Tomislav Marković: Čuvari zlatnog vilajeta
Pesnički protest protiv poretka sveta
Ne znam da li ste primetili, ali poezija se u poslednje vreme ne oseća baš najbolje. Žali se kako je zapostavljena, kako na nju više niko ne obraća pažnju, kako je niko ne čita, oseća se kao trinaesto prase i poslednja rupa na krajnjoj svirali. Ukratko – pala je u duboku depresiju (oko dva metra ispod zemlje). Mnogi medicinski stručnjaci pokušali su da utvrde uzroke teške poezijine boljke. Jedan od viđenijih stručnjaka za poetsku medicinu, primarijus Vitold Gombrovič uzročnike poezijinog stanja pronašao je u – pesnicima. U znamenitom eseju „Protiv pesnika,, Gombrovič je izneo čitav niz ozbiljnih optužbi na račun poeta. Veliki poljski pisac izrazio je sumnju da se „pesnička misa obavlja u potpunoj praznini“, te napisao da mu kod pesnika smeta ,,nojevska politika u odnosu prema stvarnosti: jer oni se od stvarnosti brane, neće da je vide ni da je priznaju“.
U zdravstveni karton poezije primarijus Gombrovič je ubeležio i ove redove: ,,U onom trenutku kad su pesnici izgubili iz vida konkretno ljudsko biće i kad su pogled uperili u apstraktnu Poeziju, ništa više ih nije moglo zadržati na kosini koja vodi u provaliju apsurda“. I još: „Nije zlo što savremene pesme nisu dostupne bilo kome, već je zlo što su rođene iz jednostranog, tesnog međusobnog kontakta identičnih svetova, identičnih ljudi“. Kao terapiju koja vodi ka ozdravljenju poezije, primarijus Gombrovič je pesnicima preporučio da nađu bilo kakav izlaz iz nemoguće situacije u kojoj su se našli, da probiju kakav prozor kroz koji će pobeći iz te zagušljive poetske sobe.
Izlazak iz zatvorenog kruga
Lako je Gombroviču, reći ćete vi, on nije bio pesnik, pa je mogao ovako surovo i distancirano da se odnosi spram svete poezije, da napada nesrećne i nečitane pesnike, te da im prepisuje recepte i lekarije. Međutim, nije poljski avangardista jedini koji je primetio da s poezijom nešto nije kako valja. I neki pesnici su došli do sličnih zaključaka, recimo Gombrovičev sunarodnik i prijatelj Česlav Miloš. U knjizi ,,Svedočanstvo poezije“, u eseju ,,Pesnici i ljudska porodica“, baveći se delom svog rođaka, francuskog pesnika Oskara de Lubiča Miloša, Miloš junior detektovao je isti problem.
Analizirajući delo Oskara Miloša ,,Nekoliko reči o poeziji“, Miloš junior navodi da je tu poezija definisana – što je za njega najvažnije – kao ,,strasno traganje za stvarnim“. Nešto dalje, Česlav Miloš postavlja detaljniju dijagnozu: ,,Poezija dvadesetog veka pretrpela je ‘osiromašenje i sužavanje’ zbog toga što su se njena interesovanja ograničila na stvari ‘estetičkog i gotovo uvek individualističkog karaktera’. Drugim rečima, ona se povukla iz oblasti koja je zajednička svim ljudima u zatvoreni krug subjektivizma“.
U toj knjizi Miloš se bavi pesnikinjama i pesnicima koji su našli izlaz iz tog zatvorenog kruga i proširili polje poezije, pa nije čudo što se među njegovim junakinjama našla i Ana Svirščinjska o kojoj piše u eseju „Ruševine i poezija,,. Zahvaljujući izdavačkoj kući Štrik, pred srpskim čitaocima su se našle izabrane pesme Ane Svirščinjske u knjizi „Ja sam žena,,, u odličnom prevodu Mile Gavrilović, koji je ovenčan Nagradom „Miloš N. Đurić“.
Knjiga je opremljena i predgovorom same Svirščinjske (pisanom za izabrane pesme objavljene u Varšavi 1973. godine) u kojem pesnikinja izlaže svoju teoriju poezije koja se u velikoj meri rimuje sa Gombrovičevim i Miloševim zapažanjima. I ne samo sa njihovim, već i sa poetičkim promišljanjima i poetskom praksom pesnika koji su takođe bili svesni poezijine boljke, pa su tražili drugačije, neutrvene puteve u svom delu – od Ernesta Kardenala do Zbignjeva Herberta, od Vislave Šimborske do Tadeuša Ruževiča, od Predraga Čudića do Predraga Lucića.
