Rečnik paraknjiževnih termina

NACIONALNI IZGUB – Termin koji je skovao žiri nagrade “Jelena Balšić” Mitropolije crnogorsko-primorske prilikom dodele ovog priznanja Draganu Lakićeviću. Žiri u sastavu Milo Lompar, Valentina Pitulić i Ljubica Petković preko ljudskog megafona Duška Babića saopštio je svoje impresije o čitanju Lakićevićeve “lirske pesmarice”: “Nastajale većinom u godinama nacionalnog poniženja i izguba, ove pesme, okrenute svetosti i svetlosti, bile su pesniku jedina odbrana i uteha”. Reč “izgub” na prvi pogled deluje kao neologizam, ali zapravo se radi o lokalizmu iz Crne Gore, sa značenjem gubitak. Dakle, Lakićević se tokom mračnog doba, kad je srpska nacija doživljavala gubitke, tešio pisanjem pesama, pa je tom autoutešiteljskom delatnošću zaslužio i književnu nagradu. Što reče neutešni narodni poslovičar: Uteha na utehu ide. Naivni humanista bi pomislio da žiri i pesnik žale zbog gubitaka u ljudstvu, zbog silnih bespotrebnih ljudskih žrtava u ratovima devedesetih godina prošlog veka, ali to nema nikakve logike. Prvo, u pomenutim ratnim sukobima Srbija je igrala ulogu agresora i ubice, a ne žrtve. Drugo, srpski pisci nisu nikakvi plačljivci koji bi žalili smrt običnog puka, ljudski život njima ionako ne vredi ni pet para, često i manje, i dobar je samo kao moneta za nacionalno potkusurivanje.

Nacionalni izgub predstavlja specifično stanje duše u kojem pesnik nariče nad propašću projekta Velike Srbije, tužan kao Nogov i Đogov zajednički pingvin. Nije pesniku žao nevinih ljudi koji su ugrađeni u temelje ove propale građevine, već kuka što izgradnja nije uspela. Intelektualci ionako uvek nađu način da se ugrade čak i u propalu izgradnju, makar kakvom književnom nagradom, uredničkim mestom u Srpskoj književnoj zadruzi ili nekom sličnom – što bi rekao Predrag Čudić – sinekurčinom. Pesme umeju da uteše onoga koji piše, ali ljubav prema otadžbini mnogo jače greje nežno pesničko srce kad ga zapljusnu tokovi novca. Uljuljkan tim šuškavim talasima, pesnik se lako oda nacionalnom izgubu, pa piše ovakve stihove: “Srbijo nebeska bašto u zemaljskome voću/
Pretrpi iskušenja i kosmičku samoću”, ili “Pre Starih Slovena, Peruna i Svetog Vida/ Ovde je sadila trešnje princeza Semiramida”. Kako to država oseća kosmičku samoću, usamljenost u svemiru, to ni istraživači NASA-e ne znaju, ali pesniku su po definiciji dostupna viša saznanja nedohvatna običnim smrtnicima sa teleskopom. Ipak, kad se paraknjiževnom alhemijom nacionalni izgub pretvori u ličnu dobit nagrade, lakše se podnose i plemenski bankrot i vaseljenska osama. Žiri je nagradu tutnuo u prave ruke, da bar pesniku zaleči osećaj izguba, kad već ne može čitavom nacionu (usled izguba ratničkog morala). A povodom dodeljivanja nagrade, nacionalnog i ostalih izguba, oglasila se i sama Jelena Balšić putem “Otpisanija bogoljubnog”. Njen komentar je bio jezgrovit: “Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti, ne ostavljaju nas, koji se kolebamo u moru ovoga sujetnoga života”.

POSLUŠANJE NARODU – Još jedan termin skovan za potrebe dodele nagrade “Jelena Balšić” Draganu Lakićeviću. Žiri je sumirao: “Čitavo Lakićevićevo pesničko delo i njegov celokupni književni rad, mogu se razumeti kao služba i poslušanje – jeziku, narodu, veri, Bogu”. Poslušanje je teološki termin, preuzet iz pravoslavne asketske prakse, ovom prigodom presađen na književno polje gde nema mnogo šansi za opstanak, a kamoli rast i razvoj, jer njegovom nežnom biću ne odgovara surova individualistička klima. Poslušanje u svetootačkom predanju označava podređivanje svoje volje duhovniku. Volja je, kao i sve ljudsko, ogrehovljena, pa se iskušenik odriče svojih sebičnih želja i htenja da bi pobedio sopstveni ego i vremenom postao provodnik volje Božije. Kao što veli sveti Jovan Lestvičnik: “Poslušnost je grob volje, a uskrsnuće smirenja”. Poslušanje duhovniku zapravo je poslušanje Bogu, jer se kroz duhovnog rukovoditelja projavljuje volja Gospodnja.

