Tamara Nikčević: UNE GRANDE DAME
Njeno se ime izgovaralo s ljubavlju, s mržnjom, najčešće s pakošću – ali uvek s poštovanjem, pa makar i preko volje. Onako pametna, uporna i otresita, Desa je tada – šezdesetih – razgovarala sa svima i sebi je izborila status nezamisliv za ostale novinare i dopisnike. Nije zarezivala živu silu, niti bilo koga; pravila je scene na konferencijama za štampu; družila se sa disidentima i opozicionarima cele Srednje Evrope… Desa kad je nekoga volela, onda ga je volela; ako nije – bolje da joj se ne pojavi na oči. Bila je, ukratko, institucija i legenda za života; doajen stranih dopisnika iako je bilo i starijih od nje; bila je zakon.
Miloš Vasić
(Vreme, 28. februar 2013.)
DESA TREVISAN
Vjerovatno je samo legendarnoj dopisnici londonskog Tajmsa, gospođi Desi Trevisan, moglo poći za rukom da na jednom mjestu okupi tako raznovrsno društvo: Vuka i Danicu Drašković, Joviću Stanišića , Borku Pavićević, Nikolu Barovića, Dragana Hadži Antića , Dragoljuba Todorovića , Milana Roćena , Bora Krivokapića, Tanju Petovar … Dogodilo se to 22. februara 2013. na beogradskom Novom groblju, kada smo došli da se oprostimo od gospođe Trvisan, prve žene stranog dopisnika u istoriji londonskog Tajmsa.
Uprkos ogromnoj razlici u godinama, Desa Trevisan i ja bile smo – drugarice. I to one prave, među kojime je uvijek bilo i malo ljubomore. Više se i ne sjećam kako smo se i gdje prvi put srele, ali znam da nas je upoznao Boro Krivokapić. Bila je to ljubav na prvi pogled.
Nikada neću zaboraviti naš susret u Londonu, ranog ljeta 1999: pozvala me je na večeru. Iako nije bila snob, naprotiv, Desa je u rijetkim prilikama, kada je baš željela da ostavi utisak, pored svog imena izgovarala i titulu OBE (Order of the British Empire), kojom su je Britanska monarhija i Kraljica Elizabeta nagradili „za doprinos umjetnosti i nauci, za rad sa dobrotvornim i socijalnim organizacijama i javnim službama van državne“. Nakon titule, Desa bi diktirala i svoju prestižnu adresu: Allbany I One, Piccadilly, London, SW1.
„Preko puta hotela Ric“, dodavala bi tobože nemarno.
Prisjetivši se da mi je nekoliko puta pričala o svom famoznom crvenom kostimu u kojem je, „prkoseći Titovom režimu“, 1955. godine prisustvovala suđenju partizanskom revolucionaru, antifašisti, jugoslovenskom disidentu, piscu i svom prijatelju Milovanu Đilasu, odlučila sam da na tu večeru odem slično odjevena: jarko crveno odijelo Alberta Ferretti. Ne, nisam joj prkosila, nisam demonstrirala… Ili možda jesam?
Odmjeravala me je nekoliko sekundi. Čovječe, zalupiće mi vrata pred nosem, pomislih.
„Ulazi!“, rekla je bijesno.
Tih prvih petnaestak minuta uvijek nam je išlo teško. Desa bi se, naime, iz petnih žila trudila da mi pokaže ko je glavni, da me povremeno isključi iz razgovora, čak i ignoriše, što me je u početku izluđivalo. Čim bi shvatila da je postigla cilj – što i nije bilo naročito teško budući da ljutnju nikada nisam znala da sakrijem – smirila bi se: malo bi plakla na suvo, pravdala se napadno me ljubeći. Jednom mi je, svesna da je baš pretjerala, umjesto izvinjenja, doslovno uvalila u ruke poklon: dva skupocjena prstena „solitera“ – na jednom ogroman safir, na drugom rubin; okolo brilijanti. Ma koliko pokušavala da joj objasnim da tako nešto ne mogu i da ne želim da primim, odbiti Desu naprosto nije dolazilo u obzir. Bilo kako bilo, ubrzo sam, umjesto da se s njom takmičim u vazda inspirativnoj igri okupiranja pažnje prisutnih muškaraca – uvijek su ih bila makar dvojica – počinjala da joj uzvraćam istom mjerom: zijevala bih okolo, smujuljila se, igrala se telefonom, pisala poruke.
„Šta radiš?!“, dreknula bi, prekinuvši na trenutak isvoju igru zavođenja. „Idi ako ti je dosadno!“
Na zaprepašćenje dvojice svojih kolega, novinara Tajmsa sa kojima me je upravo upoznala, i sad me je uporno ignorisala, očito razmišljajući kako da me propisno kazni.
Crveno odijelo, dotukla sam je, likovala sam u sebi pakosno. Varničilo je tu i tamo, ali je veče ipak prošlo bez većeg incidenta. Kako Desa nikada i ništa nije zaboravljala, „kažnjena“ sam već sljedeće nedjelje, kada me je na vratima svog otmenog londonskog stana dočekala u najcrvenijoj haljini-kombinezonu, nalik onoj (bijeloj) koju je krajem pedesetih godina 20. vijeka nosila nezaboravna Elizabet Tejlor u Mački na usijanom limenom krovu. Tanku liniju koja je svjedočila da su se na tom mjestu nekada nalazile lijepe usne, Desa je premazala karminom u boji haljine.
I, šta ćeš sad?! – jedva se suzdržavala da izgovori.