Zaviriš u sebe i ugledaš milijarde ljudi
U pomenutom predgovoru, Svirščinjska piše: „Sada, kada je poezija svuda na svetu u ozbiljnoj krizi, smatram da svaki pisac ima pravo, možda čak i obavezu da iznalazi načine za njeno prevazilaženje“. Na prvi pogled, svi pesnici koji su našli izlaz iz poetskog ćorsokaka, uključujući Svirščinjsku, okrenuli su se od subjektivnog ka objektivnom, od ličnih osećanja i doživljaja prema širini i bogatstvu spoljašnjeg sveta. Međutim, to je tako samo na prvi pogled, zapravo su proširili pojam subjektivnog, koje ponekad narasta do čitavog čovečanstva ili bar jednog njegovog dela. Svirščinjska u svom pesničkom programu piše da „moramo posmatrati poziv umetnika očima miliona predstavnika vrste Homo sapiens,,, te zaključuje: „Što je veća grupa ljudi u čije ime pesnik piše, veći je i taj pesnik, a ono što piše ima veći značaj“. Pesnik nije odvojen ponorom od ostatka čovečanstva, naprotiv, nijedan čovek nije ostrvo, svi smo deo arhipelaga, da parafraziram čuvenu meditaciju Džona Dona.
Kada je pisao o „zatvorenom krugu subjektivizma“, Miloš možda nije upotrebio najsrećniji pojam, jer se tu ne radi o subjektivitetu, već o privatnosti, o onome što Herbert u pesmi „Zašto klasici“ naziva „razbijen krčag/ mala razbijena duša/ s velikim sažaljevanjem sebe“, što nipošto ne bi smelo da bude tema umetnosti. Subjektivnost je nešto drugo, mnogo sveobuhvatnije, o čemu piše i Svirščinjska: „Pesnik treba da zaviri u sebe i vidi više od tri milijarde ljudi u bezbrojnim galaksijama“ (toliko je tada bilo ljudskih bića na zemlji, danas pesnik zagledan u svoju nutrinu vidi oko 7,7 milijardi ljudi).
Poetska revolucija i šok za čitaoce
Zagledavši se duboko u sebe, Svirščinjska je u zbirci „Ja sam žena“ iz 1972. godine otkrila polovinu čovečanstva – žene. Kako piše Mila Gavrilović u pogovoru, ova zbirka je bila „prava poetska revolucija i šok za čitaoce“, zbog „neposrednog jezika i realističkog prikaza ženskih likova – trudnica, mladih majki, zlostavljanih žena, beskućnica, umobolnica – kao i naturalističkog i fiziološkog opisa radosti i patnje tela tokom vođenja ljubavi, trudnoće, porođaja i babinja“, pa je čitana i kao „pionirski manifest seksualne revolucije“.
Ovakvom čitanju znatno je doprineo i kontekst u kojem je knjiga nastala, a to je konzervativna, patrijarhalna sredina sa dominantnim katoličkim svetonazorom koji vidi Devicu Mariju kao ženski ideal i ne priznaje ženi pravo na samostalnost, emancipaciju, samosvest ili – daleko bilo – pravo na telesne užitke. Doduše, takve predstave su utemeljene na iskrivljenom tumačenju biblijskog teksta. Neki katolički mislioci imaju potpuno drugačije viđenje. Tako, na primer, fra Drago Bojić u knjizi „Kraljevstvo božja i nacionalizam“ piše: „Biblijska i evanđeoska Blažena Djevica Marija je snažna, emancipirana, angažirana i odgovorna žena“, ali ovakva mišljenja bi u konzervativnoj Poljskoj verovatno bila doživljena kao jeres.
Unutrašnji neprijatelj ženske emancipacije
Koliko je teška pozicija iz koje Svirščinjska piše, opterećena naslagama vekovne patrijarhalnosti, govori pesma „Hrabrost“: „Protiv mene su/ sve civilizacije sveta,/ sve svete knjige čovečanstva,, (…) Deset Muhameda/ na deset otmeno zaparloženih jezika/ prete mi prokletstvom/ na zemlji i večnom nebu“. Možda će delovati paradoksalno, ali to što su čitav svet, muška istorija i maskulina civilizacija protiv pesnikinje, žene koja pokušava da dođe do svog glasa i prava na sopstveno postojanja – to je manji deo problema.
Ključni problem pesnikinja otkriva u završnoj strofi, u strahovitoj poenti: „Protiv mene je/ moje sopstveno srce/ dresirano hiljadama godina/ u okrutnoj vrlini žrtve“. Glavni neprijatelj oslobođenja žene nalazi se u njoj samoj, a tamo se zatekao milenijumskim nasiljem koje je pounutarnjeno i postalo njena druga priroda. Da bi došla do istine o sebi, pesnikinja mora da se obračuna sa vekovnim lažima koje su postale njeno sopstveno biće.
U pesmi „Kao crkotina“ Svirščinjska opisuje jednu uobičajenu scenu koja uprkos tome što pripada standardnom iskustvu žene savremenog doba, ranije nije bila predmet poezije. Pesnikinja prikazuje ženu „na ginekološkom stolu/ pred očima/ lekara,, koja je „obnažena do ispod kože,/ osramoćena kao ona koju siluju“ (…) postiđena/ tako duboko,/ kako nikad ne može biti postiđen/ muškarac“. Svirščinjska nalazi poeziju tamo gde bi je malo ko tražio, slikajući realistično, svedenim izrazom tipična ženska iskustva, postajući – paradoksalno – glas onih „čiji se glas retko čuje u svetskom žamoru“.