Poslušanje narodu je književni postupak kojim se pisac odriče od svega ličnog, individualnog, posebnog i osobenog zarad utapanja u kolektiv. Dakle, reč je o jednoj vrsti spisateljskog samoubistva, jer bez ličnog, individualnog, posebnog i osobenog književnosti i nema. Specifičnost književnog dela je u iskošenom uglu iz kog se posmatra realnost, svako istinsko književno delo je čitav novi svet, kakav nikad i nigde nije postojao, napisano jedinstvenim stilom, jer je stil, kako kaže Flober a citira Prust “apsolutni način da se stvari vide”. S druge strane, narod ili bilo koji drugi kolektiv nužno živi u vlasti stereotipa, podređen izanđalim klišeima, on ima svoje zajedničke kanone i svoje opšte mesto pod suncem. A talenat je, kako kaže Danilo Kiš u “Času anatomije”, upravo “odstupanje od kanona, ono što Hristijansen naziva ‘diferencijalnim osećanjem’ ili ‘osećanjem različnosti’”. Baviti se književnošću znači ne videti “po već poznatom tragu tuđih očiju” (Cvetajeva); nema literature bez oneobičavanja ili očuđenja, kako bi rekli formalisti, to jest bez drugačijeg pogleda na poznatu stvarnost.

Poslušanje narodu je sušta suprotnost svakom individualnom pregnuću, podvrgavanje volji kolektiva, preuzimanje opštih, hiljadu puta viđenih predstava o svetu. To je idealan prosede za stvaranje nacionalističkog kiča, dočim je književnost negde drugde – u neposluhu klišeima. Pritom, u pitanju je vrlo sumnjiva rabota, sa nizom nerešivih praktičnih problema. Kako pesnik da izvrši to poslušanje narodu? Otkud zna šta narod misli, oseća, želi? Da li je možda zašao u narod pa anketirao sedam miliona Srba da bi nepobitno utvrdio čemu treba da bude poslušan? Pošto je to nemoguća misija, preostalo mu je samo da se osloni na tumače narodne volje, na telale skrivenih narodnih želja i hermeneutičare mračnih narodnih poriva. Budući da je nacion zdušno glasao za ratnu politiku Slobodana Miloševića, pesniku nije bilo teško da izvrši poslušanje narodu, povinujući se duhu zločina koji ga je zaposeo i pevajući u njegovu krvavu slavu. Poslušanje narodu je ekskluzivni književni postupak rezervisan samo za pesnike koji, kako kaže pesnikinja Milena Marković, “uvek osećaju svoj narod” kao njegovi “medijumi”. U Nemačkoj je od 1933. do 1945. godine bilo tušta i tma takvih osećajnih pesničkih duša, samo ih se danas niko ne seća, pa zato ne mogu da navedem njihova imena, uhvatio me neki mutni zaborav. Za razliku od dekadentne Nemačke, u Srbiji je poslušnost i dalje na ceni, kako u porodičnim odnosima, tako i u društvenom i političkom životu, a posebno u takozvanoj poeziji. U netakozvanoj poeziji situacija je potpuno obrnuta, tamo još uvek vlada buntovno načelo Vujice Rešina Tucića: “Pesme su ono što se ne sme”. Sličnu ideju u razrađenijem obliku nalazimo u eseju Josifa Brodskog o poeziji Osipa Mandeljštama: “Pesma je oblik jezičke neposlušnosti i njen zvuk dovodi u sumnju mnogo više od konkretnog političkog sistema: ona dovodi u pitanje celokupan postojeći poredak. I broj njenih neprijatelja proporcionalno raste”. Pravi pesnici se bave neposluhom, dok njihove kolege, u slobodno vreme saradnici tajne policije, sve vršeći poslušanje narodu i drugu Staljinu, pišu dostave koje će Mandeljštama i njegovu sabraću odvesti u logor i smrt. Nije svako poslušanje strano pesniku, pokoravanje nečemu je sastavni deo pesničkog poziva. U eseju “Pesnik o kritici”, u poglavlju “Kome se pokoravam” Marina Cvetajeva piše o tome: “Pokoravam se nečemu što u meni neprekidno, ali ne i ravnomerno zvuči, nečem što me čas upućuje, čas mi naređuje. Kad me upućuje – onda sporim, kada naređuje – pokoravam se. Ono što naređuje, to je prvi, neizmenljivi i nezamenljivi stih, suština koja se javlja u stihu”. To je jedino poslušanje za koje pesnik treba da ima sluha. Tako je bilo, tako je – što bi rekli pravoslavni poslušnici – i ninje i prisno. A biće i vo vjeki vjekov. Antiamin.