Bila je neodoljiva i nepodnošljiva u isto vrijeme. Ali me je, kažem, voljela. Kao i ja nju. Nije bilo evropskog grada u koji sam otišla a da me nije savjetovala, tačnije – naređivala mi, gdje da odsjednem, gdje i šta da ručam ili večeram, šta da pijem. Prateći njene instrukcije, nikada, naravno, nisam pogriješila. Jer, Desine su preporuke bile besprijekorne: od pariskog Rica, bečkog Sahera, hotela Danieli u Veneciji, preko Puškina u Moskvi i Ćatovića mlina u Boki, do posh Ćiprijanija u Londonu
„Imam veoma jednostvan ukus“, citirala bi povremeno Oskara Vajlda, „uvek sam zadovoljna najboljim“.
Pored svega, bila sam jedina jugoslovenska novinarka kojoj je Desa Trevisan pristala da da intervju. I to dva puta.
LJUBAV KNEZA PAVLA
Prvi put 2000. godine za Televiziju Crne Gore, kada me je, uprkos višedecenijskom bliskom prijateljstvu s Borom Krivokapićem, javno nagovarala da se udam za – Sivija Berluskonija ; drugi put 2002. za beogradski Profil.
„Desa mora da prizna da joj je knez Pavle bio prvi ljubavnik“, ubjeđivao me je moj tadašnji urednik Milomir Marić, od kojeg sam, „dok je bio normalan“, o novinarstvu mnogo naučila.
Knez Pavle?! Čekaj, koliko Desa zapravo ima godina, pitala sam se. Znajući da se, postavimo li joj to pitanje, krećemo ivicom ambisa, Boro Krivokapić je predložio da idemo na sigurno i da u pomoć pozovemo OEBS: jedino će, govorio je, njima poći za rukom da utvrde činjenično stanje, i to bez fizičkih i materijalnih gubitaka.
Traženi podatak saznali smo desetak godina kasnije, na groblju: Desa Trevisan, 1924-2013, pisalo je na drvenom krstu iznad kovčega.
U svakom slučaju, na kraju sam, uspešno izbegavši sva „problematična“ pitanja, razgovor sa gospođom Trevisan započela pitanjem o njenim počecima u Times-u.
„U Times sam ušla početkom pedesetih“, pričala mi je Desa Trvisan. „Bila sam udata za Erika Borna, dopisnika bostonskog The Christian Science Monitor. Upoznala sam ga slučajno: znala sam jezike, a on je, pišući o buri koja je usledila nakon Titovog sukoba sa Informbiroom 1948, tražio nekoga ko bi mu istovremeno prevodio i tumačio mu ovdašnje političke prilike. Born je ubrzo počeo da piše dva teksta: prvi je slao CSM i potpisivao ga svojim imenom; drugi bi poslao Times-u, interno ga potpisujući sa – Desa Born. U međuvremenu, polako me je uvodio u posao“.
Gospođa Born je gospodina Borna ostavila tek kada je od njega naučila sve o novinarstvu, kasnije su, ne bez zlobe, komentarisali po Beogradu.
„Desa je uvek bila bolji novinar od mene“, odgovarao je Erik Born.
U redakciju Times-a je, pričala mi je kasnije, zajedno sa njom stigao i Džejms Morison, kasnije – Džen Morison.
„Pisao je o osvajanju Mont Everesta. Tada je bio muškarac, imao dvoje dece… „
Nekoliko godina kasnije, u izlogu neke knjižare na Pikadiliju, Desa će vidjeti knjigu autorke Džen Morison, koja je govorila o Veneciji. Kupila ju je, iako – i tu smo Desa i ja bile slične – Veneciju nikada organski nije mogla da podnese.
„Namerno sam kupila knjigu, želeći da uporedim stil. Naime, kod kuće sam imala isti naslov koji je, dok je bio muškarac, napisao Džen Morison“, objašnjavala mi je. „Bože, kakva razlika, pomislila sam čitajući: „muška“ verzija knjige bila je neuoporedivo bolja!“
Desu Pavlović i Erika Borna je početkom pedesetih godina prošloga vijeka vjenčao ser Čarls Pik, tadašnji britanski ambasador u Beogradu. Iako su se svega nekoliko godina kasnije rastali, Born je s Desom do kraja svog života ostao u prijateljskim odnosima.
„Sa svim svojim muževima i ljubavnicima ostala sam prijatelj do kraja“, tvrdila je Desa. „Za to je potrebno veliko umeće, znaš…“
Znam.
Izuzev za Gvida Trevisana, poslovnog čovjeka i brodovlasnika iz Venecije, s kojim se vjenčala krajem pedesetih, Desa Trevisan se više nije udavala. Bez obzira na to što su se, desetak godina kasnije, emocionalno rastali, Desa se zvanično nikada nije razvela od Gvida Trevisana. Uvijek je govorila da ih vezuje iskreno prijateljstvo, u šta sam se, htjela-ne htjela, nekoliko puta i sama uverila slušajući njihove maratonske telefonske razgovore.
UVIJEK NA POGREŠNOJ STRANI ISTORIJE
Desa Trevisan je rođena u Zagrebu kao Desa Pavlović. Porijeklom iz Požarevca, njena porodica je, pričala mi je, imala biiske veze s dvorom Obrenovića. Desina baka, „velika obrenovićevka“, od malih ju je nogu učila da „sve zlo dolazi od Karađorđevića“.
„Mi Pavlovići smo uvek bili na pogrešnoj strani istorije“, dodavala bi Desa ironično.
Bliska rođaka Dese Trevisan bila je poznata srpska slikarka Milena Pavlović Barili – djedovi su im bili rođena braća. Kako je baka Milene Pavlović Barili bila rođaka Karađorđevića, porodica srpske slikarke je, prirodno, bila bliža dinastiji Karađorđević. Od koje, sjećala se Desa, nisu imali naročitu korist.
