Sekule Šarić: Pljačkaši tragova

 

PESMA O LUDILU

Ponosno čučim na braniku bojnog polja, pritajio sam se kao nemi posmatrač zemlje kojom su tekle reke ljudske krvi, posmatram i zemlju, ja sam u zasedi, ja jesam u zasedi! Stvarno posmatram zemlju koja je izbacivala kosti mojih predaka, naših predaka, njihovih predaka, svih predaka, baš svih predaka, i predaka pre njih. U modrim lokvama krvi rasle su bele orhideje koje su nekada mirisale (slobodnom) slobodom. Slobodna sloboda je stvarni dokument koji i gluvi i nemi čuju i vide, pipaju i sagledavaju.

Negde daleko, na drugoj strani preogromne livade je stražar-neneprijatelj koji vitla kopljem i zagreva pušku. Otišao bih do njega i oduzeo mu život. Ali neću, ne mogu, nesmem! Neću i neću!

Odjednom, iz šuma nepregledne livade, prišla mi je gola vila, gorska, prekomorska, vešto mi je skinula vojničke pantalone, neviđenom brzinom uzela moj ud, crnu slezenu, šetala kožicu a potom ga stavila u usta.

Vikao sam: psi su drugi, draga, psi su drugi, veruj mi! Gutala je spermu i tiho šaputala: vi ljudi, imate božiji dar da se istresete. A zatim je dodala, volim te do ludila a ludilo tebi prepuštam.

Počeli su da pucaju, meci fijuču oko moje glave, snajperisti su svakodnevno obavljali dužnost. Savio sam se potrbuške, legao i počeo nekud da puzim.

 

ONA I ON

Prostitutka dugim, lopovskim prstima pipa svoj veliki stomak, ona je trudna, to se vidi i to više nikoga ne boli.

Svete, jebem te, svete, jebem te, urlikala je sa prozora svoje krvavo zarađene mansarade. Ljudski svet je prolazio baveći se sobom ali i neljudskim svetovima pred sobom. Glas je bio tiši, sve tiši, iza njenih leđa toliko toga je smrdelo na samoću, pred njom i više od toga.

Ona je bivša (belosvetska) kurva koja je ordinirala negde na zapadu, u jednoj rupi od javne kuće bila je plaćena na sat, jecala je i pokrivala svoje oči. Odjednom… kao da joj se učinilo da joj prilazi njen abortirani sin, ustvari, jedan u nizu, on je stvaran i staje ispred nje, daje joj žezlo i govori: draga moja, sada više nisi sama, ja ću te poroditi i sve vreme ću ti biti pri ruci, biću ti sve svašta da znaš. Razmišljala je sto na sat, pokušavala je da se seti svog nesuđenog deteta, pokušavala je da se seti mirisa njegovog oca. On je uzviknuo: došao sam sa krova istinskog i zemaljskog sveta, dolazim iz države Nepal, skočio sam zbog tebe sa tog krova sveta, doneo ti kesu punu lekova iz apoteke koju je osnovao moj blagi i blaženopočivajući otac, draga moja… brbljao je, mrmljao, smejao se a onda je jurodivo zaćutao.

 

O DEVOJČICI

Ovo je njena priča.

Tek što sam se rodila, dakle, izašla iz stomaka svoje majke, primetila sam da i sama imam stomak, stomak ko’Bog. Bio je veliki, neprirodan, žuto-modar, svi u porodilištu gurali su se da me vide. Ljudi u belim mantilima nisu skidali pogled sa mene. Govorili su: da li će sve ovo preživeti, da li želi iz početka da živi, da živi životinjski punim plućima, oh, kako su se sekirali zbog mene.

Uplašila sam se kada je stigao načelnik hirurgije, stvarno stvarni hirurg, došao je sa oštrim skalpelom, dodatno ga oštrio o moj venerin breg, gledao me u oči, mrmljao apstraktnim jezikom medicine već viđenog i u sledećem trenutku rasporio stomak bogorodice… ponovo me je izvukao za novi život.

Hoćeš?! Hoćeš li da živiš?, čuo se glas nemerljivog iskustva glavnog hirurga.

Ne, neću!, odgovorila sam.