OSEĆANJE SVOG NARODA – Termin kojim pesnikinja Milena Marković objašnjava svoju opštenarodnu poetiku i društvenu samozaštitu od poezije. Termin je nastao slučajno, u trenutku nadahnuća izazvanog iznenadnim mentalnim priključenjem na kolektivnu narodnu dušu koje se poetesi slučilo tokom davanja intervjua za Sputnjik (to je onaj ruski medij što ga je Evropski parlament stavio u isti red sa propagandom Islamske države). U tom intervjuu Marković se vajka da ne zna ko je započeo sa uništenjem socijalističkog društva, ali jedno ipak zna: “Umetnici sigurno ne kreću prvi, oni su samo medijumi, naročito ako su pesnici. I ako osećaju svoj narod”. U nastavku autorka intervjua Dejana Vuković beleži: “A pravi pesnici, tvrdi Milena, uvek osećaju svoj narod”. Telepatski osećajući svoj narod u predelu srca, pesnikinja nastavlja: „Oni mogu taj narod da mrze i vole u isto vreme, kao što je mrzeo i voleo Džojs; mogu i da budu ironični, kao što je bio Oskar Vajld; mogu da budu ambivalentni kao Bajron… Ali moraš biti medijum onoga što te je napravilo. Inače, čega si pesnik? Marsa? Okeana? Kog si jezika pesnik? Ti moraš da budeš pesnik svoga naroda, na određen način. I kad si medijum, osećaš da nešto nije u redu”.

Osećanje svog naroda je specifično duševno stanje karakteristično za pesnike i političare u predizbornoj kampanji. Ovo patriotsko čuvstvo predstavlja nezaobilazni deo stvaralačkog procesa izgradnje sopstvene karijere. Pripada familiji sentimenata, stoga se pesnikinje koje krasi ova emocija u književnoj teoriji često nazivaju sentimentalkama. Kao plod osećanja svog naroda, nastaje rodoljubiva književnost koju Predrag Čudić definiše kao “poseban oblik prostitucije”. To je jedini oblik prodaje ljubavi koji je legalizovan, seksualne radnice će morati još dugo da se strpe ako se ne dosete jadu pa ne obznane da i one osećaju svoj narod. Pesnik postaje medijum svog naroda posredstvom invokacije, retoričke figure kojom su se u antičko doba prizivale muze i božanstva zarad nadahnuća. Nekad je pesnik zazivao muze, a danas muze narod zazivajući ga. Kao medijum, pesnik je posrednik između naroda i publike koja je deo naroda, što dovodi do stvaranja začaranog kruga i kreativnog tapkanja u mestu zločina.

U romanu Svetislava Basare “Andrićeva lestvica užasa”, jedan od glavnih junaka Desimir Stojković, slikar u ostavci, priča o svom prijateljstvu sa Ivom Andrićem i na više mesta pominje jednu od opsesivnih tema Andrićevih solilokvija – spisateljsko uvlačenje narodu u donji deo leđa u tom istom narodu poznatijem kao dupe. Taj fiktivni Andrić, kroz Stojkovićeva usta, kaže da naš narod “pisce ceni po tome koliko mu se koji duboko uvuče u dupe”, a za sebe veli: “zaista sam hteo da se narodu i narodnim vlastima uvučem u dupe, ali isključivo u nužnoj odbrani, da bih u narodnom dupetu našao sklonište od naroda”. Iako su ovo reči književnog junaka, fiktivne ličnosti, u njima se može pronaći mnogo više istine nego u raznim nefikcionalnim žanrovima; izgleda da je Basara detektovao jedan od ključnih fenomena književnog života našeg doba.