„Marija Karađorđević je nešto malo pomagala tetka-Danu, Mileninu majku, ali… Njih dve su veoma teško živele. Milena je bila starija od mene, prelepa. Ipak, uvek preterano ozbiljna i odgovorna, često mi je bila strašno dosadna. Ni ona nije imala decu, tako da će se, kad umrem, ta loza Pavlovića ugasiti“.
Kako to da je Desa Trevisan rođena u Zagrebu?
„Nakon studija bankarstva i finasija u Parizu, moj je otac stigao u Zagreb, gde je upoznao moju majku Sonju, kojom se ubrzo oženio. U Zagrebu smo živeli do početka rata 1941, kada smo, zahvaljujući bogatstvu mog oca, nekako uspeli da se ukracamo u poslednji voz i da iz tek proglašene ustaške Nezavisne države Hrvatske pobegnemo u Beograd. Iako Hrvatica, mama se ni jednog trenutka nije dvoumila oko prelaska u Beograd“, pričala mi je Desa.
Otac Dese Trevisan bio je veliki frankofon, kojem Englezi nikada nisu bili pretjerano simpatični.
„Jednom je moj otac sa svojim pariskim kolegama, mladim studentima iz Jugoslavije, u Londonu prisustvovao seminaru o finasijama, gde su razgovarali sa starim, uglednim engleskim bankarom, koji ih je, natucajući francuski, iznenada upitao da li u Jugoslaviji ima mnogo dalmatinaca.
„Da, imamo mnogo Dalmatinaca“, odgovorio je moj otac.
„O, pa to je krasno!“, oduševio se bankar. „Voleo bih da imam njih nekoliko. Divni su!“
„Kakav stari peder!“, besneli su kasnije moj otac i njegovi prijatelji. „Šta on misli?!… Fuj, dekandentni Englezi!“
Uskoro su shvatili da je čovek mislio da pasminu, ne na naše Dalmoše“, smejuljila se Desa, dodajući da njen otac, svjetski čovjek, nikada nije naučio engleski jezik.
Tokom okupacije, gospođa Trevisan je upisala školu muzeologije i arheologije u Muzeju princa Pavla, čiji je upravnik bio čuveni Milan Kašanin . U istoj generaciji, istu školu završili su Dejan Medaković, Milutin Garašanin, Koka Mihač, Jovan Kovačević. O novinarstvu u to vreme nije bilo govora. Ipak, kada je nakon solobođenja počela da piše za londonski Tajms, porodica Pavlović bila je ushićena.
OČI U OČI SA ČAUŠESKUOM
Tajms je Desu Born 1956. poslao u svoj dopisnički biro u Pariz, odakle je izvještavala pune dvije godine. Nakon toga se preselila u Beč i narednu gotovo deceniju i po pokrivala zemlje Istočne Evrope.
U novinarstvu je, učila me je, kao i u svakom poslu, pored talenta, najvažnija strast.
„Mrtvace sam uvek prezirala“, govorila je.
Nikada, sjećam se, nije propustila priliku ni da se naruga „nezavisnim novinarima“ i „nezavisnom novinarstvu“.
„Čekaj, od čega su to oni nezavisni?“, rugala im se. „Možda samo od pameti i od talenta!“
Da prije svih stigne do čovjeka ili informacije pomagalo joj je i to što, kako je govorila, „nisam loše izgledala“. Kako bi to i dokazala, Desa je trčala po svoje albume, kracate crno-bijelim fotografijama, na kojima je, onako mala, skladna i ženstvena, zaista izgledala zavodljivo: kao mačka Megi u već pomenutom kultnom filmu Ričarda Bruksa.
Ispričala mi je i kako je u Varšavi 1981, od nekog poljskog novinara dobila tajno pismo koje je CK SSSR-a uputio CK-u Poljske. Rusi su od poljskog partijskog i državnog rukovodstva zahtijevali da odmah prekinu agitacije i kontakte sa pokretom Solidarnost. Iako nikada nije saznala da li je taj važan dokument dobila kao dobra novinarka ili kao lijepa žena, bilo joj je jasno da je Poljacima veoma stalo da se to pismo objavi negdje na Zapadu.
„Odjurila sam u hotel kako bih Tajmsu poslala tekst“, pričala mi je. „Čim je pismo objavljeno u prvom izdanju, razmišljala sam sa kim da ga od svojih američkih kolega podelim. Obožavala sam Džona Donkina iz Njujork Tajmsa; Majkla Dobsa, dopisnika Vašington Posta iz Moskve, nisam mogla očima da vidim. Najpre sam pozvala Džona, ali nisam mogla da pronađem. Onda sam se javila Majklu.
„Sad ću ti nešto dati, iako to ne zalužuješ!“, rekla sam.
Majkl je bio odličan novinar, ali teško džubre. I škrtac. Kada god bi došao u moju hotelsku sobu, odmah bi navalio na frižider, koji bi propisno obrstio; nije dozvoljavao da njegovom bilo ko od nas priđe. Naravno, Majkl se potrudio da Džon Donkin sazna kako je i od koga dobio pismo sovjetskog rukovodstva. Džon mi to nikada nije oprostio“.
Kao dopisnica Tajmsa, Desa je iz Beča često putovala u Rumuniju. U Bukureštu se zadesila i početkom marta 1974, u vreme katastrofalnog zemljotresa, u kojem je život izgubilo 1500 ljudi.
„U Rumuniji ni zemljotres nije smeo da počene dok se Nikolaj Čaušesku ne vrati sa svog puta po Africi i svečano preseče crvenu vrpcu“, bijesnjela je Desa Trevisan u Tajmsu.
Jednom je dobila priliku da se, oči u oči, sretne s rumunskim komunističkim diktatorom.