Teodikeja iz ženskog ugla
U pesmi „Prirodan porođaj,, pesnikinja jezgrovito prikazuje sav užas i patnju donošenja novog bića na svet, otpočinjući pesmu stihovima: „Dvadeset sati/ zavija kao zver“. Nakon opisa porođajnih muka, Svirščinjska postavlja logično pitanje: „Koji li je đavo/ izmislio svet“, presazdajući tako stari teološki problem teodikeje iz novog, ženskog ugla. Svet koji je ovako ustrojen da žena mora da rađa dete u najstrašnijim mukama, nije mogao da stvori dobri Bog, on je delo đavola, odnosno zlog demijurga. U ranijim postavkama ovog problema obično se navodio primer besmislene patnje dece, na primer kod Dostojevskog u „Braći Karamazovima“, u čuvenom razgovoru Ivana i Aljoše. Svirščinjska ne vraća ulaznicu Bogu zbog toga što nevina deca pate, već zato što je svet tako ustrojen da majke strahovito pate donoseći decu na svet. Zaključak je isti, ali je perspektiva obrnuta – specifično ženska.
Baveći se ženskim iskustvima, Svirščinjska ispisuje pravu malu pesničku revoluciju, fokusirajući se na teme koje nisu bile previše zastupljene ni u poeziji pesnika muškaraca. Takva tema je, recimo, staračka erotika u dirljivoj pesmi „Najveća ljubav“ koju vredi navesti u celini: „Ima šezdeset godina. Proživljava/ najveću ljubav svog života.// Šeta s dragim podruku,/ vetar razvejava njihove sede vlasi.// Njen dragi kaže:/ – Kosa ti je poput bisera.// Njena deca kažu:/ – Matora ludača“. Strašna je ova pesma u svom plemenitom opisu staračke ljubavi, prezrene čak i od dece zaljubljene žene, koja se drže nasleđene predrasude da je ljubav rezervisana za mlade, a da na nju starice i starci nemaju pravo.
Kakav je tretman starih žena u dominantnoj kulturnoj matrici Svirščinjska pokazuje u pesmi „Stara žena“ u kojoj veli: „O njenim erotskim žudnjama/ pisale su hiljade humorista./ Najgenijalniji među njima/ ušli su u školsku lektiru“. Na tom sitnom detalju vidi se kao na dlanu protiv čega je sve ustala pesnikinja svojom zbirkom „Ja sam žena“ po kojoj je i srpsko izdanje izabranih pesama dobilo ime.
Varšavski ustanak, trideset godina kasnije
Svirščinjska je bila učesnica Varšavskog ustanka 1944. godine, a to svoje jezivo iskustvo uspela je da poetski uobliči tek trideset godina kasnije u zbirci „Gradila sam barikadu“ (1974). O toj knjizi piše Česlav Miloš u navedenom eseju: „To je najsažetija vrsta mimeze: stvarni događaji, u pojedinostima i intenzitetu kako ih je zapamtila, od presudnog su značaja i određuju način i sredstva umetničkog oblikovanja. Očigledna je namera pesnikinje da sažima, stoga koristi samo probrane, suštastvene reči i izraze bez ikakvih poređenja ili metafore“. Svedenim, strogim, gotovo reporterskim stilom pesnikinja beleži prizore strave iz Varšave, dokumentujući užas rata.
Ređaju se pred čitaočevim širom otvorenim očima likovi iz Varšavskog ustanka: čovek koji je pet dana i noći, priklješten gredom, čekao da mu se sruči četvorospratnica na glavu da bi tek šestog dana poludeo; petnaestogodišnji Vjeska Rosinski, najbolji iz poljskog, koji je jurišao s pištoljem na neprijatelja, ali je poginuo jer je oklevao da mu puca u oči; čovek koji je pijan nastradao na barikadi, da bi njegovoj majci rekli kako je poginuo kao junak; žena koja je spavala s leševima pod istim ćebetom izvinjavajući im se što je živa; kurir koji saopštava roditeljima kako im sin, vojnik umire u bolnici; žena koja trči ulicom u plamenu, bojeći se onoga što vatra govori; žena koja želi da ode u smrt umesto svog muškarca; žena koja odbija da drugoj ženi da dva krompira – jer druga ima gladnu majku, a prva gladnu decu; nemački oficir koji ulazi u polusrušenu, napuštenu kuću i svira Šopena na klaviru… To su pesme pisane rukom pesnikinje koja je jednom čekala sat vremena da bude pogubljena.