Nisu paraknjiževni termini Milene Marković zanimljivi po tome što izražavaju nešto novo, već po tome što uporno ponavljaju izanđalu matricu od koje ne može da se diše već tri decenije. Uporno guslanje o pesniku i narodu, korišćenje takozvanog naroda kao štita, zaklanjanje iza tog nesrećnog naroda – stajaća su mesta nacionalističke retorike. Milovan Vitezović je još krajem osamdesetih deklamovao o narodu koji se probudio; Matija Bećković je pričao kako više voli da bude sa svojim narodom kad greši, nego sa njegovim dušmaninom kad je u pravu; propovedao je da je Kosovo najskuplja srpska reč i DNK srpskog naroda, da smo mi pesnički narod, pa dok bude živ srpski narod živeće i poezija; Rajko Petrov Nogo je besedio kako nam se Kosovo ukazuje kao samo lice našeg identiteta, kako narod može izgubiti to lice, ali kultura i poezija imaju duže pamćenje; kako se narodi prepoznaju po poeziji, kako ne brine za budućnost poezije – ako naroda bude, kako su Srbi književnocentričan narod i tako dalje, i sve u tom stilu.

Ovakvih primera moglo bi se naći na hiljade, spisatelji serbski odali su se poslednjih decenija neumerenom uživanju u narodu, kao u kakvom narkotiku. Uzalud je Danilo Kiš u “Času anatomije” pisao o tim opasnim nacionalističkim opsenama, kad nema ko da ga čita. Slikajući portret nacionaliste, Kiš kaže: “Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše ‘iz naroda i za narod’, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima”.

Mnogo je krvave vode proteklo Drinom od tog doba, situacija se promenila iz korena, pa je biti “pod sumnjom nacionalizma” postalo nešto dobro, veliko, uzvišeno i po sebi književno vredno. Pisci se grabe da padnu pod takvu sumnju, sve busajući se u prsa kako su oni nekakvi medijumi svog naroda, kako ga osećaju na, reklo bi se, način prilično spiritistički. Pišući o Bećkoviću u tekstu “Sumrak kokota”, Slobodan Blagojević je pre četvrt veka pozivao pisca-rodoljupca da odustane od nacionalističkih fantazmagorija i utapanja sopstvene ličnosti u plemenskom kolektivu. “Ne sklanjaj se više iza države, nacije, plemena, krvi” – pisao je Blagojević, apelujući da se stvarnost spoznaje “autonomnim neposrednim uvidom svakog oslobođenog individualiteta”, a ne zadružnom logikom u kojoj nema mesta za pojedinca. Prošao je isto kao Kiš, teško je zabosti istinitu reč u debelo uvo podešeno da čuje samo mitingaško urlanje sa Ušća i Gazimestana.

Da li nacionalizam zaglupljuje ili samo dolazi na već dobro pripremljen teren, pogodan za razvoj banalnosti – pitanje je na koje nije lako odgovoriti. Sigurno je samo da nacionalističke floskule ne idu zajedno sa mišljenjem i logikom. Otuda izjednačavanje naroda i jezika, koje teško može da prođe empirijsku proveru. Po toj logici, Englezi, Australijanci, Amerikanci i većina Novozelanđana i Kanađana pripadali bi istom narodu, pošto već govore istim jezikom. Po istoj logici, pesnik koji piše na srpskom jeziku obraća se samo Srbima, njega nipošto ne treba da čitaju Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci ili Mađari iz Vojvodine. Priča o pesniku kao predstavniku svog naroda, o tome da pesnik piše za svoj narod – velika je zabluda. Pre bi se moglo reći da pesnik piše za svoje čitaoce, ali ni to nije sasvim tačno, jer ne zna ko će ga čitati, a u trenutku pisanja teško da može da misli na publiku. Moglo bi se reći da piše za sebe, ali i taj odgovor je poprilično problematičan. Pa za koga onda pesnik piše? Na ovo pitanje Marina Cvetajeva je dala odgovor u eseju “Pesnik o kritici” pre 90 godina: “Ne za milione, ne za jednog jedinog, ne za sebe. Pišem za samu stvar. Stvar, putem mene, sama sebe piše. Zar mi je stalo do drugih, ili do sebe?”

