Tomislav Marković: Bitka s vremenom
(o knjizi poezije Kućni red logora, PEN/OKF, 2022)
„Biti savremenik znači stvarati svoje vreme, a ne odražavati ga. Da, i odražavati ga, ali ne kao ogledalo, već kao štit. Biti savremenik znači stvarati svoje vreme, to jest boriti se protiv devet desetina u njemu, kao što se borimo protiv devet desetina u svome prvome tekstu“, zapisala je pre stotinjak godina pesnikinja Marina Cvetajeva u eseju „Pesnik i vreme“. Poezija Đorđa Šćepovića dete je našeg vremena, sačinjena je od realija i andramolja našeg doba, od nemira i lutanja savremenika, ali pesnik ne preuzima gotove znake vremena, već ih propušta kroz svoju specifičnu optiku, posmatra ih pod iskošenim uglom i tako stvara jedan originalan svet. Moglo bi se reći da Šćepović revidira Bodlerov poklič kojim počinje moderna poezija, on se spušta na dno poznatog da bi pronašao novo. Stvarnost nije unapred data, gotova i izrađena, kao što to naivno veruju oni kojima je sve na svetu jasno, već je zadata, a zadatak pesnika je da otkrije njeno pravo lice, bez šminkanja i ulepšavanja. Čak ni kada Šćepović stvara ready-made poeziju, kao u pesmi „Djevojčica je čitala knjigu“, to nije tek puki dokument nemoguće, neprihvatljive, neizlečive stvarnosti koju živimo, već umetničko svedočanstvo da se poezija može pronaći tamo gde bi je malo ko tražio, na primer u izveštaju harkovskog štaba odbrane. Šćepović ne beži od prolaznih manifestacija našeg vremena, već uranja duboko u previranja epohe, kako bi iz svakodnevnog iskustva izvukao čisto zlato poezije. U pesmi ,,Besmrtni“ pesnik se direktno obračunava s lažnim poetama koji na sve ovozemaljske pojave gledaju s visine, iz kule od slonovače, s onima koje je Predrag Lucić nazvao ,,ljepodusi i sinekuristi zaposleni u firmi Vječnost d.o.o.“. Slikajuću ovu pojavu Šćepović pribegava ubitačnoj ironiji koja razobličava jednu osobenu vrstu lažnog predstavljanja: ,,oni su iznad stvarnosti, na vrhovima Himalaja lebde / poput jogija iz zabačenog indijskog sela i njih se ne tiču bitke potlačenih i njih se ne tiču želje tlačitelja“. Sledeći misao Ane Ahmatove da poezija ne nastaje od lepih misli i uzvišenih osećanja, već od đubreta, Šćepović ispisuje pesmu ,,Zločin i kazna“ koja zapravo predstavlja komentar na izjavu jednog ovdašnjeg demagoga i politikanta. Nikada se pesnici nisu libili tematizovanja onog što se danas smatra prolaznim pojavama, nedostojnim uzvišenog imena poezije, ali veština pravog pesnika i jeste da pronađe ono što je u jednom vremenu istinski savremeno i trajno. Kad se razveju guste magle privida kojima nas moćnici zasipaju sa svih strana, kada današnji uzurpatori naših života potonu u zaborav, ostaće ova pesma Đorđa Šćepovića, kao podsetnik na jedno naopako vreme i sveopštu banalnost ljudskog zla. Šira javnost Šćepovića zna kao eruditnog voditelja televizijske emisije ,,Knjiški ljudi“ i oštrog, beskompromisnog kolumnistu koji se iz nedelje u nedelju obračunava s političkim i društvenim manifestacijama zla. Pesma ,,Zid“ bi se mogla čitati i kao meditacija nad sopstvenim iskustvom borbe protiv vetrenjača: „Kao da govorim zidu / kao da govorim zidovima / jer vas je mnogo, vas je više / i previše za jedno grlo i jedan razum / koji moraju protivu vas / svih vas lišenih čûla i razuma“. Nešto od vanknjiževnog angažmana sačuvano je i u Šćepovićevim stihovima, mada je pesnik retko ovako direktan, češće nam daje priliku da vidimo njegovu drugu, intimniju stranu. Njegov pesnički subjekt je melanholični posmatrač stvari i pojava, počesto rezigniran onim što mu se ukazuje pred očima, zamišljen nad promašenošću i uzaludnošću ljudskog bitisanja. Pesnikov sukob s vremenom nema samo političku i društvenu dimenziju, već je pre svega metafizičke prirode. Pregršt izvanrednih stihova Šćepović ispisuje kao refleksiju nad neumitnom prolaznošću svega što postoji, nad propadljivošću čak i onog što deluje trajnije od tuči, rugajući se dečačkom snu o besmrtnosti. ,,Jednako su mrtvi i radnik iz fabrike raketa i pjesnik iz kanona školskog programa“, varira pesnik staru istinu o smrti koja sve izjednačava i nema nimalo razumevanja za ovozemaljske titule, počasti i hijerarhije. Gorka ironija postaje neminovna u suočavanju s definitivnim i potpunim iščeznućem, pa tako u pesmi „Izgubljeno vrijeme“ Šćepović ironizira slogan turističke agencije ,,Ljepota je u putovanju“, prebacujući reklamnu poruku na metafizičku ravan, podsećajući da je konačan ishod ljudskog putovanja unapred poznat. Iako je temeljno uronjena u savremenost, refleksivna lirika Đorđa Šćepovića jasno uspostavlja veze s minulim epohama, pre svega s pesničkim prethodnicima. Neki put je to direktno i nedvosmisleno, kao u pesmi,,Još jednom o Rejmondu Karveru“, ali češće se radi o skrivenom dijalogu sa klasicima poezije. Tako u pesmi ,,Veliki svijet“ Šćepović piše o večnom nezadovoljstvu čoveka sopstvenim okruženjem, o čežnji za velikim gradovima i nepoznatim predelima. Na kraju pesnik zaključuje: „naš mali čovjek je jednako nesretan i u mjestu rođenja i u svijetu / u kojem bi mogao umrijeti, i tu se ništa ne može učiniti“, što je varijacija na pesmu „Grad“ Konstantina Kavafija, samo Šćepović još snažnije potcrtava uzaludnost i prazninu ljudske žudnje za daljinama. Pesma „Jesmo li zaboravili Palestinu?“ stupa u dijalog s pesmom ,,Musée des Beaux Arts“ Vistana Hjua Odna, inspirisanom slikom,,Pejzaž s Ikarovim padom“ Pitera Brojgela Starijeg. Odn piše o simultanosti ljudskog iskustva, o naporednosti patnje i drugih zbivanja: dok se neko muči i umire, ostali jednostavno nastavljaju sa svojom svakodnevicom. Šćepović nije tako smiren kao engleski pesnik, on je na svojevrsnom ispitu savesti, mada takođe teži racionalnom, jednostavnom objašnjenju kao Odn, postavljajući stvari u prave razmere: „Prosto je: mi smo zauzeti, mi smo uistinu zauzeti, / naš um ne može podnijeti dva istovjetna užasa. / Ali, kako ću noćas zaspati ako sam pjevao o Mariupolju / a ćutao o Gazi?“ Takva pitanja pesnik Đorđe Šćepović postavlja sebi, ali i nama. Zadatak velike poezije nije da nudi jednostavne odgovore i laka rešenja, već da postavlja suštinska pitanja koja nas se tiču. Odgovore ćemo morati da potražimo na nekom drugom mestu – daleko u nama.