Spavala sam dve nedelje, budili su me za ručak, doručak, večeru, tako… jela sam posne pite, kačkavalj, lubenice. Tako jedući ugledala sam zvezdu koja je gorela strahovitom svetlošću, znam da se zove Alfa Lira i znam da su u moj stomak zaboli nju, a ne nož, da vaskrsnem.

Ne želim da se ponovo rodim, konzervativna sam, a toliko toga želim da ponovo vidim.

Sada sam sama, okružena neviđenom brigom, ležim u nekakvom svetlećem volumenu, u prirodnom svetu, ovde je sve neprirodno. Gde, ovde?! Pa, u porodilištu!

Ležim i dalje, okružena neviđenom brigom, ležim u nekakvom svetlećem volumenu, u prirodnom svetu, ovde je sve neprirodno, sanjam kako mi neko nevidljiv crta krug s desna na levo, oslikava svetleću krivulju. I čujem glas koji je jasan i strog ali iskren i zabrinut: da je krug mog života u mojoj vlasti, on se zatvara samo od reči neću, od niza reči neću.

Zašto govorim neću kada to proizvodi kraj, smrt… i još toliko toga!

 

KLISTIRANjE

U mračnom dvorcu, u tako mračnom dvorcu memljivih odaja niko se ne uzrujava! Nepokretni brat i histerična sestra govore o bogatstvu, o siromaštvu, o dijamantima, o snovima, nešto zvocaju o prolaznosti. Nemi domar, taj nemi domar kroz noć kao vampir promiče, gospode, kako je strašan. A mladi i lepi, zgodni i potentni vrtlar epileptično šapuće o genijalnosti.

Ja sam njihova (loše plaćena!) medicinska sestra koja im donosi medikamente, to činim ujutro, uveče, pred ručak, merim im pritisak i vidam rane. Ali kada padne mrak, uveče, uveče! Tada okupam svoje izborano, mlohavo telo i priđem njemu, vrtlaru moje duševnosti i kaže mu, nešto si zaboravio, sine, treba te klistirati.

I tako stalno…

 

 

VELIKOMUČENICA

Pre svega, izvrgli su je neviđenoj javnoj osudi a pre toga  proglasili je nepodobnom, sklonoj bajanju i veštičarenju i nanošenju (stvarnih!) duševnih bolova svima koji je gledaju. A gledali su je ne samo obični ljudi: seljaci, vojnici, smećari, piljari, trgovci, potajno su je posmatrali, ma, piljili u nju ako im se pruži prilika, da, posmatrali su je i crkveni dostojanstvenici, izlazili iz svojih odaja i stalno gledali u njenom pravcu. Ona je gledala decu, milovala ih je po kosi i davala im jabuke.

Vest o njenoj lepoti, pameti i gordosti širila se velikom zemljom i došla do samog kralja nedodirljivosti koji je tražio da je dovedu. Ne zna se o čemu su razgovarali, priča se da je kralj bio zadivljen njenom lepotom i inteligencijom, prišao je on njoj, on kome se ništa ne odbija, poljubio je u lice i onesvestio se.

Kada su je sprovodili kući u zgradu uprave grada gde živi i ličnu kapelu velikog inkvizitora koji je to shvatio kao loš znak, da, udario je grom, vatra je gorela, šteta je prilična, veliki inkvizitor je znao šta će i kako će, a nekada je razmišljao da joj bude ljubavnik ili tajna mušterija, u svakom slučaju (skoro) svakodnevno je onanisao bludeći sa njom.

Zna se da je žestoko silovana u lagumskim prostorijama inkvizicije. Na lomači je gorela opominjujućom vatrom zemlje i neba. Njeni grleni uzvici nadjačavali su plač i vapaje svetine, poštene, prepoštene, ojađene, urlikala je: mene je stid, mene je stid, mene je stid! Svetina se uskomešala, gradski oci i visoko sveštenstvo je ustuknulo plašeći se pobune, zveket oružja (uvek) spremne straže spustio je loptu na zemlju svih prisutnih. Mene je stid… čule su se reči iz ugljenisanog tela a ćerkica, koju je čvrsto za ruku držao otac,  podigla je glavu i mrmljajući sebi u bradu: Bože, da li si spreman za nju, za muke moje drage mamice, Bože, da li si spreman…