Sve savremene, a tako beznadno retrogradne pesničke žalopojke i slavopojke na temu ljubavne veze pesničkog subjekta i naroda kojem pripada mogu se svesti na jedan stih Alekse Šantića iz pesme “Moja otadžbina”: “Mene sve rane moga roda bole”. Ta pesma spada u najgori deo Šantićevog opusa, pa nije nikakvo čudo što je ušla u čitanke. Na njoj se deca uče ne tome da postanu dobri čitaoci i da razumeju literaturu, već kako da postanu dobri Srbi. Pišući o ovoj pesmi, Nenad Veličković je pokazao da je ona loša s humanističkog stanovišta “zato što apstrakciju (narod i državu) pretpostavlja pojedincu, a s estetskog “jer je anahrona, dakle izgrađena od istrošene građe”.

Navedeni stih je loš i zato što je lažan, naravno da pesnika ne bole sve rane svih Srba, to je romantičarsko preterivanje i kič. Usput je i komičan, doduše bez namere, jer bi se čitalac mogao zapitati kakav je to unutrašnji instrument kojim se osećaju samo boli pripadnika sopstvene nacije. Ako pesnikovog komšiju nešto zaboli, a slučajno nije Srbin, na koji način taj instrument za empatiju ne oseća njegovu patnju, kad je već toliko empatičan da oseća sav bol svih Srba na svetu? To znaju samo pesnici i pesnikinje koji osećaju svoj narod, nama običnim smrtnicima su takve paramistične tajne nedostupne.

Nacionalni pesnici uporno pokušavaju da od hladne ravnodušnosti sveta pobegnu u topli brlog nacije, kad već nisu u stanju da pronađu utemeljenje u jeziku i u stvaralačkom dijalogu sa tradicijom. Samo što svi takvi pokušaji završavaju neslavno, u nacionalističkim frazetinama i već hiljadu puta viđenom kiču. Pravi pesnik nije sklon takvom samozavaravanju. Cvetajeva je u eseju “Pesnik i vreme” pisala o ovom problemu: “Svaki je pesnik u suštini emigrant, čak i u Rusiji. Emigrant Carstva Nebeskog i zemaljskog raja prirode. Na pesniku je, kao i na svim ljudima umetnosti – ali na pesniku najviše – poseban pečat bezdomlja, po kome se pesnik može prepoznati čak i u sopstvenoj kući. Emigrant iz Besmrtnosti u vreme, nepovratnik u svoje nebo”. Tako razmišljaju veliki pesnici na osnovu svog gorkog iskustva. Sličnu misao izrazio je i Miodrag Stanisavljević stihom: “Neverovatno je koliko si nepotreban”, i ta nepotrebnost ga prati do dana današnjeg. A i kako da bude potreban kad se nije udvarao narodu, već mu je gurao pod nos nepodopštine koje je počinio – od Omarske do granatiranja Sarajeva, rugajući se lažnim “jadima srpske duše”. Ništa ne traje večno, pa ni nepotrebnost velikih pesnika, njihovo delo stoji i čeka čitaoce koji će neminovno doći. Delo Marine Cvetajeve dočekalo je svoj čas, dočekaće ga i knjige Miše Stanisavljevića.

Za razliku od Stanisavljevića, nacionalni dušebrižnici među poetama osećaju svoj narod i propovedaju poetiku medijuma. Šta to zapravo znači? Pisci koji su rušili socijalizam bili su samo medijumi svog naroda, takoreći nesvesni provodnici stremljenja narodne duše, ma šta to značilo. Dakle, kad Antonije Isaković priznaje Latinki Perović da želi rat i da će poginuti “samo 80.000 ljudi”, tako da nema razloga za brigu – on nije bezosećajno nekrofilno čudovište željno krvi, već medijum narodnih želja. Kad Rajko Petrov Nogo, senator Republike Srpske, kaže o Bošnjacima usred rata: „Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi” – to nije ratno huškanje, jer Nogo samo oseća svoj narod, kao njegov medijum, a narod je slučajno pomalo vampirski, krvožedno raspoložen. Kad Bećković besedi o najskupljoj srpskoj reči, pa kaže “bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati” – on takođe ne huška na krvoproliće, on je samo medijum naroda koji bi malo da kolje po Kosovu.

