sitne bore u uglu tamnog oka… Oku prisene se učinilo da će žena da progovori. O tome koliko je potištena i izgublje- na; koliko je boli uporno uzmicanje muškarca za volanom; kako je prestala da sanja; i kako
njena java više nije svet koji su ranije oboje delili…
Kakav je to samo svet bio! Čim bi sklopila oči, ona bi videla njih dvoje kako se smeju. Bili su to dani u kojima je ona teško mogla da dokuči gde se završavaju snovi, a gde počinje zbilja… Kao da su živeli život prožet nekom zadivljujućom tajnom…
Kako je moguće da je sve to nestalo? I, mnogo važnije, kako je moguće da su njih dvoje dopustili da sve to nestane?! Išli su jedno pored drugog, od jedne do druge tačke u svojim životima, a opet su lagano, sasvim neosetno pogubili svaku nit koja ih je spajala. Kad bolje razmisli, ona je sebe još samo mogla da upita – šta je njoj preostalo? Da tek… podnosi svoj život?! Da, zatečena, ćuteći gleda kako dani otiču? I u nepovrat nestaju? Ostavljajući za sobom jad. Oporost. Prazninu. Bilo je to poslednje što je mogla da prihvati! On bi to morao da zna.
Žena ipak ništa nije kazala. Dok su oboje jurili preko mosta, njen pogled je počivao na
ogradi s desne strane puta, koja je hitro promicala.
„Upamti, svako može da sanja“,7 pevao je prijatni glas pevača i muškarac za volanom na tren je protrljao kratku bradu. Na dnu njegovih zenica utiskivale su se bele pruge iscrtane po sredini ceste. Glas pevača je produžio: „Pa zašto se onda ne pretvaraš?“8 i to je nateralo muškarca da neupadljivo, a ipak snažno stegne vilicu.
Vazduh u kolima je bio pomalo sparan, natopljen blagim mirisom borovine, koji se širio
sa okačene mirisne jelke. Žena je ćutala, muškarac je usnom gnječio oštri vrh brade.
Čim je melodija utihnula, spiker je vedrim glasom izgovorio prvi stih pesme: „Pretvaraj- te se da ste veseli kad ste tužni.“9 Čim je začula te reči, žena je pokrila lice dlanovima i tiho zaplakala. Preko lica muškarca preletela je senka. Krajičkom oka on je lovio promicanje kola, uličnih svetiljki, ograde mosta… U neko doba plač je utihnuo. Žena je, malo povijena, još više utonula u sedište. Minijaturna Havajka sa suknjom od palminog lišća i krupnim cvetom u kosi i dalje se klatila u ritmu kretanja srebrnog automobila.
Kad je muškarac ugledao tablu s natpisom Doyle Drive i skrenuo na taj put, Snolika
pojava se pomerila. Lelujajući, nečujno se provukla kroz odškrinuti prozor i pojurila dalje.
5 Nat King Cole, „Pretend“
6 Diablo (šp.) – đavo
7 „Remember anyone can dream“ /stih iz pesme „Pretend“/
8 „So why don’t you pretend?“ /Isto/
9 „Pretend you’re happy when you’re blue“ /Isto/
Sada je letela visoko iznad zemlje, posmatrajući kako vetar s obe strane puta nanosi pe- sak na grmlje, povlači za sobom vrhove jela i borova, mrsi ozelenelo granje širokih krošnji javora. U bespuću, San je uočio i fenjer koji se uz škripu ljuljao ispred niske neugledne kuće. Svetiljka se čas palila a čas gasila, ne uspevajući da osvetli mračne uglove trema. Jaki naleti vetra zanosili su i saobraćajne znake postavljene visoko iznad autoputa. Pri svakom udaru vazdušnih masa, zrna peska i kamenčića zasipala su te velike table, tako da se u mra- ku čulo povremeno dobovanje i struganje.
Pričina je doletela do vrha Ruskog brega,10 jednog od četrdesetak brežuljaka na kojima je podignut San Francisko,11 prošla je pored parka i na raskrsnici je spazila kako vetar podi- že praznu kesu s tramvajskih šina. Kao da se igra, ta modra plastična kesa nekoliko puta se zavrtela u vazduhu, skupila se, pa poput klobuka nadula, porinula je ka cesti i odmah potom vinula ka krošnji drveta. Kroz granje koje se ljuljalo, povijalo i komešalo, nekoliko puta je bljesnula tabla. Na njoj je pisalo Lombard ulica.
Razigrana kesa je ubrzo nastavila da jezdi sledećom ulicom. U susret joj je išao crveni tramvaj bez vrata.12 Kad je stigla do kola, nabubrela hrpa plastike proletela je ispod četiri uska drvena prozora tramvaja, gotovo je dodirnula krupno ispisan broj 21 i, nenadano, u velikom luku zaobišla dečaka s kačketom koji je stajao na spoljnom stepeniku. Laki plavi mehur je potom nestao s vidika.
Pogled Sna skrenuo je ka strmoj Lombard ulici.
Između osam oštrih krivina mililo je na dole nekoliko automobila. Visoko raznobojno cveće skrivalo je od Sna i kola, i vozače. Zato se nevidljiva Snolika pojava malo uzdiže, sa visine odmeri ciglama popločan krivudavi kolovoz, zatim stepenice uz kuće s leve strane puta.
Oko sada počiva na starici. Ona se jedva penje uz skaline. Staričino lice je umorno, obrve natuštene. I usne joj se grče od napora… Pogled prisene se podiže sa staričine glave na vrh petospratnice. Gore, iza zavese, kreće se senka nekog usamljenog muškarca. Čitavo pročelje te zgrade krasi raskošna bogumila rumene boje. Vihor se poigrava i bogumilom, odbija je od plavog zida i vraća nazad, ponovo je uzdiže, malo vitla po vazduhu, pa je pušta ka zidu…
Snolika prikaza tada skeće pogled na suprotnu stranu ceste. Uz serpentine se penje vitka studentkinja. Negde na polovini puta, ona na čas zastaje, bori se s novim naletom vetra. Pokušava oko sebe da obavije mantil… Nastoji da rukom smiri razbarušene pramenove svoje duge kose…
Kraj prozora, na drugom spratu zgrade u ulazu 1079, stoji žena.
Idući za pogledom ove žene, Pričina gleda preko krovova kuća i, u podnožju brda, preko široke avenije. Ovlaš osmotri i ovalnu kulu na vrhu susednog brežuljka, osvetljenu plavom svetlošću reflektora.
U neko doba nestvarno priviđenje preleti preko Lombard ulice i sleti na palmu, koja raste u dvorištu zgrade broj 1079. Vetar grane snažno povija, ali to ne smeta Snolikoj iluziji da bolje osmotri zamišljenu ženu. Žena mirno stoji u okviru isturenog prozora, posmatra udaljeni the Golden Gate Bridge i lagano iz velike šolje pije toplu kafu.