„Kabinet Nikolaja Čaušeskua tražio je od mene da dostavim sva pitanja koja nameravam da postavim predsedniku“, sjećala se kasnije. „Mnoga od njih im se nisu svidela, pa su ih jednostavno precrtali. Na šta se nisam mnogo obazirala. Čim sam sela, Čaušeskuu sam postavili dozvoljena pitanja, a onda sam krenula po svom. Ni jedan se mišić na Čaušeskuovom licu tog trenutka nije pomerio. Gledao me je svojim ledenim zelenim očima i – ćutao.
„Vaša vreme je isteklo“, prosiktao je njegov predstavnik za štampu, koji je iznenada uleteo u prostoriju. „Van!“
Tog dana sam otišla ne samo iz Čaušeskuovog kabinete, nego i iz Rumunije: boravak u zemlji bio mi je ekspresno uskraćen. Šteta, u Bukureštu sam imala mnogo prijatelja. I ljubavnika. Oh, kad se samo setim kakvi su ljubavnici bili ti mladi Rumuni…“
KOD TITA NA BRIONIMA
Kao dopisnik Tajmsa iz zemalja Istočne Evrope, Desa Trevisan intervjuisala je gotovo sve političke i partijske lidere, uključujući i Nikitu Sergejeviča Hruščova. Upoznala ga je u Bukureštu, u vrijeme održavanja jednog od samita Varšavskog pakta. S generalnim sekretarom KP SSSR-a i predsjednikom sovjetske Vlade 1962. našla se i na Titovim Brionima.
„Hruščova sam pratila u stopu“, govorila je.
Te 1962. novinarima je bilo dozvoljeno da uđu u Titovu vilu.
„Na Brionima niko ništa nije kontrolisao, mogli smo da ukrademo šta smo hteli. Na terasi je, sećam se, stajala ogromna skulptura Augustinčića; unutra je centralno mesto zauzimao raskošan, beli klavir. Na zidu jednog od Titovih brionskih salona visio je portret čuvenog flamanskog slikara Franca Halsa.
„Kakva fantastična slika!“, rekla sam.
„Ma, pustite!“ nezainteresovano je odmahnuo rukom general Milan Žeželj. „To mora da je nešto veoma staro. Šta će vam to?!“.
Naravno, zanimalo me je da li je nekada intervjuisala Tita.
„Nekoliko puta“, kaže, donoseći mi crno-belu fotografiju na kojoj se, zajedno sa svojim mužem Gvidom Trevisanom, pozdravlja s Titom i Jovankom Broz. U dugoj, svilenoj haljini i rukavicama od satena, Desa je, naspram jedre drugarice Jovanke, izgledala kao majušna, prefinjena porculanska figura.
„Jovanka se zaista grozno oblačila, sve dok o tome nije počela da brine Foska Paranos“, objašnjavala mi je. „A Tito? Sa nim je bilo lako razgovarati: nikada nije tražio pitanja unapred, nikada nije bila zabranjena ni jedna tema. Negde 1978. srela sam ga baš ovde, u Igalu. Bio je sam. Jovanka je, u nekom od vrtloga jugoslovenskih političkih intriga i obračuna, već bila nestala iz njegovog vidokruga“.
Titu je te godine u posjetu dolazio britanski princ Čarls. U Igalu su se, prirodno, okupili brojni novinari, televizijske ekipe, fotoreporteri… Desa je u Titovu vilu stigla sama.
„Okrenut leđima, Tito je sedeo u svojoj ogromnoj fotelji i pušio cigaru. Izgledao je kao Marlon Brando u filmu Kum. Odjednom, u sobu je uleteo neko iz obezbeđenja i rekao da bi u salon svakog sekunda trebalo da uđe princ Čarls. Prema kome su, inače, domaćini – ne i Tito – bili preterano ljubazni. Čak servilni. Što me je užasno nerviralo. Baš kao i Tita.
Čuvši da gost stiže, Tito je lagano ustao iz fotelje. Tada me je ugledao.
„O, pa gde ste vi, dugo vas nisam video“, rekao je, prilazeći mi srdačno.
U tom su momentu krenuli da sevaju blicevi. Kamermani i fotoreporteri koji su se spremali da uhvate prvi kontakt Tita i princa Čarlsa, odjednom su pobesneli na mene: egleski princ je, naime, morao da sačeka da se Tito pozdravi sa mnom, što ih je poprilično zbunilo. Naprosto, nisu znali koga da fotografišu.
„Oprostite“, objašnjavala sam im kasnije. „Nisam ja prišla Titu, Tito je prišao meni“.
Bio je veliki zvodnik.
Princ Čarls je, sećam se, čim je seo napravio glupu šalu.
„Ne, hvala“, rekao je kada mu je Tito ponudio svoje skupocene cigare. „Još u školi sam prestao da pušim“.
Desa Travisan ne bi bila to što jeste da Titu nije postavila pitanje od kojeg se jugoslovenskom predsedniku dizala kosa na glavi: interesovala ju je sudbina Milovana Đilasa.
„Đido je mrtav!“, odgovorio joj je Tito lupivši šakom o sto. „Đilas je politički mrtav. Može da piše pesme, da radi šta hoće, ali, zapamtite: on je politički mrtvac!“
Onda je zastao nekoliko sekundi.
„Ima li za Milovana Đilasa strašnije smrti?!“, procijedio je pakosno.
„Vidiš“, zavitlava sam kasnije Đilasa, „Tito te i dalje zove Đido… Kao pravi Crnogorac, ti si iz svog kalašnjikova odmah morao da ispuscaš sve što imaš, a onda ostao i bez pravog oružja i bez prave municije“.