 

VODONOŠA

Sloboda u meni izaziva patnju rasnog konja kojeg jašem. Jašem konja ljubimca, obilazimo vedro imanje koje sam nasledio os svog oca, velikog kockara. Onda stanem(o) na sred plodonosne njive. Ja, onako kao vlasnik-kralj, sedim na jasno oznojenom konju. On, konj, ponosit kao i njegov gospodar. Mi na velikoj njivi očekujemo slugu. Sunce prži, u svom stilu nemilosrdno, nemilosrdno trese gromade nevidljivih stena, pritisnuti njima dahćemo, zajedno čekamo njega, malopre spomenutog slugu-vodonošu-izbavitelja.

Vodonoša je sveže ljubičaste boje, zapliće jezikom, dijalog je nemoguć, kao bujica bunarskog sveta trči, trči i poliva nas tako znanim božanstvom. Nalik na nešto, nalik na čupavo korenje prilazimo sebi, on vadi debeo nož, go nož. Izaziva našu patnju, šta, šta hoćeš ti nevini jarčiću, zarzao je, tako je… jasno je progovorio moj konj. Nož se presijavao kao spomenik nekom lokalnom Bogu, on je zaćutao, mi smo dizali naše noge, negde u našoj blizini brali su masline, čula se pesma debelih, iznojenih žena. Videli smo… kada smo prišli videli smo mir, ma radost posle toliko vremena.

 

KO SE PRITAJIO

Ko se pritajio, srećan osećam njegovo prisustvo, ko se pritajio? Pritajio se terorista udarene glave, fanatični strelac koji je pobegao u neku drugu geografiju slobodne boje.

I tamo je samoživ! Izlazi kroz prozor i noću šeta ulicom svog strašnog grada. Kao stražar-diktator bez mane guši pobune i smrtno prikiva decu za stubove sramote. Nakon toga odleprša iza senke gde ga niko ne vidi. Uskočio bi u interkontinentalni voz ali mu ne da crvena krv veroispovesti.

Nas je rodila ista majka, kuja jedna, njega je dojila a mene pustila niz reku.

 

 

 

POSLE TOLIKO GODINA

po slovu D. J. Danilova, njemu…

U ovom teškom trenutku rezmišljanja o svom razbijačkom životu koji se ponekad pretvarao u tavorenje koje me (i takvo!) nadahnjivalo i kažem da je upravo jutro svetski izmet kojem ću podići kao npr. pastir  u polju svojih strasti. A podilazio sam toliko tome: bežaniji i besmislu, oh, Bože gde je tu početak i njegov prapočetak, pitam se.

Pre neki dan zapisao sam… svakog sata zapisujem u svoju knjigu postanja sledeće reči: šta je to lepota vatre i ko će sahraniti nož?

Dobro naoružan, zaključavam kuću i izlazim u noć, na putu noćnih staza prilazi stranac, prepoznaje me, traži autogram. Pripit, unosi mi se u lice, Henk, ja sam te reznevinio u onom smrdljivom zatvoru, zar se ne sećaš? Izvadio sam magnum i bez razmišljanja pucao u njegovu ružnu glavu.

Znam da mi je uvek trebalo toliko toga da bih bio svoj, svoj na svome, uvek svoj. A žene koje motre na mene rađaju device i stalno podgrevaju moju demonsku nesanicu. Kurve su istinske prijateljice, podatno me dodiruju i izbezumljuju mi granati um vremenom teške i nenaplative nežnosti.

 

GLADOVANjE

Nijazu Husiću – Profesoru

Moja glad traje više od mog siromašnog siromaštva, moja glad dugo traje, moje gladovanje deli me na zdravi i konačni deo, tamo gde me ima i gde će me uvek biti. Nemam šta da jedem a tako sam gladan.

U svom malom stanu, pretrpanom knjigama, slikama, gramofonskim pločama, cd-ovima, u malom stanu pronalazim viršle koje ću sa posebnim zadovoljstvom obariti. Već dva dana ništa nisam jeo, voleo bih da počnem da haluciniram, da gledam u malo jezero puno ribe. Malo i bogato jezero vlasništvo je stvarnog bogataša i mog, nazovi, prijatelja. Možda će da iskrsne šaran već ispečen, lepo prepečen, usoljen, presoljen, to ne smeta, preliven sokom od limuna i umakom od livadskih pečurki. I vidim tiganj, lepo ga vidim, tiganj se sjaji na tihoj vatri i miriše, o, kako miriše svojom utrobom.