10 Russian Hill (eng.) – jedno od četrdeset četiri brda na kojima je izgrađen San Francisko. To je i jedno od njegovih originalnih Sedam brda San Franciska (Telegraph Hill, Nob Hill, Russian Hill, Rincon Hill, Mount Sutro, Twin Peaks i Mount Davidson).
11 San Francisko je prvo (1835) bio poznat kao Yerba Buena (šp.) – dobra biljka, po mirisnoj nani koja je rasla duž obale zaliva. Ovo ime gradu dao je Villiam Richardson, osnivač prve pogranične trgovačke kuće na Montgomery and Clay (to je izvorno ime dela obale koja je kasnije postala poznata kao Yerba Buena Cove). Poručnik Washington Bartlett je zvanično promenio ime grada Yerba Buena u San Francisco 30. januara 1847.
12 San Fracisco Cable Car System (eng.) – poslednji u svetu sistem žičara koji radi ručno. Stare tramvaje, koji
voze strmim ulicama San Francisca (Cable Cars), vuku kablovi smešteni u samoj cesti. Postoje od 1873. godine.
Prvo poglavlje
Starinski smeđi kofer
Kraj prozora
Marija Dašović je mirno stajala na svom omiljenom mestu, kraj isturenog prozora. La- gano je iz velike šolje ispijala toplu kafu. Pogled joj je počivao na udaljenom, svetiljkama oivičenom mostu Golden Gate. Činilo joj se da most lebdi u mraku, iznad maglenog obla- ka. Tako je tanane građe, a postojan. Uz to, štedar je u svojoj predanoj službi svim ljudima, bez ikakve razlike. Tako je mislila Marija.
Ispivši gutljaj kafe, Marija se naslonila na drveni okvir prozora.
Rasejano je preletela pogledom preko krošnje visoke palme, koja je rasla ispod nje- nog prozora. Iznad palme se u daljini isticao brežuljak a na vrhu tog brda toranj Coit Tower.13Osvetljena reflektorima sa tla, nadaleko poznata kula u tom času je plava. U poza- dini Coit Towera, iskosa sa leve strane, magla je polegla po vodi ćudljivog okeana. Nena- dano, Mariju je ta maglena masa podsetila na maglu u njenom snu. Odmah je osetila nemir.
− Taj san…! − samo je tiho izustila. Prošlo je nekoliko časova od kada je san usnila, a ona
se i dalje osećala potišteno. Opteretilo je nešto što je teško mogla da imenuje.
Ispred pozorišta Geary
U svom snu Marija je stajala na sredini ulice kojom je često prolazila, sred guste magle koja je progutala nebo, zgrade i retko drveće, čitav San Francisko. Čak su se i table s ime- nima okolnih radnji, zalagaonica i picerija jedva nazirale. S naporom je mogla da razazna imena Happy Hours, Bella Lucca i, uz to, pizza by the slice. Na suprotnoj strani ceste, iznad širokih vrata, jedva je raspoznala Comedy – Geary – Tragedy.14
Zbunjeno se okretala. Ulica je bila prazna. Do nje nisu dopirali ni šumovi. Nečiji razgo- vor, bučan smeh, kašalj… Nije bilo žamora. Udaljenog dovikivanja… Nije se čuo ni lepet krila galeba koji kruži iznad krovova. Činilo se da je magla zatomila svaki pokret i zvuk. Svaki znak života.
Marija je bila sama, okružena neprozirnom mlečnom belinom.
Drhtaj je prostrujao Marijinim telom. Potrčala je do prve raskrsnice i, sva smetena, počela Je da se okreće. Nije znala šta da učini, gde da krene. Nelagodnost je rasla u njoj. Ubrzao
se rad njenog srca, pojačao se šum u ušima… Bila je daleko od svega što je poznavala…
Tada se dogodilo nešto neočekivano. Začula se rika lava.
Marija se toliko trgla da je odskočila u stranu. Urlik se ponovio i ona je podigla glavu. Na dnu njenih zenica odrazila se glava lava sa širokom grivom. Probuđena kamena zver preteći je gledala u nju sa vrha nastrešnice.
U trenu se sve promenilo. Ono što je do tada mirovalo, pokrenulo se.
Lav isklesan od granita uznemireno je stao da hoda po nastrešnici. I kameni ukrasi ‒ lišće, duge vreže i razno voće, koji su spokojno mirovali u nišama, između i iznad prozora, na vitkim stupovima pročelja pozorišnog zdanja ‒ odvojili su se od zida. Baš kao da su se oslobodili stege i domogli slobode, prostrujalo je u Mariji. Pridružili su im se cvetovi, pa minijaturni amorini, pehari, krupni listovi akantusa i ukrasne trake… Sva ta kamena dekoracija sa zgrade the Geary Theater porinula je u maglu, nestala sa vidika i ubrzo izronila iz sive maglene mase…
13 Coit Tower (eng.) – visok toranj na brdu Telegraph Hill u San Francisku.
14 The Geary Theater, zajedno sa Marine’s Memorial Theater, pripada American Conservatori Theater (ACT), velikoj neprofitnoj pozorišnoj kompaniji u San Francisku, osnovanoj 1965.
Gledajući kako se kameni ukrasi približavaju, Marija je osetila slabost. O čemu se ovde
radi?, pomislila je. Da li je to ona upala u neku klopku? Iz koje nema izlaza? Nije znala šta da misli.
Nova pitanja su nastavila da se roje. Otkuda u njoj taj čudni predosećaj da će kolona kamenog dekora nagrnuti na nju? Da će je obmotati i poneti sa sobom? Na neka daleka, vlažna, sipljiva mesta gde će zaboraviti na sve? I na sebe, i na svet koji poznaje? Najednom joj se tlo pod nogama zaljuljalo i ona je počela da pada… i pada… I da tone…
Kad je otvorila oči, još uvek bunovna, Marija nije bila sigurna gde se nalazi. Iako je pogledom kružila po poznatim stvarima u svojoj spavaćoj sobi, imala je utisak da je i dalje tamo, u prostoru u kome je do maločas bila. Sred guste magle u kojoj je sve bilo moguće.
Topao sunčev zrak je dotakao Marijino lice. Taj prijatni dodir preveo je iz sna u stanje budnosti. Ona je navukla prekrivač do brade. Do nje je doprla i škripa tramvaja. Samo malo je okrenula glavu ka otvorenom prozoru i poznatim zvucima.
U Mariji se nemir polako stišavao.
Pesma na vetru
Marija se stresla, želeći valjda da i tim pokretom odagna sećanje na mučni san. Okrenula se od prozora, obišla je stočić kraj dvoseda i krenula je ka kuhinji. Oprala je
šolju od kafe, stavila je na njeno mesto, pa se uputila ka radnom stolu. Na plavoj fascikli je
mirovao svetlosni krug, tu nastao od otvora na visećem lusteru.