RANKOVIĆ JE VOLEO SVOJU ŽENU
Početkom 1961, Milovan Đilas je, iskazavši joj ogromno poverenje, Desi Trevisan ponudio da pročita njegove Susrete sa Staljinom, koje se upravo spremao da objavi. Zbog te će knjige, po zakonu koji je SFRJ ekspresno donijela, a koji je na Zapadu ironično nazvan Lex Đilas, prvi istočnoevropski disident ponovo biti osuđen na višegodišnju robiju.
Na prijemu u italijanskoj ambasadi Desa Trevisan je, nedugo nakon odlaska Milovana Đilasa u zatvor, srela Aleksandra Rankovića .
„Šta će biti s Đilasom?“, pitala ga je.
„To je možda problem Tajmsa i Njujork tajmsa, ne naš“ odgovorio je Ranković hladno, okrenuo se i otišao.
Aleksandra Rankovića Desa Trevisan upoznala je ranije, na prijemu koji je u Belom dvoru 1952. Tito priredio u čast dolaska tadašnjeg britanskog šefa diplomatije Entoni Idna u Beograd. Tito se te noći prvi put u javnosti pojavio sa Jovankom Broz. Do tada, gotovo niko nije ni znao da se jugoslovenski predsjednik ponovo oženio. Prisutni novinari odmah su zatražili da im se dostavi biografija „prve dame“ ili – prve drugarice. Ubrzo im je bio podeljen kratak tekst, u kojem je, pored fotografije i datuma rođenja, bilo navedeno da je „drugarica Jovanka Broz iz rata izašla u činu majora“.
„Jovanka Broz je, sećam se, te noći na sebi imala groznu crvenu haljinu sa šljokicama. Kada sam joj prišla kako bih se sa njom upoznala, pružajući mi ruku, duboko se poklonila. Bila sam zapanjena. Kasnije su je Vjera i Vladimir Velebit naučili kako da se ponaša“.
Na istom prijemu Desa je upoznala i Rankovićevu suprugu Slavku. Govorile su engleski.
„Gospođo Born, kako moja supruga govori engleski“, pitao ju je Aleksandar Ranković prilazeći. Tada je prvi put duže razgovarala sa „drugom Markom“.
„Bilo je jasno da Ranković naprosto obožava svoju ženu. To je dokazao još jednom, kada sam ga, nakon njegovog političkog pada na Brionskom plenumu 1966, srela u hotelu beogradskom Metropol.
„Gospođo Trevisan, moju Slavku isteruju s fakulteta, i to samo zato što je moja žena“, požalio mi se, tražeći od mene da je branim. Što mi se svidelo, jer je dokazivalo da i nekadašnji šef zloglasne UDB-e ima mako srce“.
Ta mekoća Aleksandra Rankovića je, doduše, očito bila rezervisana isključivo za njegovu užu familiju. Hiljade žrtava režima čiji je Ranković bio „broj dva“, umjesto mekog srca, na svojoj su koži osjetili gvozdenu ruku UDB-e Aleksandra Rankovića. Koga je, eto, duboko potreslo istjerivanje supruge s fakulteta, ali ne i saznanje da je, nekoliko godina ranije, njegov najbolji prijatelj, mitrovački sužanj Milovan Đilas, devet dugih zima proveo u zaleđenoj ćeliji zatvora u Mitrovici. U to vrijeme na vrhuncu političke moći, Ranković Đilasovoj supruzi Štefici Đilas nije dozvolio da u ćeliju svog muža donese – grijalicu!
ULOGA DESE TREVISAN U
JUGOSLOVENSKOJ KNJIŽEVNOSTI
Beograd je tih godina, uvjeravala me je Desa Trevisan, zaista bio čudo od grada. Strane diplomate naprosto su se utrkivale ko će prije dobiti ambasadorsko mesto u Jugoslaviji. Pritom, tadašnji zapadni ambasadori su, tvrde svedoci, zaista bili svetski ljudi – učtivi, šarmantni, elokventni, obrazovani. U svojim su ambasadama priređivali nezaboravne prijeme, uveče odlazili u „nabolji restoran istočno od Beča“, kako je Klub književnika u Vašington Postu jednom nazvao čuveni novinar Entoni Šub.
Klub su u to vrijeme vodili Ivo Kusalić i Buda Blagojević.
„Klub književnika je zaista bilo mitsko mesto u kojem si mogla da slušaš ogovaranja, da ogovaraš, da sretneš najzanimljivije ljude, da prisustvuješ interesantnim diskusijama, svađama, čak i tučama. I da fantastično jedeš. Tih sam se godina intenzivno družila s Danilom Kišom, Mirkom Kovačem, Miodragom Bulatovićem , Mirom Trailović, Milovanom Đilasom, Borom Krivokapićem, kojeg sam tada, kao i tebe danas, učila životu na visokoj nozi.“
Danila Kiša je Desa Trevisan upoznala krajem šezdesetih. Pored toga što je bio veiiki pisac, Kiš je u to vrijeme bio poznat i kao veliki šarmer kojeg su žene obožavale. Divno je pjevao mađarske romanse, svirao gitaru, zavodio.
„Kiš je katkad znao da bude i veoma prgav. Sećam se da je jednom došao kod mene u Palmotićevu broj 15, gde je stanovala moja majka Sonja Pavlović, seo na terasu i sam popio flašu viskija. Bio je neverovatno grub: vređao me je, napadao, optuživao da sam upropastila Mirka Kovača .
„Čim se odvojio od tebe, Kovač je ponovo zadovoljan čovek. Radi…“, vikao je.
Sutradan me je na ručak pozvao Gi Bies, otpravnik poslova belgijske ambasade. Gi se, inače, toliko zaljubio u Beograd da je prešao u pravoslavnu veru i dobio ime Kiril. Rekao mi je da je na ručak pozvao i Danila.
