Sekule Šarić: Vetrovi
OVCE
Kružile su bele i crne ovce, o, kako su kružile bele
i crne ovce tragom vučije krvi. Hodale su sa
skrivenim nebom u sebi i nesaznajnom dušom
da je neki čudan demon… demon imenom svojim
nepretvorenim… izvesni demon je u njima mirisao
ružu divljeg kestena. To je smrad velikog brđanina,
nazovimo ga Sokrat, briljantnog basnopisca koji
je u svakoj prilici
govorio da voli
da zbija pomalo neslane a tako zahvalne šale
na račun stvarno trudnih žena.
Neko je vrištao glasom prenapregnutog veka,
novorođenče, upravo! Neko je ugledao krvavo
novorođenče pomahnitalo u plaču!
Neko se radovao suzama radosnicama
i započeo da piše pravi početak
velikog
epa. Ali negde… tu je… smrtoopis
vrelog ognja, njegovog ledenog brega i
njihove svagdašnje potaje. Negde,
tu je, stvarno!
U malo-velikom, u svetu tome postoji
staza koju zaoravaju, po kojoj mokre, po
kojoj mokre, po kojoj stvarno hodočasnici
mokre. Postoji i uglačana staza
nad kojom se krvoslednici nadmeću i
nad kojom,
nad kojom osione pričalice tako
vrtoglavo bdiju.
Mrtve ovce: zaklane, iskasapljene, nepojedene,
ostavljene, izdrobljene, ovekovečene.
One su i dan-danas, upravo tako,
Hermesove ljubavnice!
MOJA VATRA
Sam sam i razgovorljivo svoj i u tome nema ničeg
lošeg. Pravo će čudo biti kada u svetloj budućnosti
mraka živog sebe podelim sa drugim. Znači, treba da
sretnem nekog ko je prilika sa svojim licem i ko
zna čijim naličjem.
Njegovo lice izgleda nestrpljivo, prikriva bol koji
je čini sjajnim ametistom. Nesigurno pokazuje to što
je spasonosna, sposobna zvezda velikog hoda. I veruje!
Verujem i ja! Ja verujem u čovečanstvo njene sede vlasi
koja precizno zbori.
Postoje još neke prilike koje izgledaju kao privid i
služe da impresioniraju ogledalo. Ogledalce, ogledalce,
kaži mi, Boga ti, koga ambiciozno pritiska slatka,
paperjasta sloboda? Tvoja vatra je prazni ponor moje
izazvane vatre! Moja vatra: neosvetljeni predeo
svakodnevne tajne.
Ogledalce, ogledalce:
ja jesam sam i razgovorljivo i začudno svoj, u praznoj
sobi neko mi sigurno prilazi noseći strašnu oluju
još strašnije ispunjenosti.
(ČESTO) SPOMINjANjE ISTORIJE
Delimiru Rešickom
Sve je počelo u najdubljim ponorima
vremenskog dela koji se naziva istinska
kob, ta zla je kob vazda jasna, nedvosmislena,
žigosana, pojedinačna kao i sam samciti Bog,
kažeš mi. Nešto malo kasnije u
opsadnutom gradu čuli su se umirujući
krici odsečenih jezika, ljubičastih narečja,
jurodivih pogleda, hrome istorije, i večnosti,
i večnosti, nego šta!
Večni grad?! Nedosanjani san?! U
njegovoj nepojamnoj dubini samo skeleti kostiju
ne lome neko bivše bitisanje i čovekov
čovek umljem prostire neumlje.
Ispred njega, ispod večnog grada, ispred njegovog
grada, u njegovoj dubini, ustvari, u njoj, u muku
koji se imenuje imenom svojim ptičurine,
pacovi, bauljine, nedovršeni ljudski izmet, balave
zmije u klupku sparivanja, množe pustoš od
kidanja, pust od pamćenja.
OGLEDALO, PRAVA STVAR
Sveti bunar! Sveti bunar! Kažem, sveti
bunar! Kosmologija, sveti bunar! Bunar u
kojem je bilo svega! Bunar kao
žitije inkriminisanog sveca! Bunar,
đavolov neoprost! Bunar koji je iznjedrio
drugog, tamo nekog, jahača apokalipse!
To je bilo nekada davno, tako davno da je
bešumno bilo vetrovito
a nežno istinski neočekivano. Ubrzo je
došla sadašnjost koja je imala, evo setiću se,
mirise, zvezdu vodilju, govor, plodove, mitove. Bila
je tu i duša. Ko se ne bi setio i nje, lažne
kraljice, te poslednje kupačice! Požudna
devica sjajnog (i korisnog!) oblika šetala je
uvek istom stazom i uvek se rastajala
sa svojim mislima, kao prokletstvom svog vremena.
Staza ko staza: mokra, preplanula, tražena, nađena,
gažena. Devica… bila je stalna
zarobljenica različitih učestalosti. A
sada spermom obavijena, ona zuri! Omčom
je razapeta! U vatri vode kruži! Večna
prilika svoje nagonske biografije!
SAMOĆA
Niko, ama baš niko ne može da objasni
moju besomučnu žeđ kao stalnu i
večitu radoznalost koja je
ozbiljno važnija od čarnog života. Ona
blistavo nastaje zato što će se
nepodnošljivo izgubiti u poplavi takvih
potpunosti, vrlo moćnih, opet će
izroniti udahnuvši vazduh, pojaviće se
kao žestoka posledica mraka i svetlosti,
stanje od juče i
od sutrašnjih i preko toga, uživanja.
To je nemarno i namerno varvarski
neograničeno, zabrinuto, individualno,
degradirano a krvožilno. Postoji
samo ispljuvana smetnja, prepreka,
o, tako prevelika, prećutani okeanski jaz,
muk da je biti sam isto što i ponovo
naći sebi sebe samog.