Istinska vezanost za tuđu muku
Jedna od najpotresnijih pesama u ovoj zbirci, pesma koja govori o neizmernim dubinama ljudske dobrote u koju smo prestali da verujemo, nosi naslov „Četrnaestogodišnja bolničarka razmišlja dok tone u stan,,. Svedočanstvo ljudske veličine treba navesti u celini: „Volela bih da svi meci na svetu/ pogode mene,/ pa da ne mogu pogoditi više nikog.// I da umrem onoliko puta/ koliko je ljudi na svetu,/ pa da više ne moraju oni da umiru,/ čak ni Nemci.// I da ljudi nikad ne saznaju/ da sam ja umrla umesto njih,/ da se ne bi rastužili“.
Svirščinjska je bila bolničarka u Varšavskom ustanku, imala je malo više godina od junakinje ove pesme (rođena je 1909. godine), ali ne bi me čudilo da je ova pesma njen tok misli iz vremena Drugog svetskog rata. Za pisanje ovakve poezije neophodna je nesvakidašnja sposobnost empatije. Što reče Danijel Dragojević u autopoetičkom zapisu ,,Veronikin rubac“, odgovarajući na pitanje šta je to angažovana književnost: ,,Prava riječ, pravi portret nastaje od istinske vezanosti za tuđu muku“.
Pesme koje pucaju od zdravlja
Na kraju bih naveo samo jedan primer specifičnog humora Ane Svirščinjske, pesmu „Ja protestujem“: „Umiranje je/ posao najteži/ od svih.// Stari i bolesni/ treba da budu toga pošteđeni“. Malo je pesama u svetskoj književnosti koje na ovako sažet, lakonski, jezgrovit i ubedljiv način izražavaju protest protiv poretka sveta, protiv nepravde koja nije posledica ljudskog delovanja, već je utkana u sam način postojanja čoveka i čini srž ljudske situacije.
Za razliku od poezije koja se ne oseća baš najbolje, u knjizi Ane Svirščinjske nalaze se pesme koje pucaju od zdravlja. Njena poezija možda ne liči na uobičajene predstave koje imamo o savremenoj poeziji, ali zato premošćuje veštačku provaliju između pesnika i ljudske porodice. Govori o nama, krhkim ljudskim bićima na vetrometini sveta, i obraća se svakome od nas. U knjizi Ane Svirščinjske može se pronaći jedan od mogućih odgovara na ono Bretonovo sudbinsko pitanje – „kako primiti neprimljivi položaj čoveka“. A to je najviše što poezija može da učini.
Epitafi i humor: Trska koja misli, trska koja se smeje
I
Zagrobni humor
U jedinici posvećenoj epitafu u Rečniku književnih termina Mirjana Drndarski piše da je natpis na nečijem grobu „ponekad pisan i u šaljivom tonu,,. Ako pogledamo prve antičke pesnike koji su pisali epitafe, pronaći ćemo u njihovim delima i nadgrobne pesme sklone humoru, ruganju, ironiji i svakovrsnim igrarijama. Recimo, kod Simonida, koji je napisao čuveni termopilski epitaf: „Stranče, da javiš u Spartu da ovdje počinuli svi smo/ Njenim načelima svoj dajuć pokornosti znak“. Prevodilac ovog epitafa Sinan Gudžević kaže da ,,prije Simonida nema pjesničke prakse da se s nadgrobnih natpisa mrtvi obraćaju živima“. Pesnik koji je uveo ovu revolucionarnu poetičku novinu pisao je i drugačije epitafe, prožete pesničkim humorom: „Čovječe, ne gledaš groba tu Kreza, već neboga bokca;/ Malen ovo je hum, ali ga za me je dost’“.
Kao privrženik istog zagrobnohumornog duha objavljuje se i Leonida iz Tarenta, osnivač feničke škole, bar u ovom epitafu: „Marona pijanica, ispičutura/ Tu leži stara, a nad glavom stoji joj/ Vrč svima dobro znani – onaj atički./ Pod zemljom dole tuži, al’ za djecom ne/ Nit za mužem, bez hrane što ih ostavi,/ Već samo – samo zato, što prazan je vrč“. Atički vrč je inače bio bez dna, otuda i Maronina neprebolna tuga.
A Antifil nas izveštava kako se ljudske nevolje mogu nastaviti i posle smrti, uprkos uvreženom mišljenju da sa poslednjim izdahom prestaju sve muke: „Mrtav bez groba ne ležim na zemlji žitorodnoj ovdje,/ Jer se ne dostanuh ja po smrti pogreba svog;/ Jednom sahraniše mene, al’ ratarska ruka me kruta – / Gvozdenim lemešom plug napolje izbaci sad./ Tko će još kazati, stranče, smrt svakoj da nevolji spas je,/ Kada evo ni grob patnjama nije mi kraj“.