„Onda ne dolazim!“, rekla sam. „Danilo je juče kod mene popio flasu viskija, strašno me je izvređao“.
Na kraju sam ipak došla, shvativši odmah da čovek kojeg je Gi pominjao nije Danilo Kiš, već episkop Danilo. Gi je sveštenika nudio pićem, koje je ovaj odbijao, uporno tvrdeći da ne pije.
Gijeva domaćica Naja, koja je čula moj i Gijov razgovor, nije mogla da se načudi.
„Bože, ne pije?! A juče je kod Dese popio flašu viskija“, zvocala je. „Kakvo je vreme došlo da i popovi lažu!“
Danila Kiša sam poslednji put videla u Parizu, nakon operacije karcinoma pluća. Glas mu je bio nekako čudan, piskav. Bilo mi je teško da ga gledam.
KOVAČ – POSEBNA PRIČA
Desa je ime Mirka Kovača prvi put čula kada je, spremajući se na put u Beograd, naletjela na neku Kovačevu zbirku priča, koju je, uvijek znatiželjna, odmah uzela da čita. Već sledeće večeri ga je srela u Klubu njiževnika.
„U Klub je s Tasom Mladenovićem ušao mlad čovek u sivom odelu. U ruci je nosio kišobran. Smejuljila sam se u sebi, razmišljajući zašto mukarci sa kišobranom uvek izgledaju tako smešno.
„Ovo je Mirko Kovač“, predstavio mi ga je Tasa Mladenović.
„O, bože,“ rekla sam, „pa, čitala sam vas sinoć!“
Tako smo se Kovač i ja sprijateljili“
Desa je krajem šezdesetih godina prošloga vijeka Beogradom i Jugoslavijom krstarila u čuvenom Tajmsovom „mercedesu“, u kojem je većina pisaca te generacije, uključujući Mirka Kovača, naučila da vozi.
„Verovatno je Mirko tim mercedesom kasnije razvozio svoje ženske, o kojima ništa nisam znala“, smijala bi se Desa. „Doduše, i da jesam, zar bi to bilo šta promenilo?!“
Suštinski, njen odnos s Kovačem nije se promijenio ni kada je saznala da je pisac započeo romansu s tada mladom slikarkom, svojom budućom suprugom Slobodanom Bobom Matić.
„Kako sam saznala? Rekla mi je Mira Miočinović“, pričala mi je Desa. „Tokom zajedničkog puta u Italiju, Miri sam, smejući se, pokazala spisak koji mi je Kovač dao prateći me do kola: tražio je odela, košulje, kravate, cipele…
„Ti ne znaš?“, pitala me je Mira začuđeno.
Sluteći oluju, nisam se usudila da pitam.
„Mirko je u vezi s malom Bobom Matić“, rekla je.
Zavrtelo mi se u glavi. Do kraja puta nisam reč progovorila. Ćutala sam i desetak dana kasnije, kada sam Kovaču predala poklone. I on je ćutao. Oboje smo znali da je – kraj“.
Beogradski krug tih mladih i po pravilu uvijek gladnih pisaca često bi svraćao u Palmotićevu broj 15, na ručak ili večeru kod Desine majke, gospođe Sonje Pavlović.
„Moja mama je, za razliku od mene, bila velika dama… Jednom je, sećam se, ručak spremao Đulio, moj kuvar iz Venecije. Iako majstor, umesto soli, Đulio je u jelo greškom sipao šećer. Jelo je, naravno, bilo katasrofalno, ali niko od njih – a svi su tog dana sedeli za stolom – nije rekao ni reč. Očito se plašeći da ne ispadnu provincijalci, poverovali su da venecijanski rižoto mora biti – sladak.“
Gospođa Sonja Pavlović, koja je, baš kao i Desa Trevizan doživjela duboku starost, nije voljela Mirka Kovača.
„Gospođa Sonja i Desa sjede u bašti Kluba književnika, večeraju i svađaju se: nikako da utvrde koja je od njih dvije majka a koja ćerka“, podsijevao se kasnije Kovač, koji je tom malom pakošću pokazivao da ga je ipak doticalo to što ga, zabrinuta za svoju ćerku, gospođa Sonja Pavlović nije podnosila. Koliko se sjećam, u zbirci priča Ruže za Nives Koen može se naći mala Kovačeva varijacija na pomenutu temu.
Znajući da ga veoma volim i da se često s njim čujem, Desa je, mnogo godina kasnije, obožavala da sa mnom ogovara Mirka Kovača.
„Džubre, teško džubre!“, govorila je, tobože bijesneći na njega. „Rekla sam mu da mi više ne šalje svoje knjige, koje je naknadno preveo na hrvatski jezik. Neću da čitam jezik koji ne razumem!“
Ogovarala bi ga tako i kritikovala do besvijesti, čekajući, potput kopca, da se navučem. Naravno, nikada se, za razliku od mnogih, nisam upecala na tu njenu udicu. Jer, čim bi neko povjerovao u Desin glumljeni bijes i pridružio se opanjkavanju Mirka Kovača, u momentu bi shvatio da je, i nakon toliko godina, braneći tog velikog jugoslovenskog pisca i svog bliskog prijatelja, Desa bila spremna da vam u momentu iskopa oči.
U njihovom je odnosu uvijek bilo nečeg nevjerovatno dirljivog.
Dessi, mom jedinom prijatelju, pisalo je u prvom izdanju Kovačeve Malvine iz 1971. godine. „Desa“ je bilo napisano sa dva „s“.
„Ode Denja“, rekao mi je Kovač u februaru 2013.
Uvijek ju je tako zvao – Denja.
Mirko Kovač je otišao nekoliko mjeseci kasnije: 19. avgusta 2013.