Otvorila je fasciklu, još jednom pogledala odštampanu elektronsku kartu. Sutra je čekao dug let do Evrope i Frankfurta. Broj leta UA 8828. Polazak… nedelja, 5. jun, u 15:05. Tra- janje leta…? Jedanaest časova! Uzdahnula je. Kako će to da izdrži? Nije znala. Pogledala je i drugu kartu. Frankfurt – Podgorica, let YM 161, polazak u 14:40. Trajanje…? Dobro je, dva i po sata. Sleteće na aerodrom u Podgorici oko pola šest, znači po danu.
Preletela je pogledom preko drugog papira. Na njemu je otkucano samo par rečenica.
U prvoj, odobreno joj je da putuje za Crnu Goru. U sledećoj je opisan cilj puta – u pi- tanju je istraga, zavedena pod kodnim imenom Evening Shadows. U zaglavlju papira je znak DEA15 i Case Number, broj slučaja, 01-1775-CSU, ispod puno ime agencije, adresa, telefon, faks… Na dnu teksta je potpis nadređenog… Standardna procedura.
Začulo se jače hučanje vetra. On nije prestajao da kovitla praznim ulicama.
Marija je zatvorila fasciklu i sa njom krenula u spavaću sobu. Na krevetu je čekao do pola spakovan prtljag. Prolazeći kraj komode, uključila je radio. Glas spikera ispunio je tišinu.
− Ove subotnje večeri Diablo ne popušta. Juri ulicama našeg grada poput pravog đavo- ljeg vetra… Njemu u čast evo “Pesme na vetru”…
U nekom trenutku melodija je postala tiša i prijatni bariton je nastavio.
− Za one koji ne znaju… „Pesma na vetru“ govori o jednoj neopipljivoj pojavi. O eter- činom Glasniku. On nam se javlja preko voda. I, iz daleka. Glasom mekim i ugodnim. Re- čima koje opominju. Podseća nas ta Pričina da je stvarnost nešto… − tu je voditelj zastao, tražeći odgovarajuće reči, i odmah nastavio. – Pa, nešto poput sna. Samo za vas. Pesma o ljubavi, žrtvi i hrabrosti… Možda se osmehujete dok je slušate. To je dobro. Sačuvajte osmeh i za buduće dane… Vaš KQED. Radio za svakog ko želi više.
Smešeći se, Marija je iz spavaće sobe slušala brbljanje voditelja i pakovala stvari.
Nije bila sigurna šta još da ponese. Proverila je tog dana na portalu AccuWeather i videla da je temperatura u Crnoj Gori visoka, letnja, ali opet… Da li da stavi i nešto za sveže noći? Džemper? Ili sivi sako? Neodlučna, u kožnu putnu torbu je spustila obe tople stvari.
Okrenula se ka komodi i otvorila prvu fioku. Divna melodija dopirala je iz dnevne sobe. Malo je prevrtala po pažljivo složenoj garderobi (navika koju je stekla još u internatu manastira Uspenje Presvete Bogorodice), pa je nasumice izabrala nekoliko majica i bluza. Na dnu, ispod košulje s cvetnim dezenom, najednom je napipala tri fotografije. Podigla ih je, pogleda- la i namrštila se. Pa ona je potpuno zaboravila na njih! Leže tu… Koliko? Da, još od onog sep- tembarskog dana pre skoro dve godine kada se vratila sa puta u Maine Prairie, Mejn Preriji.16 Sela je na krevet, zagledala se u sliku na svom dlanu. Bila je stara i iskrzana, po sredini oštećena prugama. Sa požutelog papira posmatrao je mladić, gotovo dečak. Bio je mršav, s bledim licem na kome su se isticale lepo zaobljene obrve i usta. Kosa je bila veoma kratka.
− Ko još nosi ovakvo kratku kosu? – prošaputala je. − Možda u vojsci…
I vuneni, rukom pleteni prsluk je bio neobičan. Pričao je neku svoju priču. O drugom vremenu. I o nekim, njoj nepoznatim, ljudima koji su živeli na drugom kraju sveta. Okre- nula je fotografiju. Rukopis na poleđini je bio gotovo nečitljiv, mastilo izbledelo, slova iskošena u desno. Ipak je razabrala reči: Luka Jovanović a, ispod imena,
Dugi Do
u Katunskoj Nahiji
Nedjelja, 5. mart 1972.
Spustila je pogled na tepih. Pred njom je iskrsao dan kad je otkrila ove fotose. Bila
je sreda, mesec septembar, dve godine ranije. Marija se svega jasno sećala.
Pismo
Mrak je već uveliko bio pao kad je Marija ispružila ruku i otključala sandučić za poštu u predvorju zgrade u kojoj je živela. Umorna i iscrpljena, mislila je samo na toplu kupku i čašu vina. Uz muziku, lagano će ispijati piće u kadi. Dan je bio naporan i ona je želela što pre sve da ostavi iza sebe. Tada je, između računa i reklamnih časopisa, ugledala pismo. Na žigu je stajalo Dixon, Dikson, ime grada odakle je pismo poslato.
Zastala je, pokušavajući da se seti koga zna u tom mestu, ali niko joj nije pao na pamet. Njen zamišljen pogled počivao je na razlivenom tragu svetlosti koji je obližnja ulična sve- tiljka, smeštena na vrhu Lombard ulice, bacala po poštanskom sandučetu i koverti. Stavila je poštu ispod ruke, otvorila je koverat i pogledala ime pošiljaoca. Na dnu pisma je stajalo Kate Edvards. Marija je odmahnula glavom. Ne, ona nikada nije srela neku Kejt Edvards.
Stojeći u hodniku, Marija je počela da čita.
Na početku pisma, Kejt je istakla da ne veruje u znake, nagoveštaje ili znamenja koja, poput nekih sudbonosnih ukazanja, spajaju ili odvajaju ljude. Sem, naravno, u znamenje i moć svetosti Božje, koja je videlo na svačijem životnom putu. Ipak, ona može da kaže da je upravo neko neodređeno predosećanje nateralo nju, Kejt, da se javi Mariji.
Kejt je sasvim slučajno – hitala je nepoznata žena da objasni zašto se javlja – pročitala Ma- rijin dopis nadležnoj imigracionoj službi. U tom dopisu ICE17 Marija je pojasnila da već dosta dugo traga za podacima o životu Luke Jovanovića u njihovoj zemlji, posebno u Kaliforniji. Marija je zamolila nadležne da joj odmah jave ukoliko poseduju informacije o tom useljeniku iz Crne Gore. Marija je još naglasila da je naročito zanima početak jeseni 1982. godine.