Ako su pesnici samo medijumi svog naroda, onda oni nisu odgovorni za ono što pišu, odgovornost se prebacuje na kolektiv. Nije narod nevin, pogotovo oni delovi koji su oduševljeno glasali za nacionalističke političare svih boja, ali ne može narod da bude odgovoran za pesničke brljotine. Izbegavanje odgovornosti za sopstvena (ne)dela je omiljeni sport nacionalista svih meridijana, koji je sad dobio i svoju poetsko-spiritističku varijantu. Po toj logici, tridesetih godina u Nemačkoj nacistički pisac Ernst fon Salomon je osećao svoj narod i bio njegov medijum, dok su dela izroda poput Tomasa Mana, Štefana Cvajga, Bertolda Brehta ili Franca Kafke s pravom spaljivana. Ko im je kriv što nisu osećali svoj narod?

Istini za volju, nacionalističke pesnike za narod zabole onaj deo tela u koji bi da mu se uvuku. Sve je to gola demagogija nastala iz čemera i nemoći, a usput se i isplati. “Svaka valjana književnost u principu jeste bekstvo od provincije, pa i od zavičaja”, napisao je Predrag Čudić u eseju “Nagrailo u bosanskom loncu” u kojem je demontirao Nogovo mrčenje papira. Sve drugo su medijumske trice i nacionalističke kučine. A pravi pesnik oseća svoj narod samo kad mu na njemu iskoči kurje oko.

PESNIKOV PATNIČKI NAROD – Književno-teorijski termin koji je iscedio iz svoje napaćene duše Dragan Hamović, kao član žirija nagrade “Izviiskra Njegoševa” koja je dodeljena Milovanu Danojliću. Budući da je Hamović renesansna ličnost – pesnik, književni kritičar, urednik programa Sajma knjiga, viši naučni saradnik na Institutu za književnost i umetnost, arbitar u stvarima književnim i savetnik ministra kulture za odbranu i zaštitu ćirilice – njegove jezičke kreacije treba uzimati s maksimalnom ozbiljnošću, uprkos njihovoj prividnoj besmislenosti. Evo kako je Hamović došao do svog novopečenog termina: “A šta je nauk trave? Trava se drži bezuslovnog nagona za rastom i obnovom. Ako ćemo po Danojliću, čoveku je trava uzorna mera, ‘strpljiva i izdržljiva’ kao što je i pesnikov patnički narod, ‘naše majke i sestre i braća’. Kroz mikroopis pokreta što naše tromo oko može videti samo na početku i kraju, daje se živa slika borbe neprestane, za život koji, u svoj čas, brizne ispod ledne pustoši”. Zaista zadivljujući proboj pesničke i kritičarske intuicije! Ko bi se još setio da u travi vidi narod i narod u travi, da ih izjednači po liniji izdržljivosti na strašnom mestu, ko još može da dopre do tako genijalnih metafora u kojima se žilavost i džigljavost trave koja vazda nanovo raste krajnje originalno povezuje sa borbom za opstanak namučenog srpskog naroda koji herojski pretrajava kroz istoriju, svim pošastima, međunarodnim zaverama i belosvetskim neprijateljima uprkos? To mogu samo hamovići, danojlići i ostali narodnjakovići.

Nisu oni kao tamo neki nadrealistički odrodi i levičarski izrodi koji travu doživljavaju sasvim metafizički i kosmički, na primer Milan Dedinac koji u pesmi “Trava u snu i na javi” piše: “Tri dana, tri teške noći prođe bez sunčeva zraka,/ pa mene, zveri i šume obuze predsmrtna strava./ Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka/ ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava”. Odmah se vidi da su to neke lične pesničke sanjarije i maštarije, takorekuć privatne vizije i opsesije, nema tu brige za izmučeni narod, ni traga od vajkanja nad udesom koji nas je udesio, nigde ni zrna odgovornosti za nacion. Kad ni naše gore listovi (da ne kažemo travke) ne haju za tragičnu sudbinu ojađenog srpskog pučanstva, šta se može očekivati od zlih Amerikanaca (koji su nas bombardovali) kakav je Volt Vitmen koji peva o travi kao o dokazu besmrtnosti: “najmanja travka dokazuje da u zbilji nema smrti;/ a kada bi je i bilo, ona vodi naprijed život, a ne stoji/ na kraju da ga zaustavi,/ te prestaje u času kad se život javi./ Sve ide dalje i vani, ništa se ne gubi,/ a umrijeti je nešto drugo nego je čovjek mislio, i to/ sretnije”. I to piše u “Pesmi o sebi”, čiji naslov dovoljno govori šta pesnika zaista interesuje, te da mu za narod puca kaubojski prsluk. Tom Vitmenu nikad dosta vlati trave, kao da je kakav preživar, a tek besmrtnosti, vaskrsavanja i preobražavanja – nikako da ih se zasiti: “Zavještam sebe smeću da bih porastao iz trave koju ljubim,/ ako me opet trebate pogledajte pod potplate svojih čizama”. Za razliku od denacionalizovanog Dedinca i amerikanizovanog Vitmena, Danojlićev žirant nalazi da je kudikamo poetskije videti u travi celokupan srpski narod, a ne tamo neke individualne opčinjenosti i zaloge večnog trajanja pojedinca. Koliko je nadmoćna Danojlićeva pesnička vizija: tamo gde drugi vide čoveka, on razabire čitavu nacionalnu zajednicu!