RAZGOVORI SA MILOŠEVIĆEM
„Slobodana Miloševića sam prvi put srela 1987, na prijemu povodom 29. novebra, Dana Republike u SFRJ. Pozdravljao se s američkim ambasadorom u Beogradu, ljubeći se s njim tri puta.
„Eto, i to sam dočekala!“, rekla sam teatralo. „Američki ambasador se tri puta ljubi sa šefom srpskih komunista!“
Miloševića sam potom pozvala na ručak. Odmah je prihvatio. Bio je srdačan, duhovit, različit od ostalih komunističkih funkcionera.
„Javite se, molim vas, mojoj sekretarici da utanačimo vreme“, rekao mi je na kraju.
„Mislim da to nije dobra ideja“, uzvratila sam. „Jer, ako se javim vašoj sekretarici, ona će već naći hiljadu i jedan razlog da vas od mene sakrije. Bolje mi dajte svoj kućni broj telefona“.
Nije se dvoumio, napisao ga je odmah.“
Sobodan Milošević na taj ručak nije došao sam. Sa sobom je doveo Jurij Bajeca i Vladimira Štambuka.
„Oh, gospodine Miloševiću“, koketirala je Desa Trevisan, „očito ste veoma hrabar čovek: na sastanak ste doveli dvojicu bliskih saradnika. Uzalud, neće vam pomoći!“
Na sljedeću večeru, koju je Desa priredila na beogradskom splavu Dijalog, Milošević je došao sa suprugom Mirjanom Marković . Kojoj se, domaćici je to odmah sasula u lice, nije svidio ponuđeni meni: iranski kavijar, najbolja morska riba, vrhunsko vino…
„Ne jedem ribu, ne volim kavijar“, rekla je Mirjana Marković.
„Izgledala je gore nego na fotografijama“, pričala mi je, pakosno likujući, kasnije Desa Trevisan. „Cele večeri je samo ona govorila, uglavnom neverovatne gluposti. Privatno valsništvo, trdila je na primer, više ne postoji nigde, čak ni na Zapadu. Milošević je samo klimao glavom. Bilo je jasno da je u tom odnosu ona glavna. Istina, Milošević je jeo i kavijar i ribu, ali to je bio jedini otpor koji je te noći pružio svojoj dosadnoj i nezanimljivoj supruzi“.
Inače, Desa Trevisan – a i po tome smo slične – nikada nije naročito voljela žensko društvo. Izuzuev nas nekoliko, žene su joj uglavnom bile dosadne, nezanimljive, neinspirativne. Feministkinje su je doslovno izluđivale.
„Kakva ravnopravnost sa muškarcima, kakva ugroženost“, rugala bi se zlobno. „Muškarce sam obožavala i njima, kad god sam poželela, suvereno vladala. I to bez ikavih dekreta ili pozivanja na konvencije UN o ljudskim pravima!“
Slobodana Miloševića je Desa Trevisan srela još jednom, i to tokom čuvenog 14. kongresa CK SKJ, koji su Slovenci napustili. Upravo je bila krenula da pošalje tekst Tajmsu, kada je iza svojih lađe čula:
„Dobro veče, gospođo Trevisan“.
„Dobro veče“, dobacila je preko ramena.
Milošević, međutim, nije odusajao. Pitao ju je kako je.
„Izvrsno“, kazala je. „Baš se spremam da pošaljem tekst Tajmsu. Slovenci su predložili da se zabrani policijska tortura nad političkim zatvorenicima u Srbiji, što ste vi odbili“.
„U Srbiji nema političkih zatvorenika“, odgovorio joj je Milošević.
„Odjednom, videla sam da su se oko nas okupile brojne novinarske ekipe“, sjećala se Desa.
„Vaši podaci govore da u Srbiji ima 260 političkih zatvorenika“, bila sam uporna.
„Nema ni jedan!“, uporan je bio i Miloševič.
„Naravno da ih ima“, već sam počinjala da vičem.
„Doduše, s ozbirom na to da je reč o Albancima, koje vi i onako ne smatrate ljudima, ispada da ih zaista nema“.
Oboje smo ćutali nekoliko sekundi.
„A vi ste – lažov!“- vrisnula sam. „Uostalom, sa mnom nećete razgovarati na taj način. To možete sa ovim novinarima…“
Nastao je tajac.
Manojlo Manjo Vukotić, koji je zajedno s ostalim novinarima sve to posmatrao, našao se i lično uvređen onim što sam rekla.
„Zašto ste pokazali baš na mene?!“, žalio se kasnije.
SUDAR U RIDŽEN STRITU
U Beogradu se i danas prepričava kako je čuvena dopisnica londonskog Tajmsa, 9. marta 1991. bijesno uletjela u beogradski Međunarodni press centar, popela se na stolicu i rukom razbila fotografiju Slobodana Miloševića koja je visila na zidu. Staklo je letjelo na sve strane… Naravno, Desa Trevisan je zbog toga ubrzo bila i kažnjena: srpske vlasti odbile su da joj izdaju vizu za ulazak u SR Jugoslaviju. Što, naravno, Desu nije spriječilo da ponovo dođe. Doduše, ovoga puta silom prilika. Nikada neću zaboraviti dan kada smo je Boro Krivokapić i ja dočekali na tivatskom aerodromu, odakle smo je doslovno sproveli u institut Dr Simo Milošević u Igalu, gdje je došla na rehabilitaciju. Jedva se kretala, jer ju je, nekoliko mjeseci ranije, na londonskom Ridžn stritu udario autobus.
Čuvši šta se dogodilo, bila sam sigurna da je više nikada nećemo vidjeti.
„Desa je u bolnici, oporavlja se, biće dobro…“ tješio nas je Vuk Drašković. „Samo, čudno da se ama baš niko ne pita šta je sa autobusom: siguran sam da je, nakon sudara s Desom, dabldeker – rashodovan“.