U dopisu je Kejt posebno dirnuo Marijin bol. Istina prikriven, ali on se može osetiti iz svake napisane reči, nepoznata je bliže objasnila. Tu je dodala da se nada da joj Marija neće zameriti na slobodi što piše o tako ličnim stvarima i osećanjima, pa je požurila dalje.
Čim je pročitala dopis, Kejt se setila da je jednom davno („Ima tome i trideset godina… Bila sam devojčurak, ni dvanaestu nisam bila napunila“) u očevoj ostavštini koju čuva u garaži ugledala nešto što je poticalo iz Crne Gore. To ime je upamtila po tome što je iz garaže po- žurila u svoju sobu i na mapi sveta potražila gde leži zemlja za koju je ona tada prvi put čula. Njen otac, Allen Edvards, nastavila je nepoznata, decenijama je radio u Gymboree Gro-
up, Inc.,18 Džimbori kompaniji, u odeljenju kadrovske službe. Godine krize učinile su svoje („Benzin je poskupio čak 45 centi! Možda se sećate toga…“) i otac je potražio dodatnu zaradu. Istina, malo neuobičajenu („Za neke poznanike taj očev angažman bio je preteran, rođacima je izgledao neozbiljan a komšijama… E, njima se činio suviše riskantan“), ali otac se ipak snalazio u tome.
Aukcije zaboravljenih, izgubljenih ili, posle smrti vlasnika, nikom potrebnih stvari re- dovno su se organizovale u Oregonu, Los Anđelesu, na Floridi… Allen Edvards je uobičajio da skoro svakog vikenda učestvuje na njima. Otkupljivao je nuđenu robu, najčešće kofere, pa je prodavao ono što bi u njima pronašao. („Priznaćete, hazardan posao, ali otac je bio takav. Voleo je opasnost… uzbuđenje… avanturu! Naročito borbu s ostalim učesnicima.“)
Tako je otac na nekoj licitaciji kupio jedan veliki smeđi kofer. Starinski. Napravljen od tvrdog kartona a ojačan metalnim uglovima. Drške su bile od kože, stranice pohabane i malo odrane. Danas se takav kofer verovatno još jedino može videti u nekom muzeju. Ili na pozorišnoj sceni, kao deo rekvizite.
Kad je otac otvorio kofer, u njemu je našao nešto odeće, iznošene cipele, par istrošenih olovaka, pisma vezana sivom uzicom, tri fotografije, pasoš. Razočaran i („Zašto kriti?“) ljut zbog uloženog novca koji nije mogao da vrati, kofer je odložio. U garaži ga je Kejt i pronaš- la dok se igrala. Ležao je u uglu, na gomili predmeta koje je otac kupio u raznim aukcijskim nadmetanjima i, potom, ne otkrivši ništa vredno u njima, odbacio.
Ona nije sigurna da li će Marija u koferu od tvrdog kartona pronaći ono što je zanima. Ne zna ni da li će Mariji taj prašnjavi, od svih zaboravljeni, davno bačeni prtljag pružiti odgovore na pitanja za kojima traga.
Ipak, ona, Kejt Edvards, u nešto je uverena. („Pouzdano! I potpuno!“)
Stvaralac je milosrdan i saosećajan. On je uvek izdašan u svojoj blagosti i dobroti. Nje- gova milost se prikazuje ljudima na toliko mnogo različitih načina. Zato je ona sigurna da će Božja svetost otkriti Mariji put kako da dođe do odgovora za kojima traga. Ubeđena je ona i da će Sveta tajna, taj nepresušni, bezdani izvor svekolike dobrote, Mariji dati snagu da istraje. Treba samo verovati u to i sve nedoumice, kolebanja, podozrenja, strahovi i sumnje na kraju će netragom nestati, nešto povišenim tonom, koji je odavao strastveno pouzdanje u moć Božjeg plana, završila je nepoznata svoje pismo.
Mariji nije trebalo dugo da odluči da potraži Kejt Edvards. Na poslu je zatražila slobodan dan, uhvatila je voz Amtrak19 i krenula je za Davis, Dejvis. Unapred je, putem online platforme, u Dejvisu rezervisala auto, za preostalih petnaestak kilometara do Dixona, u kome je Kejt živela.
U vozu
Ostavivši za sobom San Francisko, voz je hitao na sever.
Pruga je išla pored okeana, zavijajući oko brežuljaka prekrivenih visokom travom, ra- štrkanim grmljem i retkim drvećem. Sunce je uveliko bilo odskočilo i jutarnja izmaglica se lagano dizala sa polja po kojima su ležale razasute ljubičaste površine vresa. Nešto dalje, na senovitim nagibima vrtača mogli su se uočiti i bokori kadulje.
Marija je odabrala gornji deo vagona. Bio je prazan i od početka putovanja, sem domaćina voza, nije videla da se iko drugi penje na tu platformu. Tiha muzika je dopirala s razglasa. Po- vremeno je prekidao muški glas, oglašavajući svaku stanicu kojoj voz prilazi i onu koja sledi.
18 Gymboree Group, Inc. je imala lanac od 1200 prodavnica za prodaju dečije odeće. Prestala sa radom 2019. g.
19 Amtrak (eng.) – skraćenica od reči ‘America’ i ‘track’. To je komercijalni naziv za The National Railroad
Passenger Corporation (Nacionalna železnica za prevoz putnika).
Sedela je oslonjena laktovima na stočić pred sobom. Njen pogled je počivao na brojnim iskrama, koje su ljeskale po površini Pacifika. Maglena koprena se mogla nazreti samo oko usamljenih četinara, na strmim padinama duž obale. Tog septembarskog jutra osvanuo je još jedan sunčan i topao dan. Sve je nagoveštavalo da će letnja vrelina potrajati.
Iza blage krivine najednom je iskrsao uski zaton. U njemu je dvadesetak drvenih stu- bova virilo iz talasa. Mrki direci su verovatno ostatak nekog, na brzinu podignutog gata za pristajanje čamaca, razmišljala je Marija. Dok je nevelika kompozicija voza ostavljala za sobom uvalu, hitajući ka Dejvisu, i dalje, ka Sacramento, Sakramentu, preko njenog lica preletela je senka.
Bilo je nečeg onespokojavajućeg u pogledu na te natrule podupirače. Iako pohabani,
oni su bili jedini vidljivi trag života koji je jednom davno tu proticao, pa netragom iščezao.
− Ništa nije sigurno − tiho je promrmljala − sem … Da se sve menja. I nestaje. Otklanjajući ove misli, Marija je okrenula glavu. Uključila je laptop, koji je mirovao pred njom na uskom stolu. Rasejano je preletela pogledom po stranici Worda sa podacima o životu Luke Jovanovića u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako je informacije o svom ocu skupljala već deset godina, nije ih bilo puno. Tom omanjem spisku je dodala i Dixon, ime varošice u koji se uputila.