Pričinjava mi se i mesar sa brazgotinom na licu, on je moj pokojni prijatelj, moj prijatelj koji me je hranio. Bio je i sam pesnik, znao je da nahrani gladnu pesničku bratiju, da nahrani i napoji svoju pesničku bratiju. Nosi sataru na ramenu, pričinjava mi se i njegova druga ruka što pod težinom-teretom ribetine pada, kao posle utovljene ljubavi.

Otvorim oči i ima šta da vidim: mojih viršli nema, izmakle su mi kao standardni život tinejdžera. Nema viršli, nema ih u svojoj (ne)doslednosti.

Moka glad je tesna od mog siromaštva kojem tako neminovno ali i svakodnevno pohodim.

 

IZUZETAK

Nakon poslednjeg rata izronile su bande surovih predvodnika koje su nezadrživo nametale slike svojih pravdi. Pravda je u početku bila naivna vrtoglava egzotična ribica u tek porođenom akvarijumu. Probijali su se kroz paučinu i tiho ljubili buku i bes. A onda su ušli u predvorje krvoprolića.

Bio sam tada mali, tako mali da je crv u meni počeo da progovara. Oblizivao sam se mesu i slatkišima koje su doneli iz nečasnih pohoda, bacili kao keru. Tada su mi dani bili lepi, priznajem. Bio sam samoživ, nisam se družio sa decom, nismo se zajedno igrali na livadama radosnog detinjstva, nismo krali jabuke i kruške iz obližnjih bašta. Neki sume gledali kao utvaru, drugi su slušali sve te reči predskazanja: govorio sam, braćo, proći će i ovo kao što je i rat prošao. Obasipali su me, po potrebi, frenetičnim aplauzima koji su bili svojstveni, svaki na svoj način. Taj dan, brojao sam dane, peti, šesti, poslednji, pretposlednji, svaki moj ali i naš dan bio je svetac u obuzimanju.

Svaki dan u mom životu je bio! I ja sam bio izuzetak u svojoj potrebi  da budem svoj, svoj na svome. Hranio sam se time, predskazivao budućnost, gušio se u sopstvenoj nemoći, ma, kako to bilo izuzetno.

 

VEŠTO I NEVEŠTO

  1. Vognaru i Sretenu Božiću

Pregovarač je maljem otvorio vrata mog sjajnog doma, dakle, silom je ušao u moju malu a tako čistu kuću, kuću gde sam prepoznavao svaki milimetar nepoznatih podstanara. Bio je crven, bio je silan, imao je zaštitu, surovo obezbeđenje, trupe, logistiku. Ja sam bio nemoćan! U rukama sam držao posivelo zvono čiji su zvuci poznavali razdoblja, držao sam i tamni kompas, histerično nepoznat, izvađen iz kolevke mojih predaka. I trčao sam, trčao, mahnito nekud bežao noseći na iskrivljenim leđima uplakanu ženu-Čovečanstvo i prestravljeno dete-Boga. Usput sam vešto i nevešto i nevešto i vešto izbegavao rupe i zamke, patrole i zasede, smrtnost.

Nešto, nešto kasnije, ne mogu reći ovako, sve sam preživeo i kasnije… mnogo kasnije… doživeo čak, duboku starost, eto, rekao sam! Ćerka je odrasla, udala se i ima svoju decu, žena je umrla, pregovarač od sile i topuza, pregovarač od krvi i slina je nestao u obavljanju mračnih dužnosti. Ne poznajem mračne dužnosti, ne znam šta to znači, mračne dužnosti zamenjuju strasni um hladnokrvnošću, nekom nepoznatom perverzijom koja je kao i kletva, mogućnost bestijalnog parenja! Neko ga je dočekao sa nožem u ruci, pogledi im se nisu susreli, čula se samo grlena arija krkljanja i ništa više. To nije bio pegavi paor u uniformi već profesionalac bez identiteta. I nikada nisam saznao šta to znači, da li bih prepoznao neke druge i koliko je krvavih i karnevalskih torova ostalo nezabeleženo.

