Petar Andonovski: Ne ja, već moje vreme, seća se tebe *
Sa makedonskog prevela Milena Ilić
Draga Lile,
Kao da je juče bio onaj zimski dan kada sam prošao pored izloga knjižare „Tabernakul“ (nema više ni te knjižare!) i, po navici, zastao da vidim šta ima novo. Tamo je, pored svih onih naslova, kao plamičak usred snega, zasvetleo „Sneg za dvoje“. Uzbuđen, pitao sam, mogu li da vidim novu knjigu Liljane Dirjan i odjednom sam iza sebe čuo onaj glas, poznat od ranije, kako kaže: „A Liljana Dirjan, a?“ Bila si to ti. Trenutak pre nego što sam stao pred izlog, ti si je donela. I od tog dana postali smo nerazdvojni.
Dogovorili bismo se da se vidimo na pauzi za vreme tvog posla u „Krugu“, ti bi rekla da imaš samo jedan sat da popijemo kafu i onda moraš da se vratiš. Nisi se nikad vraćala posle sata. Sedeli smo i pili kafu, pa jednu, drugu, treću rakiju, sve do kraja tvog radnog vremena. Pogledala bi na sat i rekla: „Uh, opet sam pričala satima, radno vreme mi je završeno, da popijemo još jednu rakiju, pa idemo.“ Da, ti si bila pesnikinja, ali niko nije imao više priča od tebe. Satima sam mogao da sedim i da te slušam. Ponekad, kada bi i neko drugi seo sa nama, pričala bi priču koju sam već čuo, i kada u trenutku ne bi mogla da se setiš nekog imena, pogledala bi u mene, i ja bih dopunio, onda bi se nasmejala i rekla: „Daj, zaboravi nekad nešto, sve pamtiš.“
Sad mi ne ostaje ništa osim da se sećam svega što sam zapamtio. Kao onog dana kad je trebalo da kupim vunicu, pa si me odvela na „Žensku pijacu“, volela si pijace, ušli smo u jednu prodavnicu i satima birali, glasno si izgovarala nazive boja, i sa svakom bojom počinjala bi još jedna nova priča. Sve što je bilo oko tebe, pretvarala si u književnost. Svaki razgovor, događaj, čak i onaj najtrivijalniji, znala si da ispričaš kao niko drugi. O tebi i svim onim pričama koje sam od tebe čuo, mogao bih da napišem ceo roman. O Indiji, Korčuli, „Sarajevskim sveskama“, o jutru u Parizu kada si videla Beketa kako sedi na klupi, o slikanju na svili, o vozu kojim si planirala da ideš i da poneseš pečeno pile uvijeno u novine, kao kada si u detinjstvu išla na ekskurziju, o romanu koji si htela da napišeš o Jermenima.
I umesto uobičajenog kraja, ostaviću ovo pismo nedovršeno za neko naredno pisanje, sećajući se.
*stih iz pesme „Melancholia eterna“, Liljane Dirjan