II
Nasmejati se smrti u lice
Navedeni epitafi, u prevodu Kolomana Raca, svedoče da je od samih početaka evropske književnosti humor bio jedna od mogućih reakcija na neumoljivu činjenicu ljudske prolaznosti. Sledeći Bodlerovu misao da „u zemaljskom raju radost nije bila u smehu,,, te da je „ljudski smeh prisno vezan za nezgodu davnog pada, fizičkog i moralnog propadanja“ – mogli bismo reći i da je humor posledica čovekove svesti o sopstvenoj smrtnosti. Ta svest je i stvorila čoveka, zato je grob prvi kulturni spomenik. U svesti o svom neumitnom kraju čovek je pronalazio zalog sopstvenog dostojanstva, kao u čuvenoj Paskalovoj misli: „Čovek je samo trska, najslabije biće u prirodi; ali on je trska koja misli. Nije potrebno da se cela vasiona naoruža da ga smrvi: dovoljan je samo dah, jedna kap vode da ga ubije. Ali i onda kada ga vasiona uništi, čovek ostaje uzvišeniji od svog ubice, jer on zna da umire i zna za nadmoć koju vasiona ima nad njim; vasiona o tome ne zna ništa.“
Ali, čovek nije samo trska koja misli, već i trska koja se smeje. Ako već moramo umreti, bar se možemo nasmejati smrti u lice. Naš protivnik koji će nam doći glave ne može ni to. A nije sposoban ni za mnoge druge stvari, kao što primećuje Vislava Šimborska u pesmi „Smrti bez preterivanja“: ,,Ne ume čak ni ono/ što je u tesnoj vezi s njenim fahom:/ ni grob da iskopa,/ ni sanduk da sklepa,/ ni da počisti za sobom“. Ovakav uvid može da ima samo smrtno ljudsko biće, besmrtniku nisu dostupni nepregledni predeli humora.
U jednom eseju o Miroslavu Krleži Marko Ristić kaže da je humor „jedno od najefikasnijih oružja u borbi protiv čoveku nesklonih životnih okolnosti“. A ima li čoveku nesklonijih životnih okolnosti od propadljivosti i smrti? Humor se tu javlja kao prkošenje nemogućem, izazivanje nepojmljivog, kao unutrašnja sila koja čoveku daje snagu za borbu čiji je ishod unapred poznat.
Nastao kao podvrsta epigrama, preuzimajući formu sa nadgrobnih spomenika, epitaf se od kratke prigodne pesme kasnije razvio u poseban oblik refleksivne lirike kroz koji su pesnici razmatrali fenomen smrti i srodnih životnih pitanja. Tako se epitaf pretvorio u ono što Josif Brodski naziva ,,pesmom povodom smrti“, a u okviru tog podžanra posebno su bile popularne pesme nastale kao in memoriam kolegama pesnicima. Sam Brodski je napisao Sećanje na T.S. Eliota; njegov književni uzor Vistan Hju Odn – U sećanje na V.B. Jejtsa, Cvetajeva je napisala poemu Novogodišnja povodom Rilkeove smrti, Ljermontov pesmu povodom Puškinove pogibije u dvoboju, Majakovski povodom Jesenjinovog samoubistva, i tako dalje, primera je bezbroj.
Dok su takve pesme po pravilu pisane u ozbiljnom tonu primerenom temi i težini gubitka, humor je bio rezervisan za epitafe koje su pesnici pisali samima sebi, a povremeno je gostovao i u epitafima pisanim iz perspektive specifičnih ljudskih oriđinala. Potonjoj vrsti pripada, recimo, Epitaf cinika Tomasa Hardija: „Sa suncem se nadmetah pre noći,/ U času kad dan se gasi,/ U zemlji ko će prvi moći/ Da se skrasi.// Za koji tren ono pre stiže,/ No pobednik ja postah,/ Jer ono se zorom poče da diže -/ A ja ostah.,,
U tradiciju humornih epitafa, koja seže od antike do naših dana, upisuje se Slobodan Blagojević svojom briljantnom pesničkom knjigom Glagoljivo groblje (Otvoreni kulturni forum Cetinje, 2017). Reč je o obimnoj zbirci pesama u prozi na tri stotine stranica koja je sačinjena isključivo od epitafa. Blagojevićeva knjiga napisana je u znaku razobručenog poetskog humora, u ironičnom tonu, u nastojanju da se strah od smrti pobedi neobuzdanom jezičkom igrom i žongliranjem najrazličitijim filozofskim i religijskim idejama koje je ljudski duh stvorio o sopstvenoj propadljivosti.
III
Onostrana polifonija
Teško je pronaći pesnika koji nije napisao bar jedan epitaf, ali je zato još teže pronaći pesnika koji je napisao celu pesničku knjigu sačinjenu od epitafa. Glagoljivo groblje je redak poduhvat u okvirima svetske književnosti i može se meriti samo sa Antologijom Spoon Rivera Edgara Li Mastersa. Dok je Antologija Spoon Rivera, kako kaže prevodilac Vladimir Stojnić u predgovoru, ,,stihovana hronika jedne varošice u Ilinoisu“, smeštena u konkretno vreme i prostor, knjiga Glagoljivo groblje ne poseduje tu vrstu realnog hronotopa, već je pre smeštena u metafizički prostor, a vremenski pokriva širok raspon – od praistorijskog doba do današnjice. Li Mastersovi junaci imaju konkretna imena i prezimena, reč je o žiteljima varošice čije su sudbine isprepletane, a Blagojevićevi junaci su bezimeni, više je reč o tipovima, o zatočnicima određenih svetonazora nego o ljudima od krvi i mesa. Li Masters je skloniji mimezisu i slikanju životnih realija svakidašnjice, a Blagojević radije poseže za filozofskom refleksijom i jezičkom igrom.