Sve u svemu, tog ranog proljeća 1999, Desa Trevisan je, noseći u ruci bundu od vizona, iz Londona u Crnu Goru stigla na „nekoliko meseci, dok se ne oporavim“. U Igalu je ostala do kraja života.
U međuvremenu se samo jednom vratila u London, i to preko Beograda, kada je i – uhapšena.
„Iz Londona sam u Crnu Goru stigla sa uredno dobijenom vizom koja je važila mesac dana. Moje je lečenje u Igalu trajalo duže, viza je odavno bila istekla… Iako svesna da bih na jugoslovenskoj granici zbog toga mogla imati problema, u Englesku sam po svaku cenu želela da se vratim preko Beograda, a sve s namerom da posetim svoje stare prijatelje. Pre svih Danu i Vuka Draškovića. Međutim, uhapšena sam čim sa sletela na Surčin, a onda odvedena u policijsku stanicu u 29. Novembra. Nakon saslušanja, sudija koji se, gle čuda, zvao Slobodan Milošević, izrekao mi je kaznu od deset dana zatvora, a onda i deportaciju iz Savezne republike Jugoslavije.
Malu zatvorsku ćeliju delila sam sa tri prelepe Ruskinje, koje su u Jugoslaviju došle jer im je neko obećao da će biti manekenke. Odmah smo se sprijateljile, pa su me zamolile da im tu u zatvoru dajem časove engleskog jezika.“
Celu tu noć Desa je provela budna, ležeći na goloj klupi. Ujutro su je, sa tri ruske „manekenke“, izveli u zatvorsku šetnju. Hodala je pomoću štapa.
„Deso, volimo vas!“, s nekog od prozora je dovikivala nepoznata žena. „Kad izađete odavde, pišite, recite svetu u kavim uslovima živimo, kako se ovde postupa sa zatvorenicama“.
„Sve da ništa u životu nisam napisala, to što me je u zatvorskom krugu prepoznala jedna od mojih sapatnica, bilo bi dovoljno da kažem da sam imala više nego uspešan i život i karijeru“, smijala se Desa.
Iz zatvora je izašla nedugo nakon što se iz šetnje vratila u svoju ćeliju. Boro Krivokapić je, čuvši šta se dogodilo, pozvao svog prijatelja Ljubišu Ristića, u to vrijeme predsjednika JUL-a, koji je onda pozvao… Ko zna koga već. Uglavnom, Desa Trevisan je te 2000. ponovo bila na slobodi.
OŽALOŠĆENA PORODICA
Ubrzo se vratila u Igalo i na sedmom spratu solitera iznajmila stan, s čije se obje terase vidjelo more. Stan je oblijepila slikama svoje prijateljice Olje Ivanjicki i – uživala. Boro Krivokapić i ja posjećivali smo je kada god bismo bili u prilici. Poslednjih nekoliko godina, pridružio nam se i Dragan Hadži Antić, koga smo jednog ljeta upoznali sa Desom Trevisan. Obično bismo je vodili na ručak u Nautilus, na večeru u bajkovite Ćatovića mline, čiji su i vlasnici i osoblje baš kao i cijela Boka Kotorska, uprkos tome što je bila nepodnošljiva („Srečko“, vikala je na svog omiljenog konobara u Nautilusu, „nosi ovo džubre! Šnicla koju si mi doneo starija je čak i od mene!“), veoma brinuli o tome da „gospođi Desi nikada ništa ne manjka“. I nije.
Iz Igala bi, tek s svremena na vrijeme, Desa dolijetala u Beograd. Obično krajem jula, po najvećoj vrućini, kada je njena „poslednja velika ljubav“ slavila rođendan. Moram da priznam da u tu „ljubav“ nikada nisam povjerovala. Kao maestralna glumica, prije će biti da je, pričama o zaljubljenosti, Desa pokušavala sa sakrije malu političko-bezbjednosnu „misiju“ u kojoj je tih godina učestvovala.
Poslednji put sam je vidjela 2013. u jednoj beogradskoj privatnoj bolnici. Izmorena bolešću, majušnija nego ikada, nije odoljela a da sa mnom i s Borom Krivokapićem taj poslednji put ne odigra igru ignorisanja, koja je, činilo mi se, sada znatno kraće trajala. Prihvatila sam, svjesna da bih je uvrijedila ako bih je, iz samilosti, poštedjela uobičajnog odgovora: tobože nezainteresovanog zvjeranja unaokolo. Na kraju je, naravno, pokušala i da vikne na mene. Bezuspješno. Onda je zaplakala. Ovoga puta tekle su prave suze. To sam jedva podnijela. Baš kao i njen ispraćaj na beogradskom Novom groblju.
Niko tog 22. februara 2013. nije stajao pored Desinog kovčega, nikome nismo mogli da izjavimo saušeće. Jezivo hladna kapela, gomila različitog svijeta, buketi cvijeća i preveliki sanduk za njeno majušno tijelo.
Čekajući ispred kapele da povorka krene do grobnice u kojoj su ležali Desin brat, otac i majka – svi Pavlovići zajedno – u jednom momentu sam se, sjećam se, okrenula i, ugledavši nevjerovatnu, gotovo bunjuelovsku scenu, glasno se nasmijala. Dragan Hadži Antić i Jovica Stanišić stajali su pored kovčega i, kao kakva ožalošćena porodica, skrušeno primali saučešće zgranutih Desinih prijatelja.
„Šta se dogodilo?“, pitala sam kasnije Antića.
„Ne znam“, rekao je. „Stajali smo tamo, neko nam je prvi prišao, pružio ruku… Posle nismo imali kud, ostali smo do kraja. I onako je svejedno“.