 

SILNIK, NEŠTO O NjEMU

Sahranjivali su silnika koji je nekada ljudima čupao glave iz ramena. To je radio vešto posle rata, u tkz. slobodi. Pre toga, u samom ratu je bio neviđeno hrabar, pucao je svojim saborcima u leđa, po nekoj potrebi, valjda, naređenju.

Kiša je padala, sve jače i jače. Sveštenik je nešto mrmljao, bio je star i kivan. I bio je iz pokojnikove familije.

Prava provala oblaka je učinila svoje, nešto malo prisutnih je tražilo spas od kiše, trčali su prema stazi koja je vodila ka kapeli. Ostali su samo sveštenik i dva mračna čoveka.

Čitavog života skoro svi su bežali od njega, bio je smrtno ozbiljan kao i ovo mesto, groblje po kojem trenutno trčimo, tražeći nekakav spas.

 

ŽENA

Bila jednom jedna slepa žena. Ona je volela vreme i kupala se u njemu.

 

KOSTI

Varlamu Šalamovu

Teško sam se probijao ulicom koja se ne može preobraziti u ulicu mirnog toka, hodam kao prokazani velikomučenik ulicom punom nepoznatog sveta i izmučenom dušom u sebi, naime, biti toliko i toliko godina u Gulagu nije mala stvar mačijeg kašlja. Imao sam osećaj da mi se lice isteže, pretvara u njušku pregladnelog vuka koji je spreman na sve. Ali bes me je vodio kao pobesnelu masu čiji sam i ja, upravo, pripadnik, taj isti bes je grčio moje telo. Takav sam hodao najprometnijom ulicom megapolisa zvanog Velika Jabuka, kreveljio se, bekeljio, plazio i pazio kuda hodam. Neki osećaj koji se ne može ni sa čim porediti bio je jači: jesam pazio kuda hodam ali sam (stalno) razmišljao o tome zašto gazim po ljudskim kostima koracima darovitog i izdržljivog hodača.

Hodao sam i sećao se svoje majke i žene. Očni kapci su počeli da gore vatrom smrdljive smole, rukama sam pritiskao očne kapke, sve me je bolelo, bolele su me grudi u koje su me stalno udarali svojim nedorečenim pesnicama i kundacima prokazanih pušaka u njihovom vlasništvu. Ali usprotivio sam se, nastavio da hodam kreveljeći se, bekeljeći se i plazeći na sve i svakoga i nije me bilo briga što gazim po ljudskim kostima, što gazim po namerno prosutim kostima nesaznajnih ljudi.

U vazduhu sam osetio miris reš-pečene svinjetine, pratio sam taj miris, još je cvrčalo. Žurio sam kod ćerke, njena porodica je topli dom mog nedostižnog sećanja. A onda me je nehotice, ma, namerno, ramenom zakačio jedan čovek, dušmanin. Stao sam, naslonio se na izlog neke svetleće radnje i posmatrao prolaznike koji su mi ličili na đavolovu kopilad. I branio sam se kako sam znao: kreveljio sam se, bekeljio i plazio i nogama šutirao ljudske kosti, naime, pravio sam bezbedno mesto za svoje telo, trup.

A onda sam osetio oštar bol, ubo sam se na riblju kost, pa, ja sam bos, ja sam stvarno bos i to niko ne primećuje. Izvadio sam riblju kost, krv je šikljala iz mog tabana ili i usta, kašljao sam i pljuvao krv, počeo da se gušim u sopstvenoj krvi kao sipljivi magarac pod neviđenim teretom.

Gde god da krenem neću stići!

Gde je ovde najbliža bolnica (milosrdnog) spasa?!

Oh, Bože, kako ću ovakav pred ćerku i njenu veliku i veličanstvenu porodicu?!

Grad se gubio… jenjavao je u mojoj (ne)celovitoj duši, reke ljudi su gutale moje oči, uprkos bolu pretvarao sam se u zombija koji zna kuda će i zašto će.

Podijeli

Komentari su suspendovani.