Sa donje platforme začuo se smeh dve putnice. I kloparanje točkova voza je načas nad- glasalo muziku sa ozvučenja. Osetivši bol u leđima, Marija se ispravila, ramenima napravi- la nekoliko krugova. Ponovo je pogledala kroz prozor.
Kako su bili daleko dani kad je započela ovu potragu! Ona je uspela da pronađe neke lju- de koji su sreli Luku, ali ta njihova sećanja i sve ono što su joj ispričali samo je zbunjivalo. Kao da nisu pričali o jednoj ličnosti, već o različitim osobama.
Tako je Luka Jovanović, uprkos naporu koji je uložila, vremenu koji je izdvojila i pre- đenim kilometara, za Mariju ostao nepoznanica. Stranac o kome ona ništa pouzdano nije mogla da kaže. Tu nisu pomagale ni priče njene mame, u kojima je nastojala da svojoj de- vojčici približi oca. Čoveka koga Marija nikada nije srela.
Velika poljana ispod Lovćena
Divna Dašović je uobičajila da svojoj devojčici priča o tom tuđinu dok je uspavljivala. Da li zbog neizmerne sreće što je majka drži za ruku ili zbog ozarenosti koju je nazirala u majčinim očima, tek, Marija je pamtila mnoge detalje vezane za te trenutke… Toplu žutu svetlost sa lampe kraj kreveta rasutu po maminom licu… Primamljiv miris spremljenih jela, koji je kroz otvoren prozor dopirao iz kuhinje obližnjeg restorana Chan Wo… Lagano pirkanje vetra iza majčinih leđa… Priseća se Marija i tihog glasa neke žene ispred vrata njihove sobe. Žena je nekome nešto u hodniku poverljivo pričala. Zatim se na prvom spratu trospratnice od cigala sve utišalo…
Marija je pamtila i mamine priče. Posebno onu o Velikoj poljani prekrivenoj kaćunima.
− Te godine proljeće je u Katunskoj nahiji rano stiglo − započela je tako Divna jedne večeri i Marijine oči najednom su sinule, pune iščekivanja. Iako sanjiva, zapazila je u glasu koji se nadneo nad njom neku prigušenu veselost i to je ispunilo radošću. Znala je Marija da je njena mama stalno tužna, iako je to od nje krila.
− Nekako s prvim sunčanim danima − produžila je Divna − oko kuće sam počela da pronalazim neobične stvari. Prvo sam naletjela na gnijezdo. Napravljeno od grančica, suvih i svežih listova… Položeno na sred staze koja je vodila ka šumi. Ni stotinak koraka od kuće…
− Sjećam se… Tog jutra sam rano izašla iz kuće i odmah začula pijuk − malo tišim gla- som je sada pripovedala Divna zbog čega je Marija, puna iščekivanja, zatreptala. − Zastala sam. Šta se to dešava?, pitala sam se. Tad sam vidjela gnijezdo. Prišla sam. Iz gnijezda su me gledala dva ptića. Majušna. Manja od mog dlana. Malo sam ih držala, tiho sam im pri- čala, pa sam ih… zajedno s gnijezdom… podigla na bor. Rastao je uz stazu.
− Divno je što si ih spasila. I ja bih isto učinila – dopala se Mariji mamina priča.
− Nije prošlo puno vremena − odmah je nastavila Divna − a ja sam ispod prozora moje
sobe otkrila struk kaćuna.
− Šta je to kaćun? − upitala je Marija.
I ruku je stavila ispod obraza. Tako je bolje videla mamino lice.
− To je cvijet… Moj omiljen… Nalik je na zvono. Ima šest latica i plave je boje. Marija, treba da vidiš kako izgleda Velika poljana ispod Lovćena prekrivena kaćunom! Čini ti se… Ma, kao da se samo nebo spustilo na tlo, pa je i ono postalo plavetno…
Majka je nastavila da priča. O tome šta je preduzela kako bi otkrila ko se usudio da joj „ostav- lja takve darove“… I o tome šta je sve smislila da učini „vinovniku čitave te šarade, Luki iz Dugog Dola“, „jednom povučenom i sramežljivom dječaku“, nije mama propustila da to doda, koga je sretala samo u školi… Iako je slušala pažljivo, pred Marijinim očima je i dalje bludela slika Velike poljane prekrivene kaćunom. Toliko je opio mamin zanos i prigušena čežnja.
Kasnije, kad se sve utišalo, mršava devojčica je još neko vreme osluškivala prigušene glasove noćnog života San Franciska. U neko doba je zaspala. Te noći je usnila Veliku poljanu.
Leteći ćilim od kaćuna
U Marijinom snu, Divna Dašović leži na Velikoj poljani i posmatra oblake. Nebo je
svetlo. Sunce jarko sija.
Neočekivano, nešto je podiglo Divnu do oblaka, koji je do maločas posmatrala. Baš kao da je nečija nevidljiva ruka obujmila i sa poljane premestila na tu meku maglenu masu. Za njom su uzleteli i plavi cvetovi kaćuna. Negde su se u visini zaustavili i okupili na gomilu. „Pa ovo je… Leteći ćilim od kaćuna!“, u snu zaključuje Marija, iskreno začuđena divnim prizorom.
Sada Marija u svom snu vidi i sebe. Ona mirno stoji na tepihu od kaćuna.
U daljini se uzdiže Lovćen. (U snu Marija zna da je to Lovćen iz maminih priča.) Dok pod stopalima oseća mekotu plavih baršunastih latica, pogledom kruži po planinskom ma- sivu. Tada se priseti. Pa, mama je blizu! Tu, ispod ćilima na kome stoji. Brzo se saginje… razgrće cvetove… i doista! Mama je na oblaku. Blizu nje.
Divna okreće glavu. Pogleda Mariju. Pozove je rukom da joj se pridruži. Mariji je to do- voljno. Hitro sklizne kroz otvor na ćilimu od kaćuna… Dodiruje oblak… Krene ka mami… Marija spušta glavu u mamino krilo. Oseća i maminu ruku na svojoj kosi… I to tako traje. Divna miluje svoju ćerku po kosi. Tiho joj pevuši. Topli zraci ih greju.
Sasvim iznenada sve se se pokrenulo.
Iznad Divne i Marije leteći ćilim od kaćuna se prvo lagano zalelujao, potom se jače, i žešće zatresao… dok se kaćuni nisu raspršili. Nema i razdragana, i dalje na oblaku, s polo- ženom glavom u maminom krilu, Marija zadivljeno posmatra čudesni prizor pred sobom
– dugu i usku pantljiku od plavih latica, koje jezde ka udaljenom, moćnom, ka nebu prope- tom lovćenskom masivu Sportski kupe sa dva sedišta jurio je glavnom ulicom Dejvisa
Ujednačeno lupanje točkova je prestalo i u prozorskom okviru se pojavila železnička stanica. Marija je ustala i na brzinu skupila stvari sa stola. Krenula je ka stepenicama koje su vodile na donju platformu. Glas sa razglasa informisao je da su stigli u Dejvis, potom da je spoljna temperatura već dostigla devedeset sedam stepeni,20 na kraju se zahvalio putnici- ma koji silaze što su odabrali da putuju s Amtrak kompanijom.