Obe zbirke spaja pesnički humor koji dovodi do depatetizacije smrti, te odsustvo sablasne atmosfere kakva je često pratila poetsku obradu ove teme. Spaja ih i polifonija: obe knjige ispisane su iz mnoštva perspektiva, iz različitih uglova, iz mnogobrojnih sučeljenih stajališta, što u krajnjem ishodu donosi jednu kompleksnu i bogatu viziju sveta. Možda je u Glagoljivom groblju u najvećoj meri došla do izražaja i otelotvorenja misao koju je Blagojević izrekao u jednom razgovoru s Nerminom Kurspahić iz 1989. godine, koji je kasnije preštampao u knjizi „Tri čiste obične pameti,,: „Jer, koje li slasti zauzimati najrazličitija gledišta, ulaziti u najsuprotnije kulturne inicijacije, gledati sva bogatstva raznih psihičkih i duhovnih pejzaža. To je slast i razuma, i uma, i emocija, cijeloga bića,,.
U poslednjem ciklusu koji nosi naziv „Praskozorje smrti,, Blagojević uvodi novinu u zapadnjačku tradiciju epitafa. Podnaslov ciklusa glasi „Aspiratori, adepti i otpadnici Tibetanske knjige mrtvih“. Pišući nadgrobne natpise iz budističke perspektive, Blagojević neminovno pomera rakurs: tragedija nije u smrti, već u ponovnom rođenju; tugu ne izaziva umiranje, već neuspeh u izbegavanju nove inkarnacije, povratak u večni krug rađanja i umiranja, u samsaru. Ovakvo izokretanje perspektive Blagojeviću je poslužilo kao povod za nove humorne obrte, za variranje motiva iz „Bardo Thodola,, na posve neortodoksan način. U tome je najdalje otišao u pesmi „Cilj opravdava sredstvo“ gde paranoja postaje metod za dostizanje prosvetljenja. Pesmu vredi navesti u celini: „Bježeći od uspomene na svoja stara svojstva, zamalo da padnem u tko zna kakva nova. Moja paranoična uživljavanja i prožimanja svakovrsnim opasnostima bila su tako snažna da je, sada, kada se više ne sjećam objekata svoga straha, sama paranoja postala sveobuhvatna, i u čistom obliku panike, odvratila me od podvale novog rođenja. Odlutah za svojom krajnje nepovjerljivom prirodom“.
IV
Polemika i parodija
Na kraju knjige Kameni spavač, u belešci o Pravedniku koji je nastradao u nekom masakru, a čiji je stećak nadahnuo pesnika da napiše pesmu o njemu, Mehmedalija Mak Dizdar veli: „Njegov glas leti prema nebu i letjet će sve dok ne bude uslišen. Taj glas se može ponekada čuti, ali tamo gdje ne vlada buka svjetine, u tišini“. Dakle, tišina se ukazuje kao prvi preduslov za osluškivanje glasova onih koji su davno utihnuli. Da bismo čuli glasove u sopstvenoj unutrašnjosti, neophodno je da se prvo udaljimo od spoljašnje buke koja nas odvaja i od sebe i od drugih. Neki od tih glasova koje ćemo čuti mogu pripadati i ljudima kojima je smrt davno oduzela moć govora, a mi koji stojimo nad humkama upokojenih jedina smo njihova mogućnost da ponovo dođu do reči.
U eseju ,,Epitafi kao osnova poeziji“, napisanom povodom Dizdareve pesničke knjige, Midhat Begić piše da je Kameni spavač upravo „obnova glasovnih utihnuća na kamenim grobovima“ koja je nastala kao „divljenje, začuđenost, uzbudljiva ekstaza pred nijemošću grobova“. U poeziji Mehmedalije Maka Dizdara oživelo je bogato kulturno nasleđe srednjovekovne Bosne, a pre svega natpisi na stećcima. Mnoge antologijske pesme iz Kamenog spavača nastale su evokacijom i razvijanjem motiva koje je pesnik video na nadgrobnim spomenicima.
Naslov Begićevog eseja mogao bi se primeniti i na knjigu epitafa Slobodana Blagojevića, čiji se naslov Glagoljivo groblje objavljuje kao negacija svima dobro znane fraze – „grobna tišina“. Kao i svaka fraza koja se vremenom izlizala od preterane upotrebe, i ova je nekada nosila u sebi dah svežine, ali je uprkos tome što je korišćena hiljadama i hiljadama puta, sačuvala nešto od živosti i istinitosti prvobitnog utiska iz kog je nastala. Jer zaista, nigde nema takve tišine kao na groblju. Ali samo za one koji nisu u stanju da duboko u sebi čuju glasove mrtvih. Za one druge, sa nešto istančanijim sluhom, nema raspričanijeg mesta od nekropole.