TOMAS MAN ČITA POSMRTNI GOVOR KLAUSU MANU
‘’Moj stvarno stvarni i stvarno
nestvarni sin bio je beskonačan kao
rekaokean. Kažem, bio je, ma, još uvek je! Donosio
je neprimerne epizode staništa i odnosio
granice krvi duše. I uzvišeno je rušio, valjao,
drobio, čak! I stalno je despotski odnekud
dolazio i nekud odlazio. Njegova fenomenalna
reka zadobijanja bila je moj
okean prauzora.
Negde i nekada bi smo se sretali: kada bi bili
toga svesni ogledala su pucala. O, kako
su tada celine ono što je Bog. A neki
Bog, meni neznan, podario mu je gospodstveno
seme zla. U jednom momentu šta sve nisu
bili. U drugom momentu šta sve nije bio! U
trećem momentu toliko toga je
poželeo, dotakao, predosetio! On je bio
bespomoćan, ne znam da li je to ikako
bio, njegovo divljačko bavljenje hartijom
nije me ostavljalo ravnodušnim!’’
KAŽEM DOPUNE
Verujem u strašno i strašno nadahnutu
groznicu u koju ne provirujem kao
stvarno stvarni smrtnik! To je moja
neprimetna neobičnost!
KAKO JE KAMEN OSTAO NA ZEMLJI
U velikom dobu velikog doba trajanje je
priča visokih zidina i nepreglednih
vrata. Stvarno nepoznati i neobično ružni
neprijatelji osakatiše naša srca: stojimo
neverno i podozrivo
jedni naspram drugih i čežnjivo merkamo
neko
novo rođenje
ne razmišljajući o nekim drugim smrtima.
Iz svojih, nama neznanih predela, naseobina mraka
su došli, vrlo brzo smo ih upoznali i shvatili da je
njihova mržnja neslućenih
razmera, čak su i deca šaputala, mi nismo
sami… oni su beskrajni putnici čije je
privremeno stanište naša domaja, očajna. Trajanje
je, dakle, prilika da život
još jednom ustima progovori, za početak. Da
život progovori na čmar i usta! To bi bilo
novo iskustvo kada se
pojavljuje
zapenušano krdo i kada se skupljaju kamenice
i u potaji kuju noževi. I tada se u svom leglu budi
oluja
da ne bi pretekla mraku krvave, o,
takozvane megalomanije.
I u velikom dobu zaista velikog doba
neko je započeo priču a neko drugi je pokušavao
da otvori vrata stenjući,
stenjao je, stenjao,
stenjali su, stenjali smo. Škripa je
cedila kapi znoja u čijem smislu je
sitnica strašnog univerzuma.
OPREDELENJE
Volim breskve! Volim breskve!
Ko ne voli breskve dabogda izgubio
horizont i sudbinom bio ponižavan!
Ali
breskva je voće
malo drugačije od šljive.
Postoji plan: voćnjak mora biti dobar
da će uvek dobro rađati. I da, blago
rečeno, bude ponizan. Voćnjak je izvor neobične
zarade i dopunskog fanatičnog zadovoljstva. Voćnjak
se prenosi s kolena na koleno kao ikona
porodičnog postojanja.
Obožavam breskve, obožavam i tugaljivo
zdravlje koje nose u priličnom sebi.
Breskva se sadi u sredozemnim predelima
zemlje gde sija i noću. To je
opšti uspeh njenog kristalnog dobitka.
Na severu uspevaju ječam i druga žita i
njegova svetost: Kukuruz!
MALOBROJAN
Jednog sušnog dana, u ravnici, čuo se bubanj,
neko
je prizivao kišu, moji prostodušni zvuci su
neujednačeni, počinjem da trepćem kao volšebnik, stalno
trepćem i nešto očekujem. Ako i izazivam
neka sam onda velikodušan. Neko je malo
dalje pio vodu,
mleko i krv, ja sam to video, gašenje žeđi je
arhetipska svetkovina! Pogledao me je i
pozvao na istu svetkovinu skoro zamrlih, pomislio
sam modernih, čula. Ko si ti?! Čudovište?!
Ležiš na zaklanom pastiru i mešaš tečnosti, pomislio
sam da je iz drugog sveta, bio je to
odrastao
čovek, moj nerođeni duhoviti sin, bili smo
sami, siti i zadovoljni
i odlučili smo da to ostanemo. Podelili smo poslednje
kapi, prostirku i san, negde u daljini ko nas je
dozivao? Hteo sam da ustanem ali bio sam tako
malobrojan.
MESIJANSKI CRTAČ
Urošu Toškoviću
Jedino su vetrovi i kiše lepotom
mirisa udarali i šibali po njemu
i njegovom raskošnom delu. Ali u
fragmentima, toj necrknutoj svili,
dakle, u fragmentima se znala istina:
poželjne molitve, laž kao sve surovo, smrtnost
koja guta samu sebe za primer.
Govna?! Sve je to bilo
i sveto onoliko koliko je imalo
zaista večiti slano-slatki nestanak
i krivulju pravdu o tome. Bilo je
užasno… kad sam jednom prilikom tuda prolazio
ošinuo me je smrad neukaljanog
vetra koji je kao i ja, čemernik,
bio samo u prolazu. Razumeo sam delove
njega, njegove važne pažnje i neizbežnosti,
naprasno sam zavoleo talase koji su me
ošamućivali a odmah potom i podizali na noge,
okolnosti sklada su bile primamljive, nisam razumeo
ono što je najdragocenije, nisam razumeo
prasak slomljenog dela! To i nisam
baš razumeo…
Priznajem!