Čim je zakoračila na peron, Mariju je zapljusnula toplota. Do podneva je ostalo još dva
sata, a vazduh je treperio od vreline. Očito da ona, uvidela je, zaboravlja da San Francisko 20 97 stepena Farenhajta (97°F) odgovara 36 stepenu na Cezijusovoj skali (36°C). ima posebnu klimu, svoje magle, hladna strujanja s pučine i stalne vetrove, zato retko kad pogodi šta da obuče kada putuje. Ljuta na sebe, skinula je sako.
Iz voza je izašlo još nekoliko putnika. Tri mladića, verovatni studenti na University of California Davis, Kalifornijskom uni- verzitetu u Dejvisu, krenula su ka staničnoj zgradi. Iza njih, dežmekasti četrdesetogodiš- njak zastao je posle par koraka da maramicom obriše orošeno čelo. I domaćin voza, stojeći kraj ulaznih vrata vagona, skinuo je službenu kapu i vlažnom maramicom obrisao unutraš- nji obod.
Žega je tog prepodneva svom težinom polegla po Dejvisu.
Marija se uputila ka zgradi željezničke stanice. Staro zdanje, sagrađeno na početku dva- desetog veka u, tada popularnom, španskom kolonijalnom stilu, blistalo je na suncu. To je nateralo da zažmuri. Spas je potražila u naočarima koje su ležale na dnu njene tašne.
Ušla je i, zatečena spokojem nevelike prostorije, zastala. Stariji službenik je podigao glavu. Naviklim pokretom je klimnuo Mariji u znak pozdrava. Zahvalila mu se uz neo- dređeni smešak i žurno krenula ka izlazu. Trebalo je da pronađe agenciju u kojoj treba da preuzme rezervisani automobil i nastavi putovanje.
Sportski kupe sa dva sedišta i spuštenim krovom jurio je glavnom ulicom Dejvisa. Marija je samo letimično pogledala kuće s negovanim travnjacima kraj puta. Bacila je
pogled i na bujne krošnje visokih platana. Njihove isprepletene grane natkrilile su dugu cestu, stvarajući prijatan hlad. Ubrzo je izbila na Solano Park i the UC Davis Arboretum, Botanički park, na obali starog kanala s neobičnim imenom Putah Creek, Potok Puda.21
S olakšanjem je odahnula kad se našla na autoputu I-80, poznatom i kao the Dwight D. Eisenhower Highway. Jurila je dalje. Ni jednom se nije osvrnula na ravnicu oko puta, kao ni na bale slame koje su, posle žetve, ležale razbacane tu i tamo. U mislima je već bila u Dixonu. Iz spremišta je izašla s pobedonosnim izrazom na licu
Posle kratkog raspitivanja, Marija je saznala da Kejt Edvards radi u pošti a da sredom i
subotom volontira u Family Christian Center, Porodičnom hrišćanskom centru.
− Zadaci centra su veliki i posla ima dosta − pričala je sićušna starica, koju je Marija
zaustavila kod paba Bud’s. − A Kejt Edvards je takva… Uvek spremna da pomogne… Marija je spustila pogled na tanke usne svoje sagovornice, pažljivo istaknute crvenim karminom. Prenula se kad je shvatila da zuri u njih.
− Sreda je… Sada je verovatno u centru. U toku je − tu je starija žena na čas spustila glas, kao da se radi o nekoj tajni koju, iz dobrote svog srca, otkriva Mariji − velika akcija sakupljanja pomoći. Znate − još je kazala − Dixon je malo mesto, ali… Ima dosta je ljudi kojima je svaka pomoć dobrodošla…
Dok je palila motor kabrioleta, Marija je gledala kako se ta predusretljiva žena, malo povijena, s kratkom sedom kosom, lepom frizurom i raznobojnim perlama oko vrata, uda- ljava neočekivano žustro za svoje godine. Pritom je pažljivo birala samo senovite delove pločnika. U uglu Marijinih usana zatitrao je blagonakloni osmeh.
Čim je kročila u Porodični hrišćanski centar, Marija je zastala.
Pogledom je obuhvatila salu, stolice poređane u dva reda, tamnije grede na niskoj ta- vanici, ogromni drveni krst okačen na zidu. Na drugom kraju sale je stajala punačka žena. Kad je spazila Mariju, Kejt je radosno pljesnula rukama. Ostavila je kartonsku kutiju u kojoj je ređala odeću i žurno krenula Mariji u susret.
U narednim minutima – dok se pozdravljala s ljubaznom ženom, vozila za njom uli- cama Dixona, ušla u dvorište njene dvospratne kuće, slušala objašnjenja o stilu gradnje
21 Putah Creek (eng.) – prvo poznat kao Arroyo de los Putos (1844) i Puta Creek (1845). Pretpostavlja se da Putah potiče iz Lake Miwok jezika (iščezlog jezika starosedelaca Severne Kalifornije), na kome Puta Wuwwe znači: travnati potok. Današnje ime usvojeno je 1854. godine. njenog doma („To je tradicionalni stil u ovom kraju… Gusto poslagane daske, s velikim tremom i dormer prozorima“, nije propustila da istakne Kejt) – Marija je mislila samo na jedno. Da li je kofer iz garaže porodice Edvards doista pripadao njenom ocu, Luki Jovanoviću.
Kejt je ušla u spremište. Nedugo zatim izašla je s pobedonosnim izrazom na licu. U ruci je držala starinski putni prtljag, napravljen od tvrdog kartona a ojačan metalnim uglovima. Oklevajući, Marija je zastala. Osetila je da je obuzima neko čudno raspoloženje. Onda je prihvatila smeđi kofer. Zadržala ga je malo u vazduhu, kao da ne zna šta s njim da učini. Gle-
dala je u naslage rđe na bravi… i u poderotinu kraj drške… Iz kofera se širio miris memle… Kejt Edvards je tada još jednom iznenadila Mariju.
− Svet je tako mali − rekla je Kejt.
Marija je zastala i zagledala se u njeno oblo lice osuto pegama. I sede vlasi su prošarale
ženinu ravnu kosu, na potiljku skupljenu u rep.
− Ispostavilo se da još neko u Dixonu zna za čoveka koji Vas zanima. Kejt je malo zastala, valjda želeći da dâ na značaju onom što saopštava.