Hamovićev novoskovani termin proširuje odnos između pesnika i nacije. Pesnik nije samo poslušnik, medijum i megafon naroda, već i njegov posednik, što se očituje prisvojnim pridevom “pesnikov”. Dakle, pesnik je i vlasnik naroda, iako nije baš najjasnije kako je sebi pritežao tako neobičnu imovinu. Književni kritičar ne spominje kupoprodajni ugovor kojim je srpski živalj u vidu naroda prešao u pesnikovo vlasništvo, niti se bavi detaljima ove nesvakidašnje poetsko-finansijske transakcije. Njemu to nije ni previše bitno, važne su samo konsekvence koje proističu iz ovakvog posedničkog odnosa. Ako je narod postao pesnikov domazluk, onda poeta s njim može da radi šta god mu je volja. Otuda silno tekstualno zlostavljanje naroda u stihovima i ostalim pisanijama nacionalnih bardova. Neprestano pozivanje na narod (koji niko ništa nije pitao), skrivanje iza tog fluidnog kolektiva, proglašavanje naroda žrtvom (što je pozicija koju niko normalan za sebe ne želi, čak i kad trpi nepravdu), podsticanje naciona da se ne pokaje za svoja zlodela (a drugog puta ka ozdravljenju nema), lelekanje nad ugroženošću nacionalnog opstanka (iako za to nema pokrića u realnosti), svođenje čitave raznolike mnogoljudne zajednice na svoju patuljastu meru – samo su neki od standardnih retoričko-robovlasničko-sadističkih postupaka kojima patriotski pesnici tretiraju svoj sumnjivo stečeni kapital. Kao i svaki rastrošni čorbadžija i kontroverzni pesnički tajkun koji do svog imetka nije došao poštenim radom već raznim zakulisnim rabotama, pesnici narodovlasnici se prema svom gazdaluku ponašaju bahato i neodgovorno, ne vodeći ni najosnovniju brigu o njemu.

Pristalice legalizma, popularnog književnog pravca među priznatim i nepriznatim zakonodavcima sveta, obično se pozivaju na Zakon o pesničkoj slobodi koji pesnicima dozvoljava da svoju imovinu muštraju i kinje kako im se ćefne. Pogotovo ako se sam imetak ne buni niti pruža ozbiljniji otpor. Ozbiljno govoreći, ima nečeg u Hamovićevom terminu, nije on daleko od istine. Značajan deo stanovništva, takozvanog naroda, zaista je stavio sebe na milost i nemilost raznoraznim spisateljsko-akademskim nacionalnim budilnicima prihvatanjem njihovih sumanutih ideja. U izvesnom smislu narod zaista jeste vlasništvo intelektualnih elita jer se nalazi u vlasti njihovih primitivno-narodnjačkih predstava o svetu koje se uglavnom svode na plemensku logiku, paranoju i rat do istrebljenja. Ukoliko je narodu stalo do tog famoznog opstanka, ukoliko ne želi da skonča kao sasušena izgažena trava, morao bi pod hitno da promeni vlasnika, jer ga ovaj dosadašnji vodi ravno u provaliju bez dna. A najbolje bi mu bilo da pisce i kritičare sa robovlasničkim pretenzijama gurne duboko u zaborav i da pređe na samoupravljanje.

 

Podijeli

Komentari su suspendovani.