Dok je Dizdar nastojao da oživi duh srednjovekovnih predaka, da stihovima udahne život jednom iščezlom svetu, pa je virtuozno „stvarao zapise koji kao da su ispisani na marginama starih povelja, evanđelja i hronika“ (kako veli Begić), Blagojevićev odnos prema toj bogatoj tradiciji je nešto jeretičkiji. Što je sasvim u skladu sa njegovim filozofskim i poetičkim načelima – u gorepomenutom intervjuu Blagojević kaže: „Nema dobrih pisaca koji ne razaraju kod vlastitih predestinacija“. Mnogi epitafi iz knjige Glagoljivo groblje mogli bi se čitati i kao polemika sa tradicijom epitafa na srednjovekovnim stećcima, kao transformacija srednjovekovnih motiva ili njihova parodija.
Recimo, poznata formula prisutna na mnogim stećcima koja govori o neumitnosti smrti i nemogućnosti povratka na ovaj svet, o tome da će sve koji su u životu stići ista sudbina, kod Blagojevića doživljava potpunu inverziju. Mak Dizdar u zbirci Stari bosanski tekstovi navodi natpis na grobu Radojice Bilića iz Starog sela kod Jajca koji datira iz XIV ili XV veka, a čiji je autor Veselko Kukulamović, koji sadrži pomenutu formulu:
Jere ćete biti vi
kako jesam ja,
a ja neću biti
kako jeste
vi…
Blagojevićeva pesma Isprika je parodijska varijacija na ovu poznatu temu, u kojoj dolazi do obrtanja uloga i težnje za zamenom mesta koju se pokojnik ne libi da pokaže. Pesma glasi: ,,Ne zameraj, neznani, ali bih volio da je tebe praznina oglodala do kosti, a ja da stojim tu, u punoj muskulaturi i gledam ovaj nadgrobnik!“
Jedan od standardnih motiva na srednjovekovnim stećcima je upozorenje namernicima da ne ruše spomenik ili da ne uništavaju natpis na njemu uklesan. Ta upozorenja često dobijaju strogi oblik kletve, pa recimo završni deo natpisa s kraja XV veka koji su braća Radilovići stavili na grob svog oca glasi ovako:
I da je blagosloven
tko će projti,
a proklet
koji privaliti.
Iz istog perioda datira i natpis Dijaka iz Bogutova na grobu Vlča i njegove bratije:
Tko će pisanije sije pogubiti
proklet Bogom i Sinom…
Blagojević radikalizuje formu srednjovekovne kletve koja je imala religijski sadržaj, a prokletstvo koje je ciljalo na eshaton (grč. ἔσχατον – ono krajnje, posljednje), na večnu sudbinu u zagrobnom životu, spušta na zemlju u pesmi Kletva iz onkraja koja glasi: ,,Dabogda slomio vrat ko kraj mog groba prođe, a ne trone se i suzu ne pusti!“
Stara istina da se rađamo nagi i da nagi s ovog sveta odlazimo, da je svaka pohlepa i nagon za sticanjem zemaljskog blaga uzaludna rabota, što postaje jasno u trenutku smrti – prisutna je i na stećcima. Dizdar navodi natpis Ivana Maršića iz zapadnog Huma (XV vek) koji jasno pokazuje besmislenost posedovanja, jer ništa ne možemo poneti sa sobom u grob:
Dugo na zemlji živjeh ja —
osamdeset i osam ljeta.
A ništa ne ponesoh!
Blagojević se poigrava i ovim tradicionalnim motivom, pa u pesmi znakovitog naslova Imućni mrtvac piše: ,,Tek, nominalno, ovo mi je grob. Leš sam, sav u zlatu i svili, sakrio na sigurnije mesto. Zalud ti taj oštri pijuk, kradljivče!“ Pesnik posedničku strast dovodi do paroksizma. Preminuli bogataš nastavlja sa svojim smicalicama i posle smrti, nagon za posedovanjem ga je nadživeo, a u nastojanju da sačuva svoje blago pribegao je i kopanju lažnog groba i sakrivanju sopstvenih posmrtnih ostataka na tajno mesto. Ne samo da je Blagojević pribegao parodiranju jednog poznatog epitafskog toposa, već je i formulu obraćanja izvrnuo naglavce, pa je tradicionalnog adresata nadgrobne poruke (putnika, stranca, namernika, prolaznika) smehotvorno preinačio u – pljačkaša grobnica.
V
Zatočenici ratničkog svetonazora
Dizdar u beleškama za Kamenog spavača navodi: ,,Po legendi, pod starim kamenjem srednjovekovnih bosanskih nekropola leže dobri ljudi, izginuli u borbi protiv svakovrsnog zla svoga vremena“. Otuda čitav niz stećaka sa etičkim porukama koje svedoče o životu provedenom u vrlini, u nastojanju da se živi po zakonu Božjem. Tipični primeri se mogu videti na stećku Vukosava Štirunovića: „Počteno žih,/ a počteno i legoh“, ili u natpisu dijaka Semoroda: „A se leži/ Vlatko Vuković…/ Dobri junak i čovjek“.