− Znate… − nastavila je ta energična žena. − Moj rođak je bio šef policije u našem gra- du… Kad sam mu rekla da dolazite, setio se nečega. Rekao mi je ovako: „Kejt, pre tride- setak godina u Mejn Preriji je pronađen jedan stranac. Nisam siguran da li se radi o istom čoveku, ali… Ne mari da pogledam u arhivi the Dixon Police Department, Policijske uprave Dixona! Papiri nikad ne lažu. Taman da se prošetam do W A Street, ulice W A… Dugo ni- sam bio u centru…“ I, gle! Doista… Sve se poklopilo…
Kejt je na trenutak ućutala, ali Marija i dalje nije ništa kazala. Kejt je nastavila.
− Šta je pokojnik tražio u pustari, to se nije saznalo. Ono što se ipak zna jeste mesto na kome je pokopan… To je tu, u neposrednoj blizini. Tridesetak kilometara od našeg Dixona. Požurivši, još je dodala kao da se izvinjava što su podaci o mesnoj nekropoli nesigurni.
− Tako stoje stvari u jednom napuštenom gradu kakav je Mejn Prerija…
Zatečena svim što je čula, Marija je ćuteći gledala u ženu pred sobom. Široka haljina na ženi je progutala njene obline, poveće grudi i bokove. O tome je Marija razmišljala u času kad je čula na kom mestu je Luka Jovanović, njen otac, sahranjen. (Verovatno, samo verovatno, ponavljala je Marija u sebi.)
Neznanca su sahranili ispod stabla u čijem hladu je pronađen
U toku tog dana Marija je, u pratnji Kejt Edvards, posetila nekadašnjeg šefa policije Toma Edvardsa. Dočekao ih je na tremu, gde se opušteno njihao u stolici za ljuljanje. Lju- bazan, ali uzdržan starac odmah je ustao i uveo gošće u dnevnu sobu. Seli su u fotelje oko kamina i pili domaći liker od višnje.
− Neznanca smo sahranili ispod stabla u čijem hladu je pronađen − započeo je svoju
priču visoki suvonjavi muškarac u ranim sedamdesetim godinama. − Mesto je lako
naći… Jedina je šumica miljama unaokolo…
Tom Edvards nije bio pričljiv čovek. U daljem razgovoru ipak je ponešto rekao. Pomenuo je da u njihovoj varošici nije zabeležen sličan slučaj. Potom, da je lekarski
pregled utvdio da je stranac preminuo dva dana pre nego što je pronađen. On se prisetio i
da su muve i pčele ostavile traga na licu.
Ne primećujući da se Marija namrštila zbog te primedbe, dodao je kako je događaj prijavio nadređenima, tražeći uputstva šta dalje da učini. Dobio je neodređen odgovor. U kome je stajalo… baš se i ne seća detalja, ali, otprilike… Ne radi se o kriminalcu. Rođaci preminulog su daleko, u Evropi. Što znači da je transport do kuće veoma skup. Dakle, neka on sam odluči gde će sahraniti nepoznatog. Tako su poručili nadređeni.
Tom je to i učinio. Razmislio je i, na osnovu dokumenata nađenih kod neznanog lica, zaključio. Reč o useljeniku bez Permanent Residency U.S. Green Card, Zelene karte za stalni boravak u SAD-u. Dakle, o nekom ko nema status američkog državljanina, niti stalno
boravište i zeleni karton. Kod preminulog je nađen samo pasoš i nešto novca, sasvim malo, Tom to odmah mora da kaže. Tom sumom se nisu mogli pokriti troškovi pogreba. Zato je on, kao šef Policijske uprave Dixona, doneo odluku. Svojoj sekretarici je izdiktirao. Tog pasusa se on seća. „Kao stranac, bez državljanstva i uživanja prava i obaveza koje država ustavno predviđa svojim državljanima, nepoznati će biti pokopan na mestu na kome je i pronađen. Sred pustare. U šumarku. U senci drveta.“
− Šta sam drugo mogao? – rekao je, gledajući u Mariju širom otvorenih očiju. – Pa, re- cimo to i ovako… Nikome nije milo da se meštani mešaju s došljacima.
Marija ga je pogledala zapanjeno. I preko lica Kejt Edvards je preletela senka.
Posle kraće pauze, zamišljen, očito potpuno nesvestan šta je izgovorio, starac je još do- dao rezigniranim glasom.
− Eto… I to je život. Niko nije siguran gde će svoj kraj dočekati… Zavladala je tišina.
Marija je ćuteći posmatrala kako sedokosi muškarac upalih obraza okretnim prstima savija papir, sipa duvan na belu površinu, usnama vlaži ivice, vešto savija cigaretu… U njoj je kolala ljutina.
Uprkos tome, ustala je s mirnim izrazom na licu. Zahvalila se domaćinu i Kejt Edvards na pomoći, poželela im je prijatan dan i puno uspeha u daljem životu, pa je izašla iz kuće. Na ulici je s olakšanjem odahnula. Teško joj je palo sve što je čula. Posebno, ravnodušnost prema preminulom. Pa taj tuđin je bio nečiji sin, brat, otac! Njen otac. Hodajući ka kolima, čvrsto je stegla obe šake.
Ušla je u crveni dvosed i upalila motor. Pre nego što je krenula, letimično je pogledala suprotnu stranu ulice. U snopu svetlosti mirovao je drveni mostić. Preko njega, staza je vodila ka negovanom proplanku i gradskom parku. Idilični kalifornijski gradić, jetko je pomislila.
Nagazila je nogom na gas i, još uvek ispunjena gnevom, pojurila ulicom.
Grad senki
Popodnevne senke uveliko su se izdužile kad je Marija pronašla šumarak.
Stajala je i polako pogledom kružila po prostoru oko sebe. Svuda je bila samo sasušena trava i razbacano žbunje. S njene leve strane, stotinak koraka dalje, nazirala se proređena šumica. Sparina je pritiskala, i to toliko da se u daljini mogla nazreti varljiva fatamorgana. Lokva vode na korak iznad tla. Začulo se i zujanje pčele. Visoko gore, ispod oblaka, kružio je soko. Izgledalo je da ne pokreće krila.
Teško dišući, Marija je krenula ka šumarku. Oprezno je gazila po peskovitom tlu. Smetale su joj graške znoja… Kad je konačno zakoračila u hlad, prvo što je ugledala bile su dve mrke natrule letve. Krstača je bila iskrivljena, malo pognuta ka zemlji. Nikakve oznake na njoj.
Marija je sela na zemlju i naslonila se na stablo. Zasmetao joj je grubi dodir izbrazdane kore drveta. Malo se pomerila i udobnije namestila. Zemlja oko nje je bila suva i ispucala. Primetila je i lišaj po razasutom kamenju.
Od starog groblja nije ostao nikakav trag. Kao da u toj dolini nije postojala varošica po imenu Mejn Prerija. Niti njene kuće i hoteli, silosi i stovarišta, crkve i bakalnice, farmeri i njihove porodice… Mariji je postalo jasno zašto su ljudi tom kraju nadenuli ime Shadow Town, Grad senki. Kao i ime Ghost Town with Ruins, Grad duhova s ruševinama.
Marijin pogled se zaustavio na trošnoj krstači. Vetar, sunce i noćna studen učinili su svo- je. Ime preminulog je iščilelo. Da li su ta dva natrula komada drveta doista u nekom trenut- ku bila pobodena nad humkom u koju je položen Luka Jovanović? To nije mogla da utvrdi.
− Sve je nestalo − tiho je izgovorila.
Ispružila je ruku, zahvatila pesak i pustila da zrna klize ka tlu. Kad je i poslednje zrno palo, zagledala se u pustopoljinu pred sobom. Šta ona radi u toj nedođiji? Da li to ona po- kušava da popuni praznine? I, iz krhotina onog što su joj rekli ljudi koji su poznavali njenog oca nazre istinu o svojoj porodici? I o sebi? Tako je izgledalo. Samo… Da li je tako nešto uopšte moguće?
Izveštaj sa uviđaja
Iz džepa je izvadila papir koji je dobila od nekadašnjeg šefa policije Toma Edvardsa. Zbog tog papira on je pozvao u svoj dom, rekao je. Bio je to izveštaj o pronađenom mrtvom telu u šumarku, nadomak starog groblja jednom razvijene, pa ugasle varošice Mejn Prerija. Dokument star više od tri decenije po sredini je bio iskrzan. Tekst na njemu neko je kucao na pisaćoj mašini. Verovatno sekretarica šefa policije. U samo dva paragrafa, šturim rečima, naznačeno je da je pronađeno telo muškarca. Na telu nije bilo znakova borbe, ubo- da ili prostrelnih rana. Autopsija je otkrila da je uzrok smrti teška upala oba plućna krila.
Nalaz lekara potvrđuju i znaci:
a) Skorčala tekućina kraj tela, tu nastala od mučnine i povraćanja.
b) Ispucale usne preminulog koje upućuju na groznicu.
Naznačeno je i vreme smrti. Četvrtak, 14. oktobar 1982, između 16 i 18 časova.
Kraj tela je ležao jedan kofer, pisalo je u sledećem paragrafu. U njemu je bilo nešto gar- derobe, pasoš, pisma vezana sivom uzicom, tri manje fotografije i nekoliko do pola istroše- nih olovaka. Iz uvida u pasoš nadležni su ustanovili da je reč o imigrantu Luki Jovanoviću, starom dvadeset sedam godina, rođenom u Crnoj Gori, Evropa. U pasošu je i uredno dobi- jena viza. U novčaniku je pronađeno sto pedeset pet dolara i deset centi.
Ispod teksta, na dnu papira, nazirao se potpis šefa policije Toma Edvardsa. Potpis je
delimično bio prekriven okruglim crvenim pečatom.
Marija je spustila ruke u krilo. Pri tom pokretu stari dokument se povio.
Šta je Luka radio u Kaliforniji? Da li je on to krenuo njima u susret? Mami i njoj? Posle šest godina iščekivanja? Uspeo je da dođe do Dixona, stotinak kilometara udaljenog od Fog Cityja. Tako blizu, a tako daleko. Samo što – Marija se prisetila – one u to vreme više nisu živele u San Francisku. Ona je polovinom oktobra već bila štićenica manastira Uspenje Presvete Bogorodice a njena mati… Njena mama je skončala dve nedelje ranije. U suton 2. oktobra 1982. Rečeno joj je, od podmukle tumorske bolesti limfnog tkiva. Rečeno joj je i da je sahranjena u tišini. Brigu o tome su preuzele sestre iz crkve Svete Trojice. Iste one iskušenice koje su njenu mamu prihvatile kad je stigla u San Francisko, pomogle joj oko porođaja, pronašle joj posao u restoranu u Kineskoj četvrti, stalno bile tu… Ništa od toga Luka Jovanović nije znao.
Popodnevna jara nije jenjavala nad pustarom.
[…]
Do polaska na aerodrom ostalo je još pet časova
Novi udar Diabla prenuo je Mariju i njena sećanja su se raspršila. Ponovo je postala sve- sna svoje sobe i kreveta na kome je sedela. Pogledala je u izbledele fotose na svom dlanu. Marija se prisetila trenutka kada je prvi put videla ove slike. Bilo je to pri povratku kući, onog istog septembarskog dana pre dve godine kada je posetila Kejt Edvards i humku svog oca, u šumarku, kraj napuštene varošice Mejn Prerija.
Polovinu puta od Dejvisa do San Franciska Marija je provela gledajući kroz prozor. Stari kofer od tvrdog kartona mirovao je naspram nje, na sedištu s druge strane stola.
Minuti su prolazili. Voz Amtrak je vijugao, hitajući ka Pacifiku. I krajolik se menjao. U tmini je mogla da nazre obrise drveća… Malo dalje, upaljeno svetlo u raštrkanim kućama, iza jedne krivine i siluetu šumarka na padini brega… Daleko, na cesti koja se u tami nije videla, krivudalo je dugo svetlo automobila…
Marija je posmatrala svoj odraz na staklu.
Ljude ne možeš do kraja da upoznaš, rastrojeno je mislila. Čak i kad se trudiš. Kako onda da razumeš nekog koga nikad nisi srela? I upoznala?, još se zapitala i pogledala u smeđi kofer.
Mlaka vazdušna struja odnekud je donela miris stajskog đubriva. U ušima joj je odzva- njalo ujednačeno kloparanje točkova. Nakratko je zatvorila oči, kao da skuplja snagu da ustane i otvori kofer… Stisnula je usne i ustala. Podigla je kofer. Položila ga je na stočić i otvorila poklopac. Prevrćući po stvarima, ispod džempera, košulja i pribora za crtanje, pri- metila je pisma. Na njihovoj poleđini stajalo je ime pošiljaoca. Neda Jovanović. Uredno je bila naznačena i adresa.
Tada je u uglu kofera, ispod plave košulje, ugledala novčanik. Otvorila ga je i u njemu našla tri fotografije. Na poleđini prve bilo je zapisano: Luka Jovanović / Dugi Do / u Katun- skoj Nahiji / Nedjelja, 5. mart 1972.
Mariji je bilo drago što se prisetila tog događaja od pre dve godine. Obradovalo je i što je
u fioci pronašla te stare slike. Naprasno je odlučila. Fotografije će poneti sa sobom na put. Okrenula se i spustila tri požutele slike u plavu fasciklu.
Pogledala je na sat. Do polaska na aerodrom ostalo je još pet časova. Stala je da računa. Do aerodroma u San Mateo County, Okrug San Mateo, ima dvadesetak kilometara. Kako su u gradu gužve velike, vožnja do aerodroma može da potraje. Bilo bi dobro da ubrzo krene.
U nevelikom stanu se i dalje čula muzika s radio stanice KQED.