U knjizi Glagoljivo groblje veći deo jednog ciklusa pesama naslovljenog „Na padinama povijesti“ mogao bi se čitati kao parodija na pravedničke natpise na spomenicima i izreku „o mrtvima sve najbolje,,. S one strane groba javlja se gomila junaka koji su sušta suprotnost ljudima koji su život posvetili vrlini: razbojnici, haramije, ubice; najbolje bi im pristajala fraza živi primer ljudskog zla i pada, samo da nije reč o pokojnicima, ovako bi se pre moglo govoriti o mrtvom primeru. Za razliku od njihovih živih parnjaka koje viđamo razuzurene po televizijskim emisijama, novinama i portalima, koji uporno negiraju svoj zločinački minuli rad – Blagojevićevi pokojnici su se našli sa druge strane života, tamo gde iščezavaju laž i licemerje, pa su izgubili potrebu za obmanjivanjem puka, već u iskrenoj ispovesti ispovedaju priču o svom zaludnom životu ispunjenom nasiljem i zločinstvima svake vrste.
Pred čitaocem defiluje živopisna povorka: nacionalni borci koji su „trijebili nacionalni otpad“, krvožedni tirani i njihove pristalice, moćnici kojima „kad god bi im prišla, ruka pravde se opekla“, gospodari ratova, „patriota koji se za života natamanio toliko svojih sunarodnika da je tri puta nagrađen najvišim odlikovanjem zasluga za narod“, ratni zločinci i njihovi jataci, „primač i predavač antičke tradicije ratničkog instinkta“, rasista zbunjen belinom kostiju oko sebe, ubilački vladar „alergičan na glas razbora i pomen ljudskih prava“, pripadnici plemena koji življahu od „vjere u divljaštvo svoje duše“, nasilnici brzi na nožu i obaraču, svetitelj čije su mošti nošene na turneju…
U ovom ciklusu prisutni su odjeci Blagojevićevih proznih knjiga Pisma prestoničkom listu i Mrka kapa, objavljenih pod heteronimom Aristid Teofanović, u kojima su oživeli antijunaci našeg doba, kroz parodiju na zloglasnu ratnohuškačku rubriku „Odjeci i reagovanja“ dnevnog lista „Politika“. Dok su u Teofanovićevim satirama zatočenici nacionalističke svesti živi, zdravi i opasni po okolinu, u Glagoljivom groblju saznajemo da su se upokojili u Satani, ali da ni nakon smrti nisu odustali od svog patrijarhalnog i ratničkog svetonazora.
VI
Groblje koje se ori od smeha
Iz navedenih primera vidimo da je osnovna odlika Blagojevićevih epitafa raskošni, razulareni, pustopašni pesnički humor kojem ništa nije sveto, koji čak ni u prisustvu smrti ne prestaje da se smeje. Takav pristup je uglavnom stran piscima natpisa na stećcima: kao što kaže Dizdar u uvodnoj studiji za „Stare bosanske tekstove – „grobno slovo mora da sadrži dostojanstvo i mjeru u stilu i jeziku zbog bola što valja da ga izrazi“. Ipak, ako bismo tražili Blagojevićeve srodnike u srednjovekovnoj kulturnoj ostavštini Bosne, mogli bismo pronaći jednog sličnomišljenika u dijaku iz Djedića koji je na stećku Radosava Mrkšića iz Miruša u Travuniji ostavio ovakav natpis:
Stah,
Boga moleće,
i zla ne misleće —
i ubi me grom!
Iako je nastao u XV veku, ovaj natpis zvuči potpuno savremeno, kao da je napisan juče, duh apsurda i besmisla koji iz njega provejava sam je sukus našeg doba. Ako je u vreme nastanka mogao da posvedoči o dualističkom shvatanju sveta, o poimanju smrti kao sušte nepravde koju pravednom čoveku šalje nemilosrdni Bog ili zli demijurg, u današnjem kontekstu stari natpis čitamo kao delo apsurdističkog ludiste koji je u stanju da čak i od smrti kao vrhunca apsurda napravi lakrdiju.
Parafrazirajući reči Slobodana Blagojevića iz eseja „Zločinačko rodoljublje“, možemo reći da je Glagoljivo groblje unelo nesvakidašnje rafinmane i dah erosa u kulturu kojom je pre tri decenije ovladao tanatos i ne pokazuje nameru da siđe sa trona. U kulturu koja sebe shvata smrtno ozbiljno (jer ozbiljno seje smrt svuda oko sebe), Blagojević svojim epitafima, baveći se upravo temom smrti, ali u duhu „vesele nauke“ – unosi smehotresni humor i narušava sveopšti konsenzus o kultu mrtvih. Blagojevićevo raspričano, brbljivo groblje koje se ori od smeha deluje kao lekovita blasfemija za patrijarhalnu kulturu koja smrti daje prednost nad životom.
